CLOUD ATLAS (2012)

**(*)     

2+

            Bojao sam se da će ovo biti negledljiva precenjena hipi-NewAge smaračina, kao npr. TREE OF LIFE, ali ispostavilo se kao, ipak, gledljiviji primerak te sorte.  

Podnosio sam ovo skoro tri sata, više fasciniran sopstvenom izdržljivošću (i činjenicom da, uprkos žestokim pripremama na najgore, NISAM ugnjavljen) negoli likovima i dešavanjima samog filma, ali pristojan ritam i dobre slike držali su mi pažnju.  

Ovo je zapravo jedan džinovski cockteaser: 6 priča iz isto toliko vremenskih tokova (i žanrova) iseckano je i promešano tako da svaku gledamo na parče, i sve se nadamo da će neka poenta da se ukaže na kraju balade 

– a kad se ona (SPOJLER!) ne ukaže, umesto intelektualne ili emocionalne katarze ostane nam samo da odahnemo i kažemo: "Okej, to nije baš naročito valjalo, ali nije mnogo ni bolelo!"  

Ako ništa drugo, barem ne liči ni na jedan skorašnji (pa ni davnašnji) film.

Ima tu lepih slika, mestimično mlako-intrigantnih i neočekivanih dešavanja, poneka skoro napeta scena, nešto malo krvi i napadna grandioznost – ali bez pravog pay-offa. 

 

Tačnije rečeno, ima to neko naravoučenije, ali mlako i nevredno tolike muke da se do njega dođe.

Zbog uglavnom neznačenjske odluke da smanje troškove za angažovanje grdnih glumaca za ionako glomazni kast, svi glavni igraju po nekoliko likova, raznih polova i rasa i važnosti za film.

Zato se ATLAS na kraju svodi na "spot the looney (actor)" pod naslagama šminke – umesto da bude "spot the great theme/idea" kakve nam autori u intervjuima i lakoverni kritičari u rivjuima nagoveštavaju.

 Ali i to je nešto: naročito mega-bizarne transformacije kojima se Tom Henks podvrgava.

Ovaj miš-maš koječega ne uspeva da se spoji u smislenu, koherentnu celinu, a različitost elemenata samo je pojačana time što epizode ne slede linearno, jedna za drugom, nego parčiće iz jednih gledamo kao u salati pomešane sa drugima: red ovoga, pa red onoga, a onda malo ono treće... pa nazad na prvo, i tako u krug.

Time se samo još više razotkriva koliko ti parčići ne pripadaju istom filmu, istom žanru, odnosno istom univerzumu: iz would-be dirljive epizode o gej šegrtu negej kompozitoru koji spopadne odbojnu matoru drtinu u napadno groteskno kretenskoj i neubedljivoj sceni 

skačemo u zelenilo Neo-Havaja gde se Tom Henks sa maorskim tetovažama lukovima i strelama bori s nekakvim divljacima na konjima dok mu ne dođe Hali Beri-Beri, 

pa onda odemo do nečeg nalik (istorijskoj) "realnosti" sa would-be angažovanom osudom rasizma, robovlasništva i kolonijalizma, 

samo da bismo odatle bili bačeni usred napadno stripovskog (u najgorem smislu reči) SF pulpa gde glavni junaci u blejdranerovskom Neo-Seulu balansiraju na ivici futurističkog ponora dok oko njih sevaju laserski zraci, 

a odatle svratimo načas do San Franciska 1970-ih u jednoj varijaciji conspiracy trilera (koja sadrži neke od zabavnijih delova ove film-salate).

Čemu sve to služi, a uz to i ne radi?

CLOUD ATLAS služi da nam kaže da Zakon Sarme ipak vlada svime, i da će se na kraju vremena, ili ubrzo potom, sve nepravde ispraviti i sve će se srediti i biti lepo i bajno 

– ili, ako i ne bude baš tako, barem možemo naći Viši Smisao i utehu u tome da je sve, navodno, povezano, svi smo jedna duša, sve je znakovito, samo treba pratiti veze, ili ih sam izmišljati i zaplitati u pričama koje ćemo prenositi jedni drugima.

Pritom bata i seka Vakovski, plus Tom Tikver (potonji je glavni razlog što sam se odvažio na avanturu gledanja ovoga) kroz sve provlače napadnu polit-korektnu agendu: poštujte žene, poštujte gejeve, poštujte crnce i druge rase. Rasizam nije okej. Uništavanje prirode nije okej. Kolonijalizam nije lep. Konzumerizam ubija...

A opet, sve je to spakovano u šarenu ambalažu, a nekako mlako i praznjikavo i kontradiktorno, kao glomazni pamflet bogato odštampan na masnom papiru koji nam poručuje da čuvamo prirodu i iste te šume od čijeg drveća je napravljen papir za taj letak, odštampan u nekoj zemlji trećeg sveta gde je štampa jeftinija jer je izvode bedno plaćeni robovi i/ili deca...

Iako CLOUD ATLAS ne smatram naročito dobrim u krajnjem saldu, dajem mu 2+/3- zato što mislim da, uprkos svemu, zaslužuje jedno gledanje barem zbog svoje ludačke ambicioznosti i smelosti, pa i zbog ponekog sporadičnog audio-vizuelnog postignuća. Ima tu pokretnih slika vrednih gledanja... Samo se ne primajte da je to sve ne znam koliko pametno ili "duboko".