DŽEKIL I HAJD: BELO I CRNO – Korado Roi

 

Autori: Korado Roi, Marko Kanavo

Žanr: SVETSKI KLASICI U STRIPU, HOROR STRIP

Prevod: Gordana Subotić

 

Format: 20,8 x 29,7 cm

Povez: Tvrd

Broj strana: 112

Štampa: Crno bela za strip, kolor za dodatni tekst.

Izdavač: Čarobna knjiga

https://carobnaknjiga.rs/dzekil-i-hajd-crno-i-belo

 

ŠTA KAŽE IZDAVAČ?

 

Jedna od priča koje su odredile okvire žanra književnog horora, ona o ukletom doktoru i njegovom mračnom alter egu, o Džekilu i Hajdu, opstaje u raznim oblicima već gotovo vek i po, odnosno, toliko je prisutna da se preselila u opštu kulturu i u jezik, postavši fraza kojom opisujemo nekoga ko spolja deluje dobroćudno, ali u sebi krije zlu prirodu..  

Novela Roberta Luisa Stivensona doživela je brojne obrade u raznim medijima, pa i u ovom, stripskom. To gotsko remek-delo, međutim, u verziji dvojice italijanskih majstora, Marka Kanava i Korada Roija, dobija novu dimenziju i biva obogaćeno novim i uznemirujućim detaljima koje originalno delo ne sadrži, što priči daje detaljniju podlogu, dok Roijev maestralni crnobeli crtež priči daje izrazito zlokobnu atmosferu, ističući, kroz snažan kontrast kjaroskjura, temu dualnosti koja karakteriše delo. Nakon saradnje na Drakuli i Frankenštajnu, ovo izdanje upotpunjuje njihov poduhvat stripskih obrada majstora horora.

 

 

ŠTA KAŽE GHOUL?

 

            Ovo je treći po redu album u kojem legendarni umetnik Korado Roi, nama najdraži kao jedan od najboljih crtača DILANA DOGA, i Marko Kanavo kao scenarista, reimaginiraju klasike horora: prethodno su već obradili DRAKULU i FRANKENŠTAJNA, a treća sreća im je sasvim logični dabl bil, DŽEKIL/HAJD.

            „Jao, ne, pa dokle više?“, priviđaju mi se neki mladalački glasovi, koji smesta nastavljaju: „Kome treba JOŠ JEDNA verzija tih prašnjavih, zastarelih lektira? Manite se više 19. veka i dajte nam nešto savremeno, moderno, kurentno, u duhu 21. veka!“

            Dobro, deco, oladite malo, kažem ja. Uprkos mojim sedim vlasima, nisam ni ja neki matori prdekanja zaglibljen u prošlosti – mada ću do groba, a i potom, neumorno ponavljati da je najbolji horor bio pisan u periodu 1838-1936. a da je najbolji bio sniman u periodu 1968-1992!

            Postoje razlozi zašto se neke priče stalno pričaju iznova: cinično gledano, dobar deo počiva u komercijalnim razlozima – prepoznatljiv brend uvek će se lakše prodati nego nešto sasvim novo i neisprobano, a svako, i njegova baba pride, zna za Drakčeta, Frenka i Đenku. ALI, ne budimo cinici, iako smo Srbi: da je samo zbog toga, ne bi to trajalo toliko, niti bi bilo popularno (evergrin!) ovoliko.

            DRAKULA, FRANKENŠTAJN i DŽEKIL/HAJD su tri temeljne horor priče, tri stuba naše spoljne horor politike, tri kanona, tri monolita u hramu strave oko kojih će vernici zauvek da zazivaju… to što prizivaju.

            E, sad – postoje i različite ambicije pri novim adaptacijama klasika. Neki tome pristupaju poprilično pravoverno, ne odstupajući mnogo od kanona, ili menjajući samo poneke detalje na mikro-planu narativa i ikonografije.

Dobar primer toga su DRAKULA i FRANKENŠTAJN varijante u izvedbi Žorža Besa (takođe izdala Č. Knj.), pa i DRAKULA Fernanda Fernandeza kojeg je izdao Stalker – to je stara priča u novom pakovanju, s novom šminkom, crnobelom (Bes) ili u hamerovskom tehnikoloru (F.F.) ali suštinska motivacija je da se poznata priča osveži novom likovnošću i da se, iznad svega, uživa u novim vizuelnim varijacijama na dobro znana čudovišta i njihovo okruženje.

A postoje, zatim, i ređi ali tim vredniji pokušaji da se te stare priče sasvim dekonstruišu, da se rastave na sastavne delove, pa se iznova sklope tako da neki stari sasvim izostanu, a nadopunjuju se novim dodacima. Ovo što su uradili Korado Roi i Marko Kanavo u sva tri horor albuma sasvim sigurno spada u ovu drugu vrstu, znači: totalno moderne reimaginacije.

„Neću da čitam“, opet mi se javljaju oni mladalački glasovi, „ako glavni likovi nisu tinejdžeri i rani 20-godišnjaci koji vise na mrežama, telefonima, tiktokovima, u mangama i igricama, jebu se ko štuke i šalju jedni drugima mimove, brejnrotove i dikpikove!“

OK, kažem ja, u tom slučaju – vaš gubitak. Istina je da junaci ovog albuma nisu pirsovani niti tetovirani i ne koriste mobilne telefone – ALI, to što su u frakovima i pelerinama, u kočijama i pod gasnim lampama nipošto, samo po sebi, ne znači da je ovo nešto mrtvo i mumificirano prohujalim vekovima. Dapače.

Ovaj DŽEKIL I HAJD je vrlo modernog senzibiliteta, i nipošto se nemojte prevariti da ga naslepo kupite svom klincu/klinki kao zamenu za knjišku lektiru: ovo je definitivno 18+ materijal. I po jasnim seksualnim konotacijama i situacijama, i po nadahnuto morbidnom i sadističkom klanju, ovo je striktno adult materijal.

Pravo je čudo koliko je dobrih, svežih ideja sabijeno na relativno malom prostoru ovde – čudo, možda, ali samo onima koji se nisu već podvrgnuli Roi-Kanavo DRAKULI i FRANKENŠTAJNU, gde su takođe bile izvedene neke vrlo smele, a smislene i pametne prerade i dorade i domišljanja.

Ovde: Džekil piše Hajdu na ceduljici, skrivenoj u dršci štapa (lepo i znakovito, s Janusovom dvoglavom), šta bi voleo da H. uradi (tačnije, kakvu tačno opačinu, jebačinu, zločin) umesto njega. Hajdovi zločini se prepliću i sudaraju s onima Džeka Trboseka. A tu je i smela „umetnica“ koja aranžira pronađene leševe i od njih pravi neke kao skulpture – nešto kao „serial killer groupie“, fankinja i kopiket, a možda i nešto više? Džender-bender Trbosečica? Proverite sami!

Šta imamo ovde? Drogiranje (opijum). Kurve (riđe i ostale). Razbijenu glavu (mušku). Dekadenciju bogatuna (suprajz!). Popovsku korupciju (ajde?). Bolesnog doktora (nije jeo jabuku dnevno). Žig iz detinjstva (doslovni i psihički). Novi krvavi ožiljak (na obrazu). Odgrižene prste i donju vilicu. Nekro-umetnost mnogo pre Vitkina. Koljača protiv koljačaa (skoro pola veka posle Šijana). Omoćenu ženu. Odsečenu glavu (mušku). Odraz koji otkaže poslušnost. Preokrete, i još preokreta…

Ako baš moram da crtam, ono što se radi u ovoj varijaciji ima mnogo manje veze s Džekilom Fredrika Marča i Spensera Trejsija, a mnogo više s onom Entonija Perkinsa u EDGE OF SANITY. Samo što strip kao medijum bolje podnosi tu dozu drečavosti (zatomljene u ovoj crnobeloj verziji) i treša, odnosno palpa.

Ako bi trebalo za nestrpljivu mlađariju da jednom tvit-frazom definišem ovaj album – a ista važi za sva tri – to bi bilo: pametni arty pulp. Znači, palp, ali pametni; pa još i umetnički. Ogoljavanje viktorijanskih uvijanja i njihovo bojenje savremenim, psiho-seksualizovanim „bojama“. Crno-belo u koloru.

Razigrani Roi crta kao mladić, nadahnut kao i uvek, bez znakova starenja ili, daleko bilo, fušarenja u koje su (ako već ne i u grob) upali skoro svi izvorni crtači DILANA: ko ga ne prati već 40 godina ne bi poverovao, videvši ove crteže, koliko je stara ruka koja ih izvodi. Znači, raj za oči, s obiljem pametnih vizuelnih aluzija na nemački ekspresionizam, na Kaligarija, Čoveka koji se smeje, na Frica Langa... a tu je i „Inspektor Stivenson“ koji, slučajno, izgleda isto kao izvesni pisac, R. L. Stivenson…

Posle stripa imate i dodatak, preveden iz izvornika, u kojem se ukratko sažimaju najvažnije teme i dileme vezane za DŽEKILA I HAJDA, s naglaskom na filmskim adaptacijama.

Ako bi se nešto ovde imalo kritikovati, to je što

a) prevodilac, u Uvodu, pominje nekakvog „H. P. Lavkrafta“

i

b) prevodilac, za citate iz DŽEKILA, koristi prastaro izdanje iz 1960-ih, a ne najnoviji, doktorski pregledan prevod koji je objavio Orfelin u zbirci Stivensonovih horor priča KRADLJIVAC LEŠEVA.

Izvan tih sitnica, ovaj strip album je svakako obavezna literatura za sve prave ljubitelje horora.

 

FRANKENSTEIN (2025)

 

Ako pogledate rivjue na netu i komentare po mrežama, otkrićete da je Del Torov FRANKENSTEIN remek-delo, masterpis genijalnosti i savršenstva, odnosno, da je đubre neopevano, bljaaaak sranje i totalna katastrofa. 

Otkrićete, takođe, da je ovo najvernija ikada adaptacija romana koji niko nije čitao (a svakako nisu oni koji to tvrde), odnosno da sadrži nedopustiva i neoprostiva odstupanja od knjige (od strane onih koji su je previše bukvalno, štreberski čitali).

            Pa, ok, u ovo doba sveopšte retardacije, to je sve i za očekivati.

            Ipak, ako vam je um bar malo odškrinut i za mogućnost nešto slojevitijeg uvida, ako niste ostrašćeni pripadnik nijedne od dve najbučnije gomile – znači, ako niste ni od ovih sa lovorikama, ni od ovih sa vilama i bakljama, možda će vas zanimati nekoliko misli i impresija od strane nekoga ko je o ovom romanu i njegovom značaju iscrpno promišljao i pisao.  

Moj ekspertski, doktorski osvrt imate u POETICI HORORA, a kraći, popularnije pisani, u mom tematu o Frankenštajnu u RUE MORGUE magazinu. A imate ponešto čak i ovde na blogu… 

Na primer:

200 godina Frankenštajna!

Dva veka od izlaska Frankenštajna

Frankenštajn je preokrenuo svet

FRANKENŠTAJN – Žorž Bes

FRANKENŠTAJN: ŽIV JE, ŽIV!

 

            Gledano na sitno, i na parče, Del Torov FRANKENSTEIN sadrži prilično dobru (mestimično i skoro pa odličnu) prvu polovinu – deo na Severnom polu, i nastanak stvora; a onda dolazi slabija polovina, od odbacivanja stvora, preko njegovog lutanja, samospoznaje, drugog odbacivanja („neću da ti napravim žensku – tornjaj se!“), proganjanja i – gasp – oproštaja svega u srcedrapajućoj šećerlemi od kraja.

            Vizuelno, film je predizajniran, prešaren, prekitnjast, ali barem nije dosadno licidersko srce bez duše kao CRIMSON PEAK.

            Fino je što se vidi budžet spiskan na scenografiju i kostime, ali te lepe slike prečesto odvraćaju pažnju od radnje. Sve je toliko veće od života, toliko vrišti Vašar, tj. Cirkus, tj. Opera, da nijednog trena ne može čovek da se udubi u Dramu. To je neprestano jedna oživljena Fanboj Slikovnica.

            Auralno, muzika je nedopusto mlaka, neupečatljiva, zaboravljiva, neprimetna, sramotno bedna. Nikad ambiciozniji film nije imao bezličniji, isprazniji skor.

            Glumački, to je prilično solidno, u načelu, ali svuda ima poneko ALI, što u koncepciji, što u izvedbi.

            Oskar Isak je premator za tu ulogu: Viktor bi morao biti znatno mlađi, on je fucking PROMETEJ, ako postoji mladalački lik u svetskoj mitologiji, ako postoji arhetip ANGRY YOUNG MANA, to je Prometej, a njega ne treba da igra čiča od skoro pedes godina.

            I u romanu je on opisan kao STUDENT, pa sve i ako njegovo neoficijelno studiranje potraje malo poduže, njegov nekro-post-dok i dalje ne dobacuje ni do tridesete, on je, u romanu, još uvek Momak za Ženidbu… i kao takav služi i kao prototip (i ogledalo) za njegovog Stvora.

            Elordi se pokazao bolje nego što sam očekivao: po pojavi, dobro je što je Stvor najzad prikazan kao ADAM (što jeste njegov izvorni arhetip u romanu), znači kao fizički mladolik i lepolik, a ne kao matoro čudovište (npr. De Niro s gnusnim ožiljkom kojim mu se posrali posred face, kod Brane).

            Plitkoumne budale po netu prave neke bezveznjačke asocijacije sa Skotovim Promotejima, belim inženjerima, ali to je sasvim promašeno: ovaj stvor je vrlo telesan i taktilan, mesnat, ne deluje veštački, nacrtan, i ima žive, ljudske, aktivne, izražajne oči, za razliku od Skotovih.

            Kao uzor Del Toru je očigledno poslužio Frenki Bernija Rajtsona – kome se i eksplicitno zahvaljuje na odjavnoj špici! – i to je svakako pozitivna i dobra tendencija, bliskija suštini romana od većine dosadašnjih filmskih inkarnacija, uključujući i najpopularnije (Karlof, Li). Još bolje, ovaj ovde čak ima i NOS!

            Avaj, i tu ima jedno ALI: i Del Torov stvor je žrtva holivudske boljke zvane SKARFEJS. Nigde se u romanu Meri Šeli taj stvor ne opisuje kao KRPENJAČA na kojoj su najrazličitije šarene zakrpe zašivene krupnim šavovima kao da ga je skrpila poluslepa-poluretardirana šnajderka u nekom polumračnom ćumezu. 

Dobri doktor je i kod Meri i kod Giljerma krenuo s ambicijom da napravi jednu usavršenu verziju čoveka – da ne kažem Natčoveka – i apsurdno je da ga tako kasapski krpi s neusklađenim parčićima i šavovima vidljivim po celom telu. To je totalno promašeno, ružno i glupo.

            Elordi tom liku daje toplinu u mikroglumi, mimikom, i nezgrapnost i nesnalaženje naglo izdžigljalog adolescenta u držanju tog dvometarskog tela; taj deo je tačno pogođen.

 Avaj, Del Toro je suviše drčan, pa hoće da u ovoj priči omažira SVE njene verzije, sve varijante Frankenštajna u filmu i stripu koje su ga takle, pa zato stvora mestimično čini i jezivim čudovištem, i nadljudskim superherojem koji razbacuje ljude na buljuke, daje mu čak i vanrednu moć samozaceljivanja koja ga čini skoro neranjivim (što blage veze nema ni s kvazirealističnim polazištem priče, ni s fiziologijom i biologijom, ni s izvornim romanom), 

a daje mu i apsurdno preteranu snagu tako da on u dva navrata ledom okovani brod otrgne od leda snagom svojih mišića, tj. pukim o-ruk guranjem. Iz mesta pomera tone i tone broda kao da je kartonska kulisa… Crtani film! Super-miš!

            Ali pustimo sad sitnice. Pređimo na suštinu, delom već dotaknutu kroz goreopisanu koncepciju dva glavna junaka.

            Izvorni FRANKENŠTAJN je GOTSKI ROMAN IDEJA, odnosno HOROR sa elementima proto-SF-a. Još preciznije, to je TRAGEDIJA modernog PROMETEJA-FAUSTA i njegovog neodgovorno odbačenog ADAMA koji se ogorčeno ostrvljuje na Tvorca.

„Did I request thee, Maker, from my clay

To mould me man? Did I solicit thee

From darkness to promote me?“

bože oče, sad ću da ti se najebem majke!

            Ove genijalno potresne ADAMOVE reči iz IZGUBLJENOG PARADAJZA, upućene Tvorcu (Bogu), koje stoje u zaglavlju ovog bloga, takođe su i moto romana Meri Šeli.

            Del Toro hoće i jare i pare: srećom odbacuje debilnu holivudsku „foru“ s mozgom ubice u lobanji Adama, ali nažalost ubacuje varijaciju toga, u vidu „nesrećnog slučaja“ tokom „rađanja“ stvora. Kad se doktor pobije s likom mecene izmišljenim za ovaj film, bez pandana u romanu, dođe do oštećenja „Anal Brutalizer“ metalnog dildoa za oživljavanje, koji malko preusmeri i sjebe električne tokove, pa kao rezultat toga stvor bude rođen malko oštećenog mozga. 

            Del Toro srećom zadržava scenu iz romana (koja je zapravo i bila san-okidač za Meri Šeli), kada se tvorac prvi put susreće sa svojim zastrašujućim stvorom. Recimo da je pametno što NE kopira situaciju iz knjige, gde je doktor ODMAH zgrožen stvorom i smesta ga odbacuje.

Umesto toga, nakon primarnog šoka, on je očinski dobar, uči ga da se ne boji već da zavoli svetlost Sunca u sceni koja ne doseže svetu jednostavnost dirljive genijalnosti one u Vejlovom Frankenštajnu, kad Karlof poseže rukama nagore, ka svetlu, kao da ga šakama zgrabi (što ukazuje na njegovu izvornu dobrotu), ali je solidna kao next best thing.

Del Toro solidno usložnjava prvi dramski lom u zapletu: umesto da, kao kod Meri Šeli, doktor šutne svoju kreaturu odmah („Fuj! Ružan si! Šta li sam mislio stvarajući te takvog?!“), on se neko vreme bakće s njim kao ne previše strpljivi otac sa recimo autističnim ili tako nekako „specijalnim“ sinom, ali naposletku mu to dodija, razočara se u to što potomak ne dobacuje ni blizu do njegovih ambicija s njime, i reši da ga uništi. Naravno, uz obilje pirotehnike, jer – Del Toro ima para za spaliti.

I tu film pada da se nikad više ne oporavi.

Istina, Frenk nakon toga dobija full-Wrightson imidž – i dugu crnu romantičarsku emo kosu i crni goth mantil-plašt, pa je to barem lepo videti, ali avaj, Del Toro nekritički preuzima onu emo deonicu iz romana sa familijom u švajcarskim planinama (preskočiću to kako se olako ovde ljudi, kao avionom, olako i brzo prebacuju iz Edinburga u Alpe, iz Alpa u London, iz Londona na Severni pol). 

Još gore, on kopira čak i deo sa slepim starcem iz FRANKENŠTAJNOVE NEVESTE, mrtav neironičan, kao da MLADI FRANKENŠTAJN nije učinio NEMOGUĆIM da se ta epizoda ikada više gleda bez humora. Avaj, Del Toro je od humora operisan, i onda pešački prolazi kroz to, i još trapavo pokuša da oživi nekim stripovskim akcijama sa nepodnošljivo neubedljivim CGI vukovima…  

Aman, ljudi, kolko još puta treba da se opečete na lažnu CGI vatru i na lažne CGI životinje pa da shvatite da tehnologija još nije dosegla nivo na kojem se to može 100% uverljivo prikazati? Ili nemojte da PIŠETE scene koje se ne mogu ljudski snimiti, ili ako ste baš zapeli da ih snimate, snimajte ih drugim trikovima (dresirane životinje, montaža, animatronik, šau mau) a ne CGI-jem…

I onda imamo promašenu koncepciju Elizabet (dodatno naruženu škripećom pojavom i glumom Mije Got) i zbrzanu, dramski tanko motivisanu odluku za Drugi Dramski Lom u zapletu.

Elem, romanu se donekle može oprostiti jedna od najvećih logičkih rupa u zapletu u svekolikoj istoriji velike književnosti – zato što ga je pisala 18-20-godišnjakinja. Iako je dotad već rađala (neuspešno), recimo da joj fizio-mehanika svega toga ginekološko-akušerskog možda nije bila sasvim jasna.

Naime, kad stvor u romanu kaže tvorcu: „Napravi mi kompanjonku, didem s njome u prašume Južne Amerike i tamo da nasamo samujemo udvoje“, tvorac mu, posle malo vrludanja, naposletku kaže: „Jes, jebaga, pa da se tamo kotite i množite i izrodite rasu nakaza i čudovišta! Ne pada mi napamet!“ I tek tu, kad stvoru sruši erocke snove, kad mu načini taj imaginativni coitus interruptus, kad mu definitivno kaže „Ne’š jebati!“ – stvor pukne. A ko i ne bi? Libido pršti, varnice iskaču, a ovaj njemu tako sipa kofu leda na zagorele genitalije. „Neću jebati, je li? E pa dobro onda, doco. Vidimo se u tvojoj prvoj bračnoj noći…“

A svega toga ne bi bilo samo da je ovaj roket sajentist – koji je rešio jednačinu života i smrti, dokučio tajnu oživljavanja mrtve šnicle u samosvesnu individuu, za koga dakle ljucka fiziologija nema nikakvih tajni – da je on, dakle, uzeo pa napravio ovome jalovu žensku. Da bude nerotkinja, kao moja tašta. Živu, zdravu, libidalnu, ornu za sex i sve po redu, ali samo da joj malko zašije jajovode, il’ matericu il’ tako nešto u tim ženskim iznutricama da joj malko pipne svojim čarobnim štapićem, da ne može da začne – pa nek se jebu monstrumi u šumama do mile volje, do kraja večnosti – ali bez đece i poroda. 

Pa jbt, tako nešto bi svaki priučeni hirurg umeo da izvede s jednim šilom i namotajem konca za nizanje paprike, čak i usred 19. veka, a kamoli jedan Moderni Prometej, veliki đenije, rešilac Velike Jednačine, Doktor Frankenfurter!

Ali jok! Del Toro ovu rupu slepo prepisuje u svojoj zbrzanoj i dramski sve praznijoj, sve tanjoj završnici, i umesto toga – umesto pričanja jedne od najvećih priča ikada ispričanih (da, najozbiljnije mislim da izvorni FRANKENŠTAJN to jeste!) on uzme da se bakće svojim privatnim traumama i fetišima.

I tu ne mislim samo na njegov zamorni fetiš na katoličanstvo i katoličku ikonografiju koje sipa i levo i desno, 

i gde treba i gde ne treba (npr. u Helboja), nego još više na taj njegov nerešen Edipov kompleks i fiksaciju na Očeve i Očinske Figure kojim baš žešće smara svuda (pa i u Helboju).

„To se leči, ne snimaju se filmovi!“ kažu neki. Ne preterujmo, kažem ja; uostalom, ne leči se tako lako. U redu je da se leči i kroz umetnost. Ili barem pokušava. Ali ne toliko da se kompromituje umetnost i da se pretvara u zašećerenu wish-fulfillment fantaziju u kojoj se, na kraju, sasvim odbacuje i dramska i idejna potka kako bi se, usiljeno i neubedljivo, odigralo to srceparajuće međusobno opraštanje – oprosti sine, oprosti tata, opraštam ti, ne zameram ti, sve je u redu, idi dalje, živi, sinko moj, šmrc, itd.

I tako, nimalo iznenađujuće za one koji su budni ostali na ijednom dosadašnjem Del Torovom filmu, on i ovde od potnecijalne TRAGEDIJE na kraju pravi patetičnu melodramicu 

koja možda ima neki impakt na njega lično (mogu da zamislim koliko mu je srdašce igralo dok je prorađivao tu psiho-dramu s ocem u završnoj sceni filma) ali se malo toga prenosi dalje, tamo gde treba – u publiku iole probirljivu i zahtevnu.

            I tako… Ima se ovde šta videti, ako ste trpeljivi i tolerantni. Možete na bućkalo i na rešeto uvatiti neke fine kadrove, prizore, scene, detalje (npr. BrajanJuznasti reanimirani polu-leš u amfiteatru)… 

Ali ako ste isključivi i apsolutistički (My way or the highway! Remek-delo ili ništa! Za mene i moje istančano nepce samo najbolje!) onda jbg, ništa, zaobiđite ovaj polovičan film i gledajte nešto drugo što je besprekorno, 100% savršeno… 

Ali ne budite sebični, dojavite i meni gde to takvo ima. Što ono rekoše u FRANKENŠTAJNU: I tata bi, sine…