Dimitrije Vojnov o romanu ZADUŠNICE

Nedavno sam ovde podelio vanredno pohvalne stvari koje su o mom romanu ZADUŠNICE napisali neki profesori književnosti iz Srbije, Crne Gore, Hrvatske, BiH i Poljske.

A sad – nešto sasvim drukčije! Stvari koje slede su malo više kritički intonirane, a dolaze od strane nekoga ko nije profesor književnosti, ali su mu ukus i procene vezani za tu umetnost prilično relevantni. Mislim na Dimitrija Vojnova, dramaturga, scenaristu i filmskog kritičara, koji je nedavno okačio svoj sud o mom romanu na sajtu Goodreads.

S Vojnovim sam imao čudan love-hate odnos: prvo smo dobro drugovali (otprilike 2003-2009), pa smo se hejtovali, pa smo se ignorisali, pa smo došli do neke neodređene faze tihog uzajamnog polupoštovanja/polugnušanja na daljinu, uz Vojnovljevu čuvenu prijavu, na jednom mrtvom forumu: „Postoje dobri ljudi, loši ljudi i Dejan Ognjanović“… Dokle god prevazilazim uobičajene kategorije – dobro je! S onu stranu dobra i zla, štono reko Niče.

U svakom slučaju, ja ne mogu da ne poštujem ukus nekoga ko izuzetno ceni (i ubedljivo argumentuje ljubav za) moje romane NAŽIVO i PROKLETIJE, bez obzira što, rekao bih, ZAVODNIKA delom nije razumeo, a delom to zaista nije njegova šolja čaja, pa mu se ne bi mnogo svideo ni da ga je razumeo. Takođe ne mogu da ne poštujem to što on, kao malo ko u Srbiji, razdvaja autora i delo, u smislu da o meni kao osobi izgleda nema najbolje mišljenje, ali o mojim delima uglavnom ima, i to javno iznosi. Za većinu drugih ljudi ja sam ili a) odličan pisac i divna osoba, ili b) loš pisac i đubre od čoveka, sa vrlo malobrojnom grupacijom koja misli da sam c) osrednji pisac i nebitna osoba. Jedino Dimbo smatra, izgleda, da sam osoba upitnih moralnih i ljudskih kvaliteta, koja uprkos tome (ili baš zbog toga?) stvara relevantna umetnička dela, zanimljiva čak i onda kad, po njemu, nisu sasvim uspela.

Što se tiče njegovog osvrta na ZADUŠNICE, slažem se sa skoro svime što je napisao, osim… vidi ispod.

 

 

Dimitrije Vojnov o romanu ZADUŠNICE

December 13, 2025

https://www.goodreads.com/book/show/200315572-zadu-nice

 

Horor romani Dejana Ognjanovića se razlikuju od ostatka ponude na našoj sceni zbog svog spoja veoma imaginativne strave i visoke ambicije samog rukopisa da iskorači iz okvira žanra i ponudi nešto više, usput ne zaboravljajući da ispuni sve postulate uspešnog žanrovskog dela.

Otud, NAŽIVO i PROKLETIJE ostaju romani koji su i po ambiciji i po izvedbi za klasu iznad ostatka žanrovske ponude, ali bogami ne zaostaju ni za generalnom proznom scenom u okvirima onoga što duhovito nazivamo visokom književnošću kod nas.

Logično je da Ognjanovićev verovatno najmanje ambiciozan horor roman postigne možda i najviše u pogledu nagrada i približavanja NINovoj nagradi. S jedne strane, naravno, besmisleno je žaliti se na uspehu koji su ZADUŠNICE postigle u najmanju ruku jer novi romani vuku stare, prilika da se kroz slabije delo otkrije pisac i da se čitaoci upoznaju sa nadmoćnim ostvarenjima itekako postoji, s druge strane, taj uspeh i nije nezaslužen jer ovaj roman ima svoje kvalitete, ali ukupno uzev velika je šteta što NAŽIVO i PROKLETIJE nisu ovako daleko dobacile jer bi onda mogle da imaju konstruktivniji uticaj na ostatak scene.

ZADUŠNICE s druge strane ne mogu imati naročito povoljan utisak na scenu, izuzev varljivog utiska da baš od svega može da se napravi roman.

Ipak, pažljivijim čitanjem, videćemo da nepodnošljiva lakoća pisanja romana ZADUŠNICE nije baš takva kao što izgleda.

U ovom romanu, Ognjanović se uključuje u internacionalni žanrovski dijalog, nudeći autohtoni srpski ugao gledanja na pitanje ustajanja iz mrtvih u kom oživljeni pokojnici imaju neke nesuvisle, animalne i generalno nekoherentne namere, da ne kažemo da su zombiji - pošto u ovom romanu oni to tek delimično jesu.

Dakle, ZADUŠNICE jesu u širem smislu satirični zombi roman, s tim što je Ognjanović ipak suviše žanrovski prefinjen da njegovi oživeli mrtvaci budu agresivno gladni mozga. Iz tog rešenja gde ovo i jesu nisu zombiji, Ognjanović gradi jedan situacioni kapital u kom junaci imaju izbora, imaju prostora da se ispolje i ne nalaze se u neprekidnoj poteri i napetosti, mada povremeno ima i toga. Žanrovska nadgradnja horor tropa je ovde sprovedena dobro, nije iznova napisan playbook kako će zombiji biti prikazani u romanima ili na filmu, uostalom i viđali smo ih u sličnim formama, ali jeste postavljen dobar okvir za psihološko-kulturalnu studiju.

U pogledu ljudi dovedenih u horor situaciju, Ognjanović se bavi galerijom karikaturalnih likova iz južnih delova Srbije. Za razliku od neobjašnjivog uzroka kako su pokojnici postali zombiji, kod živih ljudi, Ognjanović vrlo jasno objašnjava na koji način su postali kreteni. Dakle, objašnjen je sunovrat prosečnog Srbina kojem su pomogle krize, ratovi, sankcije, stari mediji, novi mediji, teorije ali i prakse zavere itd. Vrlo malo ovde ima ljudi sa kojima se čitalac može identifikovati ali ne mari jer svi ovi tipski likovi su nam dobro poznati i iz svakodnevice i iz popularne kulture koja fetišizuje lik Srbina iz unutrašnjosti kao raspojasanog idiota.

U tom domenu popularne kulture, ovaj roman nailazi na svoj prvi neuspeo eksperiment. Naime, reč je o satiričnom romanu ali pored satire ovde Ognjanovič pribegava i jednom krajnje klasičnom humoru i u sklopu toga ima junake koji se nalaze u duhovitim situacijama i izgovaraju duhovite rečenice.

Kad je reč o konstruisanju duhovitih situacija, Ognjanović je uglavnom uspešan. I tu čak ima nekih situacija koje su osmišljene tako da prevazilaze možda i ono što smo viđali na filmu i drugoj literaturi.

Kad je o dijalogu reč, junaci jako puno pokušavaju da budu duhoviti kroz poznate verbalne dosetke koje su već postale deo narodne svakodnevice. Iako, pretpostavljam da je Ognjanovićeva intencija bila da prikaže između ostalog i grčevitu potrebu svojih debilizovanih likova da budu duhoviti u svakoj prilici tako što ispaljuju poznate rečenice i koriste ih kao impuls za smejanje, ono što čitalac dobija je utisak da nam se ovde plasiraju vicevi "s bradom".

Baziranje humora na "vicevima s bradom" je ne samo legitimina već i česta humoristička strategija - recimo KURSADŽIJE su izgradile karijeru izvodeći dramatizacije dobro poznatih starih viceva, svesno koristeći predznanje publike. Međutim, meni se čini da je Ognjanovićeva ideja bila da je kursadžijska eksploatacija starih viceva u stvari dokaz gluposti junaka, no nisam siguran da čitaoci koji ipak drugačije identifikuju stvari to vide na isti način.

Dakle, dijaloški segment humora je prvi krupan problem romana iako je sam pokušaj dobro zamišljen na nivou koncepta.

Drugi problem romana je to što zapravo nema jasan okvir i sačinjen je od niza epizoda koje su narativno povezane, ne bih rekao labavo ali ne baš ni snažno. Naravno, kad govorimo o kosturu priče, i labavi ume da zabavi, ali roman se "vrlo diskretno" kreće nekuda, on nema neko krupno ishodište, ima više svojevrsne klimakse za pojedinačne junake, nego što se osnovna priča zapravo privodi nekom zaključenju.

U tom pogledu, labava struktura romana na stranu, Ognjanović u ZADUŠNICAMA gubi jedan od osnovnih aduta svoja dva najsnažnija romana a to je zamajac priče koja ih čini poslovičnim page-turnerima. Prosto, ovde imamo jedan zapušten stil, takođe nesvojstven Ognjanovićevom inače vrlo konkretnom i narativno disciplinovanom rukopisu. Ovde su situacijama stvari stoje, zasuti smo dugim dijalozima koji su velikim delom pozajmljeni iz raznih viceva, sa idejom da eto vidimo da su junaci moroni i prosto ovo je roman koji može da se čita sa radoznalošću ali da se to čitanje isto tako u bilo kom trenutku prekine.

Gledam po sebi, ovaj roman sa pročitao iz nekoliko serija, ali zapravo sam ga započeo mesecima ranije i posle svake sesije nisam imao naročitu potrebu da mu se vraćam. Smatram da je osnovni razlog za to raspušten stil.

Čini mi se da je Ognjanović vrlo svesno koncipirao ZADUŠNICE kao svoj minor work, a naša kulturna javnost koja je mentalno mnogo bliže njegovim junacima iz ovog romana, prepoznala je to kao nešto bitno ozbiljnije.

ZADUŠNICE svakako ostaju roman vredan pažnje, u okvirima naše scene ali i neuporedivo manje bitno delo od NAŽIVO i PROKLETIJA, pa i ZAVODNIKA koji je takođe imao karakteristično iskoračivanje iz kanona ali upravo u drugom smeru, ka jačoj stilskoj rigoroznosti.

Očigledno je da kada čovek odluči da našali, i da se posluži glupim ili hajde da kažemo glupo primenjenim vicevima, može biti shvaćen ozbiljno kod nas.

 

* * *

A sad opet ja. For what it’s worth.

Što se tiče specifičnog humora „s bradom“ u ovom romanu, on ima mnogo više varijacija nego onaj KURSADŽIJSKI s kojim ga Vojnov pomalo površno poredi. Postoje citati, varijacije i aluzije na replike iz poznatih filmova, serija, itsl. Postoje izreke „iz naroda“, lokalni južnjački idiomi, pri čemu se neki izgovaraju, a neki dramatizuju. Neke moji likovi svesno citiraju, a neke ne. Neke svesno izgovaraju s namerom da budu duhoviti, a neke kazuju tako da sami ispadaju smešni… A motivacija za upotrebu humora uglavnom nije ta da likovi koji izgovaraju te citatno-aluzivne i vickasto-vicoidne replike zazvuče kao moroni. Ali – prepustiću nekom studentu ili profesoru književnosti da napiše rad „Vrste i oblici humora i parodije u romanu ZADUŠNICE Dejana Ognjanovića“, pa ne bih da im olakšavam posao previše. Nek zarade te svoje profesorske plate! Dosta više Andrić, Crnjanski i Kiš – nek neko od te akademske bratije malo magistrira i doktorira na meni!

Što se tiče „labave strukture romana“, mislim da Vojnov ovde zapada u nekoliko problema istovremeno: 1) kao filmski dramaturg, on traži standardnu linearnu storiju s jednim centralnim likom/zapletom, dok ovde nema pravog istaknutog protagoniste, jer roman prati više likova ili grupica likova (familije, ljubavnici i sl), i to nije omaška ni propust nego, prosto, alternativna, ali legitimna opcija; i 2) on traži „pageturner“ od romana koji je pretežno satiričan, a ne hororičan, što je promašeno koliko i tražiti saspens u IMA LI PILOTA U AVIONU.

S druge strane, kada na kraju implicira da je ovaj roman jedna "šala" - "čovek odlučio da se našali" - on upada u oveštalu zabludu kako je komedija niži, lakši žanr, kako je humor niža vrsta, nižih ambicija, i opštih postignuća. Ovaj roman je ipak poprilično ozbiljniji od "čovek odlučio da se našali", i u nameri i u izvedbi, i nepošteno je (i netačno) reći da su oni koji su ga ozbiljno shvatili time ispali glupi. 

ZADUŠNICE nemaju jednog glavnog lika zato što je ovo roman o Srbiji, gde je individualnost retka, pridavljena, a čak i kad deluje da postoji, samo ako malo zagrebeš vidiš iza „individualca“ člansku kartu nacije, veroispovesti, roda/pola, političke stranke, interesne grupe, klike, sekte… A pošto je roman o Srbiji, njegova struktura mora da bude malkice karnevalskija, haotičnija, epizodičnija, neurednija, manje anglosaksonski streamlined, jer Srbin i kad krene sa linearnom naracijom, brzo se umori, po principu – krene sa „A, B, V, G, D, Đ, E“ i kad dođe do E, on kaže „E, dokurca!“

Sad, nisam se JA umorio i reko „E, dokurca“ gradeći taj roman, nego sam smatrao da je takav organizacioni princip prikladniji temi i ideji romana, koja se tako odražava i na formalnom planu. Glavni lik ovog romana je Srbija, a ne Pera, Mika, Žika… a zaplet romana je haos Srbije (i to koliko je on blizu površine, koliko mu malo fali da pomoli njušku na najmanji greb) a ne traktat ustrojen kao doktorski rad. Osim toga, ako je zapazio da svaki od tih malih narativnih lukova, koji prate zasebne likove, ima neku svoju dramsku kulminaciju, trebalo bi da pojmi da je time vezana mašnica i na temu romana, odnosno da knjizi ne treba nekakva opšta kulminacija, sveopšti zajednički rasplet, jer rasplet priče zvane „Srbija“ je amalgam svih tih malih, što hepiendova, što fletlajna, što tragi(komi)čnih krajeva, što vraćanja na početnu poziciju / vrtenje u krug…

No, dobro. To je samo moje mišljenje. Kad je pa neki autor znao o čemu mu je knjiga i kakva je? Samo kažem ovo, onako, diskusije (i istorije) radi.

A imate li VI neko mišljenje o svemu ovome? I zašto se ono ne nalazi na GUDRIDSU?

Napišite ga barem ovde, ispod, ako se gnušate Gudridsa.

 

35 godina filma SVETO MESTO (Đorđe Kadijević i Dejan Ognjanović)

Na nedavno održanom IV izdanju festivala horor filma „Odraz strave”, u petak 19.12. upriličena je specijalna projekcija povodom 35 godina od premijere filma SVETO MESTO.

            Zatim je, posle filma, održan i masterklas: „Tri i po decenije Svetog Mesta“. Govorio je scenarista i reditelj, Đorđe Kadijević; moderator je bio dr Dejan Ognjanović.

            Kao i obično, taj film je bio samo povod, a razgovor je otišao u veće širine i dubine.

            Iako je događaj upriličen baš na tzv. Svetog Nikolu, jednu od najslavnijih srpskih slava, salu DKC-a je napunilo nekih 70-ak posetilaca. Bilo je lepo videti toliku ljubav i poštovanje živoj legendi srpskog filma strave.

            Kadija je baš na tzv. Badnji dan 2026. proslavio svoj 93. rođendan (!). On se i dalje dobro drži za svoje godine, ali ako pogledate donji snimak shvatićete zašto sam ipak razgovor ograničio na 45 minuta.

            Snimak je svojim telefonom ljubazno načinio veliki poklonik horora, Saša Avramović, i okačio ga na Jutjub, a ja ga sada delim sa vama. Ko želi da to pogleda na Jutjubu, može na ovom linku: https://www.youtube.com/watch?v=W_xt9ahi6qA

            Ili, embedovano odmah ispod.

PLURIBUS (2025)

Nekoliko zanimljivih hororolikih serija privuklo je mase tokom prošle godine. Srećom, ne i mene; većim delom zato što sam bio prezauzet raznim pisanjima, a manjim i zato što mi se, naprosto, nisu dovoljno snažno gledale da na njih straćim ono malo vremena koje sam mogao posvetiti gledanju bilo čega. Ipak, pošto me povremeno priupitaju za njih, evo ukratko šta nisam gledo, i zašto, a šta jesam, i preporučujem.

            ALIEN: EARTH 

– Nisam gledo. U normalna vremena gledo bih bilo šta s alienima; sva sreća pa sam tokom leta privršavao moju knjižurinu DOLAZAK HORORA: KNJIŽEVNOST, te nisam smesta ovo overio. Sreća, kažem, jer sve što sam potom pročitao i video o ovoj seriji dovodi u pitanje moju želju da je ikada pogledam. Možda ako bih našao neki dajdžest, best of, ali imam utisak da su i likovi i fabula izrazito nezanimljivi da bih to gledo ucelo. Dakle, možda, nekad, ali slabo verovatno.

            IT: WELCOME TO DERRY 

Kingu se sviđa: šta još reći?

– Nisam gledo. Niti bih to gledo, sve i da mi plate. Ionako To smatram slabim romanom, a vreme koje sam posvetio najnovijim film-verzijama toga bilo je SVE što sam voljan da bacim na tu bezveznu pričicu. Samo mi još fali prikvel repeticija i ceđenje suve drenovine onoga što me ni u izvornom pakovanju nije naročito preokupiralo. Couldn't care less.

            STRANGER THINGS 

– Nisam gledo ovo najnovije. Niti planiram. S ovom serijom sam se pozdravio posle druge, ili možda treće sezone. Činjenica da ni oko toga nisam siguran govori dovoljno o tome koliko me je briga. To je sa svakom novom sezonom sve više smrduckalo, a ovu varijantu gde je mutiralo u sapunsku operu i gde svaka epizoda traje ko kršten film – ćao, nema šanse. Radije bih gledo tuce novih, dobrih, različitih filmova, nego jednu priču silom rastegnutu na 20 nezanimljivih i/ili iritantnih likova i desetak „epizoda“ od kojih svaka traje ko film (100-ak min u proseku). Ko se s kim smuvao, ko je izašo iz klozeta, kako su drugarstvo i mladost pobedili Veknu (!) i ostala nagvaždanja – baš me živo zabole. Uostalom, evo kako su ljudi sa više vremena za bacanje na ovakve stvari lepo saželi šta ne valja u poslednjoj sezoni, i ovim duhovitim i rečitim primerima potvrdili moju intuiciju da na TO ne treba gubiti vreme. Pogledajte čitav ovaj video, ili, pošto je podeljen u chapters, nađite onaj, oko sredine, gde sasecaju THINGS: Half in the Bag: End of 2025 Catch-up (part 1), OVDE.

            Od američkih žanrolikih serija koje još nisam overio, a deluje mi da bi vredelo, na vrhu gomile za „Možda, ako stignem“ stoji mi YELLOWJACKETS. Da je kraće, možda bih već pogledo, ali u trenutnoj konstelaciji obaveza ne usuđujem se da sve te sezone načnem sada, pa da ih razvlačim nedeljama ili mesecima (!), mada ću verovatno pokušati da to gledanje uglavim negde tokom ove guste godine…

            Što me dovodi do onoga što zapravo JESAM pogledao. I što želim da vam preporučim.

            THE CREEP TAPES, S02.

            Druga sezona i dalje pokazuje da je Mark Duplas komičarski genije, da je njegov Psiho-Vučić jedna antologijska horor kreacija potentna da nosi serijal, velikim delom zato što je sam lik podložan psihopatskim transformacijama i igranju niza različitih likova.

            Već sam vam ovde hvalio prvi film, iz kojega se ovo izrodilo; a zatim i njegov još bolji filmski nastavak; pa čak i prvu sezonu serije, kad se prešlo na format kraćih epizoda (otpr. 20-25 min). U linkovanim rivjuima već sam istakao razloge zbog kojih ovo itekakao valja overiti, a sad se ne bih ponavljao, nego samo želim da a) skrenem pažnju neredovnim čitaocima kojima su moje pohvale od ranije promakle; b) podsetim da je druga sezona izašla u decembru; i c) istaknem da nivo kvaliteta nije opao, da se to i dalje dobro drži i ima moj pečat preporuke.

            Strogo gledano, 2/6 mi se nisu naročito dopale (vegan + ženska s bazenom), ali preostale 4 su sasvim na nivou ranijih Krip avantura.

 

            I najzad – PLURIBUS. 

Nova kreacija Vinsa Giligana, tatka na BREAKING BAD, što je bio glavni i najveći razlog da, ako treba, rodim vreme za gledanje ove serije. Jer, ako ste čitali moj raniji blog osvrt na BB, onda znate da tu seriju obožavam do imbecilnosti, pa stoga nije bilo dileme da li ću pogledati, kako/kad znam i umem, i njegovu najnoviju – naročito s obzirom na to da mi je i njen žanr bliskiji.

            Ova serija nije horor – žanrovski je to SF drama s jakim elementima crne komedije/satire – ali predstavlja preradu i reimaginaciju brojnih SF-horor klasika kao što su SELO/DECA PROKLETIH, INVAZIJA KRADLJIVACA TELA, STEPFORDSKE ŽENE, JA SAM LEGENDA i sl. pa zato mestimično ima i creepy vibes kakve su ti uzori nosili.

            Prva epizoda zapravo, iznenađujuće, počinje kao apdejt fore kojom započinju VRSTE (SPECIES): vanzemaljski signal sastoji se od šifre za DNK koji se raširi Zemljom putem ne baš mnogo ubedljivog inicijalnog amaterskog rušenja bezbednosnog protokola koji, po svojoj retardiranosti, ozbiljno prilazi onom raket-naučniku u PROMOTEJU koji reši da šakom pomazi alien pipak-zmiju-čudo. No, dobro. Kao što ja to uvek ponekad kažem, dobre serije imaju stotine mana, a loše samo jednu – da su dosadne, nezanimljive, glupe. PLURIBUS je dobra serija. Zato ću zažmuriti na jedno oko na poneke sitnice.

uostalom, tu je Karolina Vidra

            Važno je samo da znate da horora skoro i da nema (mada ima nešto misterije, saspensa, pa i povremenih šokova) a da je SF uglavnom vezan za misaone, idejne dimenzije, a ne za spektakl (maske, efekti, kreature, alieni, tehnologija, andrmolji, leteći tanjiri).

            Jednom kad se desi „epidemija“, i raščiste njene incijalne posledice, u prve dve epizode, ovo što sledi je jedna prilično kamerna drama, većim delom vezana za kuću glavne junakinje i za njene teme i dileme – mada, ima mrdanja odatle, i to prilično pompeznih, jer ovo je visokobudžetna serija, i prikazi globalnog stanja, povremeno kad se jave, ubedljivi su i spektakularni na nenametljiv način.

            U PLURIBUSU „invazija“ nije tako očigledno maligna kao sve druge alien invazije koje ste do sada videli, uključujući one iz pomenutih filmova. Njena motivacija, koliko se može za sada dokučiti (naravno da 1. sezona nije zaokružena priča, nego svršava sa „ćeraćemo se još“), nema za cilj da Zemljane pobije, proždere, exploatiše, isisava, pretvara u nešto drugo… Ali, ona ipak invazija utoliko što jeste nametanje nečega što nismo tražili niti smo unapred znali šta nas čeka pa zato nismo voljno ni prihvatili, pa makar to nešto bilo „za naše dobro“.

Ova „invazija“ je kao lek koji roditelji na kvarno metnu detetu u hranu da vam bude bolje. Cela problematika je u tome – da li su nam ti alieni „roditelji“, da li smo mi baš „deca“, da li je to što su nam dali „lek“ i da li će nam od toga biti „bolje“…

            A to nešto čime smo, ne sluteći i ne tražeći, počašćeni jeste – geštalt um. Svi umovi svih ljudi na Zemlji postanu JEDAN um, sa sećanjima i znanjima svih. Nema više laži ni prevare, nema pojedinaca, pa time ni sebičnosti, nego vladaju opšte bratstvo i jedinstvo i „svi za jednog – jedan za sve“. Ranije je u SF-u ova ideja kolektivnog uma bila uglavnom poistovećena sa bezumljem, sa zombifikacijom, kao u BODY SNATCHERS: svi su na fletlajnu, tupi, prazni, svedeni na insekte kojima „roj“, ili „kraljica“ komanduju šta da čine.  

Ranije je komunizam bio predstavljan kao horor, a ti američki romani/filmovi bili su žanrifikovana demonizacija ideje kolektiviteta, iz pozicije kapitalističkog zapadnjačkog individualizma. Ova serija, blago levičarskog nagnuća, sa više simpatije, ili barem sa manje demonizovanja, bez džadžmentalizma, prikazuje svet u kojem odjednom više nema zločina, ratova, zla, pohlepe, gde ljude ni privatna svojina naročito ne zanima nego spavaju masovno na nekakvim igralištima, ko neke izbeglice u sopstvenom svetu.

Glavna junakinja je jedna od otprilike tuceta ljudi na Zemlji koji, ne zna se kako ni zašto, nisu bili zaraženi tim duhom kolektiviteta, imuni su na „virus“ zajedništva, pa su ostali individue, krhke, ranjive, sebične, grešne, kakve god. Pokušaji da se bar oni udruže među sobom i oforme Dirty Dozen koji će da svrgne aliene i vrati svet na staro brzo propadaju – neki od njih su doslovno kupljeni spremnošću kolektiva da im udovoljava svakoj želji, pa se tako najljigaviji od njih baškari u hedonističkom raju opustelog Las Vegasa gde je ceo šljašteći grad tu samo za njega… on samo okrene telefon, i ovi mu pošalju ženske, kockare, publiku i ostalo da mu hrani ego. I on se valja u tom ko svinjče u blatu. Ko bi to menjao, i zašto?! Gledajte seriju pa preispitajte taj lažni „kurve i kokain“ raj…

Pomenuta junakinja je duboko grešna – toliko da nekim gledaocima može biti odbojna kao i njeno ime, Kerol Sturka (njoj se malo gurka!), i njena profesija: nakucavačica treš SF soft erotike za domaćice, koja mrzi i svoje knjige i svoje čitaoce i sebe samu. Delom jeste odbojna i meni, ali ja volim priče sa antipatičnim, a na nekom nivou ipak prijemčivim likovima, pa mi brojne njene falinke koje se otkrivaju tokom serije nisu bile odbojne.

Kakve god da su one, glavna pitanja koja ova serija pokreće kroz tu buntovnu, tvrdoglavu egomanijačku likinju i njeno odbijanje da prihvati novonastali kolektivistički svet, jesu sledeća:

1) da li je individualnost kvalitet sama po sebi, čak i kad je individua prgava, sebična, sujetna, licemerna…?

2) da li je svet u kojem se svi pretvaraju u klonove Neda Flandersa raj ili pakao?

3) da li je sloboda, uklj. slobodu da se greši (tj. neograničena slobodna volja), važnija od delimične ograničenosti utapanja u kolektiv?

4) da li je „povratak na svet kakav je bio“ zaista poželjna stvar?

5) da li je opšta empatija i kolektivitet nešto baš toliko strašno?

i najzad, pitanje svih pitanja, nikad aktuelnije: 6) da li je kraj sveta lakše zamisliv od kraja kapitalizma? © Mark Fišer.

Danas, kad se čini da se opasno primičemo kraju sveta, gde su ludaci na čelu najmoćnijih država globalno još opasniji od ludaka kojega mi u ovoj Tunguziji imamo, vredi sve ovo dobro promisliti. PLURIBUS je pametno osmišljena i odlično realizovana serija koja vam neće nuditi sapunsko-opersko „specijal“-efekatsko vunovlačarenje i trla-baba-lan „spektakl“ zamajavanje poput ALIEN – DERRY – THINGSA, nego će vam svojim razumno laganim ritmom, bez usiljenih klifhengera i mehaničkih saspensa, držati pažnju ukoliko ste iole misleća, kontemplaciji i BUDNOSTI okrenuta osoba. A ako preferirate da DREMATE, uspavani i uljuljkani storijama koje ništa ne preispituju nego vam samo povlađuju i potvrđuju ono što već „znate“ i „mislite“, onda izvolte, eno vam ALIEN – DERRY – THINGS, pa bindžujte dok vam mozgovi ne istrule u gnjecavu kašu.

Da li je PLURIBUS savršena, genijalna, besprekorna serija? Nije. Čak i u njenoj prilično kompaktnoj dramaturgiji ima izvesnih retardacija koje ničemu ne služe, npr. na mikro-planu, ima jedna baš dugačka glasovna poruka koja se uključi svaki put kad naša Kerol nekoga pozove, i nju u celosti moramo da saslušamo jedno 20 puta, što je previše. Na makro-planu, sve etape dugog i mučnog putovanja onog Latino-Amera od njegove džunglaste ispizdine do USA nisu baš morale biti prikazane jer samo jedu vreme a nisu toliko zanimljive ni dramski opravdane.

Ipak, izvan tako nekih manje-više sitnica, ovo je jedna vrlo aktuelna, pametno zamišljena i realizovana „WHAT IF“ glavolomka koja će vas, kao malo koji TV produkt, ostaviti u nedoumicama i novim promišljanjima tema i ideja za koje ste mislili da već imate nađen, gotov odgovor.

Dobar SF uvek je služio da ponudi novu, iskošenu perspektivu iz koje se na svež način, novim očima iznova sagledava naš svet. PLURIBUS to čini na prvorazredan način. 

Razgovor o knjizi DOLAZAK HORORA: KNJIŽEVNOST Dejana Ognjanovića

Dragi moji, ako su vam dosadile ŽIKINE DINASTIJE, TESNE KOŽE i ostali obavezni (?!) činioci tzv. novogodišnjeg programa, i ako biste ovih dana da se opustite i pogledate nešto drugačije, sadržajnije, novije, zanimljivije, poučnije, hororičnije, evo jednog video priloga i od mene.

            Na Festivalu srpskog filma fantastike (FSFF 2025) krajem decembra bio sam gost, i tom prilikom sam javnosti premijerno predstavio knjigu koju smatram mojim Magnum Opusom. U pitanju je DOLAZAK HORORA: KNJIŽEVNOST koju vam je prethodne jeseni, na Sajmu knjiga, prvi put ponudio moj izdavač, Orfelin.

            Imate na blogu podatke o njoj, kome je to nekako promaklo neka pročačka, ali neću vas ovom prilikom podsećati na njih. Umesto toga, pogledajte razgovor koji je sa mnom vodio Nenad Bekvalac, i iz njega ćete steći jasniju sliku o tome ŠTA je ta knjiga, KAKO je i ZAŠTO nastala, ŠTA u njoj ima, vredi li to i da li vas zanima. Razgovor je bio dinamičan, zabavan i vredan pažnje, a tridesetak prisutnih posetilaca ispoljili su hvale vredno interesovanje za knjigu, tokom promocije i nakon nje. 

            Moje neskromno mišljenje je da niko u ovoj zemlji (a i u okolnima) ko sebe smatra ljubiteljem horor žanra ne može sebi da dopusti da ne poseduje i ne pročita temeljno ovu knjigu, jer ona sadrži obilje vrednih i prosvetljujućih činjenica i analiza koji će vam osvetliti prisustvo i prijem horora na ovim prostorima. Ko ovu knjigu još uvek nema, može je naručiti od Orfelina, ili od mene, ili je kupiti po prilično većoj ceni u knjižarama. U bibliotekama je nemojte očekivati, jer je na latinici, a ovaj veleizdajnički kriminalni režim rešio je da glumi "patriotizam" i Srboljublje tako što sada daje podršku za otkup samo onih knjiga koje su objavljene na kirilici...

           Video je svojim telefonom ljubazno snimio veliki poklonik horora, Saša Avramović, i okačio ga na Jutjub, na čemu mu snažno zahvaljujem, a ja ga sada delim sa vama. Ko želi da to pogleda na Jutjubu, može na ovom linku: https://www.youtube.com/watch?v=IUlW0YQvvdI

            Ko želi embedovano u okviru ovog posta, evo i ta varijanta: 

Želje i čestitke za 2026-tu!

 Narode, nikad gora vremena, nikad mračnije perspektive, i to, što je najgore, na globalnom planu, a ne samo u ovom našem hemoroidu na čmaru globusa, u ovom retardiranom Ćacilendu. 

Ipak, kalendar zapoveda da moramo hiniti nekakav optimizam, ne?

            Najmračnije je pred svitanje.

            A ovaj mrak već predugo traje.

            Da li će u Novoj Godini da nam najzad svane?

Ili ćemo i u onu narednu ući sa Huljom na grbači?

            Ko preživi, pričaće.

            A do tada, evo vam ih moje želje i čestitke za 2026-tu!

DA SE PO SRPSKI PRIZIVA I SLAVI

DA SE DECA VRATE STARIM VREDNOSTIMA

DA SE NE OBOŽAVAJU LAŽNI IDOLI

DA SISTEM PRORADI 

DA POVRATIMO EGIPAT

DA NAJBOLJI POBEDE

SAMO LEPE I PROROČKE ČESTITKE DA DOBIJATE

DA KROZ ZLO NEOKALJANI I USPRAVNI PROĐETE

DA OMLADINA NE IZNEVERI

DA UVEK BUDETE NA PRAVOJ STRANI

DA PAZITE GDE GAZITE

DA STE ZDRAVI

DA IMATE KROV NAD GLAVOM

DA IMATE GDE ZA NOVU GODINU

U NAJBOLJEM DRUŠTVU

DA IMATE PUNO PARA

DA DOBIJETE KANALIZACIJU

DA IMATE DOVOLJNO GORIVA

DA NAJZAD ODSLUŽITE NOVOUVEDENU VOJSKU

DA DOBRO RAZMISLITE

 

DA SAMO LEPE SLIKE DOBIJATE

DA SAMO DOBRE KNJIGE ČITATE

DA ZNATE ČIJE FILMSKE PREPORUKE DA PRATITE

DA PAZITE GDE SEDATE

DA DIŠETE PUNIM PLUĆIMA

DA ČUVATE MENTALNO ZDRAVLJE

DA NE GLEDATE PREDUGO U PONOR

DA NE NASEDATE NA PROPAGANDU

DA ČITATE SAMO DOBRE KNJIGE

SAMO OPTIMISTIČNE KNJIGE

I ODLIČNE KNJIGE

DA VAM JE TRPEZA BOGATA I UKUSNA

UZ DVIJE ŽLICE GARMONBOZIJE

DA NE SLUŠATE BUDALE

DA SE NE DRUŽITE S BUDALAMA I SVINJAMA

DA DOBRO BIRATE KANALE

DA STE VESELIJI OD SOMBORACA

DA POBEDI SRBIJA

I DA DOĐE NA SVOJE ZASLUŽENO MESTO

DA NE PRETERUJETE S OPTIMIZMOM

DA SE NE PRIMATE MNOGO NA SLAVLJA I "PRAZNIKE"

DA ČUVATE ZDRAV RAZUM

DA SE VIDIMO USKORO

I BOG DA VAS VIDI

TO VAM SVE ŽELI VAŠ GHOUL