ANTLERS (2021)

 ***(*)

3+

Pre svega, ne dajte se odvratiti onom jezivom nalepnicom „Producirao Giljermo Del Toro“! Ovo je definitivno beskrajno bolje od drugih „horor“ budalaština na koje je on stavljao svoje ime kao producent (MAMA, DON'T BE AFRAID OF THE DARK itsl. zaboravljive orgije klišea i nebitnosti).

Dapače, ovo je odličan HOROR, i tu je sve ono što odličan horor treba da ima: jaka priča, jaki likovi odlično odglumljeni, besprekorna fotografija i sveukupna vizuelnost (lokacije, scenografija, dizajn čudovišta), odlična režija, upečatljive napete jezive zastrašujuće horor scene, efektni efekti groze i gnusobe.

Zaplet? Učiteljica u nekoj slikovitoj američkoj zabiti, nadomak velikih šuma stalno obavijenih izmaglicom, zapazi čudno ponašanje jednog klinca od jedva desetak godinica. Možda i najviše fantastično u vezi s njim jesu njegovi zlokobno-morbidni crteži – istina, to je jedan od većih minusa ovom inače pametno skockanom filmu.

Aman više, dokle ćete da angažujete vrhunske crtače da kobajagi imitiraju „dečje“ crtanje, ali ga ne imitiraju dovoljno ubedljivo, nego ono ipak bude toliko tehnički besprekorno izvedeno da bi, da je to stvarno klinac od 10 godina nacrtao,

ovome bi smesta obezbedilo doživotnu karijeru u crtačkoj industriji, ako ne među stripadžijama a ono, u najmanju ruku, mogao bi smesta da počne da dizajnira igračke i scenografiju za filmove Tima Bartona!

Enivej, ona krene da se šunjka i njuška oko dečakove zabačene oronule kućerine u šumi, dok istovremeno u okolini počnu da se viđaju gadno raskomadane životinje, a onda i ljudi. Kakve to veze ima sa dečakovim nestalim (?) ocem i mlađim bratom? Kakve veze ima sa ćaletovim, u prologu viđenim, čačkanjem mečke u mračnoj rudarskoj rupi nakićenoj indijanskim amajlijama? Da li možda legenda o Vendigu ima nešto s tim?

Ovde se dotiču brojne teške i važne teme, kao što je to, npr, bezočna eksploatacija zemlje i resursa čime se isisava život iz cele jedne regije. O, da, dragi moji, nije ovo nikakva eskapistička fantazija: uskoro će i cela Srbija da bude brže-jače-bolje rasprodata i očerupana i svedena na skoro-postapokaliptični ambijent kao ovaj sumorni, planinsko-rudarski u ANTLERS.

A kad sa nama završe razni Rio Tintoi i Zi Đini i Rama-Lama Ling-Longi, šačica naših preživelih, ali deformisanih mutant-potomaka biće dobra samo za statiste u horor filmovima, pošto će im SNS žgadija i njihovi beslovesni glasači ostaviti zemlju čiji će opustošeni, beživotni predeli biti upotrebljivi još jedino kao pozadinske lokacije za snimanje horora i sub-MADMAXOVSKOG treša.

Zatim, tu je Zlo u srcima ljudi, koje se može dovesti u vezu sa narušenim vrednostima zajednice, ogrezle u sirotinji, alkoholu, narkomaniji, beznađu, a koje se ogleda i u motivima porodičnog zlostavljanja, i seksualnog (sećanje na to, u šakama oca, proganja našu junakinju, ali i njenog brata, šerifa) i neseksualno, golo-nasilno, koje se sugeriše kao mogućnost po pitanju našeg malog protagoniste, Lukasa, ali implicitno se može učitati i kao koren iz kojeg rastu mali a starmali vršnjaci koji ga ugnjetavaju, prerano pretvoreni u zlostavljače i sexom opsednute pre-teen siledžije.   

Najzad, Zlo je, implicitno, i u zaostavštini belačkog tretmana domorodaca, tzv. „Indijanaca“, što se ogleda kroz centralnu ulogu mita o Vendigu. Treba li uopšte da podsećam da ultimativnu književnu obradu ove legende u kojoj možete uživati u vrhunskoj priči „Vendigo“ Aldžernona Blekvuda, u zbirci VRBE (Orfelin, 2015), s mojim pogovorom? Istina, ANTLERS je slabunjav i trapav jedino u ovom aspektu svoje priče, jer svog token Indijanca tretira kao kliše koji se pojavi samo da likovima (i publici) na uvce iznese to malo ekspozicije o Vendigu. Čak i to bi bilo podnošljivije da je veštije izvedeno, ali avaj, čak i replike koje ima da izgovori, i sve vezano za tu scenu, na ivici je krindža, i nedostojno filma koji je, inače, prilično bogat razrađenim likovima i situacijama, pa jedino ova deluje kao copy-paste preslikana iz nekog cheesy TV filma iz 1970-ih.

Svuda drugde, ovo je horor sa srcem i dušom. Njih oličavaju lik učiteljice (Keri Rasel), izmučen, mukama gonjen, u tom ćorsokaku od posla, u tom nekakvom srednjeameričkom Aleksincu, gde na jedvite jade pokušava da izbegne dozivanje demona iz boce…

A još više duše nosi lik dečaka Lukasa, na čija je uska, nejaka ramenca bačen teret kakav nikada, ni na jedno dete, ne bi smeo da bude bačen, a to je da se stara o sve bolesnijem, zloduhom sve posednutijem ocu – i mlađem bratu. Mali Džeremi Tomas je takva jedna srceparajuća mala utvara od deteta, bledo, ispijeno, žgoljavo, neuhranjeno, možda premlaćeno, možda ko zna šta dete, i toliko je ubedljivo, nesentimentalno oživeo taj lik, i sa takvim starmalim intenzitetom, da je to bez ikakve sumnje dobitnik Zlatnog Ghoula za naj-ulogu deteta, idućeg januara! Ako se ova žeravica adekvatno neguje i rasplamsa, uskoro ćemo imati VELIKOG glumca.

Ono što posebno moram da naglasim: iako bi se mogao, donekle, svrstati u zloglasnu i meni ogavnu kategoriju „elevated horror“, ANTLERS uopšte nije jedna od današnjih ogavnih DRAMURDI koje horor niti vole niti poznaju niti žele, i koje žanr zloupotrebljavaju kako bi plasirale svoje kvazidubokoumne a zapravo plitke i bezveznjačke sociopolitičkopsihološke pričice (vidi: ANTEBELUM, KENDIMEN, itd).

Ne. ANTLERS je, pre svega, iznad svega, HOROR – koji isporučuje neprestano sumornu i zlokobnu atmosferu beznađa, propasti, mraka, i u njoj čitav niz jezivih i napetih, odlično režiranih scena sa savršenim balansom sugestije i prikazivanja, kako po pitanju monstruma, tako i posledica njegovog dejstva.

Istina, ANTLERS nije izumeo rupu na saksiji. Nije ovde ništa revolucionarno. Ali je krajnje osvežavajuće pogledati HOROR koji, iznad svega, JESTE horor i pruža ono što se od horora očekuje, proizvedeno znalački, vešto, umešno, memorabilno, a da svime time, istovremeno, angažuje i mozak i srce – delujući, ipak, malo više na srce. Baš kao što i treba!

Neki se žale, vidim na netu, da se prećeralo sa sumornošću, fali im malo humora, svetla. Moroni! Za moj groš, lepši jesenji film u životu nisam video: vlažne, magličaste guste šume, suvo požutelo lišće, tmurno nebo, oblaci, magla, ledena voda, blato… mmmm, bring it ON!

Direktor fotografije, Florijan Hofmajster, oslikao je pravi gotski NOVEMBARSKI horor, a u građenju opčinjavajućeg mooda pomaže i odličan skor Havijera Navaretea. Rekoh već, efekti maske, kao i vizuelni, izvrsni su, i pružaju jedno od upečatljivijih i žešćih čudovišta u savremenom hororu. Ovo je svakako BIOSKOPSKI film u punom značenju, pa zato učinite sebi uslugu i najbolji horor ove godine ispoštujte tamo gde se to najbolej može – u bioskopu!

Priču "The Quiet Boy" by Nick Antosca prema kojoj je urađen ovaj film možete pročitati OVDE – ali učinite to tek nakon što pogledate ANTLERS!

 

INTERVJU: Odličan pisac doživljava stvari šire i dublje od prosečnog čoveka

 

Početkom oktobra dao sam opširan intervju za web portal „Report.rs“ i za Marka Veljkovića koji za njih piše. Evo šta sam izvorno bio pitan OVDE, a evo i šta sam tom prilikom rekao – o mojim počecima, hororu, Prokletijama, itd.

 

 

Danas razgovaram sa Dejanom Ognjanovićem, poznatim piscem, filmskim kritičarem, prevodiocem i urednikom edicija „Poetika strave“ i „Crna mačka“ u izdavačkoj kući Orfelin.

 

 

Dejane, započeo bih ovaj razgovor pitanjem: koja knjiga te je uvela u svet horor žanra?

 

            Zapravo, mene u svet horora nije uvela nijedna knjiga, jer u mojoj najranijoj mladosti, što će reći negde početkom 1980-ih, kada sam počeo da čitam knjige, horor literature skoro da nije bilo nimalo, a to malo što jeste bila su hrvatska izdanja (Rosemaryno dijete, Egzorcist, Vidovitost) koja meni tada nisu bila ni poznata ni dostupna. U svet horora uveli su me: 1) sablasne priče moje bake i mog dede (kojima sam zbog toga posvetio roman Zavodnik), 2) stripovi o Zagoru, a posebno horor epizode (sa Helingenom, Kandraksom, Čudovištem iz močvare, vampirom Baronom Rakošijem, itd); tek kasnije su se pojavili Marti Misterija i Dilan Dog da mi pruže još kvalitetniji i čistiji horor užitak u stripu; i 3) filmovi, među kojima je na mene najveći utisak ostavila Karpenterova Noć veštica, koju sam gledao sa devet godina.

            Ako bih baš morao da izdvojim neku knjigu, prva koju sam posedovao zapravo je bila u tri knjige, tačnije: tri toma odabranih dela E. A. Poa, u hrvatskom prevodu. Ipak, to je došlo poprilično kasnije u odnosu na gorepomenute uticaje, s jeseni 1988. godine, kada sam krenuo u I razred Gimnazije. Naravno, Poov genije je bio i ostao jedan od najvećih uticaja u mom životu: kasnije sam njemu posvetio svoj magistarski rad… ali to je horor druge vrste, i čitaoci mog bloga znaju o čemu govorim.

 

 

Imaš li omiljenog pisca, ili sve one pisce iz edicije „Poetika strave“ poštuješ podjednako? 

 

            Što se tiče horora, za mene su Po i Lavkraft van svake konkurencije: oni su izvan ovog univerzuma, u nebeskim sferama, smrtnicima nedodirljivim. Što se tiče svih ostalih, naravno da imam među njima manje ili veće favorite, ali edicija „Poetika strave“ nije ni bila zamišljena kao privatni izbor, nego kao stručni, iako autorski i donekle neminovno subjektivan izbor onoga najvrednijeg, a do sada na našem jeziku nedostupnog, u horor prozi.

 

 

Zahvaljujući tebi, horor žanr u Srbiji je poslednjih nekoliko godina postao i popularniji i kvalitetniji, delom zbog odličnog izbora priča u ediciji „Poetika strave“, a delom i zbog tvojih knjiga. Da li priče koje će biti objavljene odabiraš prema sopstvenim afinitetima, ili prvenstveno tražiš nešto što bi moglo da se dopadne čitalačkoj publici?

 

            Autore i dela koja objavljujemo biram, pre svega, na osnovu kvaliteta i značaja za žanr, onako kako ja to vidim, ali pritom moram da vodim računa i o ovdašnjoj publici, koja do sada nije bila navikla da joj se plasira suptilan, književni horor, klasična strava, mračna neobična proza, pa još sa ozbiljnim pristupom. Time mislim i na dizajn naših izdanja, koji nije standardni drečavi horor kič, i na tvrdi povez, koji implicira nešto trajnije i vrednije od „palp“ literature za jednokratnu konzumaciju, i na studiozne pogovore, biografije, prateće napomene, i najbolje moguće, pažljivo rađene prevode. Budući da je srpska publika do sada pretežno pod hororom podrazumevala američku i englesku komercijalnu prozu Kinga, Barkera i Simonsa, a od klasika jedino Lavkrafta, pored ostalog zahvaljujući i mom izboru u tri izdanja Nekronomikona (2008; 2012; 2018), bilo je poprilično rizično po prvi put na našem jeziku objaviti dotad neznane pisce kao što su Blekvud, Maken, Hodžson, ali i krenuti sa novijim, manje izvikanim piscima, kao što su Topor, Ejkman, Ligoti, Klajn… Najvažnije je naći ravnotežu između poznatog i nepoznatog, ne preterati ni sa jednim ni sa drugim, i polagano navići publiku da horor može da bude još mnogo, mnogo toga drugog, i mnogo boljeg, od bestseler proze.

 

 

Pre nekoliko meseci je objavljena tvoja knjiga „Prokletije“, koja je nastavak romana „Naživo“. Da li su „Prokletije“ jezivije od prethodnog romana, ili možemo da očekujemo nešto potpuno drugačije?

 

            Teško je meni da određujem da li je neki moj roman jeziviji od nekog drugog: sve i kad bih hteo da to merim, ne mogu, jer ih ja vidim jedino „iznutra“, i nikada ih ne mogu doživljavati kao „objektivni“ čitalac. Ono što mogu reći jeste da se strava u njemu kreće u znatno širem dijapazonu nego u Naživom. Naživo je najupečatljiviji zbog svoje poetike šoka, eksplicitnosti, groze, odvratnosti – i, nažalost, te krvave scene su, kako vidim u komentarima nekih čitalaca, „pojele“ ili bar zasenile i te kako prisutan i pažljivo građen osećaj strave, teskobe, paranoje, guste atmosfere neodređene pretnje u vazduhu zatrovanih 1990-ih. Prokletije ne donose nešto „potpuno drugačije“ u odnosu na to, ali nude jasnije diferenciranu psihološku stravu (kroz atmosferu pretnje i teskobe), kosmičku stravu (u ambijentu neljudskih, velelepnih divljih tajanstvenih planina u Prokletijama) i telesnu stravu (u scenama direktnih sukoba sa ljudskim i neljudskim zlikovcima). Prokletije su skoro duplo obimniji roman od Naživog, pa sasvim sigurno tu ima mnogo više svega. Ima za svakoga ponešto, ali u većim količinama: i krvi, i tihe jeze, i psiho-ludila, i natprirodne strave.

 

 

Pre nego što odlučim da pogledam neki horor film, obavezno posetim tvoj blog „The Cult Of Ghoul“ kako bih pronašao dobru preporuku. Koje nove horor filmove preporučuješ našim čitaocima da pogledaju?

 

            Dva najbolja horora koja sam video ove godine su Zloćudno (Malignant), o kojem sa već pisao na blogu, pa da se ne ponavljam, ko želi, neka klikne na moj prikaz ovde: i The Night House, o kojem ću pisati čim stignem. Trenutno je na blogu moj osvrt na novu hit seriju Squid Game, koja po žanru nije horor, ali ima mnogo saspensa i krvi…

 

 

Moram da se dotaknem i „Zavodnika“, jedne od najboljih horor knjiga koje sam pročitao, a čast mi je što je izašla iz pera mog sugrađanina. Da li si pre ili tokom pisanja posetio selo Špaj? Da li je isto kad pisac doživi atmosferu o kojoj piše ili može da je opiše vrlo uverljivo iako je nije osetio? 

 

            Pre svega, hvala ti na lepim rečima. Ta knjiga je doživela popriličnu popularnost i dobila mnogo ljubavi od čitalaca širom Srbbije i regiona, ali nažalost, najmanje od čitalaca iz Niša, koji kao da nisu ni svesni njenog postojanja, i činjenice da se dešava u Nišu i njegovoj okolini, u selima kakva su svima nama iz ovog kraja dobro poznata. Selo Špaj, gde se taj roman dešava, ne da sam posetio, nego sam u njemu obilato boravio u svom detinjstvu, po više puta godišnje, a naročito na letnjim raspustima, jer majka mi je bila odatle. Utisci i impresije, a naročito tiha jeza koju vezujem za njega, čak i usred sunčanih letnjih dana, jer moji deda i baba imali su kuću odmah pored groblja, urezali su se duboko u mene i prosto sam morao da ih nekako otelotvorim, što sam i učinio u Zavodniku.

Što se poslednjeg pitanja tiče, pisac, ako je dobar, treba da ima imaginaciju, da zamisli i ono što nije doživeo i osetio. Po meni, odličan pisac je onaj ko doživljava stvari i šire i dublje od prosečnog čoveka, pa zato ne mora bukvalno da piše samo o onome gde je bio, šta je radio i video: dovoljno je da bude sposoban da spoji svoje životno iskustvo i svoj raspon proživljenih emocija sa razvijenom imaginacijom, da iz toga uobliči nešto novo, a originalno i živo. Konkretno, recimo, na Prokletijama, na moju veliku žalost, nikada nisam bio – ali su mi brojni čitaoci istoimenog romana rekli da su, čitajući ih, imali osećaj kao da su tamo bili, i osećali su mirise, boje, zvukove, ugođaje, atmosfere, još i bolje nego da su doslovno tamo bili preneti. To je čarolija umetnosti.

 

 

Pročitao sam negde da je bilo u planu da se snimi film za roman „Naživo“, ali do realizacije nije došlo. Da li je ta mogućnost potpuno odbačena ili ipak postoji šansa da se jednom uradi ekranizacija? 

 

            Da, bilo je kontakta i inicijalnih radova u pravcu adaptacije mog prvog romana u film, ali oni nisu daleko odmakli zbog kreativnog neslaganja sa potencijalnim rediteljem. Detaljno sam to opisao u dodacima u 3. izdanju Naživog (koje je, uzgred, na ivici da se rasproda, pa ko ga želi, bolje što pre neka me kontaktira). Od tada nije bilo ozbiljnijih pokušaja ili ponuda, a da li će ih biti, ko zna? Imajući u vidu ozloglašenost koju je u narodu proizveo Srpski film, ne znam baš koliko će se neko zaleteti za još jedan horor koji bi spajao šok pornografije i brutalnog splatera sa društvenom satirom (iako je moj roman izašao sedam godina pre Srpskog filma i možda donekle i uticao na njega). Čini mi se realnijim da se, u ovdašnjim okolnostima, nešto uradi sa Zavodnikom, film ili, što da ne, i serija, jer je njegova poetika nešto blaža, suptilnija, prihvatljivija širokim narodnim masama. Samo još treba da se pojavi producent koji to ume da vidi.

 

 

Šta možemo da očekujemo uskoro u izdanju Orfelina? 

 

            Uskoro možete očekivati 24. knjigu edicije „Poetika strave“, našu treću zbirku Tomasa Ligotija, Teatro Grottesco, i drugu knjigu luksuzne edicije „Crna mačka“, Knjiga Ejbonova, u kojoj na oko 470 strana velikog formata, po prvi put na srpskom, čitaocima predstavljamo jednog od najznačajnijih klasičnih pisaca strave, Klarka Eštona Smita, kojega je Lavkraft izuzetno cenio, a donosimo ga u knjizi koja po dimenzijama i dizajnu podseća na Orfelinov Nekronomikon. Već se prevode još dve naredne knjige „Poetika strave“, ali bolje da ne otkrivam baš sve, jer neprijatelj prisluškuje… Uostalom, treba nekako preživeti ozbiljan finansijski udar usled otkazivanja Sajma knjiga u Beogradu, gde je Orfelin uvek sa velikim uspehom nastupao. 

Zato, ako cenite to što radimo, naručujte naše knjige onlajn, direktno od izdavača, ovde: https://orfelin.info/ Što se tiče mojih romana Naživo i Prokletije, oni su dostupni samo kod mene (pišite na dogstar666@yahoo.com), a Zavodnika tražite od Orfelina, baš ovog leta je izašlo 3. izdanje.

 

Hvala na izdvojenom vremenu za ovaj razgovor. Želim ti mnogo uspeha u daljem radu.

VESTI! PROKLETIJE PROMO! ZOMBIJI! VESTI!

            Evo, na gomili, nekoliko vesti, obznana i najava.

 

            1) „U BRDIMA, HORORI“ – BIBLIOSALON SA DEJANOM OGNJANOVIĆEM U KUČEVU

 

            Rekoh već da sam, zbog korone, na minimum sveo promocije mog novog romana i srodna dešavanja ove jeseni. Ipak, nisam mogao da odolim ljubaznom pozivu iz Kučeva, mesta u kojem nisam do sada bio, a rado ću ga najzad posetiti.

            Povod će biti dešavanje pod nazivom „U BRDIMA, HORORI“ – BIBLIOSALON SA DEJANOM OGNJANOVIĆEM – u četvrtak, 28. oktobra 2021. u Narodnoj biblioteci u Kučevu (Biblioteka „Nikola Sikimić Maksim“), u 18 h.

            Dakle, govoriću te večeri o žanrovima književne fantastike i horora, o položaju i tretmanu ovih žanrova među čitaocima kod nas i u svetu, kao i o romanima NAŽIVO i PROKLETIJE, ali i o mojim drugim horor aktivnostima, uključujući uređivanje edicije „Poetika strave“ za Orfelin, a gost-domaćin će mi biti kolega, pisac folklorne fantastike i strave, antropolog Mladen Milosavljević.  

            Čitaoci i svi zainteresovani za fantastiku i horor dobrodošli su da svrate te večeri, par dana uoči Noći veštica, da pričamo o ozbiljnom tretmanu horor književnosti kod nas.

            Biće i neki manji broj mojih knjiga da se kupi koga bude zanimalo, po standardnim cenama (NAŽIVO - 800, PROKLETIJE - 900). Ako ste planirali da se pojavite tada, a zanima vas i neko od izdanja Orfelina, javite mi sa na dogstar66 at yahoo dot com i recite šta da ponesem.

Moderator i autor BiblioSalona: Jovana Dišić, filolog i folklorista

Događaj se može pratiti uživo uz strogo poštovanje mera (maska i držanje distance) i preko lajv prenosa na Fejsbuku.

Zvaničnu najavu možete videti OVDE.

 

 

            2) GHOUL(S) na Festivalu srpskog filma fantastike

            Festival srpskog filma fantastike održava se ove godine baš uoči Noći veštica, i to 29-31. oktobra (petak-nedelja) u DKC-u.

            U subotu se dešava ZOMBI ŠETNJA, a u žiriju za najzombije biće dr Ghoul lično. Pripomagaće mu mr Marčelo i još poneko.

            Prijavite se za zombije, budite kreativni u maskiranju i šminkanju i dobijte lepe nagrade: među njima su i horor knjige Orfelinove edicije „Poetika strave“ koju uređuje dr Ghoul, koji će lično i dodeliti neke od ovih lepotica najbolje maskiranim zombijima!

            Jeste, Orfelin je i ove godine jedan od sponzora nagrada ovogodišnjeg festivala, pa zato – ne oklevajte nego dođite na zezanje!

            Više o programu ima na Fejsbuk strani ovog dešavanja.

            Na otvaranju će biti prikazan film VAMPIR (cena karte 300 din), za koji je upravo ovaj festival najprikladniji mogući ambijent.

 

 

            3) Ponosan sam što sam deo knjige REASURING TALES T.E.D. Klajna!

Tačnije, pošto se Klajnu veoma svideo intervju koji sam s njim radio za magazin Vastarien, rešio je da ga uvrsti kao dodatak novom, proširenom i revidiranom izdanju svoje odavno rasprodate i zadugo nedostupne zbirke priča.

Izlazi u USA krajem novembra.

 

            4) Pričao sam za RTS o seriji Squid game

Na blogu sam o njoj već pisao blogerski, OVDE, a za državnu TV sam pričao sa vezanom kravatom. Evo kako:

Serija Squid game – krvava alegorija koju ne možete da prestanete da gledate

Klikni OVDE da vidiš taj članak!

 

5) Žao mi je što čujem da je umro D. M. Car, veliki niški fotograf, divan čovek, legenda.

Bio sam u dva navrata na izletima s njim i Sigmom (koji nas je takođe u međuvremenu napustio), na Tremu i u Đavoljoj varoši. Ponosan sam što imam neke odlične fotke koje je on uslikao tim prilikama. Nažalost, kao i većina fotografa, daleko češće je bio iza kamere nego ispred...

Nek počiva u miru.

Slike uz ovu vest načinio je upravo on.

 

            6) Roman PROKLETIJE i dalje nailazi na skoro nepodeljeno oduševljene reakcije čitalaca koje dobijam mejlom i u porukama, a poneke su vidljive i javno, na Instagramu, na Goodreads sajtu i drugde.

            Na Gudridsu trenutno ima 16 rivjua i 52 ocene, i na osnovu njih prosečnu ocenu 4,73.

            Bilo bi i više da onaj pajac Boban Knežević knjizi koju nije ni pročitao iz osvete nije dao „1“, ali može i dalje da se kiseli u svojoj pakosti, ne vredi mu…

                         

Jedan od čitanijih prikazivača knjiga na Instagramu, Marko Veljković aka „kraljevic.u.carstvu.knjiga“, piše:

 

Novi roman Dejana Ognjanovića donosi potpuno drugačiju vrstu strave od one sa kojom smo se susreli u romanu „Naživo“, koji je povezan sa „Prokletijama“. U romanu "Naživo", strava je na neki način opipljiva i uglavnom proizilazi iz pokvarenosti ljudskog uma, dok se u „Prokletijama“ jeza postepeno povećava kako prelazimo stranice i strah dolazi kao produkt nečeg nepoznatog i nezemaljskog, dok je čovek tu samo prenosnik i jedina veza između nama poznatog sveta i nepoznate sile koja nam se obraća kroz njega.

Ima u ovom romanu i dosta akcije, ali nije to ono što me je impresioniralo kao čitaoca, već taj lavkraftovski element - strah od nepoznatog koji postaje sve snažniji kako se potraga odabranog pojedinca za komplikovane odgovore bliži kraju, da bi napokon shvatio da mi nismo dorasli tom drevnom božanstvu čija je kolevka smeštena u srcu Prokletija, čak ni da mu se približimo bez prethodnog odobrenja, a da ne govorim o suočavanju koje se u ovakvim romanima ne završava slavno.

Ipak, odabrana grupa, sačinjena od bivših ratnih veterana, još uvek aktivnih vojnika i jednim čovekom koji ima nadljudske sposobnosti kao što su čitanje misli fizičkim kontaktom, pokušaće da zajedničkim snagama unište zlo koje se nakotilo na Prokletijama, tako što će probati da preseku njegov koren. Samo nekolicina iz te grupe od početka zna sa čime su suočeni, ali čak ni oni nisu spremni u potpunosti za ovaj najteži zadatak do sada koji ih očekuje, pre nego što će konačno odložiti oružje i otići u penziju. Ili u smrt.

 

Evo ga jedno opsežnije, visinsko i dubinsko poniranje u PROKLETIJE (bez većih spojlera) koje je na svom sajtu objavio negotinski pisac, Miljan Ristić. Kliknite i čitajte OVDE. 

Još nemate PROKLETIJE? Šta čekate? 

Svako ko želi tu knjigu, ili NAŽIVO, KULT GULA, NEKRONOMIKON ili neku drugu knjigu, neka mi piše na mejl dogstar666@yahoo.com da se dogovorimo oko ukupnog iznosa, poštarine, načina plaćanja. Iz tuđine primam Paypal, šaljem svuda, od Kanade do Australije i Rusije, ko voli - nek izvoli! Pišite, naručujte dok ima.

7) Kao što smo i najavili, nismo slagali: iz štampe su izašle KNJIGA EJBONOVA (najbolje horor priče Klarka Eštona Smita, u mom izboru) i TEATRO GROTTESCO, zbirka priča Tomasa Ligotija.

Ko se pretplatio na te knjige, može početi ovih dana da očekuje poštara i da im se raduje.

Ko ih nije još kupio, može to i dalje – pišite Orfelinu na orfelinns@gmail.com

            Oni kojima je slađe iz Ghoulove ruke – slobodno nek se jave meni, na poznati mejl , jer imam i ja nešto primeraka, po istim cenama (EJBON – 2.200 + ptt, TEATRO – 1.000 + ptt). Takođe imam i još nekoliko NEKRONOMIKONA, knjige koaj je poslužila kao model za ovu sa Smitovim pričama… Cena, samo 2.300 + ptt.

            Idu tmurni dani, pravo vreme za čitanje vrhunskog horora kojim vas Ghoul i Orfelin časte. Navalite…