The Cult of Ghoul

среда, 7. јануар 2026.

PLURIBUS (2025)

Nekoliko zanimljivih hororolikih serija privuklo je mase tokom prošle godine. Srećom, ne i mene; većim delom zato što sam bio prezauzet raznim pisanjima, a manjim i zato što mi se, naprosto, nisu dovoljno snažno gledale da na njih straćim ono malo vremena koje sam mogao posvetiti gledanju bilo čega. Ipak, pošto me povremeno priupitaju za njih, evo ukratko šta nisam gledo, i zašto, a šta jesam, i preporučujem.

ALIEN: EARTH

– Nisam gledo. U normalna vremena gledo bih bilo šta s alienima; sva sreća pa sam tokom leta privršavao moju knjižurinu DOLAZAK HORORA: KNJIŽEVNOST, te nisam smesta ovo overio. Sreća, kažem, jer sve što sam potom pročitao i video o ovoj seriji dovodi u pitanje moju želju da je ikada pogledam. Možda ako bih našao neki dajdžest, best of, ali imam utisak da su i likovi i fabula izrazito nezanimljivi da bih to gledo ucelo. Dakle, možda, nekad, ali slabo verovatno.

IT: WELCOME TO DERRY

Kingu se sviđa: šta još reći?

– Nisam gledo. Niti bih to gledo, sve i da mi plate. Ionako To smatram slabim romanom, a vreme koje sam posvetio najnovijim film-verzijama toga bilo je SVE što sam voljan da bacim na tu bezveznu pričicu. Samo mi još fali prikvel repeticija i ceđenje suve drenovine onoga što me ni u izvornom pakovanju nije naročito preokupiralo. Couldn't care less.

STRANGER THINGS

– Nisam gledo ovo najnovije. Niti planiram. S ovom serijom sam se pozdravio posle druge, ili možda treće sezone. Činjenica da ni oko toga nisam siguran govori dovoljno o tome koliko me je briga. To je sa svakom novom sezonom sve više smrduckalo, a ovu varijantu gde je mutiralo u sapunsku operu i gde svaka epizoda traje ko kršten film – ćao, nema šanse. Radije bih gledo tuce novih, dobrih, različitih filmova, nego jednu priču silom rastegnutu na 20 nezanimljivih i/ili iritantnih likova i desetak „epizoda“ od kojih svaka traje ko film (100-ak min u proseku). Ko se s kim smuvao, ko je izašo iz klozeta, kako su drugarstvo i mladost pobedili Veknu (!) i ostala nagvaždanja – baš me živo zabole. Uostalom, evo kako su ljudi sa više vremena za bacanje na ovakve stvari lepo saželi šta ne valja u poslednjoj sezoni, i ovim duhovitim i rečitim primerima potvrdili moju intuiciju da na TO ne treba gubiti vreme. Pogledajte čitav ovaj video, ili, pošto je podeljen u chapters, nađite onaj, oko sredine, gde sasecaju THINGS: Half in the Bag: End of 2025 Catch-up (part 1), OVDE.

Od američkih žanrolikih serija koje još nisam overio, a deluje mi da bi vredelo, na vrhu gomile za „Možda, ako stignem“ stoji mi YELLOWJACKETS. Da je kraće, možda bih već pogledo, ali u trenutnoj konstelaciji obaveza ne usuđujem se da sve te sezone načnem sada, pa da ih razvlačim nedeljama ili mesecima (!), mada ću verovatno pokušati da to gledanje uglavim negde tokom ove guste godine…

Što me dovodi do onoga što zapravo JESAM pogledao. I što želim da vam preporučim.

THE CREEP TAPES, S02.

Druga sezona i dalje pokazuje da je Mark Duplas komičarski genije, da je njegov Psiho-Vučić jedna antologijska horor kreacija potentna da nosi serijal, velikim delom zato što je sam lik podložan psihopatskim transformacijama i igranju niza različitih likova.

Već sam vam ovde hvalio prvi film, iz kojega se ovo izrodilo; a zatim i njegov još bolji filmski nastavak; pa čak i prvu sezonu serije, kad se prešlo na format kraćih epizoda (otpr. 20-25 min). U linkovanim rivjuima već sam istakao razloge zbog kojih ovo itekakao valja overiti, a sad se ne bih ponavljao, nego samo želim da a) skrenem pažnju neredovnim čitaocima kojima su moje pohvale od ranije promakle; b) podsetim da je druga sezona izašla u decembru; i c) istaknem da nivo kvaliteta nije opao, da se to i dalje dobro drži i ima moj pečat preporuke.

Strogo gledano, 2/6 mi se nisu naročito dopale (vegan + ženska s bazenom), ali preostale 4 su sasvim na nivou ranijih Krip avantura.

I najzad – PLURIBUS.

Nova kreacija Vinsa Giligana, tatka na BREAKING BAD, što je bio glavni i najveći razlog da, ako treba, rodim vreme za gledanje ove serije. Jer, ako ste čitali moj raniji blog osvrt na BB, onda znate da tu seriju obožavam do imbecilnosti, pa stoga nije bilo dileme da li ću pogledati, kako/kad znam i umem, i njegovu najnoviju – naročito s obzirom na to da mi je i njen žanr bliskiji.

Ova serija nije horor – žanrovski je to SF drama s jakim elementima crne komedije/satire – ali predstavlja preradu i reimaginaciju brojnih SF-horor klasika kao što su SELO/DECA PROKLETIH, INVAZIJA KRADLJIVACA TELA, STEPFORDSKE ŽENE, JA SAM LEGENDA i sl. pa zato mestimično ima i creepy vibes kakve su ti uzori nosili.

Prva epizoda zapravo, iznenađujuće, počinje kao apdejt fore kojom započinju VRSTE (SPECIES): vanzemaljski signal sastoji se od šifre za DNK koji se raširi Zemljom putem ne baš mnogo ubedljivog inicijalnog amaterskog rušenja bezbednosnog protokola koji, po svojoj retardiranosti, ozbiljno prilazi onom raket-naučniku u PROMOTEJU koji reši da šakom pomazi alien pipak-zmiju-čudo. No, dobro. Kao što ja to uvek ponekad kažem, dobre serije imaju stotine mana, a loše samo jednu – da su dosadne, nezanimljive, glupe. PLURIBUS je dobra serija. Zato ću zažmuriti na jedno oko na poneke sitnice.

uostalom, tu je Karolina Vidra

Važno je samo da znate da horora skoro i da nema (mada ima nešto misterije, saspensa, pa i povremenih šokova) a da je SF uglavnom vezan za misaone, idejne dimenzije, a ne za spektakl (maske, efekti, kreature, alieni, tehnologija, andrmolji, leteći tanjiri).

Jednom kad se desi „epidemija“, i raščiste njene incijalne posledice, u prve dve epizode, ovo što sledi je jedna prilično kamerna drama, većim delom vezana za kuću glavne junakinje i za njene teme i dileme – mada, ima mrdanja odatle, i to prilično pompeznih, jer ovo je visokobudžetna serija, i prikazi globalnog stanja, povremeno kad se jave, ubedljivi su i spektakularni na nenametljiv način.

U PLURIBUSU „invazija“ nije tako očigledno maligna kao sve druge alien invazije koje ste do sada videli, uključujući one iz pomenutih filmova. Njena motivacija, koliko se može za sada dokučiti (naravno da 1. sezona nije zaokružena priča, nego svršava sa „ćeraćemo se još“), nema za cilj da Zemljane pobije, proždere, exploatiše, isisava, pretvara u nešto drugo… Ali, ona ipak invazija utoliko što jeste nametanje nečega što nismo tražili niti smo unapred znali šta nas čeka pa zato nismo voljno ni prihvatili, pa makar to nešto bilo „za naše dobro“.

Ova „invazija“ je kao lek koji roditelji na kvarno metnu detetu u hranu da vam bude bolje. Cela problematika je u tome – da li su nam ti alieni „roditelji“, da li smo mi baš „deca“, da li je to što su nam dali „lek“ i da li će nam od toga biti „bolje“…

A to nešto čime smo, ne sluteći i ne tražeći, počašćeni jeste – geštalt um. Svi umovi svih ljudi na Zemlji postanu JEDAN um, sa sećanjima i znanjima svih. Nema više laži ni prevare, nema pojedinaca, pa time ni sebičnosti, nego vladaju opšte bratstvo i jedinstvo i „svi za jednog – jedan za sve“. Ranije je u SF-u ova ideja kolektivnog uma bila uglavnom poistovećena sa bezumljem, sa zombifikacijom, kao u BODY SNATCHERS: svi su na fletlajnu, tupi, prazni, svedeni na insekte kojima „roj“, ili „kraljica“ komanduju šta da čine.

Ranije je komunizam bio predstavljan kao horor, a ti američki romani/filmovi bili su žanrifikovana demonizacija ideje kolektiviteta, iz pozicije kapitalističkog zapadnjačkog individualizma. Ova serija, blago levičarskog nagnuća, sa više simpatije, ili barem sa manje demonizovanja, bez džadžmentalizma, prikazuje svet u kojem odjednom više nema zločina, ratova, zla, pohlepe, gde ljude ni privatna svojina naročito ne zanima nego spavaju masovno na nekakvim igralištima, ko neke izbeglice u sopstvenom svetu.

Glavna junakinja je jedna od otprilike tuceta ljudi na Zemlji koji, ne zna se kako ni zašto, nisu bili zaraženi tim duhom kolektiviteta, imuni su na „virus“ zajedništva, pa su ostali individue, krhke, ranjive, sebične, grešne, kakve god. Pokušaji da se bar oni udruže među sobom i oforme Dirty Dozen koji će da svrgne aliene i vrati svet na staro brzo propadaju – neki od njih su doslovno kupljeni spremnošću kolektiva da im udovoljava svakoj želji, pa se tako najljigaviji od njih baškari u hedonističkom raju opustelog Las Vegasa gde je ceo šljašteći grad tu samo za njega… on samo okrene telefon, i ovi mu pošalju ženske, kockare, publiku i ostalo da mu hrani ego. I on se valja u tom ko svinjče u blatu. Ko bi to menjao, i zašto?! Gledajte seriju pa preispitajte taj lažni „kurve i kokain“ raj…

Pomenuta junakinja je duboko grešna – toliko da nekim gledaocima može biti odbojna kao i njeno ime, Kerol Sturka (njoj se malo gurka!), i njena profesija: nakucavačica treš SF soft erotike za domaćice, koja mrzi i svoje knjige i svoje čitaoce i sebe samu. Delom jeste odbojna i meni, ali ja volim priče sa antipatičnim, a na nekom nivou ipak prijemčivim likovima, pa mi brojne njene falinke koje se otkrivaju tokom serije nisu bile odbojne.

Kakve god da su one, glavna pitanja koja ova serija pokreće kroz tu buntovnu, tvrdoglavu egomanijačku likinju i njeno odbijanje da prihvati novonastali kolektivistički svet, jesu sledeća:

1) da li je individualnost kvalitet sama po sebi, čak i kad je individua prgava, sebična, sujetna, licemerna…?

2) da li je svet u kojem se svi pretvaraju u klonove Neda Flandersa raj ili pakao?

3) da li je sloboda, uklj. slobodu da se greši (tj. neograničena slobodna volja), važnija od delimične ograničenosti utapanja u kolektiv?

4) da li je „povratak na svet kakav je bio“ zaista poželjna stvar?

5) da li je opšta empatija i kolektivitet nešto baš toliko strašno?

i najzad, pitanje svih pitanja, nikad aktuelnije: 6) da li je kraj sveta lakše zamisliv od kraja kapitalizma? © Mark Fišer.

Danas, kad se čini da se opasno primičemo kraju sveta, gde su ludaci na čelu najmoćnijih država globalno još opasniji od ludaka kojega mi u ovoj Tunguziji imamo, vredi sve ovo dobro promisliti. PLURIBUS je pametno osmišljena i odlično realizovana serija koja vam neće nuditi sapunsko-opersko „specijal“-efekatsko vunovlačarenje i trla-baba-lan „spektakl“ zamajavanje poput ALIEN – DERRY – THINGSA, nego će vam svojim razumno laganim ritmom, bez usiljenih klifhengera i mehaničkih saspensa, držati pažnju ukoliko ste iole misleća, kontemplaciji i BUDNOSTI okrenuta osoba. A ako preferirate da DREMATE, uspavani i uljuljkani storijama koje ništa ne preispituju nego vam samo povlađuju i potvrđuju ono što već „znate“ i „mislite“, onda izvolte, eno vam ALIEN – DERRY – THINGS, pa bindžujte dok vam mozgovi ne istrule u gnjecavu kašu.

Da li je PLURIBUS savršena, genijalna, besprekorna serija? Nije. Čak i u njenoj prilično kompaktnoj dramaturgiji ima izvesnih retardacija koje ničemu ne služe, npr. na mikro-planu, ima jedna baš dugačka glasovna poruka koja se uključi svaki put kad naša Kerol nekoga pozove, i nju u celosti moramo da saslušamo jedno 20 puta, što je previše. Na makro-planu, sve etape dugog i mučnog putovanja onog Latino-Amera od njegove džunglaste ispizdine do USA nisu baš morale biti prikazane jer samo jedu vreme a nisu toliko zanimljive ni dramski opravdane.

Ipak, izvan tako nekih manje-više sitnica, ovo je jedna vrlo aktuelna, pametno zamišljena i realizovana „WHAT IF“ glavolomka koja će vas, kao malo koji TV produkt, ostaviti u nedoumicama i novim promišljanjima tema i ideja za koje ste mislili da već imate nađen, gotov odgovor.

Dobar SF uvek je služio da ponudi novu, iskošenu perspektivu iz koje se na svež način, novim očima iznova sagledava naš svet. PLURIBUS to čini na prvorazredan način.

недеља, 4. јануар 2026.

Razgovor o knjizi DOLAZAK HORORA: KNJIŽEVNOST Dejana Ognjanovića

Dragi moji, ako su vam dosadile ŽIKINE DINASTIJE, TESNE KOŽE i ostali obavezni (?!) činioci tzv. novogodišnjeg programa, i ako biste ovih dana da se opustite i pogledate nešto drugačije, sadržajnije, novije, zanimljivije, poučnije, hororičnije, evo jednog video priloga i od mene.

Na Festivalu srpskog filma fantastike (FSFF 2025) krajem decembra bio sam gost, i tom prilikom sam javnosti premijerno predstavio knjigu koju smatram mojim Magnum Opusom. U pitanju je DOLAZAK HORORA: KNJIŽEVNOST koju vam je prethodne jeseni, na Sajmu knjiga, prvi put ponudio moj izdavač, Orfelin.

Imate na blogu podatke o njoj, kome je to nekako promaklo neka pročačka, ali neću vas ovom prilikom podsećati na njih. Umesto toga, pogledajte razgovor koji je sa mnom vodio Nenad Bekvalac, i iz njega ćete steći jasniju sliku o tome ŠTA je ta knjiga, KAKO je i ZAŠTO nastala, ŠTA u njoj ima, vredi li to i da li vas zanima. Razgovor je bio dinamičan, zabavan i vredan pažnje, a tridesetak prisutnih posetilaca ispoljili su hvale vredno interesovanje za knjigu, tokom promocije i nakon nje.

Moje neskromno mišljenje je da niko u ovoj zemlji (a i u okolnima) ko sebe smatra ljubiteljem horor žanra ne može sebi da dopusti da ne poseduje i ne pročita temeljno ovu knjigu, jer ona sadrži obilje vrednih i prosvetljujućih činjenica i analiza koji će vam osvetliti prisustvo i prijem horora na ovim prostorima. Ko ovu knjigu još uvek nema, može je naručiti od Orfelina, ili od mene, ili je kupiti po prilično većoj ceni u knjižarama. U bibliotekama je nemojte očekivati, jer je na latinici, a ovaj veleizdajnički kriminalni režim rešio je da glumi "patriotizam" i Srboljublje tako što sada daje podršku za otkup samo onih knjiga koje su objavljene na kirilici...

Video je svojim telefonom ljubazno snimio veliki poklonik horora, Saša Avramović, i okačio ga na Jutjub, na čemu mu snažno zahvaljujem, a ja ga sada delim sa vama. Ko želi da to pogleda na Jutjubu, može na ovom linku: https://www.youtube.com/watch?v=IUlW0YQvvdI

Ko želi embedovano u okviru ovog posta, evo i ta varijanta:

среда, 31. децембар 2025.

Želje i čestitke za 2026-tu!

Narode, nikad gora vremena, nikad mračnije perspektive, i to, što je najgore, na globalnom planu, a ne samo u ovom našem hemoroidu na čmaru globusa, u ovom retardiranom Ćacilendu.

Ipak, kalendar zapoveda da moramo hiniti nekakav optimizam, ne?