четвртак, 6. децембар 2018.

LONG DAY’S JOURNEY INTO NIGHT (2018)

  

***
3-


U okviru akcije „Šta sam gledo na Festivalu autorskog filma 2018“, evo Kineza koji je došao niotkuda i više mi se dopao od favorita, ASH IS THE PUREST WHITE. Za razliku od prozaičnog Đije, ovaj drugi Kinez na festivalu nije kao polazište i ishodište imao dnevne novine - nego knjige poezije. Nažalost, ja vrlo slabo čitam i jedno i drugo, i verujem da se ono najbolje nalazi IZMEĐU ovih krajnosti (beslovesno prepisivanje tzv. „stvarnosti“ VS. anything goes „poetizacije“).
Ipak, blagu prednost dajem ovom drugom pristupu. Da, zaplet (da TO tako nazovem) u ovom duuuugom PUTOVANJU je izrazito konfuzan na početku, a već do polovine je nepodnošljivo nejasan, dok to šta se zbilo na kraju, kako, i zašto – o tome sam posle filma od kolega čuo nekoliko uzajamno potirućih, zbunjenih pokušaja objašnjenja.
ALI NEMA VEZE! Ako ovo budete u prilici da gledate, ja velim: POGLEDAJTE, ali uopšte ne naprežite mozak time zašto je glavni junak zapeo da pronađe baš tu neku žensku, i kakve veze ona ima s njegovim nedavno stradalim „prijateljem“, i otkud ona fotografija onde, i kakve veze ima sa ženom u zatvoru, i čemu sve to itd. NEBITNO JE.
Ono što je bitno, ovde, jeste vrhunska vizuelnost i atmosferičnost. Svako umetničko delo gradi neki svoj svet (bez obzira da li i kolike veze taj svet ima sa tzv. „našim“, navodno „objektivnim“) – a svet ovog filma je svet raspada, potonuća, nagrižen vremenom. Reditelj ima fetiš na oljuštene zidove, stare građevine, metal izjeden rđom, prljava prozorska okna itsl. i slika ih sa istom onom zaljubljenošću kojom je Tarkovski slikao vlati trave, grane drveća, žubor vode...
Ne pominjem slučajno velikog Rusa, jer ovaj Kinez je bez sumnje njegov veliki fan, pošto prilično besramno krade neke njegove fazone – recimo, sobu koja „prokišnjava“ (kao u SOLARISU), tačnije u kojoj uprkos plafonu voda lije sa svih strana, kao iz kabla, što junaka ne sprečava da usred sve te vode do kolena ladno uzme da zašrafi sijalicu u svetlo što visi sa plafona. 
A umesto da ga odma ubije struja i tako ovaj dvoipočasovni film skrati bar za polovinu, počašćeni smo lepim slikama sitnih kapljica koje se odbijaju o zasun sijalice – i naravno vlagom izjedenih i oljuštenih zidova prostorije okolo. Šta taj lik traži tu, i zašto baš tu, i kakve veze to ima sa onom ženom i drugim ljudima, i otkud tolika padavina unutar kuće – NEBITNO JE. Ali prelepo izgleda.
Kasnije u filmu Kinez bez trunke srama prepiše završnu scenu STALKERA, sa čašom koja se „sama od sebe“ kreće po stolu, samo što je kod Rusa to bila telekineza a kod Kineza – prozaični prolazak voza od kojeg se sve u obližnoj kući trese, pa tako i ova čaša drhti i ide po stolu zbog toga. Znatno površnije, lišeno mistike, značenjski prazno – ali lepo izgleda.
I rekoh već, s ljubavlju s kojom Tarko slika prirodu i život, ovaj Kinez slika smrt: ima jedan vrlo spori tracking shot, ulevo, tokom kojeg neko nešto u pozadini kenja, nominalno to je scena dijaloga, ili beše monologa, u svakom slučaju neko nebitno brbljanje ide u pozadini, ali ovaj ne slika toga ko govori, nego polako, skoro ceo minut, vozi kameru izbliza slikajući jedan veliki metalni kontejner skroz izjeden rđom koja mu, zaista, daje neke fascinantne i skoro nadrealne „ukrase“ i „oblike“. Nas koji otkidamo na „ruin porn“ ovakve stvari bacaju na Sedmo nebo!
Glavni „fazon“ ovog filma je njegova druga polovina, koja se sastoji od jedne neprekinute sekvence u trajanju od skoro sat vremena: da, ciglih 58 minuta ovaj baja ne napravi nijedan rez, a lik mu se kreće tamo-vamo po nekakvom mestašcetu, ponajviše oko nekakve propale fabrike (koja je verovatno preseljena u Srbiju, zahvaljujući subvencijama Psiho-kamarile, jer Srblji će raditi za kikiriki čak i ono što ni Kinezi neće), i ovaj čak u jednom trenu tog neprekida i poleti u vazduh, i preleti dobar deo puta pre nego što se prizemlji, bez reza, u istom kadru, i nastavi dalje... Ali uprkos tom gimiku, osim na momente (a naročito u tom letu), ja time nisam bio impresioniran, i više sam uživao u prvoj polovini.
Ima ovde pojezije kolko nećete i patetike na lopate: Azijati kad krenu s tim (ne računam tu Japance, oni su vanzemaljci!) pa to je mili bože čuda velikoga kada stade Kinez pojeziju čitat, svi gledaoci nikom ponikoše... Da budem jasan. Nije to doslovno čitanje poezije u filmu, kao kad krenu da bombastično recituju kod Tarkovskog; ne, nego su situacije i dijalozi a naročito naracija gl. lika napadno zapatetizovani da to svakoj osobi od ukusa mora izazvati makar blagi napad mučnine. A ako ne od toga, muka vam ne gine kad dođemo do krupnog plana nekog Kineza koji, u stvarnom vremenu (real time) ždere, žvaće, srče, ropće, grokće i preživa jednu jabuku (jer jabuka je, je li, jedan od važnih Simbola u ovom kakti znakovitom filmu; drugi, vrlo Napadno Prisutni Simboli su – Časovnici i Voda – dakle, protok, vreme...).
Ali nema veze što je potraga tog lika za tom nekom niđe veze ženskom (stara ljubav zaborava nema!) preko pola Kine, uz susretanje bulumente likova nejasne veze sa njim i njom nebitna koliko i rasplet u kojem, ako sam ga uopšte dobro shvatio (ne garantujem!) on nju na kraju nađe, ali ga ona odjebe i ode nekim svojim poslom, a ovaj se skrasi kraj neke druge na koju je usput naišao: nisi dobio onu koju si tražio ali jesi dobio onu koju si zaslužio!
Reditelj ovog filma
Nema, kažem, zato što mi je boravak u svetu ovog filma prijao, i nije isključeno da bih mu se ponovo vratio: ne kako bih dokučio nepotrebno zapetljanu storiju i skontao, ovog puta zasigurno, za čije tetke zdravlje sve ovo – nego kako bih još jednom proveo preko dva sata u ovom lepo stilizovanom svetu debelo nagriženom vremenom, izjedenom, trulom, a opet lepo-ukletom u tom svom propadanju...


14 коментара:

  1. Ako mogu da generalizujem, rekao bih sledeće. Filmovi nastali na dalekom istoku mnogo češće akcenat stavljaju na osećajnost i čulnost, odnosno predstavljaju poetični prikaz stvarnosti koji se na filmu najprirodnije ostvaruje kroz sliku i pozadinsku muziku. Često se slika priroda i naše okruženje u impresionističkom ključu, u svoj svojoj raznolikosti, sa detaljnošću i suptilnošću čiji je cilj da se pronađe ta tajna veza između čoveka i prirode, ljudske i kosmičke duše. Raspričanost kao posledica dominacije racia nad senzualnošću u zapadnoj kinematografiji, na istoku je, dakle, audio-vizuelnim sredstvima transformisana u kontemplativnost. Ono što je loša strana ovakvog pristupa i ono što može da degradira film kao umetničko delo je (kada se uključe ljudski karakteri i njihova interakcija) nenarativnost, nerazrađeni likovi, kao i tanka, lako narušiva linija između „osećajne kontemplativnosti“ i sentimentalnosti ili bolećivosti. Ipak, ja sam za ovaj istočnjački pristup, koji više poštuje osnovni karakter filma kao vizuelne umetnosti, jer istančanost, viša istina, podsvest i oniričnost mogu da se generišu samo kroz sliku i propratni zvuk, a ne kroz puku naraciju i dijaloge.

    Zašto postoji ova razlika između kinematografija ili, šire gledano, između kulturnih obrazaca nastalih u okvirima zapadne civilizacije i onih nastalih na dalekom istoku? Ako mogu da generalizujem, mislim da je osnovna razlika u stavu pojedinca ili društva prema svom okruženju. Dok zapadnjaci teže da menjaju prirodu kako bi je prilagodili svojim potrebama, stanovnici dalekog istoka nastoje da žive u skladu sa prirodom, pritom menjajući sebe. Dakle, zapadnjak se prepotentno više bavi samim sobom, što je bliže teatru, dok Azijati iz dalekoistočnih tradicija više posmatraju svet oko sebe, što je filmičnije. Samim tim, kamera u njihovim rukama je mnogo efikasnije oružje, tj. ona je produžena ruka njihovog svevidećeg oka.

    ОдговориИзбриши
  2. Ako mogu da generalizujem, mislim da je osnovna razlika u stavu pojedinca ili društva prema svom okruženju - a on je uslovljen kod Azijata TAOM koji kao i nase Pravoslavlje duboko uvazava materiju / prirodu

    ОдговориИзбриши
  3. @matoji
    Apsolutno se slažem sa iznesenim. Najočigledni primer je Kim Ki- Dukov Spring, Summer, Fall, Winter... and Spring.

    Što se tiče filma LONG DAY’S JOURNEY INTO NIGHT može biti ok. vizuelno prelepo, gotovo kao u IN THE MOOD FOR LOVE. Recimo, da ne znam da nije, bila bih ubeđena 100% da je u pitanju Wong Kar- Wai.:)

    Na kraju ispade najbolji autorski film Kapetan, prikazan na festivalu SLOBODNA ZONA.

    ОдговориИзбриши
  4. Evo jedan svež primer o opčinjenosti pojavnim svetom među kosookim Azijatima. Trenutno na RTS3 ide dokumentarna serija pod nazivom „Lepote japanskih pejzaža“. Odgledao sam samo jednu epizodu, ali je i to bilo dovoljno. Filmska ekipa prati jednog starijeg foto-amatera, koji sa svojom fotografskom opremom dolazi na obalu nekog udaljenog jezera, u netaknutu prirodu, i u različita doba dana ili tokom različitih godišnjih doba iz godine u godinu sa iste pozicije hvata isti kadar. U kadru se vidi površina jezera i u drugom planu brdovita suprotna obala. Na pitanje zašto fotografiše samo taj jedan, ograničeni pejzaž, starac odgovara da on za sve ove godine nije snimio dve iste slike iako je osudio sebe na taj jedan kadar. U narednih nekoliko minuta je govorio o čudesnom svetlucanju vode, koje nikad nije isto, jer sunčeva svetlost pada i reflektuje se ili prelama pod različitim uglom. Ako je oblačno i svetlost rasejana, takođe je i refleks s površine vode blaži... Ali vremenom se i površina vode menja; nekad je ravna kao staklo, a nekad se talasa manje ili više, pa svetlucanje varira u kvalitetu i kvantitetu. Kako god, kaže da svaki trenutak odlikuje jedinstvena lepota u toj večnoj igri svetlosti i vode, i dok to govori oči mu se pune suzama...

    E sad, zašto su japanske filmadžije vanzemaljci? Zato što oni znaju i da ispričaju priču i u tome su bez premca. Dakle, i stil i supstanca, koja je često uskraćena u Kineskim, Hongkoškim, Tajvanskim, Tajlandskim, pa i Korejskim filmovima. Od reditelja sa zapada koji su im se po (vizuelnom) senzibilitetu najviše približili su, mislim, Tarkovski i Linč. Ali to kod Tarkovskog teško da ima veze sa srodnošću pravoslavlja i taoizma?! Rusi su kao i mi čvrsto vezani za evropsku kulturu, pa na kraju i upravo zbog vere koja je nikla iz grčko-rimskog nasleđa u koje se kune čitav hrišćanski svet.

    ОдговориИзбриши
  5. Ali to kod Tarkovskog teško da ima veze sa srodnošću pravoslavlja i taoizma?! Rusi su kao i mi čvrsto vezani za evropsku kulturu, pa na kraju i upravo zbog vere koja je nikla iz grčko-rimskog nasleđa u koje se kune čitav hrišćanski svet.

    Taoizam I pravoslavno hriscanstvo dakle dele vrlo slican pogled na materiju tj prirodu, ona nije kao u zapadnom hriscanstvu I raznim gnostickim jeresima prljava, pokvarena, nespasiva, itd. Ne znam u kojoj meri su Japanci pod uticajem Taoizma. Kinezi jesu dosta.

    Vong Kar Vai ima prelepe slike ali je dosadan ko proliv, bez saspensa nema filma. Jedan od Lincovih najboljih je Mulholland Drive upravo zbog saspensa.


    O estetici azijatskog filma mozes najvise da naucis od Zil Deleza I njegovog koncepta Kristalne Slike, koju je mislim na Tarkovskom najvise izucavao.

    ОдговориИзбриши
  6. evo jednog dobrog sazetka https://andrewsidea.wordpress.com/2013/09/13/deleuze-on-the-crystal-image/

    ОдговориИзбриши
  7. Dosadan a...? Treca sezona Tvin Piksa je dosadna ko proliv, uprkos tome sto je Linc snimio remek - delo Mulholland Drive. Zapravao Vong Kar Vai je pao sa My Blueberry Nights,The Grandmaster se nisam usudila ni da pogledam ali i dalje stoji da je IN THE MOOD FOR LOVE jednako remek kao Mulholland Drive.

    ОдговориИзбриши
  8. Ja sam preskocio My Blueberry Nights - cisto iz postovanja prema Senpaiju. Ovaj iz 2013, The Grandmaster je vrlo derivativan film, u smislu da WKW maniristicki slaze, po abc redu, mnoge elemente po kojima je poznat. To je cisto generic WKW projektovan na pricu o Ip Manu. Ipak, za razliku od drugih IP MAN filmova, The Grandmaster je jedan vrlo lican pristup od koga se, ipak, moze benefitovati ukoliko se detaljnije poznaju pojedinosti iz zivota i dijela protagoniste filma. Nista jos nije izgubljeno, moze se on jos vratiti, a do tada anualni filmografija-re-watch.

    Mr. Sotir ne koristi ime Deleza uzalud, ako se iole mogu spasiti holisticki ili generalizovani-cultural pristupi to ce se najvjerovatnije desiti upravo kroz teorije Deleza koje se i bave i postupaju nasiroko-inkrimentalno odnosno “rizomaticno” pa ce se u redovima post-colonial-teorije naci neka rupica i za to. Knjiga koju sam skoro spamao upravo se bavi nacinom na koje je zapad prihvatio japanski film – u ovome slucaju J-Horror ili (sto se tice DVD trzista) Tartan Extreme Asia ili drugi specijalizovani izdavaca – S.T. Brown, Japanese Horror and the Transnational Cinema of Sensations. Je li to J stvarno toliko idiosinkraticno da bude predznak; sta je to extreme u Extreme Asia i u odnosu na sta je ekstremno? Radi li se o stvarno vanzemaljcima i ima li tu nekakve fundamentalne razlicitosti? Vrijedi procitati.



    ОдговориИзбриши
  9. agota od in the mood of love secam se samo neke beskrajne melanholije tuge I zali rastegnute poput testa preko sporog, presporog, voza I nekih neonskih svetala koja se prelivaju preko lica lepe i tuzne kineskinje

    ОдговориИзбриши
  10. nasiroko-inkrimentalno odnosno “rizomaticno”

    nisam skretao paznju na deluzovu rizomaticnost, nego da pojasnim, na to sto se ta nj 'kristalna slika' bazira mu na temporalnosti / proteze se u cetvrtu dimenziju, pa iz tog razloga spomenuti azijski filmovi nisu bazirani na kakvoj linearnosti, montazi napetosti itd - puno se on tu nasrao kabastim jezikom postkontinentalne teorije, on je jos gori od lakana kad je rec o pretentieux et fumeux, ali u principu radi se o tome da u tom nekom meditativnom stanju svesti svet vise vidis kao gusto testo nego kao brzi voz, naime. za moj gros ti spori fimlovi mogu da budu vrlo engrossing ako u tom testu ima neke energije misterije itd
    ali znaju da budu i dosadni STRASNO

    ОдговориИзбриши
  11. agota trecu sezonu moras da stisnes zube i izdrzis do polovine negde, kad svo to cekanje i otezanje pocinje da se isplacuje, da bi u 15-17 epizodi dozivelo takav straobalan antiklimaks, to je neprevazidjeno

    ipak, razumem publiku mladju od sedamdeset i pet godina koja taj tempo jednostavno ne moze da podnese ili legitimno nema strpljenja da ceka petnes sati dok deda ne napravi poentu



    ОдговориИзбриши
  12. Nikad ti azijati nece snimiti film kao sto je Bloodsport,niti komponovati onakvu muziku.Mozda naprave neki kompot eventualno.

    ОдговориИзбриши
  13. Bloodsport nikada ne bi ni bio snimljen da prethodno hongkoška filmska industrija tokom sedamdesetih nije zarazila svet kung-fuom, a još ranije japanci samurajskim, a zatim i karate filmovima. Ali stvar je upravo u tome da se daleki istok zbog svoje žilave tradicije još uvek ne predaje u potpunosti globalizaciji i mnogi njihovi filmovi su i danas drugačiji i predstavljaju dah svežine u svetu filma uparloženog u političkoj korektnosti.
    Dakle, neka i dalje ti Azijati ne umeju da snime Bloodsport, samo neka budu svoji. Živele različitosti!

    ОдговориИзбриши