EVIL DEAD RISE (2023)

 

***

3-

 

Pričaju neki o „kanonu“ i „mitologiji“ EVIL DEAD serijala – ali oni se, zapravo, svode na nekolicinu polu-proizvoljno povezanih motiva, situacija i replika: audio-snimak invokacije koji priziva nevidljivu, opsedajuću demonsku silu, dotad-normalni likovi koji naprasno postaju super-snažni i nakazni demon-sadisti, motorna testera, komadanje tela, zlokobna knjiga (koja ne izgleda isto kroz serijal - svaki put i korice i unutrašnje ilustracije izgledaju drastično drugačije; a čak se i ne zove isto, jer nekad je bila NECRONOMICON EX MORTIS, što je besmisleni pleonazam: Knjiga Mrtvih Imena iz Mrtvih; u ovome filmu se potencira još bezveznija alternativa, pominjana i ranije: NATUROM DEMONTO, šta god to značilo)… Zaboravlja se da je ovo jedan prilično labav i fluidan serijal, koji je maltene u svakom „nastavku“ (uslovno rečeno) reimaginirao ne samo „mitologiju“ nego i, maltene, (pod)žanr.

            Tako je prvi deo (THE EVIL DEAD) imao nameru da bude strejt horor, stravičan ali i gnusan, sa tek dvije žlice humora (donekle i nenamernog). „Drugi deo“ (EVIL DEAD 2) je zapravo rimejk prvog, ali reimaginiran kao groteskno-komični splatstick superspektakl. „Treći deo“ (koji se čak i ne zove kao prva dva, nego: ARMY OF DARKNESS) je doneo skok u drugi žanr, ili žanrove, neka kao alter-istorijska horor fantazija-akcija-avantura-komendija. Četvrti se vraća naslovu prvog (ali bez cifre: to nije THE EVIL DEAD 4, nego samo EVIL DEAD, bez THE: „Počnimo ljubav ispočetka“), i zapravo je opet rimejk-reimaginacija prvog, ali ovog puta skroz-naskroz strejt, bez trunke kempa, komedije, čist nasty splatter torture misery porn koji je svojim odsustvom vickastog odmaka (blago rečeno) zatekao i ohladio fanove svojom mračnijom intonacijom. I sad nas evo na petoj iteraciji-varijaciji-reimaginaciji serijala, opet bez cifre – to nije THE EVIL DEAD 5, nego EVIL DEAD RISE (s igrom reči: Mrtvosani se DIŽU /rise/ u NEBODERU /high-rise/).

            Imamo i ovog puta sve gorenabrojane elemente, ali kakva je na kraju ispala od njih smućkana čorba?

            Pa, ukratko rečeno, jestiva je, prijatna, dok traje, ali ne ostavlja neki dugotrajan ukus u ustima, niti budi naročito snažnu želju da joj se što pre vrati na repete. Ili, da nastavim sa gastronomskom metaforom, ne bi to baš precizno bilo reći da je solidan komad fast-fuda; pre će biti da je ovo solidan obrok iz expres-restorana, malko recikliran s komadima hrane od juče i prekjuče, malo podgrejan, ali ipak jestiviji i ukusniji od nekakve ulične hrenovke prelivene senfom da bi joj soja-plastika imala ikakav ukus.

            Šta je pozitivno?

            1) Fino izgleda nova lokacija: raspala višespratnica, spremna za rušenje (how convenient), s tek nekolicinom preteklih stanara-topovskog mesa. Dakle, iz šumsko-kolibastog ambijenta dolazimo na REC teritoriju. To je umereno osveženje za serijal, ali ne i za žanr, jer rekoh već, Balaguero, Plaza i kompanija već su do sada eksploatisali, u nekoliko nastavaka, demonoposednute brzokrećuće kreature u hodnicima i stanovima stambene zgrade, tako da ovo teško da je, u okvirima žanra, nešto neviđeno. Pored toga, poplava biblijskih razmera hororčića na temu egzorcizma u poslednjih 15-ak godina učinila je krajnje ofucanim sva ta lomatanja ženskih telesa po plafonima i zidovima, sva ta „insekatska“ puzanja po duvarima i kontorcije po nameštaju… Zeeev, barem 20 filmova godišnje pokušava da nas uplaši tim istim otrcanim slikama… Usraćete se od straha jedino ako ste jedan od onih koji godišnje pogledaju samo pet horora, i nekako među tih pet slučajno preskoče ijedan od onih 20, sa tim EXORCISM OF MARY JANE ROSE EMILY WHATEVER puzanjima i izvrtanjima i levitacijama (koje najčešće meću i na plakate).

            2) „Likovi“ su nešto prijemčiviji nego ona zaboravljiva antipatična tmurna narkomanska post-teen gomila u EVIL DEAD 2013 – jbg, ipak stari štih sa familijom uvek pali. Think of the Children! Ovde je horor pojačan time što se tenzija i klanica ne dešavaju među frendovima i ljubavnicima nego, pretežno, među krnjom familijom: obezmužena i sada samohrana majka okreće se protiv svoje troje dece i, kako zgodno, baš te noći im se pridruži njena mlađa sestra koja se, iako u vrlo ranoj fazi trudnoće, do kraja pretvori u (još jednu!) zamenicu Brusa Kembela. Jer u duhu novog horora samo omoćena žena može da izađe na kraj sa Zlom: The Final Girl nema alternativu! Tu smo otrcotinu već videli na kraju ASH VS EVIL DEAD, a sad je, podgrejanu, dobijamo i ovde.

Brusa u penziju! 

            3) Film je dinamičan, dobro tempiran, i ne pada u greh mnogih novijih horora, koji traju oko dva sata ili duže. Ne: 96’ je sasvim fina mera za već standardnu tanušnost „zapleta“ i „likova“ koje imamo gledati. Ko hoće maraton, nek bindžuje ASH VS EVIL DEAD.

            4) There WILL be blood. Odnosno, ima sasvim dovoljno krvopljusa za ljubitelje splatera, i to u natprosečnim praktičnim, ne-CGI efektima i maskama.

            5) Opsednuta keva izgleda jezivo (mislim i na kasting i na masku), i daju joj da uradi nekoliko jezivih stvari.

             Šta mi sreću i užitak kvari i relativizuje čak i poneke od gornjih kvaliteta?

            1) Iznad svega, preterana derivativnost. Suviše se u ovoj „reimaginaciji“ aludira i namiguje i citira iz ranijih nastavaka, a premalo se novog, memorabilnog, kanonu dodaje (da ne kažem: ne doda se ništa bitno novo). Razumem ja da je ovo PETO prežvakavanje ionako tankog koncepta, razumem i da je red (očekuje se! podrazumeva se!) da će se ponekim migom fanovi podsetiti na ikoničke slike i fraze iz Reimijevih EVIL DEAD-a, ali ovde se naprosto s tim prećeralo! Tu je i “I’ll Swallow Your Soul”, tu je i “Come Get Some!”, tu je i, dosadno, više puta ponovljeno, “Dead By Dawn”. Tu je i još jedna jeziva pesmica iz usta Mrtvosanih (Dedajta); tu je i varijacija na zloglasnu scenu s puzavicama – ovde s kablovima – koja izgleda fino, ali nije ni izbliza notorna, uznemirujuća, šokantna: samo je „lepa“. Tu je i leteće-progutano oko, iz EVIL DEAD 2, ovog puta tretirano „ozbiljno“ a ne kao splatstick fazon, samo što ni to nije izvedeno s dovoljno impakta ili vizuelne žestine da se registruje kao nešto više od namigivanja fanovima.

            2) Da i ne govorim o besmisleno-nepotrebnom aludiranju na STRAVU U ULICI BRESTOVA (da li stvarno želite da prizivate poređenje s nečim tako ikoničkim i antologijskim i originalnim? ili se to samo reditelj preporuča za još jedan rimejk?). A naročito da ne govorim koliko je nepromišljeno, neko bi rekao i čisto glupo i samoubilački, u jednom ovakvom filmu, a i inače, aludirati ni manje ni više nego na fucking Kjubrika, i praviti jednu bezveznjačku „omaž“ varijaciju na „lift pun krvi“ scenu iz THE SHINING! Kod Kjubrika, naravno, to je besprekorno genijalno realizovan eye-candy, originalan, memorabilan, arhetipski, da ga vrtiš u loopu i diviš mu se do imbecilnosti satima – dok je ovde to samo jedan kratki mig, jedna prosečno uslikana ali suštinski ni izdaleka antologijska scena, jedan prozaični ŠLJUUS; plitki fanovi će da se kurče kako su prepoznali mig (wow! gledo si LEKTIRU!) dok će horor-vikendaši i omladinci rođeni u ovom milenijumu i nesvesni Kjubrika, biti impresionirani „originalnošću“ te lift(ed) scene.

            3) Ovolika količina citata i aluzija (a nisam ih sve ni nabrojao) manje bi mi smetala da ovaj film nudi barem približnu količinu svojih, novih, originalnih fora i fazona koje bi, onda, naredni nastavci (a biće ih, sigurno, ne brinite) mogli da recikliraju. Nažalost, ovde ima samo jedna upečatljiva replika (“Mommy’s With The Maggots Now”) – ako ste vi zapazili još koju, molim citirajte u komentarima; ja ne upamtih ništa drugo pamćenja vredno. U tom smislu, ovaj RISE nastavlja trend u savremenom hororu, koji je pretežno zasnovan na RECIKLAŽI – sve je, danas, od PERLE i X-a do TERIFAJERA, nekakav „throwback“, nekakvo vraćanje prošlosti (žanrovskoj, a i šire), nekakav „memberberry“ (ej narode, sećate se onih grajndhaus kiler-rednek horora iz 70-ih? ej narode, sećate se onih brutalnih slešera iz 80-ih? ej narode, sećate se…).  

To je, u razumnim količinama i u kreativnim rukama normalno i neizbežno, jer horor je stari žanr itekakao (samo)svestan svoje tradicije, s kojom je u stalnom dijalogu. Ali nije poenta u reimaginaciji nego u – IMAGINACIJI. U tome s kojom poentom, smislom, s kojim duhom, s kojom inventivnošću, s čime SVOJIM, si prišao toj prošlosti, šta si iz nje, ako ne izmislio, a ono iznova, kreativno, memorabilno PROmislio? U tom pogledu, bojim se, EVIL DEAD RISE nema bogzna s čime pred istoriju da izađe. To je jedan korektan, zabavan-dok-traje PRODUKT, skockan tako da „šokira“ obilnom krvlju publiku koja je na splater oguglala odavno, jer sad ga ima i na televiziji, i na kablu, i u stripovima, i u igricama – odnosno, skockan tako da nikoga, zaista, ničim ne šokira, ne uznemiri, ne isprovocira, nego eto da ponudi jednu bezazlenu rolerkoster vožnju za uz kokice i čipseve i ostala šuškajuće-krckajuća čudesa od kojih sinepleksi žive (a naročito od piva i sokova koji tu koštaju triput više nego u prodavnici prekoputa).

"Šta, limenka piva 380 din?!"

4) Untarporodična dinamika mogla je, u nekom ambicioznijem i pametnijem filmu, biti dublje i doslednije obrađena kao izvor horora nego što je ovde; ali niko, pa ni ja, ne traži i ne očekuje sadističku porodičnu dramu od EVIL DEAD filma (mada, lepo je zamišljati porodični horor splater u režiji Mihaela Hanekea, nešto kao SEDMI KONTINENT sa motornim testerama – mada je taj film sasvim dovoljno jeziv i bez njih; „ali nije spektakularan! nije senzacionalan! nije shock-a-minute zabavan!“). Svejedno, bilo je više momenata kada sam, tokom gledanja filma, zažalio za propuštenom šansom da se OKRENE ZAVRTANJ još jednom, i još jednom, upravo poigravanjem sa emocionalnim vezama među likovima – preko čega se uglavnom pretrčava u hitnji za sledećim set-pisom, sledećim gimikom. No time Tolouse!

Ipak, čak i gledano na golom zabavljačkom nivou, deluje mi frustrirajuće to što se gomila topovskog mesa – stanari na istom spratu zgrade – pobije maltene offscreen, nabrzinu, u 30 sekundi, umesto da se bar oni detaljnije istranžiraju, da se barem tu ispolji nešto sado-splater imaginacije, ako već unutar familije moramo da se štedimo do samog kraja. Ali jok: dok skreneš pogled ka kesi s grickalicama, dok odvrneš čep na flašici gaziranog sranja kojim sebi truješ jetru, dok potegneš gutljaj da utoliš žeđ od presoljenih kokica – CAP-CARAP! petoro mrtvih već leži na patosu zgrade…

I tako, provedoh, po običaju, veći deo rivjua gunđajući protiv stvari koje su mi smetale, a zapravo moja ocena nije suviše negativna. Ovo je i po tome tipičan primer jednog gledljivog novog horora: dok traje, ne deluje tako loše, dapače, pitak je baš kao ta Cock-Cola koju gutamo; problemi dolaze tek kasnije, kad organizam to počne da vari. Ili bar pokuša, jer nema tu bogzna šta da se vari… Sve ostaje na podrigu… Tako je meni i ova čaša gaziranog crnila poluprazna, ali većini manje probirljivih gutača će verovatno biti barem polupuna, pa prema tome, pustite moja gunđanja – imate umerenu preporuku da ovo overite u bioskopu. Dovoljno je korektno režirano i slikano da zaslužuje veliki ekran.

             P.S. Ipak, ne padajte na hajp dok to nije Gulov hajp. Vidim, recimo, po netu diže se dževa oko nekakvog RENDETA. „Lele rende, jao scena s rendetom, kuku zgrožen sam kad keva uvati rende, jao izbljuvaću si utrobu od scenu sa rende, sve sve ali RENDE AAAAARGHHH…“ Da vam spojlujem? Pih. Koješta. To je dobra ideja, ne pamtim da je neko do sada u hororu ikoga mučio rendetom, ali izvedba je zbrzana i skoro-nikakva. U jednom kadru keva uvati rende. U drugom njime brzo pređe preko delića noge svoje sestre. Vidimo nešto malo krvi na koži. Pet sekundi kasnije svi su zaboravili na to, ni grimase ni jauka, a kamoli impakta, idemo dalje za iste pare…

Dejan Ognjanović nominovan za Rondo Hatton Classic Horror Awards

 

Dejan Ognjanović, pisac, kritičar, urednik i prevodilac iz Srbije, po treći put je nominovan za Rondo Haton nagradu za klasični horor (Rondo Hatton Classic Horror Award). Ovog puta nominovan je u kategoriji NAJBOLJI ČLANAK (BEST ARTICLE) iz 2022. godine, sa tekstom pod naslovom ‘Hex of the Century,’ objavljenom u kanadskom i vodećem svetskom horor magazinu RUE MORGUE br. 205.

 Godine 2022. obeležena je stogodišnjica od premijere jednog od najvažnijih i najuticajnijih horor klasika nemog filma, švedske VEŠTICE (Haxan). Ognjanović je pisao o tom delu opširno u svojoj studiji o Đavolu na filmu, FAUSTOVSKI EKRAN (2006), a pisao je, ponovo, ali iz drugog ugla, prošle godine, i za RUE MORGUE. Taj članak je zapažen i sada nominovan za nagradu Rondo Hatton.

 ‘Hex of the Century,’ by Dejan Ognjanovic, RUE MORGUE #205. The lasting impact of HAXAN at 100

Nagrada Rondo Hatton se dodeljuje za doprinos proučavanju i popularizaciji klasičnih dela horora. Ovo priznanje postoji od 2002. godine, a dodeljuje se nakon glasanja na kome učešće mogu uzeti svi ljubitelji horora. Svaki od predloženih kandidata nominovan je zbog naročito značajnog rada ili dostignuća u prethodnoj godini.

 Dejan Ognjanović je do sada dva puta bio nominovan za ovu nagradu. Početkom 2016. Ognjanović je zavredio nominaciju za Rondo Haton nagradu obimnim tematom o Hauardu Filipsu Lavkraftu, koji je objavljen u magazinu Rue Morgue br. 161, iz novembra 2015. godine. U nominaciji stoji: „In three articles, including an expert roundtable, H.P. Lovecraft's work is invoked anew.” Članak pod naslovom „The Greatest Old One“ napisan je povodom 125 godina od rođenja Lavkrafta, a na kraju glasanja našao se u najužem izboru (tri naslova) u toj kategoriji.

 

Zatim, 2017.  godine Ognjanović je nominovan za Rue Morgue temat o 200 godina Frankenštajna iz broja 171, koji čine tri povezana eseja: „Madness, Myth and the Modern Prometheus“, „Endowed by Lightning“ i “Curse of Creation”. I tom prilikom je ušao u najuži krug (HONORABLE MENTIONS), ali nagradu nije dobio.

 

Da li će tako biti i ovom prilikom? Ili će biti – treća sreća? OD VAS ZAVISI!

 Ako podržavate ovo što Ognjanović radi, možete i vi poslati svoje glasove – vrlo je jednostavno i ne treba mnogo ni napora ni vremena.

Iako se nagrada dodeljuje u više kategorija, organizatori napominju da nije potrebno glasati u svakoj od njih.

Izbor svih nominacija nalazi se OVDE, pa odaberite sami, iskopirajte favorite u mejl i pošaljite na adresu taraco@aol.com.

Nominovani esej možete pročitati OVDE.

Ako je za Ognjanovića glasao vrhunski svetski horor pisac, TED Klajn, možete i vi!

U istom cugu možete glasati i za druge kategorije u kojima je nominovan zaista vredan i kvalitetan magazin RUE MORGUE.

A evo i kako!

 

VOTE FOR RUE MORGUE IN 3 EASY STEPS!

1. Copy and paste the ballot below into an e-mail

2. Choose BOTH options in the BEST ARTICLE category, and ONE for BEST COLUMN

3. Send to taraco@aol.com by midnight on April 23, 2023

And don’t forget to include your name in the e-mail!

 

-START COPYING-

 

BEST MAGAZINE OF 2022

Rue Morgue

 

BEST ARTICLE (choose two)

‘Hex of the Century,’ by Dejan Ognjanovic, RUE MORGUE #205

AND

‘Send in the Clown,’ by Andrea Subissati, RUE MORGUE #208

 

BEST INTERVIEW

Alice Krige by Carly Maga, RUE MORGUE #207

 

BEST COLUMN (choose one)

Devil’s in the Details, by Stacie Ponder, RUE MORGUE

OR

Files from the Black Museum, by Paul Corupe, RUE MORGUE

OR

It Came from Bowen’s Basement, John Bowen, RUE MORGUE

 

BEST MAGAZINE COVER

Rue Morgue #206 by Matthew Therrien

 

BEST INDEPENDENT/LIMITED RELEASE FILM OF 2022

THE BREACH, directed by Rodrigo Gudiño

 

BEST PODCAST

THE FACULTY OF HORROR, hosted by Andrea Subissati and Alexandra West

 

-END COPYING- 

 

Najvažnije: Glasanje traje do 23. aprila.

Ako do sada još niste glasali, priliku za to imate najkasnije do nedelje, ali bolje ne ostavljajte to za poslednji dan, poslednji čas, poslednji minut: glasajte SADA.

 

Ovde:

https://rondoaward.com/rondoaward.com/blog/

Još o LEPTIRICI: BBC, DANAS, NOVA, Jutjub…

 

Mediji vole jubileje: 10, 20, 50 godina od toga i toga…

I to je sasvim OK: uostalom, za članak RU MORGA povodom jubileja -100 godina od filma VEŠTICA (HAXAN) - i ja sam nominovan za nagradu Rondo Hatton. Šta, još niste glasali za mene? Možete to učiniti, brzo, lako i bezbolno – OVDE!

I tako, nedavni jubilej – 50 godina od prvog TV emitovanja LEPTIRICE – izazvao je pažnju nekolikih medija.

Istina, malu nedoumicu je izazvalo pitanje: KADA je, tačno, datum tog jubileja? Svi mediji su, bez provere, prepisali podatak koji je stajao na IMDB-u i na Wikipediji: 15. april. Niko od njih, očigledno, nije čitao moju skrajnutu, nikom znanu knjigu U BRDIMA, HORORI: SRPSKI FILM STRAVE (2007) u kojoj stoji tačno navedeni datum TV premijere, odnosno 5. april, a ne 15-ti. A promakao im je i moj nedavni blog post, u kojem navodim taj podatak, i plus rušim nekoliko opšteraširenih, a pogrešnih „činjenica“ vezanih za taj film.

foto NEMANJA MITROVIĆ

Pa, ako ništa drugo, skrenuli su mi pažnju na tu ko zna kako nastalu zabludu, pa sam pokušao da editujem tu neistinu na IMDB strani; edit mi je navodno odbren, ali vidim da u ovom trenu tamo još uvek stoji netačan datum (15. april).

No, kao što ja to uvek ponekad kažem: ako već prepisujete, treba da znate od koga da prepisujete.

U svakom slučaju, autori čak dva članka povodom jubileja LEPTIRICE kontaktirala su me i moje odgovore uvrstili u svoje tekstove. Sada su onlajn, pa ih slobodno i besplatno možete čitati.

 

DANAS

Posle pedeset godina: Kako je „Leptirica“ prestravila generacije i ponela titulu najstrašnijeg domaćeg filma?

by Željko Bošnjaković

https://www.danas.rs/kultura/posle-pedeset-godina-kako-je-leptirica-prestravila-generacije-i-ponela-titulu-najstrasnijeg-domaceg-filma/

 

            BBC na srpskom

Film i Đorđe Kadijević: Pola veka „Leptirice”, ostvarenja koje je 'veći utisak ostavilo na gledaoce, nego na kinematografiju'

by Nemanja Mitrović

https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-65247493

 

            A ako nećete samo da čitate nego i da gledate-slušate, evo par videla s Kadijom u glavnoj ulozi.

 

            NOVA S TV

Đorđe Kadijević: 50 godina od filma koji je uplašio celu Jugoslaviju

https://www.youtube.com/watch?v=woVuuSwXdLQ

 

            Klub SKAZ

            Video zapis Kadijinog nastupa, decembra prošle godine, na mini-festivalu DODIR STRAVE

ĐORĐE KADIJEVIĆ o umetnosti, filmovima, Jugoslaviji za ODRAZ STRAVE

https://youtu.be/9DVDoGeN8kc

 

            BONUS:

            Evo par mojih odgovora datih za intervju Danasu za koje nije bilo mesta u finalnoj verziji, pa ih sada nudim vama, ovde, jer greota da se bace:

 

---Filmska produkcija u Jugoslavoji je tada već uveliko postojala a i filmovi strave i užasa su se snimaju u inostranstvu snimali još od ranih dana filma. Kako komentarišete to što je prvi Srpski  horor film snimljen tek 1973? 

 

Nažalost, čini se da naši stvaraoci, kada osete potrebu da se izraze, retko na raspolaganju imaju poetiku horora kao opciju, kao jezik kojim bi progovorili. Razlozi za to su složeni, ali svakako su u velikoj meri kulturološki i istorijski: dok Englezi imaju tradiciju pričanja priča o duhovima uoči Božića (i njihovo objavljivanje u časopisima i knjigama tom prilikom), mi u to vreme samo žderemo pečenu prasetinu. Dok Amerikaci imaju tradiciju proslave Noći veštica, mi to ovde većinski osuđujemo kao „Satanizam“ i glumimo pobožne Hrišćane dok slavimo paganska božanstva jedva zamaskirana u tzv. „svece“ – naravno, uz obilato prejedanje i opijanje. Kao što ni u književnosti nismo bogzna koliko iskoristili bogate potencijale naših folklornih verovanja onako kako to bogato jesu npr. Englezi, još manje smo to učinili na filmu, a naročito za vreme vladavine komunizma (i njegove ljubavi prema realizmu). Tada se na horor gledalo kao na stranog, dekadentnog uljeza sa trulog Zapada koji nema šta da radi među našim proleterima zagledanim u ružičastu soc-realističku budućnost.

 

 

---Kako bi ste okarakterisali odnos ljudi ovih prostora prema hororu (što na filmu, što u književnosti) i da li mislite da se on promenio od '73 do danas?

 

Iz gorepomenutih razloga, horor se ovde nikada nije ni tražio ni masovno voleo kao „glavno jelo“, već eventualno, ako baš mora, kao „prilog“ ili „začin“. Ipak, s promenom dominantne društvene ideologije, a s njom i estetike, a već početkom 1980-ih stidljivo se horor uvlači u filmove Šijana i Gorana Markovića, da bi početkom 21. veka s dolaskom mlađih reditelja, koji su odrastali na američkim i italijanskim hororima, ovaj žanr počeo slobodnije da se plasira. Sada možemo reći da imamo „žanrovce“ i među piscima i među rediteljima, a imamo i dugovečnu ediciju „Poetika strave“ kod izdavača Orfelina, koja je do sada objavila punih 30 naslova klasičnih (što starijih, što savremenih) dela horora, praćenih stručnim pogovorima, što je naišlo na veliko interesovanje publike, pa se može reći da se ovaj zadugo prezreni žanr, sa ozbiljnijim tretmanom sve ozbiljnije i shvata.

Smrt Bukdepozitorija: Kraj jedne ere!

Prošle nedelje se recentnom moru loših vesti pridružila još jedna: sajt Bukdepozitori (Book Depository) uskoro prestaje s radom. Konkretno: 

„We are sorry to let you know that Book Depository will be closing on 26 April 2023.
You can still place orders until midday (12pm BST) on 26 April and we will continue to deliver your purchases and provide support for any order issues until 23 June 2023.
From all of us at Book Depository we want to say “thank you." Delivering your favourite reads to you since 2007 has been a pleasure.“

 

Ovaj sajt je bio od velike koristi nama, ubogim Srbljima, u ovom šupku od zemlje koju ostatak zapadnog sveta (s pravom?!) tretira kao neku trećesvetsku Tunguziju, a poštarinu do nas naplaćuje kao da knjige šalje na jebeni Mars (tako da nas PTT najčešće košta duplo ili troduplo u odnosu na golu cenu knjige). Bukdepozitori je jedini bio nježan prema nama poput nježnika kakvog nježnog poete, a naročito u periodu 2007-2012, kada je „nevidljiva“ poštarina, integrisana u ukupnu cenu knjige, bila tek neznatno veća od prave cene knjige. Konkretno, umesto da knjigu koja, u Americi, košta 10$ plaćamo npr Amazonu oko 30$ da bi do nas došla, Bukdepozitori bi nam je na vrata poslao za 13-15$ ukupno. A sad, zbog pohlepe Amazona i Bezos Ećajnog tajkuna, ovaj džabaluk više nećemo imati kao opciju.

            Naravno da postoje i druga mesta gde se mogu kupovati nove i stare knjige iz Tuđine (npr. A be, Buks!), ali bi one, da budu poslate u ovu Tunguziju, ipak koštale značajno više (s uračunatom poštarinom), nego kad bi se naručile preko BD-a (tj, preko njih su skuplje za 50-100%). Kako je tačno funkcionisao taj BD biznis model ne znam i sad više nije ni bitno, važno je da je fercerao, da je bio vanredno isplativ, i da sam grdno bogatstvo ostavio u tom periodu, otprilike 2010-2012, kupujući kao sumanut desetine i desetine knjiga na engleskom po mega-povoljnim cenama. Vidi sliku!

            Jeste, ona divna edicija Vordsvortovih gotik-horor klasika mogla se tada kupiti za 3 e ukupno (!), prosečna cena knjiga beletristike bila je 7-10 e, itd. Uglavnom, mogao sam, tada, najzad da se otarasim jarma debilnih domaćih dobavljača knjiga na engleskom (koji, neuki, ili okrenuti samo najizvikanijim hit-mega-besceler imenima, nikad nisu, sem retko, a i tada krajnjim slučajem, mogli da zadovolje moje egzotične i ezoterične prohteve) + da zaobiđem jaram zvani POŠTARINA DO TUNGUSRBISTANA koji mi utrostručuje cenu svake knjige. Umesto toga, mogao sam da pod razumnim uslovima, a pouzdano, glatko, pregledno, sa jasnom totalnom cenom unapred, naručujem željene knjige i stripove jednim klikom.

            I zato sam svojevremeno, tj. pre 12 godina, ovde na blogu gromko preporučio Bukdepozitori u tekstu „Naručivanje knjiga iz inostranstva: BOOKDEPOSITORY“.

            Naravno, kao i obično u životu, sreća ne traje dugo.  

            U ovom slučaju udružili su se domaći i strani faktori da mi sreću pokvare.

            Prvo je država Srbistan – odnosno njena Carina, aka Karina – primetila povećan priliv inostrane robe (pre svega zbog Ali-Expresa i sličnih belosvetskih prodavaca šarenih perli, đinđuva i staklića) i, normalno, rešila da se tu UGRADI, počevši drakonski da dere sa carinjenjem SVEGA što dolazi iz Tuđine u ovu zadugo-sankcionisanu i Tuđinstva-gladnu zemlju, pa se u toj masi robe kao kolateralna šteta zatekla i KNJIGA. Dakle, kad su sve češće počeli da me deru ološi sa Carine nametima na kupljene knjige, to me je navelo da drastično smanjim naručivanje – i da napišem post „PDV na knjige iz inostranstva“ tim povodom. To carinjenje je bilo sasvim proizvoljno: npr. u Nišu te deru reketom i za najmanju jebenu knjižicu, dok su Karinici u Bg prezauzeti skidanjem masnog kajmaka sa daleko većih paketa da bi se baktali pojedinačnim knjigama, pa su tamo knjige puštali bez carine i nameta. Zbog toga sam bio prinuđen da to malo što od tada naručujem sebi iz Tuđine, to činim na adresu prijatelja u Bg, kako bih zaobišao niške carinike i njihov iracionalni, proizvoljni reket.

            Drugo, i još gore – predapokaliptične 2012. godine proročanstvo Maja se ipak nije ostvarilo, sem u vidu lokalne apokalipse jer smo mi u Srbistanu tada mudro izglasali Nepomenika i njegovu kriminalno-izdajničku bulumentu sastruganu sa dna kace; iste godine Zli Amazon je KUPIO Dobri Bukdepozitori, a to se odmah osetilo po primetnom povećanju cena, u proseku za 25-30%. Zbogom knjige od 2,5 e, zbogom knjige od 7 e… Sad se teško mogla naći neka ispod 10 e. Ali ok, uprkos tome, i sa tim povećanjem BD je ostao daleko isplativiji nego naručivati preko bilo koga drugoga.

            Koliko isplativiji?

            Pa, evo, recimo, zimus sam sebe za rođendan častio sa tri albuma Filipa Drijea, „Lone Sloane Boxed Set“, i to me je zadovoljstvo koštalo 52,5 e. Da, to je bio UKUPAN trošak koji sam dao za taj box-set. Tri oversized albuma u punom koloru, s tvrdim koricama, i u tvrdoj ukrasnoj kutiji, koštala su me oko 6.000 din.

ovoliko to košta SADA

            Ako biste uzeli da taj isti box kupite preko engleskog Amazona, cena bi bila: £40.34 za box + £18.25 za ptt = ukupno 58,6 funti, odnosno oko 7.800 din. PLUS, ovolika kutijetina MORALA bi da privuče pažnju Njuškala sa Karine, koji bi joj odrezali Porez čiji je iznos teško predvideti jer je zasnovan na horoskopu, mesečevim menama, rodu i polu carinika, te njenom-njegovom trenutnom sexualnom ispunjenju i raspoloženju, ali nipošto manje od još bar iljadu ili dve. Znači, nema šanse da biste prošli ispod 9.000 din.

            „Mja byh to radyjy y knjyžary“, kažete vi? OK. Super. Eno vam ovaj isti box set u Vulkanu po ceni od 11.000 dinara. Onaj, podsećam, koji sam ja kupio za 6.000. Video i pitao ja, lično i naživo, pre oko mesec dana. Možda se dosad i prodao. A fool and his money are easily parted…

            Dakle, sad kad nam ugase Bukdepozitori, mi u ovom Turkmestanu možemo da biramo između dve opcije: Opcija 1, Ekonomski Tigar: „Ma šta je za mene poštarina od 20 e za jednu knjigu? Daj odma tri komada, ne pitam za cenu!“ ili Opcija 2, Ekonomski Paticvrk: „E, brate, ideš u Ameriku-Englesku-zemlju-neproletersku? Aj' budi drug, kupi mi ovu knjigu i donesi nazad u svom ograničenom avinjonskom prtljagu.“

            Uglavnom, imate još oko dve nedelje da iskoristite BD dok još radi.

            Ako niste iskusan i lukav kupac, dozvolite da vam skrenem pažnju na jednu svinjoguziju u poslovanju ove firme: CENE nisu iste za ceo svet, ma šta oni tvrdili. Recimo, ako koristite hromog Kroma kao brauzer, on automatski šalje vašu lokaciju BD-u, i on kad vidi da ste iz Evrope-Srbistana, rebne vam jedan set cena (viših). ALI, ako u svoj brauzer ugradite VPN (proguglajte ako ne znate šta mu je sad pa to), i tamo podesite da živite u Americi, BD će vam ponuditi set NIŽIH cena (otprilike su niže za oko 3 e po naslovu, ali razlike umeju da budu i veće!). I nema nikakve veze to što ćete na kraju balade staviti adresu za slanje SRBISTAN – tad je za BD dockan, on vam je, kao VPN Ameru, već ponudio nižu cenu i jedino nju vam može naplatiti.

            Evo, sad sam proverio: gorepomenuti „Lone Sloane Boxed Set“ bi vas za „Srbiju“ danas koštao 53,8 e, ali kao VPN Amera koštao bi vas 51 e.

            „Pih, 2,8 evra, koga zabole za tu siću!“, kažete vi? OK, slažem se, nisu neke pare, naročito ako naručujete samo tu jednu stvar. Ali ako uzimate 5-6, ili tuce naslova, onda se nakupi, zrno po zrno pogača, kurac po palac - palača. 

            Osim toga, rekoh već, razlike umeju da budu i znatno veće.

            Evo, recimo, ja sam rešio da sebe za svečano zatvaranje Buk Supozitorija častim sa tri velike lepe slikovnice, i naručio ih, glumeći Amera preko VPN-a, za ukupno 63 e.

            Da sam išao „pošteno“ na BD klanje, bez VPN podešavanja, te iste tri knjige koštale bi me 81,5 e. Dakle, ovim lukavstvom uštedeo sam skoro 20 e. Malo li je na ovu današnju skupoću?

            Prema tome, dabogme.

            Ovaj svet dosledno i neumitno ide od lošeg ka gorem, od goreg ka najgorem. To malo lepih stvari koje smo u njemu zatekli nestaje, jedna za drugom. Bliže se sve veći raspad i propast. Dočekajte ih spremni sa svojim stešom nagomilanih Knjiga Za Apokalipsu.

50 GODINA LEPTIRICE

TV film LEPTIRICA scenariste i reditelja Đorđa Kadijevića premijerno je emitovan na Prvom programu RTV Beograd u četvrtak, 5. aprila 1973. u 20.30 h.

            Od ovog istorijskog dana proteklo je punih pola veka.

Najava TV programa za to veče koje će promeniti sve

            Red je, stoga, reći ponešto tim povodom.

            Šta LEPTIRICU čini tako posebnom? Zašto je baš ona kamen-međaš u kontekstu srpskog horora? Da li je LEPTIRICA zaista prvi srpski horor film, kako se to najčešće čuje?

            LEPTIRICA je, te 1973. bila prikazana u okviru mini-serijala od četiri TV filma, pod zajedničkim naslovom koji se u novinama najavljivao dvojako: kao „Ciklus: Fantastika“ i kao „Priče tajanstva i mašte“. Čak i hronološki posmatrano, LEPTIRICA nije bila prva, jer je u tom serijalu prvoprikazan bio Kadijevićev TV film ŠTIĆENIK, emitovan 29. marta. A ipak, za taj film malo ko zna izvan najvećih fanatika i poklonika domaće strave, a sasvim sigurno ga niko ne proglašava „Prvim srpskim hororom“ (iako je, ponavljam, premijerno prikazivanje imao nedelju dana PRE LEPTIRICE).

Najava iz TV REVIJE, 27. MARTA 1973.

            Da paradoks bude još veći, LEPTIRICA čak nije ni prvi horor koji je Kadijević snimio. Strogo gledano, njegov TV film DAROVI MOJE ROĐAKE MARIJE, iz 1969. (dakle, pune ČETIRI godine PRE LEPTIRICE), mogao bi se smatrati proto-hororom, ili filmom sa elementima horora. A ipak, i za taj film malo ko zna izvan najvećih fanatika i poklonika domaće strave, a sasvim sigurno ga niko ne proglašava „Prvim srpskim hororom“ (iako je, ponavljam, premijerno prikazivanje imao ČETIRI godine PRE LEPTIRICE).

            Dakle, niti je LEPTIRICA prvi Kadijevićev horor film, niti je LEPTIRICA prva prikazana u tom ciklusu filmova koji su, ma kako ih mediji i BG televizija eufemistički nazivali, bili zamišljeni kao „filmovi strave i užasa“.

            A ipak, uprkos tim zanemarljivim detaljima, što se mene tiče, opravdano je i smisleno baš LEPTIRICI nalepiti etiketu „Prvog srpskog horora“.

Zašto?

1) Zato što su DAROVI MOJE ROĐAKE MARIJE u suštini jedna turobna TV drama koja se, kao „horor“, eventualno može sagledavati tek u retrospektu, u okviru celokupne Kadijevićeve poetike i u okviru izučavanja korenova postepenog, stidljivog uspona horor motiva u domaćem filmu. Ali ne postoje svedočanstva tadašnje publike ili kritike da je iko tu dramu doživeo kao horor, da su se ikome od nje ledila krv u žilama, da je izazivala košmare ili bilo šta slično.

2) I zato što je ŠTIĆENIK takođe pre svega jedan turoban, težak, skoro art film poturen kao TV film, hermetičan, spor, nekomunikativan – i kao takav užasno loše odabran da bude prvi koji će biti u tom ciklusu prikazan. Imam novinske napise iz tog vremena koji svedoče da su ljudi tim filmom bili zbunjeni, da im je bio dosadan, nerazumljiv, i sasvim sigurno nimalo strašan – a očekivali su, iz najava, „film strave i užasa“. Stravu i užas nisu dobili; dobili su jedan film mračne fantastike u kojem je fantastika toliko suptilna da je mnogima, tada, sasvim izmakla: možda su malko i zadremali, uljuljkani sporim ritmom (ne)dešavanja, opresivnom atmosferom, letargičnim dijalozima. Taj film se, iz današnje perspektive, itekako može čitati (i) kao horor film – što sam, uostalom, i učinio, pionirski na ovim prostorima, još 2007. u knjizi U BRDIMA, HORORI: SRPSKI FILM STRAVE – ali ga tadašnja domaća neverzirana, žanrovski nesofisticirana publika kao horor 1973. godine nije doživela.

            Međutim, LEPTIRICU itekako jeste. Oho-ho, nego šta nego jeste: i bilo je zabeleženo masovno useravanje od strave po kućama širom tadašnje SFRJ koje je ušlo u legendu koja se pojačavala, prenošenjem s kolena na koleno, a zatim i (u to vreme previše retkim) TV reprizama tog filma. Čak i danas, nakon sve češćih repriza tog filma kao i njegove dostupnosti na internetu, što legalno, na RTS-ovom Jutjub kanalu, što ilegalno, svuda drugde (uključujući i novi rip remasterovane verzije, sa američkog blu reja) gde god se na netu pokrene priča o LEPTIRICI – na IMDB-u, na forumima, na Fejsbuku, gde god, reakcije su predvidivo uniformne: „Najstrašniji film ikada!“ „Nijedan me drugi nije uplašio kao Leptirica!“ „Noćima nisam mogao/gla da spavam od tog filma!“ itsl.

            Ukratko, šta god i sam Kadijević pričao o tome – a on je sklon, u nekim intervjuima, da se ograđuje od termina „horor“, jer preferira „poetsku fantastiku“ i slične eufemizme – LEPTIRICA je nesumnjivo čist horor film. To je film koji je napisan, odglumljen i REŽIRAN kao horor. Scena napada na vodeničara, na početku filma, treba da se predaje u svim filmskim školama o tome kako se režira scena strave. Scena kulminacije, odnosno predbračne noći, sa jahanjem, probadanjem, izlaskom iz groba itd. takođe je školski primer horor delirijuma i košmara kakav se retko do tog trenutka, u tom intenzitetu i trajanju, mogao naći zabeležen na filmskoj traci u svetskim okvirima! (Dozvolite da vas podsetim da je Isterivač Đavola u bioskope krenuo tek na samom kraju te iste 1973. godine, a Teksaški masakr motornom testerom tek iduće, 1974. godine!) 

I nije se gledaocima, tada i uvek od tada do danas, ledila krv u žilama zbog „poetske fantastike“, niti zbog „metafizike“, niti zbog tog, kako Kadijević veruje za horor nečuvenog, otvorenog kraja (iako su otvoreni, nerazrešeni, ne-sasvim-objašnjeni završeci u hororu i pre LEPTIRICE bili prilično česti) – nego zato što je to a) prijemčiva, komunikativna priča smeštena u prepoznatljiv ambijent pretežno ruralne zemlje, b) ispripovedana sa dovoljnom dozom realizma da se narod zavara i opusti kako posmatra „naš“ tzv. „stvarni“ svet, c) samo da bi im reditelj, nadasve inteligentnom i doslednom, samosvesnom režijom, izmakao tlo ispod nogu i uznemirio ih, d) STRAVIČNIM, JEZOVITIM DEŠAVANJIMA, režiranim tako da maksimalno koriste sliku, zvuk, zvučne efekte, svetlo, tamu, senku, šminku, kostim, glumu; svi elementi filmskog izraza upošljeni su u jednu svrhu: da se izazovu strava i šok. I to je i postignuto. Toliko vešto i dobro da taj film funkcioniše kao HOROR i dan-danas, i to ne samo u ovom narodu; o tome svedoči njegovo nedavno izdavanje na nemačkom, a zatim i američkom blu-rej izdanju.

Kadar iz američkog dokumentarnog filma WOODLANDS DARK AND DAYS BEWITCHED

Sva tri tadašnja Kadijevićeva TV filma s elementima horora – i prvi, DAROVI MOJE ROĐAKE MARIJE, i docniji ŠTIĆENIK, i DEVIČANSKA SVIRKA (film koji je te 1973. skinut s programa, tj. bio neprikazan iz debilnog razloga – jer je autor predloška, Ivan Raos, dospeo u političku nemilost zbog podrške tzv. „Hrvatskom proljeću“, dakle zbog ustašoidnih simpatija pisca čiju je pričicu Kadija ionako krajnje slobodno preradio) – svi oni su spori, hermetički, artistički, turobni, crnobeli produkti kakve je samo jedna državno-sponzorisana televizija, koju komercijala i gledanost skoro nimalo nisu zanimali, mogla da finansira i prikaže u udarnom terminu (danas je ovako nešto nezamislivo, sem kao repriza, čak ni na RTS2!). Ali ti bi filmovi ostali fusnote, zaboravljene od svih sem najzagriženijih zaluđenika, da nije bilo LEPTIRICE – jedinog, do tada, Kadijevićevog filma u kojem je on skinuo cilindar, monokl i bele rukavice „poetske fantastike“ i zagazio, goloruk, smelo, mudovito, u blato i brašno i krv i čulnost i vulgarnost i seks i grotesku autentičnog srpskog ruralnog gotik-horora!

(Nečemu nalik tome vratio se samo još jednom, skoro dve decenije kasnije, u filmu SVETO MESTO, koji je svojevrsni spoj onoga najboljeg iz obe vrste njegovih ranih TV horora: artistički i prefinjen na površini, a sirov i perverzan i gnusan odmah ispod, sa tematikom pomalo dekadentno-opskurnom, ali svejedno sa scenama nepatvorenog, čistog užasa i šoka. Nažalost, taj film nije stekao status koji zaslužuje jer su ga zasenili horori naše tadašnje stvarnosti – premijeru je imao početkom 1991., uoči raspada zemlje u krvavom građanskom ratu gde narodu stvarno nije bilo do veštica, vampira i zloduha dok su im Zlodusi sasvim druge, prizemne ali vrlo krvave sorte odjednom krojili mračne sudbine…)

O značaju LEPTIRICE pisao sam toliko mnogo do sada, ponešto imate i ovde na blogu, npr. OVDE, i ne bih se sad ponavljao. Umesto toga, iskoristio bih ovaj povod za nešto ekskluzivno.

Naime, kao i mnogi drugi klasični filmovi, tako i LEPTIRICA podstiče razne „urbane legende“, odnosno netačne tvrdnje koje se, višestrukim ponavljanjem, opšte prihvataju kao istina. Mora se priznati da obe nemilice širi upravo sam Kadijević. Ipak, istine radi, krajnje je vreme da se one demantuju, i gde ćete bolje mesto da se to najzad uradi nego – baš ovaj blog. Šta se to papagajski ponavlja u napisima o LEPTIRICI?

1. „Jedan čovek u Skoplju je umro od straha gledajući prvo prikazivanje LEPTIRICE 1973!“

Koješta.

Nije me mrzelo nego sam pre nekoliko godina otišao u čitaonicu Narodne biblioteke u Nišu i uzeo ukoričene primerke vodećih dnevnih novina tog vremena: Večernje novosti, Politika, Borba i Ekspres politika. Pomno sam pregledao čitav april, od 5. aprila kad je emitovana LEPTIRICA, pa nadalje, do kraja meseca. Nisam gledao samo Crnu hroniku, nego sve, od prve pa do sportske strane. NIGDE nisam našao ni najmanji trag takve vesti.

Kada sam, potom, s Kadijevićem razgovarao za knjigu VIŠE OD ISTINE: KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU (2017), pitao sam ga: 

„Jedini izvor koji sam mogao da nađem za vašu tvrdnju o čoveku iz Skoplja koji je umro gledajući Leptiricu jesta upravo vaša izjava, koju ste više puta ponavljali u intervjuima. Pregledao sam sve dnevne novine iz meseca aprila 1973. godine koje su pokrivale čitavu Jugoslaviju: Politiku, Borbu, Večernje novosti, Politiku ekspres... ali nigde nisam našao ni traga o tom događaju. Možete li mi reći gde ste i kako vi za to saznali?“

Prezentacija srpskih horora na festivalu Fantasia, Montreal, 2010.

Njegov odgovor je glasio:

„Saznao sam usmeno; o tome se pričalo na televiziji, da je valjda u nekim makedonskim novinama izašla vest o tome. Podatak je izašao u nekoj lokalnoj štampi daleko od Beograda, ali glas o tome je dopro do Beograda i do televizije, pa su se onda pravili vicevi na moj račun, da sam ubica i šta ja znam. Bile su to dobronamerne šale, neka vrsta crnog humora koja sasvim odgovara kad je moja persona u pitanju.“

Ukratko: neko se šalio s Kadijom, a on to prihvatio zdravo za gotovo, i onda ponavljao u intervjuima kao suštu istinu, dok to nije prihvaćeno kao činjenica jer, eto, lepo zvuči.

2. „Prikazivanje LEPTIRICE izazvalo je veliku diskusiju u dnevnim novinama i napade na reditelja.“

Konkretnije, Kadijević često u intervjuima kazuje varijaciju ovoga što je i meni kazao za VIŠE OD ISTINE: „…išlo je dotle da se digla kuka i motika protiv filma. Večernje novosti su to opisale kao neku vrstu kinematografskog terorizma, kao atak na duševno zdravlje nacije… S druge strane, pojavio se članak u Politici ekspres gde su se našli ljudi sa moje strane, koji su tvrdili sasvim suprotno, da zapravo takve teme izazivaju svojevrsnu katarzu i oslabađaju gledaoca od straha.“

A zapravo, kada sam detaljno pregledao novine iz aprila 1973, uključujući i te koje Kadijević pominje, nisam našao nikakvu „kuku i motiku“, nikakve tabore ZA i PROTIV: par prikazivača je, u svojim kratkim osvrtima na LEPTIRICU, bilo podsmešljivo prema tom filmu, a jedina glasnija pobuna našla se, ne kod kritičara i novinara (i ne u Večernjim novostima), nego kod najobičnijeg naroda, u Politikinoj rubrici „Pisma čitalaca“, gde su đaci petog razreda neke osnovne škole kukali što je film „po Glišiću“, dakle TV lektira, pretvoren u film strave i užasa, pa zbog toga nisu smeli da spavaju do sutradan, dok im nastavnik nije objasnio da „vampiri ne postoje“. I to je sve.

POLITIKA, Pisma čitalaca, početak aprila 1973.

Kao što lepo stoji u komentaru Politike, nije problem umetnička vrednost LEPTIRICE, ni žanr, ni artistički pristup, ni metafizika, a kamoli poetska fantastika, nego – termin (pola devet uveče, na prvom programu, od ukupno dva!) kada je celoj porodici, sasve decom, prikazan jedan film koji, nesumnjivo, (što se najbolje vidi i po reakcijama publike) spada u STRAVU I UŽAS. A da nije tako dobro i efektno režiran, ne bi se o njemu pričalo i dan-danas…