LONG DAY’S JOURNEY INTO NIGHT (2018)

  

***

3-

U okviru akcije „Šta sam gledo na Festivalu autorskog filma 2018“, evo Kineza koji je došao niotkuda i više mi se dopao od favorita, ASH IS THE PUREST WHITE. Za razliku od prozaičnog Đije, ovaj drugi Kinez na festivalu nije kao polazište i ishodište imao dnevne novine - nego knjige poezije. Nažalost, ja vrlo slabo čitam i jedno i drugo, i verujem da se ono najbolje nalazi IZMEĐU ovih krajnosti (beslovesno prepisivanje tzv. „stvarnosti“ VS. anything goes „poetizacije“).

Ipak, blagu prednost dajem ovom drugom pristupu. Da, zaplet (da TO tako nazovem) u ovom duuuugom PUTOVANJU je izrazito konfuzan na početku, a već do polovine je nepodnošljivo nejasan, dok to šta se zbilo na kraju, kako, i zašto – o tome sam posle filma od kolega čuo nekoliko uzajamno potirućih, zbunjenih pokušaja objašnjenja.

ALI NEMA VEZE! Ako ovo budete u prilici da gledate, ja velim: POGLEDAJTE, ali uopšte ne naprežite mozak time zašto je glavni junak zapeo da pronađe baš tu neku žensku, i kakve veze ona ima s njegovim nedavno stradalim „prijateljem“, i otkud ona fotografija onde, i kakve veze ima sa ženom u zatvoru, i čemu sve to itd. NEBITNO JE.

Ono što je bitno, ovde, jeste vrhunska vizuelnost i atmosferičnost. Svako umetničko delo gradi neki svoj svet (bez obzira da li i kolike veze taj svet ima sa tzv. „našim“, navodno „objektivnim“) – a svet ovog filma je svet raspada, potonuća, nagrižen vremenom. Reditelj ima fetiš na oljuštene zidove, stare građevine, metal izjeden rđom, prljava prozorska okna itsl. i slika ih sa istom onom zaljubljenošću kojom je Tarkovski slikao vlati trave, grane drveća, žubor vode...

Ne pominjem slučajno velikog Rusa, jer ovaj Kinez je bez sumnje njegov veliki fan, pošto prilično besramno krade neke njegove fazone – recimo, sobu koja „prokišnjava“ (kao u SOLARISU), tačnije u kojoj uprkos plafonu voda lije sa svih strana, kao iz kabla, što junaka ne sprečava da usred sve te vode do kolena ladno uzme da zašrafi sijalicu u svetlo što visi sa plafona. 

A umesto da ga odma ubije struja i tako ovaj dvoipočasovni film skrati bar za polovinu, počašćeni smo lepim slikama sitnih kapljica koje se odbijaju o zasun sijalice – i naravno vlagom izjedenih i oljuštenih zidova prostorije okolo. Šta taj lik traži tu, i zašto baš tu, i kakve veze to ima sa onom ženom i drugim ljudima, i otkud tolika padavina unutar kuće – NEBITNO JE. Ali prelepo izgleda.

Kasnije u filmu Kinez bez trunke srama prepiše završnu scenu STALKERA, sa čašom koja se „sama od sebe“ kreće po stolu, samo što je kod Rusa to bila telekineza a kod Kineza – prozaični prolazak voza od kojeg se sve u obližnoj kući trese, pa tako i ova čaša drhti i ide po stolu zbog toga. Znatno površnije, lišeno mistike, značenjski prazno – ali lepo izgleda.

I rekoh već, s ljubavlju s kojom Tarko slika prirodu i život, ovaj Kinez slika smrt: ima jedan vrlo spori tracking shot, ulevo, tokom kojeg neko nešto u pozadini kenja, nominalno to je scena dijaloga, ili beše monologa, u svakom slučaju neko nebitno brbljanje ide u pozadini, ali ovaj ne slika toga ko govori, nego polako, skoro ceo minut, vozi kameru izbliza slikajući jedan veliki metalni kontejner skroz izjeden rđom koja mu, zaista, daje neke fascinantne i skoro nadrealne „ukrase“ i „oblike“. Nas koji otkidamo na „ruin porn“ ovakve stvari bacaju na Sedmo nebo!

Glavni „fazon“ ovog filma je njegova druga polovina, koja se sastoji od jedne neprekinute sekvence u trajanju od skoro sat vremena: da, ciglih 58 minuta ovaj baja ne napravi nijedan rez, a lik mu se kreće tamo-vamo po nekakvom mestašcetu, ponajviše oko nekakve propale fabrike (koja je verovatno preseljena u Srbiju, zahvaljujući subvencijama Psiho-kamarile, jer Srblji će raditi za kikiriki čak i ono što ni Kinezi neće), i ovaj čak u jednom trenu tog neprekida i poleti u vazduh, i preleti dobar deo puta pre nego što se prizemlji, bez reza, u istom kadru, i nastavi dalje... Ali uprkos tom gimiku, osim na momente (a naročito u tom letu), ja time nisam bio impresioniran, i više sam uživao u prvoj polovini.

Ima ovde pojezije kolko nećete i patetike na lopate: Azijati kad krenu s tim (ne računam tu Japance, oni su vanzemaljci!) pa to je mili bože čuda velikoga kada stade Kinez pojeziju čitat, svi gledaoci nikom ponikoše... Da budem jasan. Nije to doslovno čitanje poezije u filmu, kao kad krenu da bombastično recituju kod Tarkovskog; ne, nego su situacije i dijalozi a naročito naracija gl. lika napadno zapatetizovani da to svakoj osobi od ukusa mora izazvati makar blagi napad mučnine. A ako ne od toga, muka vam ne gine kad dođemo do krupnog plana nekog Kineza koji, u stvarnom vremenu (real time) ždere, žvaće, srče, ropće, grokće i preživa jednu jabuku (jer jabuka je, je li, jedan od važnih Simbola u ovom kakti znakovitom filmu; drugi, vrlo Napadno Prisutni Simboli su – Časovnici i Voda – dakle, protok, vreme...).

Ali nema veze što je potraga tog lika za tom nekom niđe veze ženskom (stara ljubav zaborava nema!) preko pola Kine, uz susretanje bulumente likova nejasne veze sa njim i njom nebitna koliko i rasplet u kojem, ako sam ga uopšte dobro shvatio (ne garantujem!) on nju na kraju nađe, ali ga ona odjebe i ode nekim svojim poslom, a ovaj se skrasi kraj neke druge na koju je usput naišao: nisi dobio onu koju si tražio ali jesi dobio onu koju si zaslužio!

Reditelj ovog filma

Nema, kažem, zato što mi je boravak u svetu ovog filma prijao, i nije isključeno da bih mu se ponovo vratio: ne kako bih dokučio nepotrebno zapetljanu storiju i skontao, ovog puta zasigurno, za čije tetke zdravlje sve ovo – nego kako bih još jednom proveo preko dva sata u ovom lepo stilizovanom svetu debelo nagriženom vremenom, izjedenom, trulom, a opet lepo-ukletom u tom svom propadanju...