петак, 11. фебруар 2011.

1001 FILM KOJI MORATE VIDETI PRE SMRTI (7. deo)


you know the drill – dakle, idemo dalje kroz najbolju filmsku dekadu u istoriji civilizacije – sedamdesete, posred srede!


* Dersu Uzala (1974)
= 4
memorabilne slike i ugođaj, ali poluzaboravljeni plot – zrelo za obnovu!


The Conversation (1974)
= 3
žešće precenjen film. iako sjajno režiran, previše je uninvolving, a (nužna?) repetitivnost, sa beskrajnim vraćanjem snimaka i njihovim ponovnim preslušavanjem i pregledavanjem postaju prenaporni. da, poneke rekontextualizacije jesu zabavne, ali premalo je to za previše presipanja iz šupljeg u prazno sa tim formalnim egzibicijama.


The Texas Chainsaw Massacre (1974)
= 5
remek-delo prvog reda, i svako kome to nije jasno već posle prvih minut-dva nema šta da traži u filmu, ni kao kritičar, ni kao gledalac, a kamo li kao stvaralac. divim se ovom filmu do imbecilnosti – hintovi su genijalni, akumulacija pretnje retko dosegnuta, opipljivost i visceralnost groze neviđena, patologija dražesno razuzdana like there's no tomorrow – a potonja fraza (like there's no tomorrow) savršeno opisuje ne samo apokaliptični etitjud ovog filma, nego i, en generale, jedini način na koji se, 100% predano i nekalkulantski, i kao da nikad više nećeš snimiti film, nešto ovako genijalno može napraviti. meni, naravno, posebno imponuje kosmički i gotovo metafizički aspekt nečega što je u plićim i trapavijim rukama bilo i ostalo tek backwoods redneck slasher. da i ne govorim o brutalno crnom humoru... o dirljivom liku lederfejsa... o savršenoj ikonografskoj, glumačkoj i svakoj drugoj koncepciji lika stopera... o zoranradmilovićevski savršenom džimu sidovu kao 'kuvaru'... a tek deka... a tek kokoš u kavezu za tice... pa soba puna kostiju... a onaj nameštaj? a scena nabijanja na kuku? a šok kad lederfejs prvi put izleti i tresne onog čekićem i kad, na kraju, zalupi onim metalnim vratima koja dotad nismo ni slutili? a non plus ultra večera? a grozomorna musique concrete? itd itd itd. sve u ovom filmu – svaki kadar, svaki minut trajanja – predstavlja potpuno jebanje keve, a sa vrhuncem u jednom od najgenijalnijih finalnih kadrova IKADA!
horror doesn't get much better than this – prema tome, ko ne voli MASAKR, ne zaslužuje ni da živi!
moj pokušaj da o ovom filmu pišem 'objektivno' i bez ejakulacija nalazi se OVDE, ali – MASAKR zahteva i jedino primerenom čini isključivo HIPERBOLU te zato o njemu tek treba da sačinim svoj definitivan text...

The Mirror (1974)
= 5-
tarkovski možda at his best – a u svakom slučaju, at his least pretentious & pathetic. magija, eto šta je. il mađija. ima ovde scena čija hipnotička moć i onozemaljski kvaliteti prevazilaze većinu filmmejkinga u ostatku sveta.


A Woman Under the Influence (1974)
= kasavetes? spasavaj se ko može!!!


* Young Frankenstein (1974)
= 3+
e, ovako se rade prave parodije – sa respektom, a ne sa podsmehom. eh, otkad se nakanjujem na reprizu...


Chinatown (1974)
= 4-
sve je to super na intelektualnom nivou, donekle i u smislu te gnusno znojave atmosfere, ali uz svu moju ljubav prema polanskom, teško mi je da nešto preterano volim ovaj film – ostavlja me gotovo hladnim. dobro, ne baš, ali... ne tangira me kao neki njegovi manje izvikani.


Celine and Julie Go Boating (1974)
= A mysteriously linked pair of young women find their daily lives pre-empted by a strange boudoir melodrama that plays itself out in a hallucinatory parallel reality.
ovo bi trebalo da je kvintesencija francuskog arsty-fartsizma – ali, negde, u dubini duše, neki crv će me, jednog dalekog dana, verovatno naterati da ovo pokušam da pogledam.


** Blazing Saddles (1974)
= i ovome je vreme za reprizu, ali, po sećanju, biće to nešto kao jaka trojka (svakako ispod frankenštajna jr-a).


The Godfather Part II (1974)
= 4+
sve što sam reko za I deo, pa još malo više, jače i bolje.


Ali: Fear Eats the Soul (1974)
= fazbinder.
Emmi, a woman truly in the second half of life, falls in love with Ali, a Berber guest worker more than ten years younger
žalim, al ne zanima me.


* Bring Me the Head of Alfredo Garcia (1974)
= 4
...a možda i malo jače od 4; vrlo rado ću se, vrlo uskoro, ponovo odati ovom unikatno zlomračno megacinično mizantropskom filmu.


* Dog Day Afternoon (1975)
= ne bih se izjašnjavao pre reprize, al ne pamtim ga kao nešto spektakularno dobro: verovatno negde oko trojke.


* One Flew over the Cuckoo's Nest (1975)
= 3+
i ovo je naduvano izvan svojih proporcija zahvaljujući nekim odličnim glumačkim performansama (uključujući mladog breda durifa!) – ali, koja, tačno, beše poenta? moraću to da overim ponovo, pošto mi se javlja da je ovo površnije, naivnije i vremenom pregaženije nego što će mnogi priznati.


Jeanne Dielman, 23 Quai Du Commerce, 1080 Bruxelles (1975)
= Jeanne Dielman, a lonely young widow, lives with her son Sylvain following an immutable order: while the boy is in school, she cares for their apartment, does chores, and receives clients in the afternoon
wow, slike iz života domaćice! that's what cinema is all about! to da vidim, pa da umrem!


The Rocky Horror Picture Show (1975)
= 3+
simpatično, ali predugo i malkice razvučeno prema skoro antiklimaktičnom kraju. sve najbolje stvari u filmu nalaze se u prvih 40ak minuta... evo ga moj prikaz knjige o ovom filmu.


The Wall (1975)
= 3-
ovo pamtim kao zamorni egzersajz u prenadrkanoj klinačkoj 'filozofiji', sa nekim lepim slikama, i okej muzikom.


Monty Python and the Holy Grail (1975)
= 3
predugačko, prehaotično, sa previše apsurdnog a neduhovitog anti-humora... za moj groš, premalo fazona koji zaista uspevaju i koji su memorabilni. iako ovo ima grdan kult među nekima, ja sam ipak (predvidivo) LIFE OF BRIAN person, a ne GRAIL person.


Barry Lyndon (1975)
= 3
fascinantno ispripovedana uninvolving priča o tamo nekom kretenu. samo kjubrik može da skoro tri sata nezanimljivosti učini (marginalno, mestimično) zanimljivim.


Fox and His Friends (1975)
= neće mi duša fazbindera, pa da me streljaju! eto! neće, i bog!


India Song (1975)
= možda ću u nekom mazohističkom trenutku dopustiti nekome – ili, faute de mieux, sebi – da me ubedi kako ovo treba pogledati, ali do tada... nema žurbe.


Picnic at Hanging Rock (1975)
= 4


Manila in the Claws of Brightness (1975)
= ... a showcase for the social ills of the Philippines, particularly in the urban center of Manila...
aha. jedva čekam... not!


Salo, or the 120 Days of Sodom (1975)
= 4-
nije to loše, al pokvareno je politikom i istorijom, te činjenicom da non-porn film ne može da dosegne pune razmere patologije romana, ali i njegove filozofije, koja je ovde nužno banalizovana, trivijalizovana, svedena na mnogo ljudskiji, 'normalniji' nivo. to je knjiga o a-istorijskim, univerzalnim stvarima, i njeno smeštanje u bilo koji izrazito specifičan period, pokrajinu, lokaciju – neminovno ubija poentu.


Nashville (1975)
= ne mogu da smislim kantri, i živo me zabole za američki SOK OD ŠLJIVA...


*** Cria! (1975)
= ne znam dal se ovde misli zapravo na CRÍA CUERVOS, ali ovaj plot mi svakako zvuči intrigantno i provere vredno:
In Madrid, the orphan sisters Irene, Ana and Maite are raised by their austere aunt Paulina together with their mute and crippled grandmother after the death of their mother and their military father Anselmo. Ana is a melancholic girl, fascinated by death, after seeing her mother having a painful death and her father dead in bed.


The Travelling Players (1975)
= šta je bre ovo, nešto ko grčka TURNEJA sreće BALKAN EXPRES (al bez humora), i u trajanju od ČETRI sata (!!!), što u režiji tea angeloteleskopulosa verovatno proizvodi subjektivni osećaj od najmanje osam sati jebanja u mozak bez vađenja!

Jaws (1975)
= 4+
apsolutno vrhunski storiteling i muvimejking – pokazna vežba iz pravljenja saspensa i horora. ovo je najbolji i nikad više dosegnuti nivo za spilburgera. njegov populizam ovde još uvek nije tako napadno gnjusan. treba napraviti uporednu analizu tema, retorike i poetike stivena spilberga i stivena kinga – odavno se nakanjujem na taj esej, pod već utvrđenim naslovom DVA STIVENA – samo još da nađem vremena i povoda za to.


The Killing of a Chinese Bookie (1976)
= kasavetese, već sam ti reko da mi se više ne obraćaš! od tebe – ROZMERINA BEBA, i dosta mi je. eventualno još i FURIJA. i zdravo!


Carrie (1976)
= 5
mora da je nešto bilo u zraku tih godinica, jer zaista je fantastično da su neki značajni reditelji svoje vrhunce doživeli na samim svojim počecima, u razmaku od par godinica, i nikada im više nisu prišli. evo, pored de palme, tu spadaju i huper i spilberg.
u svakom slučaju, KERI je vrhunski napravljen i vrhunski odglumljen film, savršen spoj drame i melodrame, suptilnosti i spektakla, preterivanja i suzdržanosti, strave i groze, realizma i nad-realizma, feminizma i mizoginije...

* The Outlaw Josey Wales (1976)
= ovo pamtim kao vrlo ljubak, mračan i crn western, verovatno negde oko 3+ al moraću da ga ponovim, ipak, pre def. suda.


** All the President's Men (1976)
= ovo bi valjalo ponoviti, jedva ga se (ne) sećam.


Rocky (1976)
= 3
opet ovi boxeri! pa dokle bre više? ovo je dobro ispričana budalasta, predvidiva i srcedrapajuća, idejno otužna priča...


* Taxi Driver (1976)
= nikako da se prelomim o čemu je ovaj film, zapravo, i koja mu je poenta, te se stoga još lomim i oko ocene, koja svakako nije ispod 4, al moraću da ga overim još jednom. sve ostalo nije sporno: gluma, režija, atmosfera, mood, mudovitost... jedino se oko smisla svega toga dvoumim...


* Network (1976)
= i ovo sam davno gledo, i veoma voleo u to vreme, al moraću da obnovim gradivo. sigurno nije ispod 3+  verovatnije da je oko 4-, ili više.


***Ascent aka Voskhozhdeniye
 (1976)
= oho-ho! nisam znao za ovaj – zvuči odlično – skidam ovog časa:
Two Soviet partisans depart their starving band on a short march to a nearby farm to get supplies. The Germans have reached the farm first, so the pair must go on a journey deep into occupied territory, a voyage that will also take them deep into their souls.


* In the Realm of the Senses (1976)
= 3-
nije me ovo nešto posebno kupilo, ni emotivno, ni intelektualno, a kamo li erotski, al mogo bih mu dati još jednu šansu, jer u teoriji zvuči bolje nego što ga u praxi pamtim.

1900 (1976)
= 3+
pregenijalne deonice, savršeno uhvaćena atmosfera, životnost, stvarnost, emocije... ali smeta mi napadna političnost sa tezom i ceo taj levičarski angle + predugo trajanje. ima ovde zaista prvorazrednog filmmejkinga i nezaboravnih scena – streljanje u onom žitkom blatu, poseta epileptičnoj kurvi (double hand job included), sve scene sa saterlendom a naročito ubistvo mačke glavom i ubistvo deteta uvaćenog za noge vrtenjem ukrug i treskanjem glave mu o stub ili zid ili šta već beše... avaj, impakt takvih scena malkice se razvodnjava u predugačkoj i meni nedovoljno involving tročasovnoj celini.


* The Man Who Fell to Earth (1976)
= ovaj so-70s cult film mi stoji u umu kao prepatetična i vremenom pregažena (dated) stvarčica, ali daću mu još jednu šansu, nekad, u bližoj budućnosti. teško da će dobiti više od 3 u najboljem slučaju.


Star Wars (1977)
= 3
pucajte, ja i sad držim čas. ova prenabudžena i naivna bajčica nije toliko loša po sebi – to je tek jedna gledljiva ali praznoglava populistička šarena laža – koliko mi je gnusna njena istorijska uloga uništitelja svega što je valjalo u filmu 1970ih, i njegovog svođenja na imbecilne infantilne pričice za tinejdžere i nedorasle idiote (tzv. lukaspilbergizacija).


Close Encounters of the Turd Kind (1977)
= 2+
kakvo je ovo neverovatno đubre od 'filma'! nedavno sam ga reprizirao i stojim vam prav da je ovo najveći blef u istoriji filma – ovde nema likova, nema priče, nema zapleta, nema drame, nema ničega – ovo je jedno veliko šuplje NIŠTA, jedna ogromna vrlo razrađena predigra na čijem kraju uopšte nije sex nego, pošto vas je dva sata draškao i golicao i dirkao i pipkao, spilberg umesto klimaxa nepažljivim gledaocima naprosto u dupe gurne vibrator sa ogoljenim žicama čije varničenje oni neprobirljivi mogu pobrkati sa orgazmom. naprosto je fascinantno kolika minutaža je posvećena savršeno irelevantnim i nekonsekventnim besmislicama – drajfusovo glupiranje sa pireom, pravljenje makete đavolje stene od blata i žbunja usred sobe dok ga familija napušta... – i koliko su prolog i njegovi nastavci (sa brodovima usred pustinje ili na vr brda brod mrda) niđe veze sa krajem. ovo je odurna gomiletina fejk trućanja u kojoj se, na kraju, bilo kakav prisenak humanog elementa ili priče 'razrešava' tako što sa neba sleti džinovski kič luster, i u njemu krhki anemični bebi-alieni koji drajfusa odvode ko zna gde i zašto i za čije babe zdravlje al nema veze, sve je to toliko lepo i šareno i dotad neviđeno, jer niko dotad nije dao tolike pare da se snimi toliko nekonsekventna ne priča nego ODSUSTVO priče – niko nije još napravio jedno ovoliko gigantsko potemkinovo selo čija je apsolutno jedina svrha postojanja – u toj ispraznoj šarenoj industrial light & magic LAŽI na kraju koju samo potpuno zaglupavela i poluretardirana fast fud stoka može da proguta kao kulminaciju, ili kraj, ili završetak bilo čega. to nije završetak prosto zato što tu nema šta da se završi, jer ništa čestito nije ni počelo pre odjavne špice.

The Last Wave (1977)
= 4
već rekoh... jedini pravi horor pitera vira, izvanredan je primer kinematografskog stvaranja jeze i strave bez posezanja za extremnijim horror prizorima ili efektima....


**Annie Hall (1977)
= nisam ovo voleo kao klinac, al malo sam omatoreo od tih dana, pa ajd da vidim dal sam i pametniji postao... repriziraću.


Last Chants for a Slow Dance (1977)
= Not for the artistically squeamish, you have to be very comfortable with sloooow, zero-plot, flicks to make it through this one. Made for $2K, it's about a guy, and Butte Montana. It's more of a time capsule of 70's kitsch than artistic relevance/genius.
pa da, tako sam i mislio.


Stroszek (1977)
= 2+
od svih hvaljenih herzogovih filmova ovaj mi je najmanje drag, uprkos igrajućim kokoškama... ne prijaju mi ni glumci ni likovi ni situacije, sve mi je to nesnosno uninvolving i mračno i besciljno na jedan neprijatan i nezanimljiv način.


Man of Marble (1977)
= slabo me zanima tematika, al u nekom dokonom trenutku možda ću i pokušati da se ovome podvrgnem.


Saturday Night Fever (1977)
= svaka ćelija u mom telu gnuša se i protivi samoj pomisli da ovo gledam – ne računam sporadične uvaćene deonice na TV-u, davnih dana – znači džontra i njegove kragne i njegov body language i njegove žabarske fore za pecanje riba... ništa od toga ne da ne korespondira sa mnom, nego pripada svetu s kojim ništa ne želim da imam. džontra voli disko, a ja kolo šumadisko...


Killer of Sheep (1977)
= neka, fala.


Eraserhead (1977)
= 4
košmar i pakao retko su bili ovako plastično & uspešno uhvaćeni na filmu, a još ređe su bili tako direktno (i smisleno) povezani sa ženidbom i decorađanjem. savršena c/b fotografija i standardno košmarni linčov sound design + mladi sloba milošević u svom horror debiju. pošto ona bezimena budala sa camera politica bloga inspiraciju crpe na ovom blogu, evo mu besplatna ideja: tumačenje Eraserheada kao filma o premonitivnom košmaru mladog slobe koji se užasava kastrirajućeg braka sa mirom marković, pri čemu je monstrum-beba zapravo SPS.


Ceddo (1977)
= neka ga čeda onima kojima je više od mene stalo do afričkih poluamaterizama.


** The American Friend (1977)
= ovo nisam gledo dosad samo zbog moje umerene averzije prema vendersu, donekle potekle iz neuživanja u nekim filmovima koje sam mu gledo, a odnekle zbog njegove idolatrije kod pozera i osoba u čiji ukus imam razloga da sumnjam. no, ovaj zvuči kao da bi se mogo podneti, pa ću mu dati šansu.


The Hills Have Eyes (1977)
= 4
Besprekorno režiran, napet i uzbudljiv film, sa iznenađujuće dobro profilisanim (i odglumljenim) likovima, i sa beskompromisnom vizijom eksplozije besmislenog, neobjašnjivog nasilja apokaliptičnih razmera koje će postati sinonim žestokog horora iz 70-ih. Mnogi su kasnije pokušali da oponašaju Krejvenov (i Huperov) pristup, ali njihov neuspeh u tome samo je dodatno svedočanstvo da 'svetu jednostavnost' tih filmova nije tek tako jednostavno postići. Uostalom, ni sam Krejven (uprkos odličnim filmovima koje je snimio u međuvremenu) nije uspeo da ponovi visceralnu magiju Brda koja ni danas, više od četvrt veka kasnije, nije umanjena.


Soldier of Orange (1977)
= 3-
nije mi ovo naročito leglo, uz svu moju ljubav prema verhovenu. ima tu nekih lepih toucheva, ali en generale... nisam se našao involviranim.


Suspiria (1977)
= 4+
već sam reko zašto... Il maestro uranja pravo u kolektivno nesvesno gde strahovi detinjstva, bajke, folklor, snovi i kulturni atavizmi nesputano vladaju. Moć košmara oslobođena je bez zadrške u zasenjujućem audio-vizuelnom napadu na čula gledaoca. Glasni soundtrack grupe Goblin prati složene set-pisove ubistava snimljenih u veličanstvenom Technicoloru. Primarne boje direktno iz gotskih filmova Marija Bave i Diznijeve Snežane (1937) prskaju po platnu svoje crvene i plave u simfoniji strave bez presedana.

ovime se šnajderov izbor za 1977. godinu završava – skandaloznim, ali sasvim predvidivim izostavljanjem masterpisa SORCERER. oh, well, drugi put ću o tome... za sada, sledim (i kritikujem) njegov izbor.

четвртак, 10. фебруар 2011.

MEMORIES OF MATSUKO (2006)


***
3

u okviru akcije 'rani radovi' overio sam jedan prethodni film od reditelja koji me je nedavno oduševio sa CONFESSIONS. istina, znam ja njega od ranije, gledo sam njegov KAMIKAZE GIRLS = jedna simpatična, luckasta, šarena, razigrana whimsy zezalica sa šarmom koji jedino japanci mogu ovako hipertrofirano da iznesu i sačuvaju uprkos svemu. ipak, ne mogu reći da me je to toliko oduševilo da bih poitao da apsolviram rediteljeva sabrana dela. trebalo je tek da se pojavi CONFESSIONS pa da me na to natera.
a sad, kad odgledah MEMORIES OF MATSUKO, javlja mi se žudnja da repriziram i kamikaze cure, jerbo mi je sad jasnija njegova tendencija – i zaista unikatna sposobnost – da mračne sadržaje plasira ispod gustog sirupa kvazišećera i preteranog sjaja i kolorita. možda bi oleg novković i tako ta kompanija mogli ponešto i da nauče od ovog japanca, a pre svega da mračne, tužne i čemerne priče ne moraju nužno da se jedino snimaju na onaj sirotinjski patetičan 'realističan' način.
Tetsuya Nakashima dakle, pruža sa MATSUKO jedan veoma zreo, komplexan, umereno težak film, ali mrak i težinu pakuje u šareni celofan i šljokice, ne zato da bi sadržaj bio svarljiviji, ili bar ne samo zato, nego pre svega zato što je čemer unutra direktna posledica lažnog sjaja spolja. odnosno, nakašima ovde uzima estetiku američkih mjuzikala i melodrama iz 1950ih (koje su pretežno režirale tetke a la daglas sirk), ali i njihovih japanskih kopija, i razotkriva šovinističku ženotlačiteljsku mračnu prirodu ispod tog šarenila. drugim rečima, samo najpovršnijem gledaocu će da promakne da su ovde forma i sadržina u savršenom skladu.
početak je izvanredan: jedan izgubljeno besciljni momak – izgleda kao mlađa verzija tadanobu asana – dobije od svog otuđenog, dve godine neviđenog tatka, zadatak da počisti stan u kome je živela njegova dotad nepoznata tetka, netom ubijena i kremirana. tatko kaže da je ova bila crna ovca familije, 'no good', bezvredna… ali kad mladac ode u stan, vidi fotke, i kad počne da raspliće klupko te nesrećne žene – dobijemo nešto kao mračno-japanizovanu verziju AMELIJE PULEN.
tako, kroz fragmente (slično CONFESSIONSu) kreće priča o luckastoj ženi zadivljujuće energije i snage da trpi govna koja bi druge odavno poslala putem samoubistva: zapravo, kad čovek zastane pa promisli, njen život je bio jedan niz nesreća, nevoljenja, zapostavljenosti i direktnog zlostavljanja (zahvaljujući naročito njenom unikatnom talentu da se udaje stalno iznova za ženotlačitelje – ili su možda potonji toliko prevalentni u današnjem japanu da je teško naći nekog ko ženu ne šutira i gazi kao deo obaveznog bračnog rituala kome ne treba pridavati preveliku pažnju?) 
feminista u meni dobio je jednu zaista retko viđenu odu ženskome koja nije šuplja, glupa niti iritirajuća, već u kojoj se snaga, šarm i lepota ženskog bića slave na adekvatan filmski način – od zaista čarobne i nikad lepše miki nakatani u glavnoj ulozi pa preko fascinantne kamere koja je voli i obožava i slavi kao retko koju ženu u istoriji pa do odlično koreografisanih muzičkih numera.
potonje moram naročito da istaknem budući da, inače, mjuzikl ne mogu da smislim sem u nekom poluparodičnom ili trešoidnom kontextu (kao npr. u recentnom hindu-ROBOTU). pesme ovde su vanredno uhu prijemčive, sjajno aranžirane i šareno inscenirane – a u svemu tome nakašima režira ko mator, i njegovo vladanje slikom, pokretom, ritmom, svetlom, bojom itd. pa to je gad dem madrfak – da čovek počne da psuje jer pristojnim jezikom je teško opisati! zato neka, bolje, ove slike iz filma posluže kao skromna ilustracija.
MATSUKO nije samo oda ženi, nego i svojevrsna oda japanskom filmu, ili bar određenim njegovim aspektima – filmovi o posrnulim ženama, o jakuzama, o ženama u zatvoru, porodične melodrame, pinku filmovi itd sve to dobija svojevrstan omaž i parafrazu ovde, ali obično sa mračnom notom ispod.
prve 2/3 filma su skoro savršene, i to sve nekako pada tek pred kraj – koji neću da spojlujem, ali reći ću samo da mi finalna matuskina sudba nije delovala niti prirodnim produžetkom prethodećeg, niti je imala dramsku potentnost ranijih delova (naprotiv, pretvara se skoro u parodiju dotadašnjeg), a kraj je višestruko razočaravajuć. iako ovo nije strogo gledano whodunit, ipak na početku saznajemo da je ona ubijena, i kao jedno od pitanja provlači se – ko ju je i zašto ubio. krajnji odgovor na to je krajnje prozaično bezvezan i nekonsekventan (plus, neubedljiv i nemotivisan na loš način). 
takođe, kraj filma potpuno zaboravlja ovog momka koji nam je bio kao neki medijum do tada – i priča o njegovoj tetki nedovoljno se, ili nevidljivo reflektuje na njegovu, a naročito na njegov odnos sa svojim ocem (budući da sličan odnos snažno figurira i kod matsuko). ovo je popriličan propust, bez obzira što je ovo ipak i iznad svega priča o matsuko – ako ovaj momak nije bitan, zašto se onda njena priča iznosi preko njega i kroz njega?
ipak, uprkos nezanemarljivom padu pred kraj (kada se i trajanje filma od preko dva sata pomalo oseti), MATSUKO je rad prvorazrednog reditelja koji retko sigurno vlada medijem, te mu film u sebi sadrži mnogo prvorazrednih kvaliteta zbog kojih ga itekako vredi pogledati.
 

уторак, 8. фебруар 2011.

CROPSEY (2009)



**** 
4

            CROPSEY je najjeziviji film koji sam video u poslednjih… ne znam ni sam kolko, ali bar pola godine. ne pamtim kada sam poslednji put osetio ovoliko puta žmarce niz kičmu tokom gledanja. a znate šta je najzabavnije u svemu? CROPSEY je dokumentarni film!
            "the truth is terrifying" kaže promo slogan na posteru – kao da jeziva polusrušena kućerina na njemu nije već dovoljan znak da se obrati pažnja. i ovoga puta stvarno nisu lagali. CROPSEY iznosi jednu od najjezivijih *stvarnih* priča koje sam ikada čuo – a kao bonus, to sve čini na superioran, uzbudljiv, perfektno dokumentovan način.
            šta imamo ovde?
            stejten ajlend, đubrište njujorka, in more senses than one. pored standardnog đubreta to je, takođe, bilo i mesto za odlaganje ljudskog otpada. pored raznih nekih zatvora, bolnica za plućne bolesnike i tako nekih institucija, tu je bio i zloglasni dom za mentalno retardiranu decu. zašto zloglasni? videćete u brutalno jezivim snimcima, lajv, u ovom filmu: neki reporter je početkom 1970ih nenajavljen upao s kamerom i snimio unutrašnjost i, deco – ko je osetljiv, slabog stomaka ili živaca, bolje ono da ne gleda! iako se ovde prenosi samo desetak kratkih kadrova u ukupnom trajanju manje od minuta, verujte – ono se urezuje u pamćenje i ne zaboravlja lako. gomila te dece, polugole, usrane, unezverene, sedi, čuči ili se valja u sopstvenim govnima, urla, blene, bleji, jauče – sve prepušteno sebi… hell on earth! 
 
(ja sam video nešto slično kada sam pre nekoliko godina išao u čuvenu mentalnu bolnicu u toponici, blizu niša, radi researcha i fact checkinga za nešto što planiram da pišem: ali tamo su bar u pitanju bili odrasli… kao što se i ovde u filmu kazuje, SMRAD je neopisiv, i gori od bilo koje druge senzacije vezane za to mesto…)
            nakon zatvaranja te bolnice zgrada ostaje napuštena. ali – da li i prazna? postaje stecište beskućnika – a neki od njih su bivši pacijenti, retardi za koje je neko procenio da su dovoljno 'izlečeni' da mogu napolje. kažu da ispod ionako zlokobne zgradurine postoje čitavi podzemni hodnici – i niko ne zna šta ima, i KOGA ima tamo… mesto je prepušteno sebi, vremenu, elementima, lutalicama… i ponekim tinejdžerima koji svrate na malo zajebavanja i uzajamnog plašenja. jer… 
            priča se da tu živi CROPSEY – ubica, monstrum, koga svako drugačije opisuje (dal je s kukom il sekirom, dal sa testerom ili čime već – ne postoji univerzalno slaganje kod intervjuisanih…)
            na priči bi i ostalo --- da početkom 1980ih nisu počela da nestaju deca u okolini. pretežno retardirana ili bolesna, 'usporena'... leš jedne devojčice pronađen je u blizini ove zgradurine, ali sa znacima naknadnog dokopavanja (tj da je telo prvo zakopano drugde, pa doneto ovde). ostala se i dalje vode kao nestala. 
            jedini okrivljeni, a najzad i uhapšeni – baja koji je dve godine radio kao orderly sa takvom decom u toj bolnici: izvesni andre rand koji izgleda kao spoj eda geina i čarlija mensona: ispijena, unezverena, očito ludačka njuška. da se usereš kad ga vidiš čak i dok ga pod miškama pajkani nose. holy fuck! 
            ali ni to nije sve. postoje indikacije da je bio član zlokobne the church od process (kojoj je pripadao i berkovic, semov sin), i da je njih snabdevao decom-žrtvama za navodne 'satanističke' rituale. itd itd.
            CROPSEY kao malo koji film uspeva da vas sudari sa grozotama stvarnog života, a opet da ih poveže sa larger than life implikacijama i urbano-legendarnim indicijama dok ne osetite kao da gledate veoma uzbudljiv i gnusan horor film – s tim što ovde nema klimaxa, niti olakšanja na kraju. mnogo toga ostaje nedorečeno, neotkriveno, naslućeno, nerazjašnjeno… uključujući i to šta je, tačno, i da li je uopšte, rend radio s tom decom. 
da li je bio sam? da li mu  je neko pomagao u zločinima? da li je on poslužio kao puppet, kao žrtveno janje za ko zna koga i šta…? ne se znaje. i baš zato što je previše toga neraščišćeno, a mnogo toga gnusnog samo u nagoveštajima, ovo ima efekat pravcatog horor filma – da ne govorim o jednoj autentično useravajućoj sceni, kad autori filma odu usred noći da snimaju zgradu…
            u svakom slučaju, ovo je tako genijalno ispripovedano – odlično ilustrovano fotkama, novinskim člancima, dokumentarnim snimcima iz praistorije i iz sadašnjih dana, razgovorima sa relevantnim osobama – odlascima na lica mesta, researchom itd. da je potencijal predloška, kako to vrlo retko biva, zaista maximalno iskorišćen. 
oh, well, možda ne baš baš maximalno, jer kao fetišista za ruševine, voleo bih da je još više vremena provedeno u ovoj zlozlozlokobnoj zgradurini, a naročito u njenim podrumima i tunelima (jedva skiciranim), a osim toga, naprosto je toliko ključnih stvari oko ove priče zauvek (?) nepoznato – zahvaljujući rendu koji ništa ne priča niti priznaje a dokaza ima vrlo malo ili nimalo – da je to izluđujuće frustrirajuće gledati.
            CROPSEY je kao BLAIR WITCH meets SESSION 9 meets PARADISE LOST – unikatno uznemirujuć, jeziv, zlostrašan, mračan, težak film, te stoga ima moj potpuni i nepodeljeni seal of approval.

понедељак, 7. фебруар 2011.

THE TROLL HUNTER (2010)

**(*)      
3-

            ako ste mislili da je odsustvo rivjua novih horora na ovom blogu nekakav moj propust, think again! naprosto, nema NIČEGA novog, vrednog priče. tokom januara pogledao sam nekoliko potpunih ćoraka, horror-đubreta koji su rivjua skroz nevredni:
            THE LAST LOVECRAFT = *(*)    2- (okej, ovog sam prikazao, jer se od mene valjda očekuje, zbog HPL konekcije)
WOMB GHOSTS = *(*)  2-
VANISHING ON 7TH STREET = **    2
TAINT = *(*)   2-
MINDFLESH = *   1
trebalo je da prođe više od mesec dana u ovoj godini pa da se najzad pojavi nešto što actually nije loše, a mestimično je čak i dobro. dakle, norveški THE TROLL HUNTER. u pitanju je prilično hajpovan film koji već neko vreme pratim, ali bio sam oprezan: ogroman hajp i solidne kritike dobio je i jedan drugi skorašnji donekle sličan nordijski kvazi-horor, RARE EXPORTS, pa na kraju ispade budalaština. postojale su solidne šanse da i od ovoga ispadne geekovski uberhype iza koga stoji neka jedva smućkana high-concept one-joke nepodopština – pa još snimljena u mrskom mi mock-doc shaky-cam stilu. 
no, mudri swami deyananda davno je rekao: 'don't believe the hype until it's ghoul's hype'.
sad, ovaj TROLL nije baš *toliko* dobar za moj hype ili seal of approval, ali posle mesec dana suše, dobra je i ova kišica, tj. blago klimava trojčica.
na film nemam većih zamerki: dinamičan je, zanimljiv, umereno uzbudljiv, vizuelno kulturan, i sasvim gledljiv.
ali zato imam niz 'sitnijih', zbog kojih mu ne mogu dati veću ocenu:
- koncept je predobar, i mogao je da posluži za nešto uzbudljivije, originalnije i pametnije. elem, nedostaje mi malo razrađenija ideja otkrića da trolovi egzistiraju u današnjoj norveškoj, i naročito – da ne mogu da smisle hrišćane, koje namirišu na 100 m. hey, come on: pa norveška je dom blek metala, očekivao bih da se ovaj 'paganski' podtext malo pomnije razradi, a ne samo u par gegova. ( + uloga norveške vlade i njihovi pokušaji prikrivanja istine o trolovima deluju mi nedokuvano i neubedljivo opravdano u filmu)
- na gorepomenuto se nastavlja i nedovoljno razrađen odnos junaka prema tome što se zbiva: ajde ovaj lovac, on odavno prihvata 'for granted' da ta čuda postoje, ali mlade filmadžije prebrzo i prelako – doslovno preko noći!- sa snimanja filma o lovokradicama pređu na snimanje filma o lovcu na trolove, i njihov ulog u tome nije dovoljno razrađen. okej, slava, pare, prodaće film BBC-u, ali… fale mi njihovi likovi, iako su glumci dobri, naročito glumica, i svojim šarmom donekle nadoknađuju odsustvo svoje karakterne relevantnosti – odnosno, činjenicu da su tokom celog celcatog filma pasivni posmatrači, a nikada zaista akteri!
- postoji nekoliko scena koje su mogle i morale biti razrađenije i žešće nego što jesu: scena na mostu, kao i u pećini. okej su one, za to što jesu, ali… ako već teraš, daj, preteraj! suviše se to lako i brzo i na prvu loptu okonča. fali mi više dramatike, saspensa, akcije, preokreta: suviše je linearan film, A – B – C – D – THE END.
- a to važi i za završetak, tj. final troll fight – nedovoljno je dramatičan i katarzičan, prejednostavan. plus, sam samcit kraj, posle toga, prosto nema potreban punch.
- takođe, dizajn pojedinih trolova je previše groteskan i karikaturalan. razumem ja da je to možda inspirisano nekim njihovim klasičnim ilustracijama iz knjiga za decu, or something, kao neke norveške ALE I BAUCI, ali onda je to potpuno promašeno preslikati u filmu snimanom u mock-doc stilu: ako ćeš već da uzimaš te giljermodeltorovske fanta-koncepte, onda ih smesti u adekvatno stilizovano okruženje, i snimaj film kao FILM a ne kao yet another 'found footage' u kome se kvazidokumentarizam tako blatantno sudara sa prestilizovanim trolovima (a ovde mislim naročito na one u pećini; prvi u šumi je jedva-podnošljiv, kao i onaj na mostu, a finalni gigant je super).
no, ovo što nabrojah za većinu gledalaca biće samo ghoulish cepidlačenja i mnogima ništa od ovoga neće smetati, ili bar ne mnogo. glumci nisu iritantni, sam lovac izgleda ubedljiv kao badass baja, krajolici su prefotogenični (lepa ta norveška! pa još stalno pod kišicama i izmaglicama…) a cgi efekti su savršeniji nego što smo imali pravo da očekujemo, i njihova integracija u sve to mrdanje i drmanje i trešenje obavljena je fascinantno uspelo.
sve u svemu, kako smo se nadali, super smo se udali, ovo ipak *nije* TROLL 2, nego je jedan okej film koji se može pogledati bez mnogo coktanja ili lupanja glavom o zid. šteta što je propustio šansu da bude memorabilniji i značajniji nego što jeste.

недеља, 6. фебруар 2011.

PORNO BANDA i dalje kara!

 ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE je najzad izašao na DVD-u! posle nekoliko lažnih nadanja još od septembra prošle godine – najave su postale stvarnost! počev od 5. februara, ovaj film više ne morate gledati na divx TV ripu sa B92 nego lepo podržite autora i film i sve, i kupite ga, za skromnih 299 din.
prodajna mesta su radnja Videopolis, Big Bang, Dalas, hipermarketi, benzinske pumpe i trafike.
            PORNO BANDA je do danas prikazana na preko trideset stranih festivala, a dobila je 14 stranih i 6 domaćih nagrada. prava za distribuciju su prodata u mnogim zemljama. 
            na DVDu će se ekskluzivno naći i film o filmu, koji je režirala Maja Uzelac. rediteljka je umešno skinula KREM i prikazala hajlajtove, fore i fazone, provale, pošalice, i druge oblike zezanja na snimanju, i da se to sve pohvata, ovo će morati bar dvaput da se pogleda.
            e, pa dobro – kad je već tako, red je da ovim povodom i ja častim, i to sa tri exkluzive, samo na ovom blogu:
- captures iz dokumentarca sa ovog diska – to su ludiranja iz MAKING OF-a koji zaista vredi videti!
- fotka sa proletošnje FANTAZIJE u montrealu:



- i najzad, evo ga sken polovine stranice posvećene BANDI u novembarskom RUE MORGUE srbocentričnom magazinu koji smo ovih dana već pominjali: