U BRDIMA, HORORI; Srpski film strave – Još malo pa nestalo!

            otkupio sam od izdavača nekoliko poslednjih primeraka knjige U BRDIMA, HORORI; Srpski film strave – jedine (pa prema tome i najbolje) studije posvećene horor filmovima nastalim u srbiji u periodu 1973-2007.

            pored detaljnih analiza pojedačnih naslova, ova studija bavi se i recepcijom horora u sfrj, kulturološkim predispozicijama za bavljenje hororom kod srba, problemima žanrovskog izraza u ex-yu i u današnjoj srbiji, stavovima kritike prema hororu, kako stranom tako i domaćem – a na kraju svega nalaze se i tri iscrpna intervjua sa relevantnim horor-akterima na ove teme. videti sadržaj dole.

            na ovom blogu već sam kačio odlomke iz ove knjige, pa u donjem sadržaju kliknite na linkovane naslove, tamo gde ih ima, i podsetite se kako to izgleda.

            dakle – ako neko do sada nije uspeo da nabavi ovu knjigu (u knjižarama je praktično i nema!), neka se javi na moj mejl - dogstar666 at yahoo . com – radi dogovora.

            cena je 550 din + 50 za ptt.

            što rekli AJRON MEJDEN – run to the HILLS, run for your life!

JOŠ MALO PA NESTALO!

            SADRŽAJ KNJIGE:

UVODNO SLOVO

1.  STRAVA SRPSKOG FILMA

     1.1. HOROR U SRBA

1.11. Istorija i svakodnevnica kao neizbežni horor

1.12. Kultura ironije i sumnjičavosti prema fiktivnoj stravi

1.13. Politika kao sveprisutni horor

1.14. Jadna ekonomija kao horor po sebi

     1.2. RECEPCIJA HORORA I KRITIČKA SVEST O NJEMU

1.21. VEĆ NEVIĐENO: Filmovi kojih nema

1.22. STRANA NAM JE STRAVA: Guske u 'Magli'

1.23. HOROR NAŠE STRAVE: Invazija kradljivaca žanra

1.24. ZORA ŽIVIH KRITIČARA: Svetlo u tami

2. FILMOVI STRAVE:

     2.1. FOLKLORNI HOROR

LEPTIRICA, 1973 (TV)

      2.2. MRAČNA FANTASTIKA

ŠTIĆENIK, 1973 (TV)

     2.3. GOTSKA ROMANSA

DEVIČANSKA SVIRKA, 1973 (TV)

     2.4 . SRPSKO-HRVATSKI GOTIK

SAN DOKTORA MIŠIĆA, 1973 (TV)

     2.5. SRPSKI METAFIZIČKI HOROR

PROKLETINJA, 1975 (TV)

     2.6. SRPSKA EGZISTENCIJALNA JEZA

KIČMA, 1975

     2.7. U BRDIMA, ĐAVOLI

ČOVEK KOGA TREBA UBITI, 1979

     2.8. BOLEST KAO METAFORA

VARIOLA VERA, 1982

     2.9. KOMEDIJA STRAVE I UŽASA

DAVITELJ PROTIV DAVITELJA, 1984

     2.10. LUDILO KAO NORMALNO STANJE

VEĆ VIĐENO, 1987

     2.11. VISOKI GOTIK

SVETO MESTO, 1990

     2.12. PROKLETNICI RATA

PUN MESEC NAD BEOGRADOM, 1993

     2.13. SRPSKI SLEŠER

T.T. SINDROM, 2000

     2.14. RATNICI PODZEMLJA

ŠEJTANOV RATNIK, 2006

     2.15. KROJAČEV FLERT

FLERT, 2006 + KROJAČEVA TAJNA, 2006

3. STRAŠNE PRIČE

3.1. ĐORĐE KADIJEVIĆ: Čovek je pre svega zastrašeno biće

3.2. DEJAN ZEČEVIĆ: Horor - esencija filmskog izraza

3.3. DIMITRIJE VOJNOV: Samo strava Srbina spasava

SENKA NAŠE ŽELJE - Darko Tuševljaković (2. deo)

u 1. delu ovog texta naveo sam nekoliko desetina citata iz ovog romana, kojima sam ilustrovao probleme knjige vezane, pretežno, za formu, iako se kroz njih, naravno, provlače i mnogo dublji problemi poetike ovog pisca, koji se ne svode samo na njegovo umeće da manje ili više vešto sroči 'pismenu' rečenicu.

            konkretno, ukazao sam na sledeće probleme tuševljakovićevog stila: 1) otužna sklonost ka patetici; 2) bombastične metafore, preterana poređenja i hipertrofirane personifikacije; 3) inkongruentne, neadekvatne, atmosferu-razbijajuće stilske figure i fraze; i 4) bezveznjačke 'životne mudrosti' i smešna naravoučenija.

            nepojmljivo mi je kako neko ko ima iole izgrađen čitalački ukus može da slegne ramenima na ONE rečenice, citirane iz knjige u prethodnom delu texta, i da kaže da mu one ne smetaju, da su okej, da to nije ništa strašno, bože moj, šta fali, itsl. ipak, neću da se ponavljam – svakome ko ima oči, mozak i ukus navedene tuševljakovićeve rečenice govore sasvim dovoljno.

            ipak, samo jedna opaska tim povodom: na forumu koji okuplja one fanove fantastike koje gazda-boban do sada još nije oterao, kao i grdne neke amatere i početnike u pisanju, oglasio se pisac, radmilo anđelković (na forumu: 'scallop'). on je tamo kazao:

            "Darko je najtalentovaniji i najpismeniji među domaćim mladim piscima fantastike i možete da ga mrzite."

            zašto je ovaj sud strašan?

zato što ga potpisuje tamo nekakav 'skalop'? ne.

zato što se iza njega krije autor nekoliko objavljenih romana i zbirki priča (nepoznatih izvan žanrovskog geta – ali nema veze...)? paaa, ne ni to.

strašan je zato što ga potpisuje čovek koji je dugo vremena nekada davno, a onda posle izvesne pauze ponovo u zadnjih nekoliko godina na sebe uzeo da vodi SPISATELJSKU RADIONICU pri klubu 'lazar komarčić', sada u domu omladine.

            taj čovek ocenjuje radove novih, mladih nada, pisaca-početnika koji bi da se ogledaju u fantastici (inače, dokazani je mrzitelj horora, i njegov izraziti nepoznavalac). to je čovek koji će da oceni da li imate spisateljskog dara ili ne. on će da vas posavetuje. on će da vas nauči. on će da vas pohvali – ako mu donesete rečenice kao što su:

"U njenom krilu, na površini jezera od suza, pluta nekoliko sitnih divljih cvetova."

        "Za stolom je vladala tišina, tolika da su viljuške na porcelanu odzvanjale poput orgulja u maloj kuhinjskoj katedrali."

"U daljini, usamljeni grom zvučao je kao beskućnik koji iskašljava sinoćnji vinjak."

"Oblaci su se nadvijali nad zemljom poput zuba punih karijesa iznad otežalog jezika."

"Sledio sam ga kao pas, vukući šape po zemlji i potmulo režeći."  itd itsl

deco, ako hoćete da vas aminuje i osvešta čika skalop, ima da pišete OVAKVE rečenice.

i ne samo skalop. ima da vas aminuje i ostatak tog geta sumnjivog ukusa i još sumnjivijih kriterijuma. kada vidite da 'kritika' potiče od nekog od aktivnih rivjuera iz kružoka 'lazar komarčić' (ivana milaković, miloš cvetković, đorđe bajić) – s njima nema neizvesnosti. po principu 'rodilo se, valja ga ljuljati', ti će vam 'kritičari' pronaći nešto pozitivno, ma kako to usiljeno zvučalo, i u najmediokritetskijem proizvodu, a sve prema misguided principu da knjige iz geta ne treba kritikovati, nego ih maximalno hvaliti gde god se može, a o eventualnim nedostacima njihovim šaputati sa autorom u 4 oka – ili ni to, nego njemu/njoj iza leđa. dakle, ko preživi priče iz skalopove 'majstorske' radionice, nema brige: naći će se uvek "prijateljska" reč od strane "drugara" koji će da vam tolerišu nebuloze i pišu vam panegirike po kojekakvim popboksima i jelou kebovima.

ko voli, nek izvoli.

sudeći po anđelkovićevoj apodiktičnoj (mada nigde obrazloženoj) tvrdnji, ja mora da sam jedan od tih što "mrze" darka; štaviše, verovatno mu i zavidim, i ko zna šta.

ipak, u nadi da bar neko razume zašto radim ovo što niko drugi neće (a, da se ne lažemo, i ne može), ja nastavljam sa kritikom, jer to je moj križ!

dakle, da vidimo malo kako darko barata žanrom, kakav mu je zaplet, o čemu se tu radi i koja je poenta svih onih "lepih" rečenica kod ovog "najtalentovanijeg" pisca.

            radi preglednosti i jasnoće, i njih sam podelio u nekoliko grupa.

1) dramaturške nelogičnosti i nedoslednosti

a) kulturna ciganka – vračara koja ne vidi prst pred nosom.

u ovom romanu imamo ciganku-vračaru koja govori čistim književnim jezikom. okej, možda i to ima negde. mora da je neka kulturna. al što onda njen kiseo znoj smrdi do nebesa? što spopada narod po korzou kao neka odrpana beskućnička babaroga?

a ovo su još i sitnice u poređenju sa ogromnom rupetinom u zapletu vezanom za njene 'proročke' moći. naime, da bi se mogao odigrati zaplet, onako kako ga je pisac zamislio, neophodno je da naša baba-vračara vidi sudbinu svakome od kojekakvih što joj nisu ni rod ni pomoz bog, ali zato već decenijama NE MOŽE da vidi ko joj je ubio rođenu ćerku, takoreći na pragu kuće ili u prvom komšiluku.

opravdanje koje darko pruža u romanu toliko je jadno da nije ni vredno citiranja – svodi se na 'tako mu je to', 'čudni su putevi natprirodni', 'sad ga vidiš, sad ga ne vidiš'... i tako neki ćiribu-ćiriba.

zaista bedni šanerski fazon, jer – svega ovoga ne bi bilo da je baba-vračara odmah videla šta joj je bilo pred nosom.

još gore: umesto da se nesmirena duša njene ćeri ukaže kevi, ova sablasna fufica čeka skoro dve decenije pre nego što počne da se prikazuje – nekakvom 14-godišnjem bezveznjaku!

ali najgore od svega – čak i da nekako progutamo ovo varanje sa 'sad može – sad ne može' natprirodnim, ima jedna rupa vezana za ciganku koja je prosto neoprostiva (sic)! naime, vračarkina ćera bila je kurvica. ciganki, inače opisanoj kao dubinskom psihologu koji čita ljude kao knjige (a ova je načitana, pa ih zato lako i čita, je li) – promaklo je da joj se ćera iza leđa kara za pare. i ne samo tada, za života. ona ništa o tome ne nasluti ni decenijama potom. i zato na kraju romana imamo: "Majka nije znala čime se njena ćerka bavi i milicija je imala muku da je ubedi u činjenice." ( str. 258)

da, da, tako mu se lomi kolačić kad vam ga darko natapa u mleko poput potonulih dinosaurusa...

            b) glavni zlikovac u ovom kvazi-horor romanu je stric goša.

            kako je stric goša postao shape-shifter? lepo: smorila ga SVA TA RAVNICA, dojadilo mu da ga jebu KONJI VRANI, pa krenuo da luta svetom. pošto je obišao sve kontinente, tragom laneta gutovića, skrasio se na havajima sa lokalnom lepoticom (u skladu sa petparačkim wish-fulfillment fantazijama) ali – tokom jedne vulanske aktivnosti nešto ga malo oprljila štrcnuta lava. kao što je dobro poznato, čovek koga opeče vulkanska lava – postaje shape-shifter.

            zašto?

            zato.

            'tako mu je to'. odnosno: 'čudni su putevi natprirodni'.

            ili, što reko krisvel u PLAN 9 FROM OUTER SPACE: "can you prove that it didn't happen?!"

            međutim, rupa nije samo u tome KAKO je goša postao monstrum-goša – rupa je i u svemu ostalom vezanom za njega: kako funkcioniše taj šejp-šifting, kako i zašto, čemu to sve itsl.

            rupa je i u tome što je goša postao zlikovac još pre tog vulkana, jer je cigančicu –zbog koje će da plati na kraju – sjebo mnogo pre te vatrene avanture, koja je, ako ćemo pravo, romanu krajnje nepotrebna. njegova želja da zauzme baticino mesto očigledna je i bez te nakaradno i neubedljivo ovaploćene metafore o menjanju lika.

c) bezvezna, neubedljiva koncepcija natprirodnog

            opušteni anything goes odnos prema natprirodnom već je očigledan iz gornjih primera, vezanih za 'vidovitu' ciganku koja NE VIDI ono što je se najdirektnije tiče, i čika goše koga vulkan pretvara u šejp-šiftera, just because.

            isto tako je tretiran i ključni simbol romana – svilena buba s korice.

            naime, nevidovita ciganka gata uz pomoć 'bebica' od svilenih buba, a mambo-džambo objašnjenje toga kako to funkcioniše, doslovno glasi: "Svila je nit koja povezuje svetove i čuva vezu sa onim što je davno nestalo. Bebice znaju puteve kojima može da se ide i povešće nas sa sobom." (127)

            koješta.

            ništa gluplje nisam skoro u nekoj knjizi pročitao.

      jadan pokušaj da se nekakva trećerazredna patetika poturi neprobirljivom čitateljstvu kao ne-znam-kakav simbol ne-znam-čega. nebitno je, važno da 'lepo zvuči'. svila, bebice, preobražaji, tandara-mandara-broć – fill in the blanks!

            d) sexualni život pančevačkih tinejdžera

            ovu zamerku uzeti sa ogradom: ja sam čovek seljak, sa juga, i možda grešim što primenjujem merila koja važe u nišu za način života u pančevu koji, for all I know, možda zaista izgleda kao u darkovom romanu.

            elem, naš 14-godišnji romeo još nije ni 'pošao' sa curicom, a ova mu već spremno skida gaće i seda na – kako se ispostavi – mlitavog đošu. kaže ova 14-godišnja željka (radodajka): 'sa tobom hoću da idem do kraja! ti si taj!' od konzumacije đoše, odnosno skidanja đane, ne bude ništa samo zato što se budućem osmaku ne digne kad treba, ali nema veze, mlad je, biće dana.

            dok taj dan ne dođe – željka dolazi kod dija, spava s njim pred njegovim roditeljima, njegov ćale ih zatiče usnule pod ćebetom (str. 64), a i kasnije je ćale glavni podvodač da mu sinak izgubi mrak pre nego što pođe u osmi razred. pred kraj romana, dok ostavlja sinka samog kod kuće, dok ovaj čeka žensku, tj. željku: "Otac mi je namignuo: 'Ma, snaći će se on i Željka nekako.'" (str. 206)

            sad, mogu ja da shvatim da današnja mladež u sex stupa još u osnovnoj školi. čak i u nišu. istina, tako rano kreću uglavnom oni sa jeftinijim ulaznicama: fina deca, dobri učenici i uopšte oni koji imaju veće ambicije nego da budu vozači u gradskom prevozu ili radnice u nekom butiku, ipak, u full-blown in-out-in-out penetrativni sex ulaze par godinica kasnije. ali to što oni rade krišom jedna je stvar.

            ono što junaci ovog romana rade pred svojim roditeljima, kao najnormalniju stvar, na raspustu između 7. i 8. razreda osnovne škole, naprosto je previše liberalno za bilo kakve okvire, čak i zapadnjačke, a kamo li srpske.

            ali, dopuštam: možda grešim. možda je u pančevu drukčije. možda tamo neka sedmenka koja nije fufetina nego odlikašica zaista dolazi kod svog dečka dok su mu roditelji tu i spava s njim pod istim ćebetom kao najnormalnija stvar na svetu.

            ako je stvarno tako – izvinjavam se, mnogo se izvinjavam!

            e) proizvoljni odnosi između likova, klimava motivacija i karakterizacija

            - žena oko koje se dva brata zakrviše – izraste u banalnu domaćicu, malograđanku koju kao takvu čak i rođeni sin opisuje (videti opise njenog spremanja kuće pred dolazak strica goše; mutave ručkove tokom kojih viljuške zvuče ko orgulje, i uopšte njenu vezanost za kuhinju tokom vascelog romana);

            - di je opsednut stricem koga nikada nije video; štaviše, taj stric u retkim razglednicama na njega referiše samo kao na 'dete' i tek par nedelja pred dolazak se seti da upita da li uopšte ima bratanca ili bratanicu! ali nema veze, di ga obožava na neviđeno, zamišlja sebe kao eskima koji seče led ispod ujakovih priča itd itd. – a onda, na prvi mig da postoji nekakva SENKA kod ujaka – smesta obrće ćurak i bez sumnje počne da u njemu vidi monstruma kakvog niko drugi ne zapaža.

čak i neki od površnijih čitalaca zapazili su sličnost – da ne kažem nešto jače – ovog zapleta sa onim u hičkokovom klasiku, SENKA SUMNJE (znate: obožavani ujak dolazi posle dugog izbivanja, a njegova bratanica – koja ga je na neviđeno o-bo-ža-va-la! – postepeno počne da sumnja da ujka možda nije tako bajan kako izgleda). nažalost, iako je kostur te premise prepisan, u romanu kod darka nije ostalo ništa od hičkokovske napetosti i neizvesnosti oko toga da li stric jeste ili nije... sa darkom nema neizvesnosti, jer nam on odmah opisuje nekakvu natprirodnu andrmolj-senku koja se vijuga oko čiče, tako da je sve ono hičovo bačeno kroz prozor, i odmah krećemo sa specijalnim efektima.

            - dijev najbolji prijatelj, martin, dobar je kao sidekick u početnim poglavljima, kao bucko-potrčko uz našeg teen-romea; međutim, čim pisac ne zna šta da radi s njim u kasnijem delu, on ga – doslovno! – išutira iz romana! naš vrli di svog druga bukvalno šutne u dupe tak oda ovaj padne u reku i poseče glavu: a zašto? eto, tako. bez većeg razloga. exit martin, sve do kraja kad se pojavi načas.

            - željka, dijeva curica, nakon zbivanja u romanu, naprasno više nije njegova curica. pošto ni di a ni darko ne znaju šta da rade s njom, sledi rastanak, just because. navodno, prošli su zajedno ne znam kakvu kalvariju (coming soon to this blog, btw!) i posle svega toga, više ne mogu da budu zajedno. 'luče moje malo, nije nam se dalo, da zajedno gradimo svoj dom – da i od tebe napravim dosadnu domaćicu poput moje keve....'

            što je još smešnije, sena naše željke posle lady di-a padne na – ĆUZU, levo smetalo iz offa, pomenuto 3-4 puta na početku kao bezveznjaka koga samo zanima da peca ribe. i tako željka završi s tim smušenjakom. a delovala je tako fino, iako se rano bacila u neprikrivene sexualne eskapade: ko bi reko da će da završi s onim šmokljanom? no, ko zna: možda on nema problema sa impotencijom kao naš(a) di.

            f) nenamerni auto-golovi

            u par navrata čak i sam autor kao da, u mutnoj polusvesti, nazire kakav treš ispisuje, pa priznaje:

- "Stričevo lice dok priča o svom drugom životu, toliko dalekom i nestvarnom kao da je prepisan iz neke knjige." (151)

vaistinu, te epizode sa stričevim 'avanturama' u zemlji fantaziji, zaista deluju kao prepisane iz neke knjige (ili, pre će biti, stripa): neubedljive, fejkerske, lažne, čak smešne – naročito kada njihova stripizovana 'egzotičnost' bude ubačena usred prilično realistički opisanog pančeva.

            - "Nakratko, izgledali smo kao otac i sin iz romantičnih televizijskih serija, samo smo, umesto palica za bejzbol, baratali sekirom." (240)

            vaistinu, tako je. keva je 'karakterizovana' kuhinjom, a ćale – cepanjem drva. čovek prosto ima fetiš na cepanje drva, usred leta ih delje ko nezdrav, i čak sa sinkom se bonduje upravo kroz tu (mušku, je li) aktivnost, baš kao što je pisac video da u stranim serijama to čine ćalci i sinovi igrajući bejzbol.

            tom prilikom ćale čak pokaže svom potomku secret handshake sa sekirom: način cepanja drva toliko specijalan, unikatan i neviđen (a zapravo krajnje običan, što će znati svako ko je ikad stvarno cepao drva) da će na kraju upravo prema njemu naš di da shvati da mu tata nije tata, nego da je njegov lik – baš kao u HELLRAISERU, još jednom očitom uzoru – preuzeo batica.

--- nastaviće se: kraj u sledećem broju! ---

Vršac gothic (2. deo): Uklete kuće

            u I delu ovog slikovitog putopisa pokazao sam prizore napuštenih a i aktuelnih crkava u vršcu, te nekoliko snimaka sa groblja koji nisu suviše morbidni, odnosno koji se mogu pustiti u javnost (one druge okačiću, možda, nekad kad blog pređe na pay per view, ili na neki drugi oblik ograničenog pristupa).

            u ovom nastavku otkrivam simpatično-hororične detalje sa fasada nekoliko zgrada usred vršca: pošto su blizu vršački vinogradi, prirodno je da se na ponekim kućama mogu videti satirski pan i njegovi pančići, iskeženih i ne baš dobrostivih faca – zapravo, pretežno iskeženih: neki cinik bi reko da se tu samo kiselo vino pravi! 

            osim tih đavolijada po fasadama, zapažen je i jedan merkur, jedan lav, neke neidentifikovane vrišteće face, svetilište dagonu usred parka, i ukleta kula sa koje su poslednji švapski branioci odolevali oslobodiocima dok ih ovi nisu, normalno, pobili. 

            na svaku fotku kliknite za detaljnije zagledanje, a u nekoliko slučajeva ponudio sam krupniji plan najintrigantnijeg detalja.

            inače, tokom boravka u vršcu naslušao sam se od mojih domaćina brojnih hororičnih priča o ovom gradu, od kojih mi je najdublje u svesti ostao urezan horor za koji još uvek moj mozak odbija da poveruje da je istinit. naime, kako mi rekoše, šinteri u vršcu uhvaćene pse nemaju gde da sklone niti kako da 'uspavaju', nego ih voze u obližnji kamenolom, i tamo ih, žive, bacaju u nekakvu jamu, gde se onda ovi u toj rupi uzajamno dave i kolju u besu, strahu, gladi, žeđi i očaju.

            iako sam se naslušao i drugih priča o lokalnim malverzacijama, kriminalcima & biznismenima, samoubicama u gradonalčenikovoj kancelariji i gomili drugih mračnih priča, moja naklonost prema životinjama u spoju sa živom maštom učinili su ovu gnusobu sa psima by far najhororičnijom pričom koju sam sa sobom poneo iz vršca.

            možda su gadosti poput ove – u spoju sa PHENOMENAlnim vetrom koji neprestano duva i na zlo navodi – razlog što čak i zgrade u vršcu – vrište?!

 

 

 

 

SENKA NAŠE ŽELJE (1) - Darko Tuševljaković

             SENKA NAŠE ŽELJE je razočaravajući debi-roman darka tuševljakovića, 'dečka koji obećava' na srpskoj žanrovskoj sceni. avaj, mestimična njegova obećanja, u ponekim kraćim radovima, nisu ispunjena u ovom slabašnom romanu.  

jednom njegovom slabom pričom već sam se na ovom blogu bavio u legendarnom tekstu ZVUK SVINJE KOJA PADA U NESVEST. u njemu mi je cilj bio da se tom pričom poslužim kao ilustrativnim odgovorom na pitanje "Šta fali srpskoj žanrovskoj prozi?"

            nažalost, taj text nije dopro tamo gde bi bilo najbolje da jeste, jer sve greške ispoljene u toj priči sada su, u romanu, još glomaznije, krupnije, teže oprostive.

            probaću da budem sažet koliko je to uopšte moguće, i da taxativno navedem probleme (i ilustrativno-dokazni materijal za moje tvrdnje).

            problemi ovog romana su sledeći:

            1) otužna sklonost ka patetici:

ova boljka primetna je kod ovog pisca i u ranijim pričama, uključujući i "anđele na arhitekturi" (iz koga, na gornjem linku, možete videti primer ružičaste proze), a ovde je ona potpuno razularena – već od samog naslova romana i njegove korice (na kojoj se svilena buba ogleda u vodi kao nekakav svileni narcis), pa preko željene gorkoslatke nostalgične intonacije 'žala za mlados' i 'kraja detinjstva' (koji je, izgleda, fixacija ovog autora; "anđeli na arhitekturi" takođe se bave tinejdžerima i njinim sapunsko-operskim ljubavnim jadima u koje upadaju nekakve neubedljive i fejk horor karakondžule) sve do vizure starijeg naratora koji se vraća u prošlost, i sa intonacijom mutanta između stivena kinga i đorđa balaševića, krene sa panonskim dertom da gudi u ćemane:

"Žalio sam nad sopstvenom sudbinom koja me je okovala lancima dosade i tonuo u pesak Banata, sve dok me, u trenutku u kom je izgledalo da prošlost nikada neće oživeti, uspomene nisu trgle iz dremeža i razrogačenih očiju me upitale da li sam to, kojim slučajem, zaboravio na njih.

            Ali, polako. Prvo treba odabrati neki početak i privezati čamac uz obalu mračnih voda sećanja. Za to su potrebna dva dečaka, jedna kiša i stara zgrada uz reku, koji će zajedno odmotati priču i pustiti je da prekrije vojvođansku ravnicu poput postelje od oblaka." (str. 12)

            a evo šta nam panonski mornar kaže nešto kasnije:

"Ja sam bio zvonik u ravnici, žalosna vrba, Bugatijev bicikl star pola veka. Osetio sam u sebi šupljinu koju ništa nije moglo da ispuni. Željkina priča bila je nalik muzici sa drugog kontinenta. Tonovi su bili bliski, ali melodije strane." (69)

            patetika nije rezervisana samo za naratora. evo šta kaže njegova 14-godišnja curica:

"'Govorio si o svojim duhovima', rekla je i prišla mi još bliže. 'Sad želim da čuješ o mojim.'" (68)

ona mu, takođe, priznaje:

"Stvarno si drugačiji od drugih, Di. Samo ne znam da li si osetljiviji ili bezosećajniji." (165)

(Di je 'danijel' na pančevačkom; zvuči ko ime neke princeze...)

nešto kasnije, kaže ovaj tinejdžer:

"'Ostaviću te na sigurnom,' rekao sam. 'Dok sve ne prođe.'

'Ja sam uvek mislila da sam pored tebe sigurna.'" (164)

            i još:

            "Jednom sam čuo priču od devojke koja mi znači..." (164)

            pritom se ovo 'jednom' odnosi na njenu žvaku od pre 5-6 dana – ali nema veze, lepo (i patetično) zvuči kad počneš rečenicu sa 'jednom...', 'nekada davno...' i sl.

            a tu je i ciganka-vračara, koja govori potpuno književnim srpskim jezikom:

"Dobro, ali voliš li ga? Da li ti, kad god ga vidiš, srce zaigra kao da će iskočiti iz grudi? Da li svaki put kada izgovoriš njegovo ime osetiš da si uprljala nešto što se ne sme uprljati?" (118)

            evo kako izgleda kulminacija jedne sapunsko-operske međubratske pijane tuče zbog iste žene:

"U njenom krilu, na površini jezera od suza, pluta nekoliko sitnih divljih cvetova." (186-7)

            jezero.

            od suza.

            i na njemu: divlji cvetovi...

            a sve to u njenom krilu, nakon jedne prizemne kafanske tuče.

            ovaj patetični kliše – nas dva brata, oba istu ženu ljubimo, opa-cupa snajke, davorike dajke – uspešno parodiran u SRPSKOM FILMU, ovde se tretira 100% 'ozbiljno':

"Bila je kao stvorena za mene, sve dok nije izabrala njega." (254)

            ovo je toliko prajsles rečenica da se mora urezati u neki kamen, kojim bi se u glavu udarali pisci-početnici. tokom udaranja tim kamenom, preporučujem da se puštaju sledeći stihovi:

Džaba bilo konja vranih, po livadi razigranih

džaba bilo sata i salaša

džaba bilo njiva plodnih, vinograda blagorodnih

džaba bilo karuca, čilaša

kada nisam s onom koju volem

kada nisam s onom koju volem

            ali to nije sve. o, ne, ne, ne, ne, neeee... pravi užasi tek slede.

           

2) bombastične metafore, preterana poređenja i hipertrofirane personifikacije:

 

            nesrećna sklonost darka tuševljakovića prema preterivanjima tipičnim za petparačku književnost, kao i prema prečestim 'slikama' odvrnutim na 11 jedna je od njegovih, reklo bi se, neizlečivih idiosinkrazija, jer je vidljiva u celom njegovom opusu, a kroz ovaj roman ravnomerno je namazana na svakih nekoliko stranica, od prve do poslednje. evo nekih od najšrkipavijih primera:

"... zarđali šlepovi, nalik na trupla metalnih dinosaurusa, utonula u tlo poput keksa u mleko." (13)

(ovde mu čak nije bilo dovoljno jedno poređenje – sa dinosaurusima – nego je u istu rečenicu, odmah pored, natrpao još jedno, sa keksom u mleko: the more, the merrier!)

"Za stolom je vladala tišina, tolika da su viljuške na porcelanu odzvanjale poput orgulja u maloj kuhinjskoj katedrali." (40)

"Željkin glas bio je neobično visok i prodoran, poput zvuka brusilice koja obrađuje tvrd komad metala." (56)

"U daljini, usamljeni grom zvučao je kao beskućnik koji iskašljava sinoćnji vinjak." (58)

"Ožiljak koji ga je delio na dva nejednaka dela sada je izgledao kao dugačka klisura viđena s velike daljine, kao nešto što je satelit uslikao na putu oko planete." (85)

"U kolibi, ludi geolog je hrkao tako da se planina tresla." (145)

"Krater Halema Uma U je izbliza Goranu Isakovu izgledao kao ogroman tiganj u kojem su džinovi topili kocku maslaca za kajganu." (145)

"Oblaci su se nadvijali nad zemljom poput zuba punih karijesa iznad otežalog jezika." (170)

"Rafinerija sa druge strane ulice je iskašljavala otrov oko kojeg su se skupljali ljudi poput crva na crkotini." (173)

            "Na putu ka mlinu, Mazga vrišti ulicama glasnije do pripite tinejdžerke." (184)

            ovakva preterivanja ne samo što škripe sama po sebi, nego i na brojnim mestima u romanu direktno uništavaju željenu atmosferu strave, napetosti i tenzije: zato sam neke od škripavijih fraza izdvojio u zasebnu grupu.

3) inkongruentne, neadekvatne, atmosferu-razbijajuće stilske figure i fraze:

"Mašta je morala da odradi ostalo i nabaci meso na kostur priče, spremivši pretpubertetskom ovisniku preko potreban fiks." (str. 10)

"'Staaani', čuo sam ga kroz šuštanje sopstvenog krvotoka." (29)

(šuštanje je zvuk povezan sa nečim suvim i krajnje je neprikladno da tečni krvotok 'šušti')

"Iznutra se začuo zvuk papuča koje se vuku po podu. Zatim nas je mešalica za beton u kojoj se mlelo nešto živo pitala: 'Ko je?'" (59)

"Krupne čestice prašine lebdele su u vazduhu poput drogiranih mušica." (61)

"Kiša je stisnutim pesnicama lupala na prozore da je pustimo unutra." (62)

ne znam ko može da oseti jezu u sceni u kojoj je vračara, pozajmljena iz THINNER & DRAG ME TO HELL, i poslata na kurs za TV spikerke, zapravo mešalica za beton u kojoj se melje nešto živo, ili da se naježi od 'zlokobnosti' sobe kojom proleću drogirane mušice a 'stravu i užas' (takozvani horor, što bi reko dr. zoća) pojačava kiša koja stisnutim pesnicama lupa na prozore!

brrrrrr! tako se NE piše horor.

pardon, tako se ne piše. tačka.

"Kada smo došli do svilare, moja koža je postala reljef, Brajevo pismo nelagode." (66)

            (da te žmarci obuzmu od ovog opisa)

"Osećao sam da se pod njim (stričevim pogledom) krije more priča koje čekaju da ih čujem; da ih, poput Eskima koji buši rupu u ledu kako bi ulovio ručak, iskopam iz dubina stričevog sećanja i preselim u sebe." (82) 

"Pošto su se i stric i majka smestili za stolom, kuhinjom su odjeknuli pravi bubnjevi, oni u koje urođenici udaraju u stripovima kada vam saopštavaju da ste specijalitet dana." (133)

"'Da nas se setite svaki put kada joj dajete da jede (štenetu labradora). A nadamo se da će to biti često,' rekao je i izljubio se s mladencima." (149)

(ne znam da li je smešnije da se neko, svaki put kad rani kuče, priseća darodavca, ili je smešnija briga potonjeg da to hranjenje, ipak, bude – često!)

"Napolju su oblaci izgledali poput brodova koji u noći bez meseca munjama love snove spavača." (151)

"Svaka reč koju je izgovorio napredovala je preko mojih leđa poput nogu pauka..." (161)

"Hanin glas je tiši od krila vinskih mušica iznad prazne čaše..." (186)

(tako romantično...)

"Reči su iz mene zviždale poput telefonskih žica na vetru." (175)

"Sledio sam ga kao pas, vukući šape po zemlji i potmulo režeći." (173)

"Kiseli miris njenog (Džemirinog) znoja vraćao nas je u sadašnjost poput rasola koji na silu razbuđuje pijanca." (189)

(zna svi padeži, a ne kupa se!)

"Tišina mi je sada išla u prilog – jedino tako sam mogao čuti Željkine korake – ali umesto Željke, ona je donela dva olovna tega i obesila ih o moje kapke." (209)

"...video sam složena drva (kroz njih su se, kao kroz sito, probijali laserski zraci sa bandera na ulici)..." (237)

(ljubav prema laserima očita je i u "anđelima" – vidi link gore)

"Upao sam u dnevnu sobu poput obezglavljene kokoške." (243)

"Ma koliko brzo trčali, znao sam da ne možemo da umaknemo progonitelju, jer, kako da pobegneš nekome u gradu čije ulice ne umeju da te iznenade." (245)

(zaista, KAKO? KAKO?! možda bi narator radije trčao onima iz pesme NAPILE SE ULICE. kad bolje razmislim, stih iz te pesme – "napile, jer noćas me / zvezde svrbe ko bubuljice" – zvuči kao tipična tuševljakovićevska figura. zvezde, bubuljice, ljubav, romantika, ulice... sve je tu!)

"Pružila mi je ram i sakrila se ispod stola u trenu kada je Ciganka banula na vrata i zakreštala jatom vrana koje joj se sakrilo u grlu." (247)

(gde nestade mešalica? ili možda vrane grakću dok ih ciganka meša u svojoj mešalici za vrane? već vidim ZAKLANU ČELJAD, autore hita 'panonski govnar', kako rade nastavak svog još većeg hita 'mita upao u šamotnu peć' pod naslovom. 'mita upao u mešalicu za vrane'!)

"Virili smo ispod Džemirine suknje nalik na Ivicu i Maricu koji su iznenada otkrili da nije veštica ta koja im želi zlo, već veliki, crni vuk iz druge priče." (251)

            (prizor njih dvoje kako vire ispod suknje neoprane ciganke čiji znoj budi iz mrtvih ne može da spere ni aluzija ne na jednu nego na dve bajke!)

"Ulepljen kao da je tek ispao iz majčine utrobe, na čistinu je izleteo stric i upro prstom u mene.

'Gotovo je sa bežanjem, seronjo.'" (252)

            (sjajno: najjeziviji su monstrumi koji psuju ili barem govore ko gilipteri. ovo je, btw, čist primer slepog sleđenja škole stivena kinga, jedna od lekcija koje je darko baš i mogao da zaobiđe, kad bi imao ikakav odmak prema svojim uzorima.)

            svim ovim ugođaj-poništavajućim frazama, pridružiti i to da se misteriozni stric Goran, prilikom najave dolaska, pominje kao "stric Goša" (str. 42); prava strava već tu obuzima čitaoca, naročito pred pomišlju: šta li bi bilo da se stric zove đorđe? onda bi ga zvali – đoša? the horror, the horror!

            pored toga, naš glavni junak, lady Di, svog drugara i pajtaša oslovljava sa "svilena bubo" (str. 22) – how gay is THAT?!

            najzad, nekome će možda biti zabavne njihove zajebancije, poput često-ponovljenog izraza "odjebaus", ili running joke odgovora na 'jedi govna', koja glasi: 'žvaći čvrsto' i 'srči retko'. možda klinci to stvarno govore, ali meni je ovde, u ovom romanu, u kontextu atmosfere i ugođaja koji su se ovde hteli postići, škripalo... baš kao i otrcane fraze, tipa: "Nisam imao snage da odvratim pogled od krupnih, raširenih zenica; bunara bez dna." (36)  

oči – bunari bez dna? wow! to još nigde nisam čuo.

4) bezveznjačke 'životne mudrosti' i naravoučenija:

            izdvojiću tri bisera:

"U Cigankinim očima video se umor. 'Priče iz prošlosti su poput velikih riba u još većem okeanu, Danijele,' rekla je. 'Ako želiš da upecaš neku, moraš da budeš strpljiv i mudar i imaš dobru opremu. A čak i tada, ko zna koju ćeš upecati. U dubokoj vodi, čovek ne može da bira. Jedan pogrešan pokret i najlon će pući i vratiti ulov natrag u zaborav. Iako su svilene bube jaka struna, veći deo posla je na nama. A riba se zasada previše otima.'" (131)

"Muškarac uvek veruje da će se jednog dana obrijati i da mu brada posle više neće porasti, ali svet, nažalost, drugačije funkcioniše." (173)

            (damn! just when you thought it was safe to grab that shaving foam!)

"Ljubav je kao lubenica, setio sam se da piše u nekom od romana koji su mi braća ostavila u nasleđe. Dok je kupuješ, vidiš samo ono što je spolja i lupkaš ne bi li naslutio šta se krije unutra, ali nikad ne možeš da znaš i uvek će te iznenaditi. U tome je čar. Ali, baš kao kod lubenice, vremenom naučiš pravi pokret, pravu boju i veličinu – naučiš da osluškuješ i tražiš zvuk zrelog ploda." (202-3)

            sad shvatam da ovoga ima PREVIŠE, a jedva sam zagrebao površinu.

            sve ovo gore navedeno samo su MANJI problemi ovog romana.

     njegovim krupnijim nedostacima, kao što su dramaturške nelogičnosti, pop-kultur-rasizam, neubedljiva koncepcija natprirodnog, nenamerni auto-golovi i idejna nedomišljenost i konzervativizam, pozabaviću se u nastavku: stay tuned.

--- nastaviće se ---