OGLEDALO ZA VAMPIRA - Adrijan Sarajlija (1. deo)

            Ako je verovati pogovoru ovoj knjizi, blagoglagoljivo nabudženom od strane Slobodana Škerovića, debitantski roman Adrijana Sarajlije nudi "avanture dostojne Đakoma Kazanove, Markiza de Sada i Karlosa Kastanede" ali i "ravelovski bolero energetskih paketa koji neočekivano probijaju iz „kolajdera“ kolektivnog podsvesnog".

            Ako je verovati Deksi Seljaku (Pantalejskom) Stojiljkoviću, ovo je "vešto skrojena priča, izuzetan stil, zanatska potkovanost na kojoj mnogi mogu da zavide mladom autoru". (On, je, istina, kasnije drastično modifikovao i ublažio svoje pohvale, na jednom opskurnom forumu na kome učestvuje 6 ljudi, ali navedene reči iskazane su na daleko vidnijem mestu...)

            Ako je verovati Đorđu Bajiću, prikazivaču sa Popboksa i Jelou Keba i nakucavaocu nečitljive knjižurine Ostrvo prokletih, OGLEDALO ZA VAMPIRA pokazuje "neosporne kvalitete, pre svega Sarajlijino pripovedačko umeće."

            Naravno, verovanje je stvar iracionalna, koja s mozgom veze nema; što je još gore, nijedan od citiranih nije kompetentan da sudi o dobrom pisanju, niti kao kritičar (iako Bajić ima barem teoretske pretpostavke za to), a još manje kao pisac, pokaznim primerom sopstvenog pisanija (iako je Deksina proza, za razliku od pisanija ostale dvojice, barem čitljiva).

            Ipak, ovaj roman je najveću kontroverzu u skučenim okvirima žanrovskog geta izazvao time što su pojedini čitaoci u glavnom junaku romana "prepoznali" aluzije na, ni manje ni više, nego – Ghoula. Neki su se krišom smejuljili i kikotali i gurkali laktovima u tom "prepoznavanju" (npr. Đ. Bajić), drugi su pravili dvosmislene aluzije na vodećem žanrovskom forumu u Srbiji (npr. Žarko Milićević Zakk: "Hm, nizak, zadrt, otpušten s posla nastavnika, živi na netu, drnda se sa hororom i ezoterijom, taj Eduardo mora da je inspirisan Žižekom"), ali jedini je Dimitrije Vojnov, na istom tom forumu, pod svojim nikom "Crippled Avenger", ne samo eksplicitno ukazao na te navodne Ghouluzije, nego i ispoljio gnušanje nad njima!

            Ako je verovati D. Vojnovu, njemu je "ovaj rukopis i u specifičnom etičkom smislu ogavan". On kaže: "Nikakve studije gikovštine tu nema, osim određene, moram priznati, zastrašujuće preciznosti u degutantnom ličnom obračunu pri početku, a ni tu ništa pametno o gikovštini nismo saznali." I dalje: "Znate kako, kada pročitam jednu degutantnu aproprijaciju nečijih ličnih osobina, koje su sticajem okolnosti putem Interneta dostupne i onima koji ga ne poznaju lično, i kada to sve izađe unutar jedne ipak dosta hermetične scene, ja zaista ne mogu da poverujem da je to slučajnost. ...Dakle, to što Sarajlija ne poznaje čoveka koga opisuje ne znači da nije mogao da prikupi podatke sa Foruma, blogova i sl. i meni su priče o slučajnosti krajnje naivne... Nadam se da je jasno da ne mislim da OGLEDALO aludira na mene, već da govorim principijelno."

            Evo, konkretno, kako je Vojnov "prepoznao" Ghoula u liku Eduarda:

"Prepoznaje se po tome što je predavač koji u svom radu na jednom dosta opsežnom predmetu insistira samo na stvarima koje ga zanimaju, dakle na okultnom, brutalnom, bizarnom i pokušava da svede sve događaje o kojima govori (predaje istoriju) na te detalje i smatra ih ključnim, često važnijim od drugih činjenica koje u širem smislu obeležavaju te teme. Zatim ima vrlo aktivan život na Internetu, teškoće u kolektivu, na vrlo sličan ciničan način percipira svoju okolinu i odbacuje konvencije i ono što se smatra "humanim" i "normalnim". U domenu okultizma, horora i srodnih tema važi za internacionalno relevantnog poznavaoca, kolekcionara, često raritetnih predmeta itd. Dakle, sve ove osobine su opisane jako blisko načinu na koji Ognjanović samog sebe predstavlja na blogu. Ovakvi opisi imaju više veze sa personom koja je izgrađena na Internetu nego sa nekim ličnim poznanstvom, to stoji, ali je vrlo jasno usmereno o kome se radi.

Ono što je međutim neukusno, to je druga dimenzija ovog lika, a to je kako Sarajlija objašnjava/motiviše ova interesovanja, a to je da sve proističe iz fizičkog deformiteta koji ga onemogućuje da se pravilno socijalizuje, porodice i okoline koji ga odbacuju, neizlečivih kompleksa i banalnih seksualnih frustracija i sl. Dakle, u tom "objašnjenju" sledi ono što je neukusno. Isto tako, junak se odriče svih svojih interesovanja onda kada fizički ozdravi i seksualno se ostvari a prelazak u onostrano i pretvaranje u natprirodno biće ne iskoristi ni na kakav iole smislen način osim u pokušaju da postane poželjan i popularan."

            U uzavreloj diskusiji povodom toga da li je Sarajlija zaista svoj lik donekle zasnovao na Ghoulu ili nije, svojevrsni zaključak ponudio je Boban Knežević: "Vidi, nije uopšte bitno da li je stvarni Gul nalik Eduardu u ovoj ili onoj meri već da opisani lik u knjizi odgovara slici koju ljudi imaju o Gulu. Eduardo je ono kako mali Perica zamišlja Gula."

            Pa, pre nego što kažem koju o romanu, ukratko ću da se osvrnem na ovaj "lični" aspekt.

            Pre svega, Sarajliju poznajem vrlo površno: sreli smo se jednom, razgovarali prijateljski i s poštovanjem i razmenili par mejlova. U svojim osvrtima na njegovo pisanje, kasnije, bio sam, kao i uvek i prema svima, znanim i neznanim, strog ali pravedan. Njegovu priču "Abrakadabra" u antologiji Istinite laži istakao sam kao najbolju u tom izboru i dao joj ocenu 9, ali sam zato bio prilično razočaran njegovom novelom "Berlin Bob" (ocena: 4) iz antologije o Apokalipsi, i to takođe neskriveno iskazao i obrazložio, ovde. Ako sam nekome uopšte "dao povoda" za nekakav "degutantan lični obračun", onda bi to pre bio pisac pogovora za Sarajliju, Škerović (kome se, pak, Sarajlija smesta odužio pogovorom za njegovu knjigu Šabanijada). 

            Sad, istina je da sam ja svojim no nonsense etitjudom ("Ghoul breaks for no one" i "Ghoul tells it like it is") naljutio, iznervirao pa i razbesneo neke ovdašnje pisce (a brojne pretnje nasiljem koje sam od njih dobijao i još uvek dobijam samo su jedno od svedočanstava toga)! Dakle, statistički je vrlo verovatno da ću pre ili kasnije biti ili pretučen ili u prozi karikiran (ili oboje) – ali: Ghoul se saginjati neće a još manje će skretati sa svog kursa! Neka bude božja volja: svako neka radi po sopstvenoj savesti (if any) i svako sa teretom svojih reči i dela neka izlazi pred Svetoga Petra. Ja znam da ću na toj nebeskoj carini, na pitanje "Imate li šta da prijavite" mirne duše da kažem "Ništa, dolazim lak kao pero", a ovi ostali neka se snalaze kako znaju i umeju sa svojim prtljagom.

            U konkretnom slučaju, nakon pročitanog romana, mogu da ustvrdim sledeće:

            - ne verujem da je OGLEDALO ZA VAMPIRA "ruganje" ili "lični obračun" Sarajlije sa mnom;

            - ne mislim da je njegov anti-junak, Eduardo, zasnovan na mojim – stvarnim ili izmaštanim – osobinama.

            Istina, Eduardo je vrlo groteskno preteran lik, i neko bi mogao reći: "Pa da, naravno da Sarajlija nije slikao tvoj portret (jer nisi bio dovoljno dugo s njim u istoj prostoriji za tako nešto) ali je zato nacrtao jednu nakaradnu karikaturu zasnovanu na tvojoj internet-personi i jpg-ovima dostupnim onlajn." Odnosno, kako to reče Boban, nije to dr Ognjanović, nego Gul, iz vizure Malog Perice.

            Ne mislim da je tako. Postoje suviše drastična "odstupanja" od najelementarnijih fakata (uz pretpostavku da sam ja bio polazna osnova) koja se ne mogu objasniti pukom groteskom i preterivanjem (pojačavanjem postojećeg). Zapravo, ako ćemo pravo, Eduardo, ovako kako je opisan, u jednakoj meri, ako ne i više, može da podseća upravo na Vojnova – naročito u detaljima koji se tiču izgleda i zdravstvenih problema (a slično važi i za psihologiju i motivaciju tog lika). Degutantno bi bilo da to elaboriram, pa neću, tim pre što ne verujem ni da je D.V. poslužio kao osnova za građenje tog lika, već da su "sličnosti" u najvećem delu plod slučajnosti ili sticaja okolnosti.

            O razlozima za sva ta "prepoznavanja", kao i o drugim problemima ovog romana (koji proističu iz tretmana glavnog junaka i "geekovštine" kao takve, pa se stoga delom nastavljaju na ovde rečeno) pisaću u idućem nastavku. Ovim okončavam deonicu o njegovom "ličnom" aspektu, a u nastavku kritike bavim se formalnim i idejnim momentima.  

Da sumiram, za sada: ako je vaša glavna motivacija za čitanje ove knjige "daj da vidimo taj roman u kome zajebavaju Gula" – bićete razočarani. Možda će vam neko, nekada, udovoljiti željama, ali za sada, kako stvari stoje, OGLEDALO ZA VAMPIRA nije taj i takav roman. Ne padajte na taj marketing: nema ovde ni gulova, ni vampira: samo ogledalo... A da li, sem njega, ima još nešto – kazaću u idućem nastavku.

--- NASTAVIĆE SE---

Negotin Gothic (4): ALIEN u pećini

 Jutros sam sanjao da intervjuišem Ridlija Skota (ali sam zaboravio da uključim diktafon)! Divan čovek... Elem, fina koincidencija, kao i ovo što sledi.

...Pošto smo razgledali napuštene, ruševne kuće, Siniša i ja smo krenuli njegovim autom ka sledećoj lokaciji. U pitanju je pećina u kojoj se nalazi okamenjena glava Gigerovog i Skotovog ALIENA. Ili barem bliska aproksimacija tako nekog čuda.

Da bismo do te pećine stigli, trebalo je da odemo u šumu između Štubika i Plavne, potez prema kanjonu reke Zamne. A da tome priđemo, morali smo da pređemo jednu popriličnu čistinu gde je vetar baš insistirao da nas oduva s puta ka uskovitalnoj travi polegloj ka tlu. Beše to bukvalno – brisani prostor. Zamalo i nas da pobriše.

Što je najgora ironija, ispade da je put ka našoj lokaciji bio sasvim dobar, i da uopšte nije bilo potrebe da auto ostavljamo tako daleko: ovu gnjavažu s vetrom (jedinu celog tog dana!) mogli smo da zaobiđemo da smo samo tu deonicu prešli u kolima i ostavili ih kod poslednjih kuća na obodu šume, umesto što smo nepotrebno pešačili misleći da je put loš za auto. 

No, šta da se radi: pozajmljena vindjakna i kapa zaštitili su me od Vendigovog besa, a pošto vetar nije bio naročito hladan, ne mogu da se žalim. Čim smo zašli u šumu, u kanjonu, vetra više nije bilo.

Lepotu majskog zelenila neću da opisujem: to je izlišno, pored ovih slika.

Da bi se prišlo pećini valjalo je preći reku – a jedina opcija za to bila su improvizovana brvna preko vode. 

Naravno, spretni & okretni Ghoul (iako formalno nije planinar) glatko je, i suvo, prešao preko svega toga.

Divlja šuma pružala je niz slikovitih lokacija, čudnog rastinja, prirodnih lukova, od kojih neke možete videti ovde.

Ipak, hajlajt je pećina sa ALIEN glavom na koju mi je Siniša skrenuo pažnju.

Pećina je relativno mala i uska. Tačnije, takav je deo po kome se može ići uspravno. Zatim sledi deo koji je prenizak čak i za mene, i on ide u dubine koje mi nije padalo na um da istražujem. Iz tog mraka smo svojom galamom i blicem Sinišinog foto-aparata uspeli da isteramo jednog šišmiša, ali nažalost bio je prebrz da ga uhvatimo i na slici.

Tuđinska kamena formacija je zaista inspirativna, a vala i faktura stena i njihovih oblika na nekim mestima nisu bili daleko od fantastičnih organskih formacija sa Gigerovih slika.

Naravno, uz nas je bio i FAUSTOVSKI EKRAN kao svojevrsna amajlija i štivo za prigodno prekraćivanje vremena.

Pošto u ovom delu šume nismo naišli na živuljke poput kornjače prethodnog dana, knjigu smo pozirali na nekim zabavnim izdancima vegetacije – a vrlo ubrzo, i na neočekivanim izdancima lobanja koje nađosmo na ulazu u Rajsku prerast.

O tome, u idućem nastavku...

 

MI PLAČEMO IZA TAMNIH NAOČARA (2012)

PIŠE (I FILM SNIMA!): Marijan Cvetanović

Jeste, narode: prvi učesnik/saradnik bloga THE CULT OF GHOUL koji je snimio film nije (kako bi neki očekivali) GHOUL itself, nego - Marijan Cvetanović! Evo njegove najave ovog vrlo važnog i dragocenog sočinjenija - a Ghoul's review stiže za par dana!

MI PLAČEMO IZA TAMNIH NAOČARA (2012)

Režija: Velimir Stojanović i Marijan Cvetanović

Scenario: Marijan Cvetanović
Saradnik na scenariju: Milan Krajnalić
Ton: Nikola Ristić
Grafička obrada i dizajn: Đorđe Veljović
Kamera i montaža: Velimir Stojanović
Distribucija: Voyager media
Producenti: Marijan Cvetanović i Velimir Stojanović
Trajanje: 72 min.
Žanr: Dokumentarni

Ideja o filmu dokumenarne forme koji bi se bavio problemima niške rokenrol scene javila se u meni negde početkom 2000. U to vreme svirao sam sa 4-5 benda u isto vreme. Kako sam izgubio korene sa svojim matičnim bednom Nikako, koji je tih godina lagano krenuo da se gasi, osećao sam da mogu objektivno da sagledam kompleksnu problematiku sviranja muzike bez novčane naknade, za neke više ideale...

Upravo te 2000. godine, iza sebe sam već imao 3 odsvirane Zaječarske gitarijade, i na svakoj od njih bendovi su, bez obzira na status loše prolazili. Sa Procesom smo spavali u šatorima, jeli iz vojničkog kazana, i umalo se potukli sa nekim ljudima iz publike. Romantik u meni danas govori da sve to i nije bilo tako loše, ali je onda mladi idealista drugačije zamišljao rokenrol.

Sistem (DDB) je svirao u zagušljivoj hali 1999. godine, i pored ozbiljnog sviračkog potencijala, okružen ispod prosečnom konkurencijom, nije uspeo da dobaci do prva 2 mesta.

Novembar je naredne godine bio bend sa statusom hedlajnera. Međutim, to nikako nije sprečilo policiju da instrumente pretriše kao da se u njima kriju kilogrami heroina. Organizator je naravno bio sprečen da organizuje bolji smeštaj tako da smo se u Niš vratili u 10 ujutro.

Nastupi na Exitu narednih godina doneli su identična iskustva...

Sve ovo govori idealista u meni. Danas sam apsolutan siguran kako funkcionišu stvari.

Međutim, tek negde 2009. stvorili su se uslovi da ozbiljno razmišljam o projektu koji će se baviti problematikom Niške muzičke scene. U to vreme moj kolega iz benda Proces, Velimir Stojanović, imao je iza sebe par odličnih spotova, i mi smo krenuli da zajednički razmišljamo o filmu koji bi se bavio rokenrol istorijom našeg grada. Vezali smo se tematski za period 1990-2010, jer smo mislili, da pored činjenice da smo aktivno učestvovali u kreiranju scene, negde bi najinteresantnije bilo pokriti period od raspada države, preko tranzicionih godina, do današnjih vremena, a sve to sagledano kroz prizmu umetnosti pobune.

Nakon logističke i tehničke pripreme mogli smo svom snagom da pohrlimo u kreiranje projekta. Neki dobri ljudi iz grada su prepoznali potencijal filma, i deo sredstava je dobavljen preko Saveta za kulturu. Hvala im.

Peđa Cvetičanin, frontmen kultnog niškog sastava Dobri Isak nam je ustupio naziv za film "Mi plačemo iza tamnih naočara" prema njegovoj kompoziciji, koja na dobar način simbolizuje sudbinu rokenrola na ovim prostorima uopšte.

Snimali smo na preko 50 lokacija u gradu, sa 70-80 sagovornika, u 3 grada. O količnini audio i video materijala neću da trošim reči. Izuzetno je bilo teško nabaviti kvalitetan arhivski materijal, a o siromašnoj video produkciji mogao bih satima da govorim.

Sve to nas nije sprečilo da uložimo veliki količinu energiju, ne bi li ostavili narednim generacijama autorskih stvaraoca dokument, putem kojeg će imati najbolji uvid u iskustva, mišljenja i stavove starijih kolega.

Film počinje svoj život press konferencijom u petak 25. maja, u 12h (podne), u maloj sali NKCa. Nakon toga sledi prva projekcija. Uveče je premijera u bioskopu Vilin grad od 20h, samo za učesnike u filmu, muzičare, kao i za ljude iz javnog i kulturnog života grada.

Na kraju, u nedelju, u klubu Juridicum na Pravnom fakultetu, od 20 h, biće održana treća Niška projekcija filma.

Za kasnije ćemo videti...

Negotin Gothic (3): Uklete kuće

             Posle obilaska Mokranjskog vodopada i šetnje preko Alije do Rogljeva, koji su sačinjavali akciju za subotu, osvanula je nedelja, 13. maj, sa novim planiranim avanturama. Avaj, kad sam se probudio i kroz prozor spazio sivo nebo i mahnito njihanje drveća na vetru, prva pomisao mi je bila: "#&%$*#$! Moraćemo da menjamo planove – kakav *&$#%& dan, nema šanse da idemo u divljinu po ovom vetru!"

            Na svu sreću, moj domaćin i vodič po oko-negotinskim slikovitim lokacijama, Siniša, pokazao se kao još tvrdoglaviji od mene. Kazao je: "Pih, nije ovo ništa što vindjakna i kapa ne mogu da ponište! Idemo po planu i programu!"

Tako je i bilo.

Što je najlepše – mada možda zvuči kao "kiselo grožđe" – ali zaista se ispostavilo da je, zapravo, BOLJE što se vreme promenilo u ovom pravcu. Prethodni dan, po žegi, sa suncem koje je pržilo do oko 35C, nosio je svoje napore i gnjavaže koje su već narednog izostale. Nije bilo potrebe za kremom protiv pečenja, slamnatim šeširima ili preteranim količinama tečnosti.

Iako je mestimično vetar bio malkice naporan, sa dodatnom opremom u vidu jakni i kapa to se podnelo muški i bez problema. Najbitnije je da dan nije bio hladan, i da nije bilo kiše (ona je počela tek uveče, kada smo već bili pod krovom). 

Štaviše, sivo-beličasto nebo bilo je još bolje za obilazak gotskih lokacija i njihovo adekvatno uslikavanje. Zlokobne i puste kuće i štale koje smo prvo obišli ne bi izgledale ovako atmosferično da ih je zableštalo vulgarno šljašteće sunce!

Zato neću mnogo da pričam jer slike govore dovoljno za sebe: radi se o nekadašnjim štalama i pastirskim kućama, odavno napuštenim i ostavljenim očnjaku vremena i tipičnoj srpskoj nebrizi.

Puštene su da do kraja urastu u žbunje i puzavice i da istrule sasvim, dok neko ne nađe interesa da na njihovo mesto podigne nekakve prodavnice, trafike ili koješta.

Što se mene tiče, super. Raspadanja i ruševina nikad dosta! Uživajte... (Click the pic da je vidiš veću!)

PS: A ovo je tek prva od četiri slikovite lokacije koje smo hodočastili tog dana. Nastaviće se...

 

 

 

 

 

PHILOLOGIA MEDIANA: OTRANTSKI ZAMAK i retorika horora

            Izašao je novi, četvrti broj godišnjaka za srpsku i komparativnu književnost PHILOLOGIA MEDIANA (M52) kojeg izdaje Filozofski fakultet u Nišu. U njemu možete naći moj rad pod naslovom "Otrantski zamak i retorika horora".

            Odmah da naglasim: to NIJE isti onaj rad "Otrantski zamak Horasa Volpola i poetika ranog gotika" čiji je I deo izašao u časopisu SVESKE (mart), a čiji drugi deo izlazi uskoro, u junskom broju, niti je to njegova izmenjena verzija, već je potpuno novi rad koji se nadovezuje na njega. To se može videti i prostim upoređenjem sažetaka ta dva rada, ako već ne samih radova. Rad u SVESKAMA bavi se, pre svega, kulturno-istorijskim kontekstom rađanja gotika (proto-horora), i Volpolovim pokušajem da pomiri starinsku i modernu romansu.

            U radu objavljenom u MEDIANI naglasak je na formalnim elementima i postupcima kojima je, u Volpolovom romanu, postavljen temelj poetici horor žanra. Drugim rečima, analiziraju se motivi i njihova organizacija, kao i konkretne odlike retorike horora (analizirane kroz close reading reprezentativnih odlomaka romana) koje će postati karakteristične za horor žanr.

            Evo kako izgleda sažetak ovog rada.

Dejan B. Ognjanović

Doktorant Filološkog Fakulteta u Beogradu

Otrantski zamak i retorika horora

Ovaj radi bavi se romanom Otrantski zamak Horasa Volpola, opšte priznatim začetnikom gotskog romana (tj. gotika, koji se posmatra kao rana faza horora). Analiziraju se motivi uvedeni u ovom delu koji će, nakon njega, postati karakteristični za gotik, kao što su zamak, samostan, tajni prolazi i podzemni hodnici; istražuje se njihovo značenje i funkcija u zapletu. Takođe se analiziraju tipski likovi koji će, nakon ovog romana, postati tipični za ranu fazu gotika: progonjena junakinja, zlikovac, i junak. Istražuju se značenjske i idejne konotacije njihovog portretisanja i značenja proizvedenog njihovim međuodnosom, kao i uplivom toga na poetiku gotika. Najzad, rad istražuje osobene pripovedne postupke kojima se sprovodi estetska namera žanra gotika (horora), odnosno izazivanje jeze, strave i napetosti, a naročito identifikaciju, retardaciju i suspenziju. Na konkretnim primerima iz teksta demonstrira se rađanje poetike horor žanra kroz upotrebu motiva, tema i književnih postupaka uvedenih u Otrantskom zamku, usavršenim i dopunjenim tokom dalje istorije žanra, i aktuelnim do današnjih dana. Pokazuje se da je tekst, već u ovom prototipu žanra, ustrojen u skladu sa estetskom namerom horora.

Ključne reči: gotski roman, horor, žanr, motiv, poetika, fantastika, retorika, identifikacija, retardacija, suspenzija, narativna perspektiva

Ovaj rad sada je u celosti dostupan onlajn, i možete ga skinuti i čitati OVDE.