Još o LEPTIRICI: BBC, DANAS, NOVA, Jutjub…

 

Mediji vole jubileje: 10, 20, 50 godina od toga i toga…

I to je sasvim OK: uostalom, za članak RU MORGA povodom jubileja -100 godina od filma VEŠTICA (HAXAN) - i ja sam nominovan za nagradu Rondo Hatton. Šta, još niste glasali za mene? Možete to učiniti, brzo, lako i bezbolno – OVDE!

I tako, nedavni jubilej – 50 godina od prvog TV emitovanja LEPTIRICE – izazvao je pažnju nekolikih medija.

Istina, malu nedoumicu je izazvalo pitanje: KADA je, tačno, datum tog jubileja? Svi mediji su, bez provere, prepisali podatak koji je stajao na IMDB-u i na Wikipediji: 15. april. Niko od njih, očigledno, nije čitao moju skrajnutu, nikom znanu knjigu U BRDIMA, HORORI: SRPSKI FILM STRAVE (2007) u kojoj stoji tačno navedeni datum TV premijere, odnosno 5. april, a ne 15-ti. A promakao im je i moj nedavni blog post, u kojem navodim taj podatak, i plus rušim nekoliko opšteraširenih, a pogrešnih „činjenica“ vezanih za taj film.

foto NEMANJA MITROVIĆ

Pa, ako ništa drugo, skrenuli su mi pažnju na tu ko zna kako nastalu zabludu, pa sam pokušao da editujem tu neistinu na IMDB strani; edit mi je navodno odbren, ali vidim da u ovom trenu tamo još uvek stoji netačan datum (15. april).

No, kao što ja to uvek ponekad kažem: ako već prepisujete, treba da znate od koga da prepisujete.

U svakom slučaju, autori čak dva članka povodom jubileja LEPTIRICE kontaktirala su me i moje odgovore uvrstili u svoje tekstove. Sada su onlajn, pa ih slobodno i besplatno možete čitati.

 

DANAS

Posle pedeset godina: Kako je „Leptirica“ prestravila generacije i ponela titulu najstrašnijeg domaćeg filma?

by Željko Bošnjaković

https://www.danas.rs/kultura/posle-pedeset-godina-kako-je-leptirica-prestravila-generacije-i-ponela-titulu-najstrasnijeg-domaceg-filma/

 

            BBC na srpskom

Film i Đorđe Kadijević: Pola veka „Leptirice”, ostvarenja koje je 'veći utisak ostavilo na gledaoce, nego na kinematografiju'

by Nemanja Mitrović

https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-65247493

 

            A ako nećete samo da čitate nego i da gledate-slušate, evo par videla s Kadijom u glavnoj ulozi.

 

            NOVA S TV

Đorđe Kadijević: 50 godina od filma koji je uplašio celu Jugoslaviju

https://www.youtube.com/watch?v=woVuuSwXdLQ

 

            Klub SKAZ

            Video zapis Kadijinog nastupa, decembra prošle godine, na mini-festivalu DODIR STRAVE

ĐORĐE KADIJEVIĆ o umetnosti, filmovima, Jugoslaviji za ODRAZ STRAVE

https://youtu.be/9DVDoGeN8kc

 

            BONUS:

            Evo par mojih odgovora datih za intervju Danasu za koje nije bilo mesta u finalnoj verziji, pa ih sada nudim vama, ovde, jer greota da se bace:

 

---Filmska produkcija u Jugoslavoji je tada već uveliko postojala a i filmovi strave i užasa su se snimaju u inostranstvu snimali još od ranih dana filma. Kako komentarišete to što je prvi Srpski  horor film snimljen tek 1973? 

 

Nažalost, čini se da naši stvaraoci, kada osete potrebu da se izraze, retko na raspolaganju imaju poetiku horora kao opciju, kao jezik kojim bi progovorili. Razlozi za to su složeni, ali svakako su u velikoj meri kulturološki i istorijski: dok Englezi imaju tradiciju pričanja priča o duhovima uoči Božića (i njihovo objavljivanje u časopisima i knjigama tom prilikom), mi u to vreme samo žderemo pečenu prasetinu. Dok Amerikaci imaju tradiciju proslave Noći veštica, mi to ovde većinski osuđujemo kao „Satanizam“ i glumimo pobožne Hrišćane dok slavimo paganska božanstva jedva zamaskirana u tzv. „svece“ – naravno, uz obilato prejedanje i opijanje. Kao što ni u književnosti nismo bogzna koliko iskoristili bogate potencijale naših folklornih verovanja onako kako to bogato jesu npr. Englezi, još manje smo to učinili na filmu, a naročito za vreme vladavine komunizma (i njegove ljubavi prema realizmu). Tada se na horor gledalo kao na stranog, dekadentnog uljeza sa trulog Zapada koji nema šta da radi među našim proleterima zagledanim u ružičastu soc-realističku budućnost.

 

 

---Kako bi ste okarakterisali odnos ljudi ovih prostora prema hororu (što na filmu, što u književnosti) i da li mislite da se on promenio od '73 do danas?

 

Iz gorepomenutih razloga, horor se ovde nikada nije ni tražio ni masovno voleo kao „glavno jelo“, već eventualno, ako baš mora, kao „prilog“ ili „začin“. Ipak, s promenom dominantne društvene ideologije, a s njom i estetike, a već početkom 1980-ih stidljivo se horor uvlači u filmove Šijana i Gorana Markovića, da bi početkom 21. veka s dolaskom mlađih reditelja, koji su odrastali na američkim i italijanskim hororima, ovaj žanr počeo slobodnije da se plasira. Sada možemo reći da imamo „žanrovce“ i među piscima i među rediteljima, a imamo i dugovečnu ediciju „Poetika strave“ kod izdavača Orfelina, koja je do sada objavila punih 30 naslova klasičnih (što starijih, što savremenih) dela horora, praćenih stručnim pogovorima, što je naišlo na veliko interesovanje publike, pa se može reći da se ovaj zadugo prezreni žanr, sa ozbiljnijim tretmanom sve ozbiljnije i shvata.