среда, 2. април 2025.

Prodajem časopis ARKA, br.1–50

 
 

Časopis ARKA pokrenut je u Sarajevu, 1988. godine.

Izlazio je na dve nedelje, i bavio se graničnim područjima nauke, natprirodnim moćima, misterijama sveta od ESP-a, bioenergije i ukletih kuća do Bermudskog trougla, NLO-a, Džeka Trboseka itd.

Uz beogradske TAJNE, ARKA je bila najbolji tadašnji domaći časopis za oblasti paranormalnog. Za njega su pisali ili intervjue davali relevantni poznavaoci i javne ličnosti.

Sada na prodaju nudim prvih 50 brojeva ovog časopisa, u kontinuitetu, 1-50, bez nedostajućih brojeva: tu je svaki bogovetni, od prvog do pedesetog.

To su sve moji primerci, kupljeni onih dana, i pažljivo čuvani sve ovo vreme.

Čuvani su u kući, u sobi, a ne u podrumu ili špajzu: to znači da papir nije ni požuteo od sunca ni ustalasan od vlage, i ne bazdi na memlu ili ko zna šta. Svih 50 primeraka izgledaju kao da su pre nedelju dana kupljeni na trafici.

Pošto je ovo zaista vredna i unikatna stvar, i želim da ode na pravo mesto, koje će umeti da je ceni, sada pokrećem AUKCIJU.

Aukcija počinje u sredu, 2. aprila, a završava se u petak 4. aprila tačno u 20 h.

Početna cena za ovaj unikatni komplet je 6.000 din (+ ptt). To je 120 din po primerku… (Naravno, prodaja je samo u kompletu, ne na zasebne brojeve.)

Ako želite ovaj vredan komad istorije, pišite na moj mejl i dajte svoju ponudu.

Mejl je i dalje dogstar666 at yahoo dot com.

Srećno, i neka najbolji i najželjniji pobedi.

Za foto-finiš, ako dođe do toga, zadužen je YAHOO: pobednik je onaj ko je poslao najveću ponudu najkasnije do 19.59 h u petak 4. aprila.

Zainteresovani koji imaju dodatna pitanja, ili ako traže extra pojašnjenja ili fotke, neka mi pišu na dati mejl.


петак, 28. март 2025.

PINGVIN: NEBITAN ČOVEK – Tom King, Stevan Subić

 
Format - 21,5 x 33 cm
Povez - Tvrd
Broj strana - 112
Štampa - Kolor
Serijal - DC Gold SPECIJAL
Junak - Betmen

 Šta kaže izdavač?

 

„PODMIĆIVAO SAM, UBIJAO I UCENJIVAO, SVE DOK PRAVI LJUDI NISU OSETILI MIRIS KINTE OD OVOG POSLA.“


Osvald Koblpot je niko i ništa, nebitan čovek, ništarija koja služi piće u klubu mafijaškog bosa i svakog dana trpi uvrede i udarce. Ali susret sa Betmenom promeniće mu život i Koblpot će se ubrzo naći na tronu kriminalnog podzemlja Gotama kao Pingvin.


Narativna celina Nebitan čovek Toma Kinga i Stevana Subića maestralna je digresija u Pingvinovu i Betmenovu prošlost unutar mini-serijala Pingvin. Napisana kao intermeco, ova priča opisuje stariji Gotam i Betmena na početku karijere dok se bori protiv mafije čije zlo nagriza temelje njegovog grada.

Čarobna knjiga vam unutar jedne knjige predstavlja priču Pingvin: Nebitan čovek u dve verzije – kolornoj i crnobeloj – čime maestralni crtež Stevana Subića zasluženo dolazi do izražaja u punom sjaju.

 

https://carobnaknjiga.rs/pingvin-nebitan-covek

 

 

Šta kaže Ghoul?

 

Uživao sam u ovome, ali da se ne lažemo – pre svega zbog Subićevog maestralnog artvorka. Rekoh već, i ponoviću: taj čovek je crtački genije, i čitaću-posedovaću sve što ikada bude nacrtao, nebitno da li je to Tarzan, Konan, Betmen, Zagor ili Štrumfovi! Ako bude crtao za Mikijev Zabavnik, i to ću da nabavim!

Tako i ovde: ovaj sam album uzeo pre svega zbog Subićevog crteža. A posebna divotalnost vezana za ovo izdanje jeste to što je isti strip ovde, između istih korica, dostupan u dve verzije: izvorno crno-bela, kako ju je Subić nacrtao, tačnije naslikao; i kolorisana, s bojama koje je dodao neki Amer.

I ne pitajte me koja je bolja, jer nije lako opredeliti se: crno-bela je svakako mračnija, sumornija, crnja, hororičnija, ali i noaričnija (tj. kao klasični film noar); dodatak boje, koja svakako nije naročito šarena i vibrantna, ali nije baš ni sepija, daje nešto malko vedrine i živine, i slojevitije atmosfere, ugođaj nešto savremeniji, ali i dalje je to sve vrlo, što bi reko naš narod, gritty.

Uglavnom, imate ovde, za iste pare, dve verzije istog stripa, i ne zna se koja je bolja.

Što se priče tiče, to vam je još jedan oridžin stori iz Betmenovog sveta: već smo videli Subićevu varijantu toga kako je nastao Zagonetač – moj rivju toga imate OVDE – a ovde, sada, imamo i Roždestvenije Pingvinovljevo.

Podnaslov „nebitan čovek“ već nam sugeriše da imaginacija Betmenovih scenarista nije bila baš mnogo na nivou kad su osmišljavli svoje zlikovce, jer, i Džoker, kakvog videsmo u filmu i u njegovom nastavku, i Zagonetač, u pomenutom albumu, a sad i Mladi Laki Pingvin, iz istog su kalupa (da ne kažem vagine) ispali: nebitni nikogovići, luzeri, baksuzi iz pesme „nemam drage, nemam druga, život mi je samo tuga, na mom polju nema cveća, zločin mi je jedina sreća.“

Pa tako, ovde: Pingi živi s polusenilnom kevom (koja to baš i nije), služi pića gangsterima u kafiću, a oni mu zahvaljuju uvredama i čašama bačenim u facu, a jedini izlaz odatle vidi u tome da postane Betmenov doušnik… Da mu šane na šiljato uvce ono što načuje od pijanih gostiju kafića, pa da Maskirani Osvetnik povata bandu i spreči Zločin.

Stvari, naravno, ne idu glatko – delom zbog Pingvinove poremećene psihologije, delom zbog gangstera kojima ovaj nebitni debeljko postane sumnjiv, a delom, vala, i zato što ni maskirani milijarder nije baš neka cvećka u ovom odnosu. (Zabavan je nagoveštaj da Pingvin možda ne bi prešao na mračnu stranu da ga je Betnem tretirao ko čoveka, a ne ko ljigu istresenu na pločnik…)

I tako i u ovom stripu biva, sve prema narodnim mudrostima: ko s decom leže upišan se budi, ko se mača laća ostaće bez gaća, ko si proda dušu đavo ga vata za gušu, nema zime ako ima rime, što ne platiš na Drini platićeš na Ćupriji, i sve u tom smislu.

Ukratko, ovaj kratki ali slatki strip je o prljavim nagodbama, o šurovanju s đavolom, o putu u pakao popločanom dobrim namerama, o tome da i najnebitniji šonja, najbezvezniji nosač gajbica, najkarikaturalniji ćaci, ako se na vreme ne zgazi, može postati Hulja nad Huljama. Juče karikatura („Vidi onog jadnika, vidi bedu, ohoho ahaha kakav žvalavi degen ahahaha!“) – danas Arhi-Zlikovac!

A ako mu se dopusti da iz svoje bedne nemoći dospe na poziciju Moći, taj će „nebitni čovek“, naprasno pretvoren u „bitnog“, jedva dočekati da izlije svoje dugo gajene frustracije u obliku: „Ko še žadnji šmeje, najšladže še šmeje! Švima ču vam še ošvećići, bwahahahahahaaa!“

I zato, ako ima neko naravoučenije u ovom stripu, ono glasi: nebitnog hulju gazi dok je mlad, ne pričaj sa njim – nabodi ga, ne daj huljici da izraste u hulju, korov se trsi dok je tek proklijao. U korenu. E, tu se Betnem malko zezno. Ali, ko je još video pametnog multimilijardera?

Enivej, ovo je jedan strip u kojem se susreću lepota i pamet kako u životu vrlo retko biva, pa zato – ako ga dosad niste nabavili, ne čekajte mnogo. Vredi!

            P.S. Ne, nisam gledo recentnu TV seriju PENGUIN, niti nameravam.


недеља, 23. март 2025.

Proročke ZADUŠNICE

 Ne bih da se pravim ni pametniji ni vidovitiji nego što jesam, ali – u mom romanu ZADUŠNICE (2023), ima jedan zao i pokvaren Predsednik. 

Boris Balkan

by Ivica St

Usred vanrednog stanja u celoj zemlji, na jednom masovnom skupu, on uradi nešto ogavno – pred kamerama, u direktnom prenosu, koji vide milioni.

Poznavaoci horora prepoznali su, nadam se, da je ta scena moja varijacija (i otvorena aluzija) na završnicu romana Stivena Kinga, MRTVA ZONA, 

gde jedan njegov fiktivni Predsednik, zli tiranin u nastajanju, na jednom masovnom skupu uradi nešto ogavno – pred kamerama, u direktnom prenosu, koji vide milioni – i to mu odzvoni karijeri.

by Ghoul

Mediji ga osude, narod ga osudi, a on zna šta to znači u civilizovanom svetu, i rokne se u glavu, upuca se ko bednik u nekoj hotelskoj sobi.

E pa, u mom romanu ZADUŠNICE, koji se ne dešava u uređenoj civilizovanoj zemlji sa iole nezavisnim medijima i javnim mnenjem, nego u Srbistanu, činjenica da su MILIONI videli gadost koju je predsednik uradio NE označi mu kraj karijere, a kamo lepe sreće ni samoubistvo. Jok! 

by Ivica St

Umesto toga, u mom romanu i predsednik i njegovi mediji nastave da ubeđuju milione da nisu videli ono što su videli, da se to nije desilo tako kako su videli nego sasvim drukčije, i nikom ništa, idemo dalje za iste pare, pravimo se blesavi i čekamo da narod zaboravi, zasenjen nekom novom šarenom lažom koju će mu blatoidi i servilni mediji plasirati…

Pa, ne znam kako da vam kažem, i moram li baš da crtam očigledno, ali i naš AVAV precednik je prethodnog vikenda (tačnije, 15. marta) definitivno skinuo i rukavice i masku, i pokazao koliki je zlikovac i gad. I to pred svima, na snimcima koje su videli milioni (da ne pominjem hiljade svedoka na licu mesta, u Beogradu, naživo).

by Ivica St

Bolesno pokvareno đubre je, po svemu sudeći, spremalo još bolesniji i krvaviji plan nego što bi čak i najveći mrzitelji te hulje pomislili u svojim najluđim košmarima. 

by Bibin

A onaj deo sa XY spravom za suzbijanje mase - da li je zvučni top ili neko drugo čudo, ne znam i manje je bitno: nešto zlo i pokvareno svakako jeste, što se ne pušta na miroljubiv narod, pa još tokom mirnog odavanja pošte… 

by Ghoul

Taj deo, koliko god bio jebo-te-bog-nenormalan po sebi, čak nije ni najbolesniji deo tog čitavog masterplana.

by Ivica St

Ali bestidno govno i njegovi blatoidi nastavljaju sa procesom koji se na američkom jeziku zove GASLIGHTING, prema klasičnom trileru GASLIGHT s početka 1940-ih (saspens triler na ivici horora, koji toplo preporučujem). 

Taj proces geslajtinga na srpskom se svodi na: „Ne veruj svojim očima, nego veruj šta ti ja pričam: nije se desilo to što si video, nego se desilo to što ti ja kažem da se desilo…“

by Ghoul

Dakle, ono što je u MRTVOJ ZONI kraj karijere (i života), u Srbiji je samo fazon iz starog trilera i tek još jedno zlo u dugačkoj i prljavoj zlikovačkoj karijeri. 

A princip tog zla tačno je i precizno predviđen još pre dve godine, u ZADUŠNICAMA. Možda i još ponešto?

I zato, naručite ZADUŠNICE dok ih još ima, direktno od autora.  

I ježite se za sve pare.

by Bibin

Pišite mi na dogstar666 at yahoo dot com.

 

P.S. Ako nisam bio dovoljno jasan u ovoj lekciji „Ghoul objašnjava horor, život, i horore života“, evo vam još jedna, ovog puta crnohumorna varijacija na GASLIGHT, reimaginiran kao srpski ALAN FORD, a takođe povodom tajnog horor oružja koje je ovaj šljam od režima primenio na sopstveni narod, a onda se pravi nevešt:


nemamo mi to čudo.

a i da imamo - odakle nam?

pa i ako imamo, ono stoji u kutiji, neraspakovano.

a i da ga koristimo, to je samo da naslonimo na vrata, leti, da stoje otvorena, da napravimo promaju u kacelariji.

sve i da smo teli da ga isprobamo, nismo mogli jer nemamo baterije.

dobro, možda ga i imamo, ali ga ne koristimo za nasilje nego samo za slanje poruka. takođe naše pištolje koristimo samo za krckanje oraha, a pendreke da se drapamo po leđima gde ne možemo rukom da dovatimo.

neškodljiv je ako se koristi prema uputstvu (ubik).

časna pionirska, slobe mi!

a onaj šta je obećavo, dal će da daje ostavku, dal će da se besi o luster, to vidite s njim.


недеља, 16. март 2025.

ADOLESCENCE (2025, TV)


*****

5-

 

Kakav je ovo emocionalni rolerkoster! Kakav spektakl vrhunske glume – od glavnih likova do bukvalno najsitnijeg epizodiste ili statiste u trećem planu kadra! Kako pametno promišljen, razrađen scenario, bez ijedne greške (sem nekih cepidlačenja)! A onda, na sve to, još i besprekorna režija, i svekoliko planiranje koje ide uz nju, jer svaka od četiri epizode ove mini-serije snimana je u jednom kadru – što, imajući u vidu kakve se sve složene logističke i glumačke egzibicije tu dešavaju jedna za drugom, predstavlja spektakl po sebi!

            Pominjem taj tehnički momenat samo da bih ga smesta odgurnuo u stranu: NE ZNAM da li je ovo stvarno snimano u jednom kadru, kako izgleda, ili (verovatno) ima šavova i trikova koji povezuju sitnije delove scena – u slabijoj tvorevini obratio bih pažnju na to, kao što inače radim u 99% materijala koji gledam, tražeći rezove, trikove, zabušavanja, prikrivanja. Ovde mi nisu dali! Toliko sam bio prikovan, od prvih minuta prve epizode, pa nadalje, u beskrajno zabavnu i uzbudljivu i intrigantnu dramu da prosto nisam mogao niti hteo da se bavim tim kritičarskim picajzlisanjima: remekdelnost ove serije išamarala me je svojim kvalitetima tako snažno da sam bio sveden na tzv. običnog gledaoca kojeg majstor-pripovedač i glumci vode tamo gde hoće, kad i kako hoće, a on se bespomoćno batrga u njihovim svemoćnim, snažnim rukama, i plače i smeje se na dugme, kad ga pritisnu, i tu nema beganja! Znači, ova serija me je odsvirala ko armoniku!  

Nisam se mnogo ni koprcao, prepustio sam joj se da mi radi šta oće – i ne da me je izvozala! U najboljem smislu reči: ne gimicima i twistovima, nego relevantnom, snažnom, pregnantnom pričom, majstorski ispričanom!

            Dobro, malko preterujem da bih privukao vašu pažnju – malo docnije ću izneti neke sitne ograde, čisto da pokažem da nisam baš toliko zasenjen svime toliko da mi je mozak sasvim hipnotisan ovime i da nemam neke svoje rezerve i ograde, ali kažem vam: ovo je UNIKATNA stvar (ako to uopšte treba da crtam, kad sam već seriji dao PETICU!), apsolutno vredna pažnje, i to, idealno, tako da znate što manje (preskočite trejlere i rivjue) i u jednom cugu, ako možete da izdvojite četri sata u cugu.  

Čak i da ih NE izdvojite, verujte mi – kad vas ova serija zgrabi, nećete moći da je ne izbindžujete, sve i ako to niste bili planirali. Samo upozoravam: ako sutra rano morate da ustajete, pa negde oko ponoći kažete sebi: „Ma, daj da bacim pogled, 10 minuta samo, ili 15, da vidim na šta liči to što Gul tolko hvali, pa ću sutra uveče da nastavim“, verujte mi, sledeće što ćete znati biće da je već četri, pola pet ujutro, pred zoru, a vama su oči ko sarme, delom od nespavanja, a delom od suza koje ste prolili. Nemoj posle da bude: „Gule, što nisi upozorio!“  

            O čemu se tu radi? Bez brige, neću spojlovati!

            Kazaću samo početak prve epizode: policija upada pod punom opremom u neku običnu porodičnu kuću u predgrađu, baca na patos tatka, majku i tinejdž sestru, i kao da vata najopasnijeg teroristu – iz dečje sobe apsi 13-godišnjeg dečaka! Za neko ubistvo ga vode, ali čije, kakvo, koliko, zašto – i da li ga je uopšte počinio – sve to ostalo ostavljam da vidite sami.

            Zašto bi ovo trebalo da vas zanima i šta je tako potresno u svemu?

            Pa, recimo ovako: cela Srbija je bila potresena slučajem „Kosta Kecmanović“ prošle godine. I to s pravom. Na kojekakve Arkane i Mladiće smo odavno navikli i oguglali, ali na – mladiće, i gore od toga, decu-ubice, još nismo. I ne dao Azatot ikad na to da oguglamo.

            Taj slučaj je pokrenuo brojna druga pitanja: ne samo kako može jedno dete da ubija druge, nego i kakvi roditelji, kakva škola, kakvo društvo su proizveli (da li su? kako su? zašto su? jesu li mogli da spreče?) jednog takvog monstruma.

            Odmah da kažem: ovaj slučaj u seriji nije ni blizu nalik ovom našem; ni profil klinca, ni roditelja, ni društva, ni njihovih međuodnosa. A opet, iako je dinamika drugačija, donekle, odnekle će nam, svima nama u post-Kosta Srbiji, ova serija biti jezivo prepoznatljiva i zastrašujuća – a morala bi biti i upozoravajuća i prosvetljujuća. Iako nije uznemirujuća u smislu vizuelne explicitnosti – nema ni kap krvi, ili nasilja na ekranu, sem u jednom slučaju, gde je to prikazano izdaleka, na ekranu – biće veoma emocionalno iznurujuća svakome, a naročito ako je roditelj, pa eto imajte i to na umu.

            Toliko što se tiče dela bez spojlera.

            Idite i gledajte ovo, pa se onda vratite da dočitate ostatak. Sad moram kazati nešto konkretnije. Dakle, odavde pa nadalje idu SPOJLERI.

 

            A zapravo, ovce mi se jagnje – treba da prevodim na engleski jedan scenario za dugometražni film i da dovršim pogovor za jednu knjigu i da sročim članak za jedan časopis, i sve to, poželjno, da bude gotovo juče, ili max danas! – i zato, pokušaću ukratko.

            Treba vam još ubeđivanja? Objašnjenje zašto pišem o ovoj seriji na ovom blogu posvećenom pre svega hororu?

            Recimo ovako: treća epizoda u celosti se sastoji iz razgovora psihijatrice-evaluatorke sa našim malim ubicom. Sede, u nekoj sobici, u toj psiho-instituciji gde ga drže, i pričaju.

            Tih sat vremena sadrže neke od najjezivijih momenata koje sam ja na filmu video u poslednjih nekoliko godina, ako ne i šire. Bukvalno sam se naježio u bar 2-3 navrata! Čak bih išao tako daleko da kažem da je ovo potresnije, žešće, strašnije od, recimo, scene kada Klaris ide u onaj gotski podrum da priča s Kanibalom. Gotsko okruženje nas u JAGNJADI delom izmešta iz stvarnosti u jedan žanrovski movie-land osvetljen polusvetlom i maštom; Hopkins glumi, jezivo, suptilno, ali glumi, i znamo ga, poznajemo tog glumca, znamo da je to sve kobajagi; sve je to veće od života. Zato ga i volimo.

            ALI! Ovde imamo prozaično okruženje, bez gotskih efekata (sem suptilnog zvuka kiše koja dobuje po prozorima, ako je to uopšte gotik), i normalno je osvetljeno; nema stakla između sagovornika, ni ograda, rešetki; potencijalna pretnja je žgoljavi klinac koji fizički teško da bi mogao da ugrozi naizgled snažnu ženu koja s njim razgovara. Uz to debitant, tako da usred vrhunske, neosetne glume možemo zaboraviti da gledamo glumca, film…

            A opet – jebem ti sunce! – ovde ima tako genijalne gradacije, od ćaskanja do intenzivnih momenata, tako nepredvidivih skokova, ne jedan nego više njih, genijalno gradiranih i raspoređenih, i to se sve skocka u jednu iskreno zastrašujuću celinu, utoliko jeziviju što je realna (crna hronika nam je svedok!), realistična (ovaj mali Oven Kuper je vunderkind kakav se retko viđa i od njega će da bude prvorazredna glumačka zvezda: već ovo što je napravio s 15 godina je za antologije! Samo da ga ne dovate prebrzo Holivud, superheroji, rimejci i slična sranja!) i prvorazredno je majstorski orkestrirana. Snimanje u jednom kadru je i u ovoj epizodi kao i u drugima daleko više od gimika – to pojačava napetost do nivoa neizdržljivosti. Plus Erin Doerti, kao psihologica koja se s njim nosi u toj sceni – PERFEKCIJA! Ponavljam, od UMIRENE JAGNJADI niste videli ovako vrhunsku glumu u super-horor napetoj sceni dijaloga dve osobe!

            Ako se pitate kako biste se proveli da vas neko metne na sat vremena s Kostom K u istu sobu, ova serija vam je najpribližnije iskustvo tome. (Tačnije, ovaj slučaj u seriji mnogo je sličniji onom koljaču iz Niške Banje, ali pošto se on desio u provinciji, mediji ga nisu skoro ni dotakli; čak ni ja, koji sam iz Banje, nemam pojma ni o detetu ni o roditeljima i kontekstu niti delić onoga što znam o Kosti i njegovoj familiji.)

            A ako ste sad pomislili: „Pih, šta tu ima strašno, sve i da me zatvore s tim malim ludakom u sobu? Samo ako nešto proba, nalupao bih mu par šamara; a i ako ne proba! Šljas šljas, nekolko vaspitnih, i gotovo! Kakav Hanibal Lektor, bre – kad ga ja dovatim, propištao bi majčino mleko! Šta tu ima strašno za mene? On je taj koji bi trebalo da se uplaši!“

            Ako ste ovako nešto pomislili, debelo ste promašili poentu.

            Nije strašno u toj situaciji to šta bi mali psiho mogao vama uraditi.

            Strašno je to što biste mogli u njegovim očima videti, u njegovom glasu čuti, u njegovom držanju opaziti!  

            A opet, ako ste sad zamislili samo jednu odlično režiranu HOROR scenu, zamislili ste samo jedan deo onoga što ovu epizodu čini antologijskom. Mislim, i da je „samo“ to, pa bi itekako vredelo. A nije. Ona je besprekorno DRAMSKI pogođena: karakteri, međuodnosi, psihologija, njegova motivacija, DINAMIKA svega toga, kamera koja se kreće po sobi i hvata sve što treba da uhvati, budna za svaku nijansu i svaku potrebitost da bude uhvaćena, živa, u toku, pa ne, mislim, nemam reči kakvo je to savršenstvo! Koliko pameti je uloženo u svaki mogući IZBOR – ugla, svetla, dijaloga, pokreta, boje glasa, glumačkog rešenja – pa to je da se doktorira samo na ovoj epizodi!

            Kao što znate, a i ja vas povremeno podsećam, tema dece-zlikovaca mi jeste jedna od posebno intrigantnih (u ZAVODNIKU je obrađujem, recimo), a u poslednje vreme mi je, u hororu, naročito zanimljiv koncept horora kroz dijalog – da se napetost i strava grade kroz nešto što likovi pričaju (kao u epizodi iz ludnice u PROKLETIJAMA, i kao u priči MLADEŽ, u DIVLJOJ KAPELI). E, pa, na ovome što su, u tom smislu, uradili u 3. epizodi ADOLESCENCIJE, ja im skidam kapu: bravo bravo bravo! TAKO SE TO RADI! Genijalno na svim poljima i planovima! Zavidim i divim se do imbecilnosti!

            A genijalno je i mesto te epizode u seriji: trebalo je adekvatno pripremiti teren za nju, da bi odjeknula kako valja – i tome služe prve dve epizode. I trebalo je, zatim, dati joj dodatni impakt i smisao, da ima pravi odjek – i tome služi četvrta epizoda, samo prividno antiklimaktična. Ništa ovo ne bi tako dobro delovalo da se npr. krenulo in medias res, da prva epizoda serije bude ovo što je u trećoj; niti bi sve to bilo tako dobro i moćno, da je ona, treća, bila poslednja. Sve je savršeno baš ovako kako jeste – odmereno kako i koliko treba, i tačno gde treba. Svaki dramski bit, svaki impakt odmeren je 100% besprekorno baš kao i svaki pokret kamere i tajming unutar kadra, lokacije, svega.

            Kažem, nemam vremena da idem u sve detalje i da hvalim sve što treba (npr. tatka glumi i seriju ko-kreira koscenarista Stiven Grejem, pregenijalan; pa ona srceparateljska dečje-horska obrada poznate pesme... pa onda...). Erin Doerti me je zadivila kada u jednom naročitom momentu njoj zaigra jedno oko kao jedina ispoljena reakcija na BURU koju joj je izazvao mali psiho. Pa samo taj detalj mikro-glume me je dovoljno kupio, da ne pričam o dvesta drugih! Ako je uopšte gluma, ako joj nije stvarno zaigralo oko jer je klinac pred njom toliko JEZIVO UVERLJIV.

Zaista nemam većih zamerki, sem par sitnica, od kojih za neke tvorci nisu krivi, nego moj sviđizam i – prosto, naše nedavno srpsko iskustvo.

       Ima par instanci gde mi se učinilo da je dijalog previše objašnjavački: ništa preterano niti krindž, ali moglo se i bez toga.

            Iako se kroz dijalog kaže, u jednom trenutku, kako se uvek u ovakvim slučajevima sav akcenat stavi na ludaka-ubicu, a žrtvu svi zaborave – taj tren bude i prođe, a mi se ipak 4 epizode bavimo ludakom i njegovom familijom, a o žrtvi saznamo malo, iz druge ruke, uzgred.  

            Srpskom gledaocu ova drama može načas delovati previše jednostavno, pomalo HOW CONVENIENT, ako je, recimo, uporedi sa slučajem Koste K, znatno složenijim – pa se čini kao da su oni sebi olakšali posao i sočinili jedan relativno pravolinijski prost A-B-C-D slučaj.

Ovog ovde Engleza proizvela je familija naoko obična, proleterska, ništa posebno psiho-degenska kao kod „naših“ beogradskih psihopatskih snob-elitista; ovaj ovde ubio je jednu curicu, impulsivno, ne planirajući to, za razliku od „našeg“ psihopate, mas-ubice, koji je to planirao ko zna koliko dugo; ovaj Englez provukao se ispod radara jednog ipak daleko funkcionalnijeg društva od srpskog – ok, vidimo da ni u njiovim školama ne cvetaju ruže, da je i njiova mladež jezivo pokvarena i beznadežna, ali barem tamo nije tatko vodio sina od 12-13 godina u streljanu da puca na pokretne mete samo zato što „znaš ti ko sam ja“.

A da i ne govorim kako se TAMO vrši policijska istraga, koliko taj sistem prava, zakona, policije, zdravstva itd. funkcioniše u odnosu na NAŠ… (I koliko će taj psiho tamo ipak da odgovara za nedelo, za razliku od „našeg“, s kojim niko nema pojma šta će biti kad navrši 18!) Ali, kažem, ovo nije greh serije, nego nas koji živimo u ovom bezakonju i haosu od zemlje, pa nam jedan „njihov“ užasan slučaj deluje prosto i jednostavno u odnosu na mutanta koji je kod „nas“ ponikao, iako uz sve razlike među tim dečacima ima i neke psiho-sličnosti, uključujući njihovu mizoginiju.

            I da, uz sav sistem koji funkcioniše tamo, o kakvom mi ovde možemo samo da maštamo, za „utehu“ vidimo da i tamo, u tom „raju“, toxična muškost stvara pakao u porodičnim i međuljudskim odnosima i stvara male monstrume nasilnim pokušajima da se ukalupi svaki dečačić koji ne cupka na fudbal ili boks, nego više voli da crta, ili da se društveno ismeje svako ko do 13. godine nije već ne znam kolki Don Žuan.  

I kako i tamo ne mora otac da bude pijani nasilnik i tabadžija da bi izrodio čudovište – dovoljno je da NE UME da pokaže ljubav i pažnju prema svom sinu. Jedan od niza genijalnih detalja u prvoj epizodi – koji se ne naglašavaju, nego ako primetite, primetite – jeste to koliko dugo treba ovom tatku da uopšte DOTAKNE svog sina, a kamoli da ga zagrli. Ima tu bar deset prilika gde bi pažljiv gledalac pomislio „Pa stavi mu ruku na rame, neće da ti otpadne, majke ti ga! Pa privij ga uz sebe, zagrli ga, kaži mu nešto nežnije od ’Pojedi svoj doručak’, vidiš da je uplašen, da mu nije dobro!“ Ali ne, ne vredi, patrijarhalni retard nije na to navikao: njega je tatko lemao kao malog, a on se zarekao da svoga sina neće tući, ali i dalje ne ume da mu pokaže ljubav kako valja… Od deset prilika kad ga je mogao i morao bar potapšati po ramenu, on to učini jednom.

            I tako. Zato smo tu gde smo. Srbi kao i Englezi, i ostatak sveta pride.

            P.S. Kad već moram da cepidlačim, u nedostatku većih mana, moram reći da je naslov serije mogao biti i bolji, manje generički, memorabilniji i prikladniji temi. Ne kažem da je promašen, ok je, ali moglo je to i bolje. Nešto ovako antologijsko moglo je i da ne zvuči ko neki rutinski "tv movie of the week". Sve ostalo je baš kako treba.