Aukcija: U BRDIMA, HORORI

 

Uspeo sam da nabavim nov, odlično očuvan primerak moje davno rasprodate knjige U BRDIMA, HORORI: SRPSKI FILM STRAVE (NKC, Niš, 2007).

 

Podsećam: ja odavno nemam extra primerke. NKC odavno nema primerke. Ovaj je iskopan iz magacina, prilikom nedavnog preređivanja, i začuđujuće je besprekorno očuvan! Ovo što sada nudim na prodaju izgleda isto kao moj lični primerak koji čuvam za sebe.

 

Dakle, ja vam sada nudim ovaj primerak, i to sa potpisom autora, ako želite.

 

Da bih osigurao da ovaj primerak završi tamo gde je najcenjeniji, sada pokrećem AUKCIJU.

 

Početna cena: 3.000 din.

 

Trajanje: od petka 30. januara u podne do nedelje 1. februara u 23.59 h.

Najviša ponuda u tom poslednjem minutu u nedelju dobija knjigu.

 

Način javljanja: u komentaru ispod ovog posta (zbog preglednosti i javnosti).

 

Neka ode onome ko je najviše želi!

 

Fotke u ovom postu prikazuju primerak knjige koja je predmet aukcije (vidi gore).

*********************************************

 

ANIMALE (2024)

Prepričan, ovaj film ne bi baš zvučao mega-primamljivo. Ali ko baš mora znati O ČEMU SE RADI, evo: radi se o jednoj Arapkinji u Francuskoj koja se baš pali na bikove i jedino je žensko u gomili mužjačkog polusveta koji se bakće nekom francuskom varijantom koride, gde se kreteni jurcaju s bikovima po areni u pokušajima da im namaknu na rogove neke venčiće a da ih ovi pritom ne proburaze rogovima u tom mahnitanju.

            Pošto glavni aduti ovog filma nisu u plotu, dopustite da vam spojlujem ionako predvidiv „tvist“: naime, posle jedne noći pijanke s njenim kolegama, naš curetak doživi blekaut, ima rupu u sećanju, ali nešto joj potom nije dobro, ima neke fleševe, vizije, a istovremeno neki kao pobesneli bik-slobodnjak (ili bikodlak? čovek-žena-bik?) noćom počne da proburažuje njene kolege u kratkim ali efektnim splater horor scenama. Čak i ona, vremenom, počne da se kanda preobražava u bikinju (ne u kravu, nego baš u ženu-bičicu). Te scene gde ona na sebi otkriva deliće animalne anatomije podsećaju na nedavni francuski ANIMAL KINGDOM, ali su u njemu ipak bile bolje i smislenije i manje trapave.

Suprajz! Ispadne, pred kraj, da nema nikakvog bikodlaka nego je to ova curica u stanju fuge ubijala momčine, a sve zato što ih je, onako pijana i obeznanjena, toliko napalila te noći van sećanja da su je oni gengbengovali toliko žestoko da je to zaboravio ne samo njen um nego i njeno telo!

Izvinte me što nisam ni žena ni ginekolog, al mogo bih da pogledam, tj. laički zdravorazumski pretpostavim da bi ženina ribica itekakao upamtila čak i ono što njen pijani um nije, a naročito ako su ove sirovine bile sirove u snošaju, kao što slutimo da u toj redaljki jesu (jer to je u samoj definiciji silovanja)... Ali ona posle te burne noći, ujutro kad ustane, ne pomisli "Uh, osećam se kao da me je pojebala četa zagorelih vojnika!" Niti oseti išta čudno između nogu. Manje ogrebotine na nogama i bljuvanje i glavobolju pripiše olešenju alkoholom... Dakle, klimavo je na nivou same fiziologije plota.

A klimavo je, donekle, i na planu idejnosti – jer neko bi reko da je ova curica baš tražila đavola, i našla ga je (ko bi to očekivo?!), mašući svojom ribicom kao crvenom krpom pred krdom ovih uspaljenih bikova. Zato mnogi neće ovo doživeti kao nameravanu strogu studiju o opresiji sirotih omoćenih žena u patrijarhalnoj kulturi kojima okruženje ne dopušta da svoju omoćenost ispoljavaju tako što će da dele svlačionicu s krdom polugolih mužjaka i što će da loču viski iz flaše zajedno s gomilom pijanih kurčeva u dubini noći i mračne šume, nego će je (reakcionarne muške šovinističke svinje!) videti kao moralitet: „Curice, ne radite ovo kod kuće... inače, biće belaja... a posle, kriv vam Đavo! Odnosno patrijarhat.“

Plus, upitna je i njena ljubav prema bikovima i, istovremeno s tim, učestvovanje u tom maltretiranju bikova za pare. Iako ih ovde barem ne ubijaju kao španski degeni (čini mi se da pročitah da su to divljaštvo najzad zabranili tamo?), svejedno svako malo dođe do povređivanja, pa i smrti tih životinja u tom jurcanju i natezanju, kao što i vidimo u filmu, kad moraju njenom ljubimcu da prekrate muke kad se ostrvi...

No, šta pa ja znam? Uostalom, nisam žena, a žene na Leterboksdu kažu: „I mean, the primal, nearly animalistic nature of the fight of being a woman in a man’s world…
This film captured it perfectly!“ Možda jeste! Mada, čak i feminista u meni je ozbiljno izazvan sirovošću metafora ovog filma.

I neko bi, posle mojih gornjih reči, mogo reći: „Hej, pa ovo je sranje od filma, neću to ni da gledam!“ A taj neko bi se ipak zajebo. Ako voli dobre filmove.

Jer, uprkos goreskiciranim ogradama koje mi sreću kvare, ja sam u ovom filmu uživao na čisto visceralnom nivou čitavo vreme trajanja: ovo je neverovatno dobro uslikano i režirano, toliko vas žestoko baca u te dinamične situacije, da sam neretko bio fasciniran (kako su ovo jebote snimili?!), a i nevezano za scene akcijanja u koridi, ima nešto privlačno u toj curici (odlična gluma!) i njenom pišanju uz vetar, u njenoj većoj vezanosti za životinje nego za ljude, i uopšte u živom i upečatljivom prikazu tog nepoznatog, egzotičnog mikrokosmosa, slikovitog i punog odlično kastovanih i odglumljenih likova, pa najzad i u fetišizaciji tog sveta gde se sve vrti oko znoja, prašine, mošusa, krvi...

Da, upitno je to na više nivoa, uključujući činjenicu da završnoj sceni fali mašnica, ili jagoda na vrhu šlaga, falično je ovako prekinuti / „završiti“ film u ničijoj zemlji, u stasisu... a opet, kažem, većina filmova, strogo formalno „boljih“, koje gledam u zadnje vreme, ne pruži mi ovoliko užitka u gledanju i ne ureže mi se toliko jako u sećanje kao što je ova ŽIVOTINJA, pa zato... nije ovo bez đavla! Nije za svakoga – a naročito nije za one koji traže klasičan horor, jer ovo i jeste i nije horor. Ali meni će biti pri vrhu liste naj-horora za 2025. pa vi sad vidite.

P.S. Da, naravno da je jedan ovoliko idejno i svakako drugačije konfuzan film režirala žena; izlišno je reći, ali ipak da i to nacrtam.

DOLAZAK HORORA: TV prikaz (RTS) i Indeks imena

U ovom prilogu naći ćete tri vredna svetla bačena na moju najnoviju knjigu, DOLAZAK HORORA. Prvo ću vas podsetiti na njen kratki, sažeti opis. Drugo, videćete link gde možete pogledati prvi stručni prikaz ove knjige, i to ni manje ni više nego na Vaše Pravo Da Vam Svakog Meseca Uzmu po 350 Dinara, A Evo i Zašto. Treće, razotkriću vam INDEX IMENA koja se pominju u knjizi. Zašto? Vidi dole.

 

1) Šta to beše DOLAZAK HORORA?

Stručna, ali popularno pisana studija dr Dejana Ognjanovića Dolazak horora: Književnost (Orfelin, Novi Sad, 2025) ima podnaslov: „Kritička istorija recepcije horor žanra u srpskoj i jugoslovenskoj kulturi“. Jednostavnije rečeno, to je istorija horor izdavaštva na našim prostorima i ujedno istorija horor misli kod nas, u periodu 1914-2025.

Ona pokriva sve faze, od „strašnih“ i „fantastičnih“ priča objavljivanih u doba kraljevine, preko „priča tajanstva i mašte“ iz vremena socijalizma, do današnjeg horora.

Ljubitelji horora u ovoj knjizi pronaći će kompletnu faktografiju – šta je sve od horora kod nas objavljeno u knjigama, časopisima i stripovima, uz analizu svih najvrednijih izdanja, kroz njihove najave i predgovore. Glavni predmet Dolaska horora jeste da prikaže, sistematizuje i analizira kako je ideja žanrovskog stvaralaštva u književnosti dospela u ove krajeve, kako se i zašto tu primila nakon brojnih nerazumevanja, predrasuda i osuda; kako se na nju reagovalo od strane nenaklonjenih, a kako su je poimali i promovisali njeni zastupnici; šta su promoteri horora videli u delima tog žanra i kojim argumentima su ga branili, a kojim su ga kritičari napadali, pa naposletku i kako je to publika prihvatala. Specijalno za ovu knjigu govorili su: Filip David, Goran Skrobonja, Bob Živković, Aleksandar Radivojević, Jovan Ristić, Boban Knežević i drugi akteri promišljanja i plasmana književnosti strave na našim prostorima.

Izdavač: Orfelin izdavaštvo, 2025 (Novi Sad : Artprint) | 600 str, 24 cm.

2) Prikaz DOLASKA HORORA u emisiji KULTURNI CENTAR, na RTS-u.

Pogledajte ga, baš je lep, ilustrovan listanjem ove prelepe i bogato ilustrovane knjige.

            Autorka prikaza je Ana Marija Grbić.

Ovaj prilog počinje na 15 min, 30 sec.

https://www.youtube.com/watch?v=AXA9lJpsl_U

Ili, embedovano, ispod:

U nastavku teksta donosimo celovit prikaz knjige Dolazak horora, koji potpisuje Ana Marija Grbić.

U drugoj polovini 2025. godine, u okviru Orfelin izdavaštva, objavljena je nova knjiga Dejana Ognjanovića. Dolazak horora obimno je delo u kojem autor pokušava da prikaže sve važne književne manifestacije pomenutog žanra.

A knjigu započinje gotovo nušićevski, duhovitom opaskom kojom odmah upućuje na kapacitet subjektivnih doživljaja književnih pojava, ali najavljuje i narativ koji se udaljava od hermetičnog teorijskog jezika.

Ognjanović u uvodnoj reči navodi: „Dođe tako trenutak u životu kada čovek oseti da je ono iza njega duže a verovatno i lepše i bolje od onoga ispred.“

Knjiga se sastoji od trinaest poglavlja, koja su podeljena u tri veće celine: „Horor pre horora“, „Dolazak horora“ i „Horor je došao“. U prvom delu knjige, Ognjanović prati recepciju žanra na našim prostorima od pojave Strašne knjige 1914. godine, pa preko prihvatanja prevoda različitih čitanja Poa, navodi vredne i manje vredne osvrte, uvodnike, pogovore i predgovore domaćih autora, kao što su Stanislav Vinaver, Isidora Sekulić i Zoran Mišić, opisujući krug oko onoga što se može razumeti kao prevodna fantastična književnost.

Čitaoca knjige Dolazak horora možda iznenadi njen obim i brojnost izvora koje autor koristi prilikom sistematizovanja horor i fantastične književnosti. Valja, ipak, imati na umu pregalački, arheološki rad prilikom iznalaženja pomenutih izvora. Onda kada se ne radi o obimnijim i relevantnijim studijama koje su posvećene žanru, Ognjanović se služi časopisima i antologijama, kratkim predgovorima i retkim kritičkim osvrtima, koji možda ne bi ni bili deo proučavanja autora, koji se bavi, na primer, delima srpskog realizma. Takođe, Ognjanović se koristi zapisima u horor književnosti 20. i 21. veka. Dakle, u pitanju je obiman vremenski period koji bi podrazumevao mnogo razgranatiju i, u krajnjem slučaju, već u nekoliko navrata sistematizovanu građu.

Autorova želja za sistematizacijom, koja bi objasnila i trenutne književne karakteristike horor žanra u Srbiji, praćena je ličnim pobudama, koje podrazumevaju i piščeve pripovedačke tendencije. Duhovit, neretko ironičan, Ognjanovićev kritičarski izraz tvori od, na prvi pogled šture gotovo istoriografske građe, živo tkivo ličnog iskustva.

U knjizi se analizira i rad značajnih pisaca, prevodilaca, izdavača, koji će se u 20. a našto češće u 21. veku opredeliti za žanr fantastike ili horora. Ognjanović se neretko zaoštreno kritički odnosi prema njihovom radu, do tančina analizirajući njihova delovanja na polju književnog žanra horora i fantastike. Na ovaj način, autor se odeljuje od ustaljene i neretko štetne maksime čija formula glasi: „To je dobra knjiga, film, predstava, teorijski tekst za domaće standarde.“

Sameravajući standarde naše periodike i teorije sa anglo-saksonskim materijalom, Ognjanović izbegava proizvoljnost povoljnijeg definisanja u skladu sa lokalnim mogućnostima ili nemogućnostima. Ratove devedesetih godina, savremeno izdavaštvo, prevodna književnost i njeni dometi – sve to će kontekstualizovati poziciju i recepciju horor književnosti u sadašnjici i možda ovakva literatura u budućnosti dovede do veće afirmacije žanra u glavnim tokovima srpskog stvaralaštva.

Ana Marija Grbić

3) INDEX IMENA? Šta će bilo kome INDEX IMENA?

            Hej, nemojte tako. Ako vam nije bio dovoljno jasan SADRŽAJ knjige, naveden u prvoj njenoj najavi, ovaj INDEX će vam dati dobru ideju o kojim likovima domaće i strane horor scene se govori u ovoj knjizi, i koliko mnogo, ili malo se oni u njoj pominju. Ujedno, mnogi od njih, koji do sada nisu imali pojma da se uopšte obrađuju u ovoj knjizi, sada će da se obraduju kada svoje ime pronađu ispod, i poželeće da kupe ovu divnu, stručnu, duhovitu knjigu kako bi saznali šta je dr Ghoul napisao o njima.

Ako još uvek niste sebi pribavili ovu knjigu, možete je naručiti od izdavača, Orfelina, ili od autora, mene. Ako je želite od mene, bolje požurite, jer imam još samo dva primerka.

17 godina KULTA!

 

DA! Ovo je onaj dan u godini kad se prisećamo sve neverovatnije dugovečnosti ovog bloga! Na njegov rođendan, danas, podsećam vas koliko smo matori, mi koji smo ovde oduvek. Iduće godine ovaj blog će i formalno postati PUNOLETAN! Jbt...

                17 godina „čemu sve ovo?“

                17 godina „treba li mi zaista ovo?“

                17 godina „zašto bih sad za dž pisao o filmu koji sam gledao, umesto da za to vreme pogledam još jedan novi (ili stari) - ili bar da pišem ono za šta sam plaćen?“

                17 godina „imam li za koga ovo uopšte pisati?“ (U komentarima na ovaj post jave se trojica, if I’m lucky, i kažu „Ima, ima, kako da ne... Samo ti piši dalje!“)

                No, stare navike teško se ostavljaju, a i što bih?

                Uz sve moje knjige, knjižice i knjižurine, uz sve časopise, članke, intervjue, festivale itd. ipak mi i dalje godi da imam platformu poput ove, gde mogu da pišem šta god hoću, kad god hoću, baš onako kako hoću, i onda kad mi ćune a ne „za dva meseca, kad izađe iz štampe“ ili „trenutno nema slobodnog mesta, ali javićemo čim se ukaže“.

                Pa prema tome, dokle god imam osećaj da je održavanje ovog mesta smisleno, ono će biti tu, i svako malo će vas obaveštavati o hororolikim dešavanjima, filmovima, knjigama, stripovima, promocijama, festivalima... Jer to je moj križ.

                Bar do osamnaeste. A onda možda najzad sazrim i opametim se.

                Dotad, da smo živi i zdravi.

STRANGE HARVEST (2025)

 

Ovaj film potpisuje reditelj FFF-a kojeg sam vam odavno na blogu preporučivao kao jedan od boljih u tom podžanru, GRAVE ENCOUNTERS. Njegov najnoviji je urađen u maniru mockumentarija i pokriva višedecenijsko (!) delovanje jednog ritualističkog serijskog ubice u okolini LA-ja.

                Glavna vrlina: dinamično i sve vreme zabavno (ako ste posvećeni horordžija), jer stalno iznenađuje ubacivanjem novih elemenata. A naročito kad, u drugoj polovini, postane malo eksplicitniji – i LAVKRAFTOVSKIJI! – sa pojašnjenjem okultne zaleđine tih ubistava... koja nisu obično klanje, nego ritual za prizivanje nekog drevnog međuzvezdanog čuda... I to je sve lepo dok traje.

                Glavna mana: Ako vam filmovi služe za ubijanje vremena i razbibrigu, ovaj će solidno poslužiti. Ako, pak, imate tu deformaciju da vam mozak radi tokom gledanja, ili barem nakon kraja, pa da se upitate: „Dobro, šta se ovo ovde izdešavalo, i zašto, i koja je poenta svega“ – e, onda se ogoljavaju problemi.

Ukratko, ovo nije zaista PRIČA nego brdo nabacanih MISTIFIKACIJA, po principu slobodnih asocijacija i žanrovskih tropa našljuskanih na zid, pa šta se zalepi, zalepilo se, šta otpadne, otpalo je, ali nema veze, ima toga još u kofi iz koje smo šljuskali.

Zašto je ubica napravio pauzu od čak 15 godina usred svoje akcije? Sugeriše se da je to zato da bi se malko podučio ezoteričnim znanjima na Bliskom istoku, ali to je bzvz jer ispada da je on započeo svoj specijalni masterplan za ovaj svet a da nije zapravo znao šta radi. Čak i to bi bilo u redu da su njegove prve žrtve bile – pipanje u mraku, vežbanje, proba. Ali ne, NUMERACIJA žrtava počinje od njih, a ne kasnije, pa ispada da su i one prinete „po propisima“ – koje ovaj u to vreme nije znao!

Iz istog razloga je bzvz mistifikacija okultna knjiga iz srednjeg veka koju ubica nabavi, ukrade u Nemačkoj kad je njegovo ritualno akcijanje u USA već bilo započeto. Ona se pomene kao jedna u nizu mistifikacija ali se na nju nikad više do kraja filma ne vratimo – a ja kao bibliofil, i poštovalac dramaturgije, očekujem da znam gde se dede knjiga, šta bi s njom, itsl.

Pijavice su gadna stvorenja, i fino su vizuelno upotrebljene za neke gross out scene, ali značenjski – šta s njima? Imaju trouglasti ugriz? Pa to ima NEKE veze sa trouglastom konstelacijom planeta koja se zbiva jednom u 800 godina? Meh. Lerd Baron je napravio čitavu OLD LEECH mitologiju, a ovi bili lenji da makar nagoveštaj toga nažvrljaju.

Modus operandi ubice se menja od slučaja do slučaja – čas kolje, čas puca, čas bode, neke u domu, neke na poslu, neke u parku... Neki su vezani kao u molitvu u svom domu, drugi su kao za predstavu okačeni izmasakrirani u parku usred grada (kako, bato? a kamere okolo, nema nigde?), neki iseckani kao u banalnoj pljački dragstora... a za kraj se sprema i pečenje na vatrici. Ovaj ubica je, kao i scenario, inventing as we go along...

Jednima se pušta krv, drugima vade jetra, srca, jezik... ali šta onda s tim u teglama sačuvanim delovima tela? (Nisu čak ni u frižideru, nego stoje usmrdeli, ucrvljali u garaži! Prc!) To je samo jedan od klišea koji je štikliran na bucket listi, isto kao i pisma policiji, kojima se jedan okultno-prizivački motivisan ubica ne bi bavio, jer to radi DRUGI PROFIL ubica, a ne ovaj ovakav. Ovaj ne traži pažnju pajkana i medija, ovaj doziva Boga, jbt!

Isto tako ima i nekih otvorenih pitanja vezanih za kraj (kamperke u frasu), ali ajde da ne spojlujem, recimo da je sve ovo mnogo zabavnije dok traje nego kad se završi i kad posložite šta ste gledali. Razumem ja fore – nagoveštaji, sugestija, impresija, fill in the blanks, use your imagination, ne mora sve da ti se nacrta, poveži nešto sam, ali ovo mi deluje kao brdo LENJO nabacanih stvari, a ne kao iole koherentna mitologija (ili dramaturgija).

Ali, rekoh, za malo hororične razbibrige, ovaj ambiciozni mokumentari sa detaljima splatera i citiranog/parafraziranog Lavkrafta može da posluži.