Mračna "Inkubacija"

Moja priča "Inkubacija" objavljena je nedavno u 2. broju almanaha Književna fantastika. Ovo zlodelo je nešto netipično za moj opus; to je pre priča mračne fantastike negoli što je žanrovski čistog horora. Istina, postoji tu veoma izražen element "body horrora", telesne grozote i bolesti, ali naglasak nije na tome koliko na atmosferi, ugođaju i idejnoj zapitanosti nad ljudskom telesnošću, bolešljivošću, smrtnošću – i (eventualnom) transcendencijom toga.  

            Priča govori o jednom hramu-lečilištu u čiji bazen "svete vode" dolaze stotine bogalja, bolesnika i drugih kljakavih, leproznih i gukavih ne bi li se, u Noći Presvete Device, izlečili...

            Ovo je moja rana proza, napisana pred kraj prošlog veka; neprimećeno je bila objavljena u jednoj prastaroj Gradini, u vreme kad moje ime nije baš ništa značilo potencijalnim čitaocima. Bilo je to čak i pre mog prvog romana, Naživo. Verzija koja se sada čitaocima nudi je sistematski redigovana i upeglana. Živo me zanima da li će i kako oni reagovati na nju.

Inspiracija za "Inkubaciju" je u najmanjem trojaka. 1) Inicijalna kapisla bio je jedan kraći prozno-poetski zapis Artura Remboa pod zajedničkim nazivom "Jevanđelske proze", ali naročito njegov finalni deo, "Bet-Saida", koji opisuje banju u kojoj je Isus (navodno) izveo jedno do svojih prvih čuda izlečenja.

2) Po pitanju vizuelnosti, ali i atmosfere podgrejano-tinjajućeg ludila, blaga inspiracija postoji i u bazenu "svete krvi" u filmu A. Jodorovskog, Santa Sangre, koji je kod mene uvećan do pompeznih razmera.

3) Najzad, definitivni podsticaj za ovo pisanje bilo je saznanje o svetim izvorima i verovanjima vezanim za njih, a naročito jedan srednjovekovni narodni običaj vezan za mrtvu, nekrštenu decu, o kojem sam čitao u studiji Greh i strah (čini mi se; ili, možda, u Strahu na zapadu, istog autora).

U vreme kada sam pisao "Inkubaciju" intenzivno sam se bavio i crtanjem – polu-amaterski, "za svoju dušu" – ali ti radovi su bili vizualizacije onoga što sam u to vreme stidljivo, a kasnije sve intenzivnije, pokušavao da obradim i u svojoj prozi. Paralelno sa ovom pričom – više se i ne sećam da li pre ili posle nje – uradio sam, u velikom formatu, crtež zasnovan na prizorima iz "Inkubacije". Detalje sa tog rada vidite u ovom postu. Format je preveliki pa mi nije moguće da skeniram celu sliku odjednom ali, eto, nadam se da su i ovi fragmenti sa nje dovoljni da vas zaintrigiraju da potražite Književnu fantastiku i moju priču "Inkubacija" u njoj.

            Kome sve ovo gore nije dovoljno, evo kako priča počinje.

 INKUBACIJA 

 

© Dejan Ognjanović

            Prvi bolesnici i bogalji počinju da pristižu već ujutro.

            Zubato sunce nisko je na nebu, čini se da okleva stupiti u belu paru oblaka. Plavetnilo kao da naslika neko bojom jako razvodnjenom, te se na podlozi takvoj ni granice oblaka ni oblici njihovi ne raspoznaju. Hladan vetar leluja granje drveća, a zemlja još nosi tragove nedavnih kiša. Godina se ka proleću okreće – tako bar kalendar veli – ali pravih znakova njegovih još nema.

            Dan je Presvete Device, i njeni vernici već hrle u Hram. 

            Dan uoči Inkubacije.

            Pre nego što padne noć Hram će biti pretesan za sve.

            Niko ne zna ko je i kada podigao Hram. To možda ne znaju ni njegovi Čuvari, ali u tome sigurnosti ne može biti, jer sa vernicima oni ne komuniciraju, sem kroz Knjigu. 

            Građevina ova podignuta je oko bazena Svete Vode što leži u samom središtu njenog prostora i smisla postojanja. Reklo bi se čak, mada te reči mogu bogohulno zvučati, da Hram je tek ukrasna ograda oko Bazena i prihvatilište onih što dolaze njegovim Vodama. Kao kruna što, ma koliko krupna i nakićena, svejedno služi tek da istakne blistavi dragulj u svom središtu i naglasi njegov sjaj. 

            Onaj ko s planine silazi ka Hramu može spaziti da njegov je plan pravougaonog oblika, dok bazen u središtu ima oblik kvadrata. Onaj ko uđe unutra može videti pravilnost tog kvadrata narušenu stepeništima: na sredini svake od stranica po jedno se u vodu spušta. Sam Bazen pod golim nebom leži, jer krov Hrama iznad njega je otvoren. Hram nema zidova, no samo krov i masivne stubove što ga podupiru duž spoljašnjih i unutrašnjih ivica. Stubovi su okrugli u preseku i visoki bar deset čovekovih figura. Na njima nikakvih ukrasa nema – izviru, prosto, iz kamenog postolja i uranjaju u osnovu krova. Teško je u poznatom svetu naći građevinu s kojom bi se Hram uporediti mogao. On nije nalik ničemu drugom za šta znamo. On prosto – jeste. 

            Niko ne zna ko je i kada podigao Hram, ali njegova je starost svakome očigledna, makar bila i nemerljiva. Ivice njegove odavno su zaobljene kišama i snegovima što su ih grlili, suncem i vetrom koji su ih sušili, i vodama Bazena što su se tu rađale i izdisale, u Nebo kroz eone isparavale. Ponegde, u nepravilnim razmacima, sa ivice poneki odlomljen deo nedostaje. I kamen ima svoj vek. 

Najjači utisak, ipak, ostavljaju stubovi. Retki su među njima koji nemaju bar poneku naprslinu. Na mnogima su vrlo razgranate pukotine, pa i pravi pravcati rascepi, tako da samo Božjim čudom u jednom komadu stoje. Reklo bi se da je površina stubova nekada bila glatka, ali danas je izbrazdana ne samo pukotinama već i hiljadama rupica, ogrebotina, zareza i neravnina. Čak i kamen je smrtan... 

Naročito na unutarnjim stubovima i podu videti se mogu izrasline u vidu raznih vrsta mahovina, lišajeva i gljiva: svi oni oblici poluživota kojima sunce nije neophodno. Kamenu oni daju žućkasto-zelenu boju koja, zavisno od doba godine, prelazi čitav spektar nijansi. To ipak je uski spektar, ograničeni raspon varijacija na neživot. I kamen svoju masku ima i sam po sebi maska jeste. Ko ima oči neka vidi.

(...)

Ostatak čitajte u 2. broju almanaha Književna fantastika.