Želje i čestitke za 2026-tu!

 Narode, nikad gora vremena, nikad mračnije perspektive, i to, što je najgore, na globalnom planu, a ne samo u ovom našem hemoroidu na čmaru globusa, u ovom retardiranom Ćacilendu. 

Ipak, kalendar zapoveda da moramo hiniti nekakav optimizam, ne?

            Najmračnije je pred svitanje.

            A ovaj mrak već predugo traje.

            Da li će u Novoj Godini da nam najzad svane?

Ili ćemo i u onu narednu ući sa Huljom na grbači?

            Ko preživi, pričaće.

            A do tada, evo vam ih moje želje i čestitke za 2026-tu!

DA SE PO SRPSKI PRIZIVA I SLAVI

DA SE DECA VRATE STARIM VREDNOSTIMA

DA SE NE OBOŽAVAJU LAŽNI IDOLI

DA SISTEM PRORADI 

DA POVRATIMO EGIPAT

DA NAJBOLJI POBEDE

SAMO LEPE I PROROČKE ČESTITKE DA DOBIJATE

DA KROZ ZLO NEOKALJANI I USPRAVNI PROĐETE

DA OMLADINA NE IZNEVERI

DA UVEK BUDETE NA PRAVOJ STRANI

DA PAZITE GDE GAZITE

DA STE ZDRAVI

DA IMATE KROV NAD GLAVOM

DA IMATE GDE ZA NOVU GODINU

U NAJBOLJEM DRUŠTVU

DA IMATE PUNO PARA

DA DOBIJETE KANALIZACIJU

DA IMATE DOVOLJNO GORIVA

DA NAJZAD ODSLUŽITE NOVOUVEDENU VOJSKU

DA DOBRO RAZMISLITE

 

DA SAMO LEPE SLIKE DOBIJATE

DA SAMO DOBRE KNJIGE ČITATE

DA ZNATE ČIJE FILMSKE PREPORUKE DA PRATITE

DA PAZITE GDE SEDATE

DA DIŠETE PUNIM PLUĆIMA

DA ČUVATE MENTALNO ZDRAVLJE

DA NE GLEDATE PREDUGO U PONOR

DA NE NASEDATE NA PROPAGANDU

DA ČITATE SAMO DOBRE KNJIGE

SAMO OPTIMISTIČNE KNJIGE

I ODLIČNE KNJIGE

DA VAM JE TRPEZA BOGATA I UKUSNA

UZ DVIJE ŽLICE GARMONBOZIJE

DA NE SLUŠATE BUDALE

DA SE NE DRUŽITE S BUDALAMA I SVINJAMA

DA DOBRO BIRATE KANALE

DA STE VESELIJI OD SOMBORACA

DA POBEDI SRBIJA

I DA DOĐE NA SVOJE ZASLUŽENO MESTO

DA NE PRETERUJETE S OPTIMIZMOM

DA SE NE PRIMATE MNOGO NA SLAVLJA I "PRAZNIKE"

DA ČUVATE ZDRAV RAZUM

DA SE VIDIMO USKORO

I BOG DA VAS VIDI

TO VAM SVE ŽELI VAŠ GHOUL

KARMADONA (2025)

 

Nije lako napisati kritiku filma KARMADONA.

Lako je napisati drugarski hvalospev, koji se svodi na: „Ovo je nešto najgenijalnije što je ikada postojalo i mi naprosto ničim ne zaslužujemo film ovoliko savršen“, kao što je to učinio Dimitrije Vojnov OVDE. Ili panegirik kakav je u VREMENU napisala Vladislava Vojnović (Vojnović nema veze s Vojnovim, koliko znam! Ali zato ima veze s ex-portalom Popboks koji je producent ovog filma finansirao) – evo njenog teksta OVDE.

Ali ja, iako sam drug s Acom i ex-kritičar ex-Popboksa, ipak neću napisati hvalospev. 

Inače, da ne budem pogrešno shvaćen, ne želim reći da su hvalospevi filmu ortačke prirode, dobro, neki možda malo i jesu, ali vredi istaći i da su dva vodeća horor magazina na svetu objavila apsolutno 100% oduševljene prikaze: RUE MORGUE i FANGORIA a njihovi autori nisu produkciji filma ni rod ni pomoz’ Buda. Znači, ima svega...

Inače, napisati površan i suštinski promo EPP tekst za ovaj film – tu nema ništa lakše: on se sam od sebe piše! Samo prepričate premisu (trudnu ženu zove na mobilni neki kao bog, i tera je da ubija određene ljude, inače će joj on ubiti dete u utrobi) i prepišete iz sinopsisa šta se tu sve kritikuje i napada: rijalitiji, selebritiji, influenseri, forumaši, self-helperi, besceleri, splavovi, kontroverzni biznismeni, korporacije, kapitalizam… Ukratko, satira na aktuelni trenutak globalne i lokalne zbiljnosti.

A ako to nije dovoljno, dodate malo senzacionalističkih začina, tipa: „Krv do kolena! Ljudi se komadaju! Eksplozija nasilja! Sise! Seks! Muški penisi!“ Nakon što ste to uradili, odnosno stavili sastojak A (prepričavanje premise) i sastojak B (nabrajanje čime se sve film bavi, ne ulazeći u to KAKO to čini), eto vam još jednog smuti-pa-prospi gde-smo-bili-nigde-šta-smo-gledali-ništa teksta koji se izdaje za kritiku, a kakav danas očas posla može da vam skocka veštačka inteligencija, jer je one prirodne, neprskane sve manje.

Ali napisati drugarsku kritiku, pa još dobru, poštenu, realnu… to je već malo teže. T.j. mnogo teže. Možda i nemoguće.

Ali, pokušaću. Jer to je moj križ.

 

„Oho-ho!“ – već čujem internetsku rulju – „Da li će to Ghoul sada da se pokaki po filmu svog drugara Ace? Da li je ovo nova senzacija u nastajanju na domaćoj kulturnoj sceni? Ili još bolje – nova svađa, novi raskol? To se čekalo! Dajte kokice, njam-njam-njam!“

 

Samo polako, kažem ja. Evo odma’ spojler: ne mislim da je KARMADONA loš film, niti će ovo biti negativan rivju.

            Moj sud, sažeto rečeno, jeste da je KARMADONA film ozbiljnih kvaliteta i ozbiljnih problema.

            To nije popularan stav ni inače, po pitanju bilo čega (jer mase „razmišljaju“ pretežno u terminima „super“ / „sranje“, odnosno „remek-delo“ / „golo govno“), a još manje će biti popularan po pitanju autora i poetike koji su definisani ekstremima i radikalnim polarizacijama. Ne biti ni na jednom krajnjem delu spektra nezahvalna je pozicija. Između rulje sa vilama i bakljama koja urla „Spalite ovo sranje!“ i rulje, malobrojnije, koja viče „Acu za cara i kralja svemira!“ ja sam u opasnosti da prođem kao onaj dečak, na početku KARMADONE, koji pokuša da rastavi makljažu Siledžije i njegove Žrtve – samo da bi doživeo da mu se okrenu i jedan i drugi i udruženi ga pojure da ga umlate.

            No, neka bude šta biti mora.

 

            Da bih bio sasvim jasan i precizan, ovaj tekst neću formulisati u vidu ogromnog, nepreglednog teksta kakav je svojevremeno bio onaj mega-traktat kojim sam OBJASNIO Srpski film.

            To je, pre svega, zato što a) nemam toliko vremena (ovo vam sada pišem umesto da redigujem svoju najnoviju priču i šaljem je uredniku, čisto da znate), i b) neće narod danas, 15 godina kasnije, da čita dugačke blog-tirade, nego daj, brate, tviterski, jel’ sranje ili remek-delo, to ti nama reci, i najbolje u zvezdicama, ako može, da ne moramo da čitamo neka grdna slova. OK, zvezdica neće biti, ali trudiću se da budem maximalno egzaktan i precizan.

            Dakle, umesto traktata kakvi su se pisali u praistoriji čovečanstva (2010), evo vam ih moje teze sada, u duhu novog vremena i nove normalnosti (2025), sažvakane i servirane u malim dozama, u lako svarljivim kanape-zalogajima.

 

            1) KARMADONA je jedan energičan, nabijen, žestok film kakav nema pandana ni u domaćem ni u svetskom filmu.

 

            2) KARMADONA je 100% autorski film, iskazan kroz žanr, ili žanrove, ali pre svega i iznad svega je autorski stejtment scenariste i reditelja Aleksandra Radivojevića.

 

            3) U ovom prethodnom se kriju sve vrline i sve mane ovog filma: naime, on odlično (možda i previše uspešno) odražava svog tvorca. Od vašeg stava prema tom tvorcu zavisiće i kako će (ako će uopšte, i koliko) da vam legne njegovo delo.

 

            4) To znači da je KARMADONA: preterana, prevelika (predugačka), preraspričana, bučna, direktna kao malj u glavu, eksplicitna (i verbalno i vizuelno), napadno bombastična, izrazito propovednički nastrojena, samozaljubljena, razmetljiva, nesuptilna, opčinjena igrama rečima (i slikama), psovkama, sadističkim morbidarijama, blasfemijom i skatologijom, a nadasve posvećena tome da vas sve vreme (ili što češće) iznenađuje, zabavlja i šokira.

 

            5) Ako ste sve ovo voleli, i plakali za JOŠ, u pradavnoj praistoriji kada je ŠOK KORIDOR išao na Art TV (pre 20 godina), ili u vreme SRPSKOG FILMA (koji je, podsećam, Aca osmislio i napisao zajedno s rediteljem, pre 15 godina, ali ga NIJE režirao) – onda ćete svakako biti naklonjeniji ovom filmu od onih neiniciranih u kult Ace R. i njegovih personalnih/poetičkih idiosinkrazija.

 

            6) Od vaše (ne)iniciranosti u tu osobenu i za ovu kinematografiju netipičnu vrstu filmmejkinga zavisi da li ćete, i koliko (ako uopšte) kapirati i gutati visoku stilizaciju ovog nerealističkog, svesno preteranog, karikiranog, grotesknog, zapaprenog i zaljućenog i drečavim bojama nafrakanog Luni tjunz splater satiričnog filma. Odnosno, da li će vam smetati njegov odmak od realizma – što znači: karikature i skice umesto istančanih psiholoških portreta (na kakve vas je domaći film itekakao navikao!), i bombastično-sočni i neprirodno slikoviti dijalozi nadahnuti Gartom Enisom i Grantom Morisonom, a ne Sinišom Pavićem (mada ima i potonjeg, i Kursadžija, i svega)!

 

            7) KARMADONA, prema tome, nije kalkulisan film: niti je on kalkulisan komercijalno, u smislu dodvoravanja najnižem zajedničkom imenitelju ovog neprobirljivog naroda (a la rezurekcija ŽIKINE DINASTIJE), niti je kalkulisan festivalski (a la zavođenje inostranih fondova i popularnih crven-tepih tema i dilema), niti je kalkulisan autorski-karijerno.

 

            8) To znači: ovo je previše ličan film da bi bio debitantski. Neko proračunatiji debitovao bi ipak nečim žanrovski čistijim – recimo, čistim hororom. Ali KARMADONA nije čist horor, ni blizu. KARMADONA se samo koristi hororom, ovde-onde, ili barem nekim izražajnim sredstvima horora (splater!), u masi drugih stilističkih i inožanrovskih postupaka. 

            9) Karijerno proračunat čovek, npr. Ari Aster, debituje žanrovski čistim, jasnim i efektnim filmom, HEREDITARY, a onda, kad stekne kredite njegovim velikim komercijalnim uspehom, snimi jednu mnogo ličniju WTF hit-paradu svojih fetiša i opsesija i trauma, MIDSOMMAR, u trajanju od skoro tri sata, i tu se iživi do kraja – i ne proslavi se na blagajnama, ali ima dovoljan kredit da mu daju i za sledeći, i za sledeći film.

            Aca R. međutim debituje kao reditelj svojim MIDSOMMAROM. Nadam se da će to uspeti da preživi kao autor, a ponajbolje ako bude u prilici da što pre, možda već 2026. snimi svoj HEREDITARY – svoj žanrovski čist(iji) horor koji, za razliku od ovoga, ima jasnije profilisanu ciljnu grupu.

 

            10) Objašnjenje: nije Aca ni glup ni nepromišljen da ovo izvede baš ovako. Mnoge nezgrapnosti KARMADONE – njena natrpanost temama, motivima i idejama i likovima, njena nesimetrična naracija sklona digresijama (čitava epizoda sa Mimom, ma koliko zabavna po sebi, predugačko je narativno-tematsko slepo crevo filma), prekomplikovana dramaturgija i naročito motivacija likova i bogova – posledica su nenormalne situacije, da čovek koji vrca od kreativnosti i ideja i energije i svega u ovoj zemlji DEBITUJE kao reditelj u svojoj 46. godini!

 

            11) Srpski reditelji i inače boluju od boljke zvane: „Nikad ne znam kad ću i da li ću još nešto snimiti, pa zato daj da u ovom jednom filmu sve što imam kazati i pokazati svetu – brže-bolje kažem i pokažem; naredne prilike možda neće ni biti, ili će doći tek za 5 ili 8 godina!“ Ona je posledica toga što mi nemamo ni blizu razvijenu filmsku INDUSTRIJU, što je naša kinematografija serija EKSCESA, nepredvidivi HAOS u kojem vladaju „Daj šta daš“ i „Sad ili nikad“. Dakle, čak ni hladniji, proračunatiji, prefriganiji i sa državnim sisama daleko bliskiji reditelji (osim onih baš sasvim režimskih) ne mogu sa sigurnošću da računaju da li će i kada će opet raditi – a neko ko je sopstvenim temperamentom i autorskim preokupacijama i stilom antipod svega toga osuđen je na marginu, na moljakanje, na čekanje, i na ekscesne produkcione uslove koji zavise ne od sistema, nego od slučajnih pojedinaca.  

Tako je bilo sa sva tri dosadašnja Acina filmska rada – sva tri nastala su jedino zahvaljujući privatnim ludilima pojedinaca koji su kapirali ekscentričnost i nekonvencionalnost i bili voljni da daju pare – bukvalno, da se kockaju, na nešto što nije nova ŽIKINA DINASTIJA, nego je WTF.

Koji je žanr ČARLSTON ZA OGNJENKU? Žanr zvani WTF!

Koji je žanr SRPSKI FILM? WTF!

Koji je žanr KARMADONA? Isti taj – WTF!

 

12) Kao posledica toga što je Aca R. toliko dugo čekao na svoj debi, što je posle SRPSKOG FILMA postao maltene kenselovan, i to ne samo u Srbiji nego i u belome svetu (gde je, s tom stigmom, postao unemployable) – njegov debi, sad kad se najzad, odocnelo ali bolje ikad nego nikad desio, prosto PRŠTI od potrebe da se sve ono zadugo neizrečeno i nepokazano – kazuje i pokazuje. „Vidi kako vickasto pišem! Vidi kako mrdam kameru! Vidi kako režiram! Vidi kako montiram! Vidi…!“

 

            13) Kao posledica toga, Aci je malo jedan žanr. Aci je malo dva sata. Aci je malo jedna priča.  

Pa kao posledicu toga imamo žanrovski melanž (satirični crnohumorni groteskni treš arty metafizički splater) koji traje predugo i koji sadrži bar dve priče, pri čemu je ona druga (rijaliti „Ludnica“ i sve oko nje) nezanimljivija od one prve (trudnica na ubilačkoj misiji od Boga) pa, stoga, negde oko polovine filma, maltene pridavi i skoro uguši dotad dinamičan i vrcavo zabavan film.

Jeste, spojio je on nekako te dve priče u jednu. Ali šavovi su loši: „upoznavanje“ s akterima „Ludnice“ je narativno samoubistvo – u tom brbljanju dotadašnji rolerkoster naglo stane, zabava naglo stane, jer odjednom mora autor da nam propoveda, jer Aca mora da nam predstavi četiri predstavnika Srbije Danas koji ga naročito nerviraju: Abortirka (dvaput pobacila pa sad, po zakonu Sarme, mora da prođe kroz dva spontana pre nego što rodi živo dete), Đankoza (narkoman, najplići i najnezanimljiviji lik), Srbo-Naci (tetovirani ćelavac opčinjen mitologizovanom „srpskom istorijom“) i Drugosrbijanka Krugdvojkašica kojoj smetaju petarde od kojih joj je „lipsalo“ kuče…

 

14) KARMADONA je dobar film koji, u svojih 120 minuta, obgrljeno i prigušeno u zatočeništvu drži vrlo dobar film od oko 100 minuta.

 

15) KARMADONA nije samo film. KARMADONA je i film, i deleted scenes, i director’s commentary i making of, sve u paketu, u jednom fajlu, bez menija i opcije za selektovanje (biranje).

 

16) Prvobitna verzija scenarija napisana pre 15-ak godina zvala se BOŽE PRAVDE. Ne samo što je naslov bio primetno bolji i smeliji nego sadašnji, nego je i sadržina bila provokativnija zato što je „božanstvo“ koje „otme“ i uceni trudnicu bilo – hrišćansko, dakle našoj kulturi prikladno. Ali čak ni ljubitelj provokacije i šoka i blasfemije kao što je Aca nije bio toliko blesav da zapečati svoje kenselovanje i da, odmah nakon što su ga i narod i država omrzli zbog SRPSKOG FILMA („Zašto, o zaštoooo se zove SRPSKI?!“), nastavi pohod s nečim što se zove BOŽE PRAVDE. Zato – Buda. Meh…

 

17) Ali čak ni taj Sidarta Buda nije onaj kojega budisti i poznavaoci budizma znaju, nego nekakva slobodna Acina konkokcija, umetnuta u njegovu neomitologiju (opet po uzoru na Enise i Morisone i ostale strip-filozofe 21. veka) koja takođe može biti kamen spoticanja u glatkom gledanju ovog filma.

Prvo, zato što je originalna a ne preuzeta (podrazumevajuća), ona zahteva objašnjavanje.

Drugo, to objašnjavanje traje.

Treće, to objašnjavanje – sa pomešanim arhivskim snimcima i dosnimljenim pećinskim ljudima i nekim valjda napoleonskim ratnicima – izvedeno je trapavo.

Četvrto, to objašnjavanje sadrži toliko upitnih i proizvoljnih i WTF detalja, da zapravo manje objašnjava a više pitanja otvara, barem onima koji se dotad nisu umorili svega i još uvek su orni za nova pitanja.

Pet, a sve se to dešava pred sam kraj filma, kad ljudi traže kulminaciju i katarzu, a ne objašnjavanje koje više zbunjuje nego što prosvetljuje. Umesto da, nakon te intruzije, gledalac kaže: „Aha, dobro, sad mi je jasno; sad razumem; znači, TO se dešavalo sve vreme, i ZBOG TOGA, kako bi se desilo OVO ŠTO SLEDI. U redu,“ mnogi će gledalac ostati da se češka: „Čekaj, a KAKO onda ovo…? A ZAŠTO onda ono…? A kako je onda moglo ono? A zašto onda mali Budo nije ranije pomogao, ako je mogao, nego je pustio da ova umalo strada…?“

 

18) Isto kao i 2. sezona CRNE SVADBE, koju je takođe Aca R. pisao, ali NE i režirao, tako isto i scenario KARMADONE ima svoje ups & downs, ali sve do pred kraj se ipak čini da to sve ide u nekom zanimljivom smeru. A onda dođemo pred završnicu, i odjednom se otvaraju rupe, i pitanja, i nedoumice, i WTF rešenja, i ne baš najefektnija kulminacija, i – hlađenje.

 

19) U pogledu žanra, KARMADONA nije horor u užem smislu. Jeste za horor relevantan film, pre svega zbog razuzdanog splatera, ali tu nema baš neke strave, pa ni užasa.  

Primarni „žanr“ ovog filma (i celokupnog Acinog opusa do sada, što uključuje drame koje je pisao – STRUJOSEK I SAMOUDICU, i scenario za SRPSKI FILM, pa i za ČARLSTON ZA OGNJENKU, mada manje očito) jeste – satira. Već sam gore nabrojao na šta se ta satara, ovaj, satira ostrvljuje. I to eksplicitno, nimalo suptilno, jer Aca je oduvek smatrao da je suptilnost precenjena kategorija. 

 

            20) Ali još tačnije od toga bilo bi reći da je primarni (skriveni) žanr KARMADONE, zapravo – film osvete.

            U ovome takođe vidim patern, jer i SRPSKI FILM je bio film osvete – osvete kinematografiji koja ga ne prihvata, koja mu ne da da radi ono što bi on da radi: žanrovsku exploataciju upakovanu u satiru.

            KARMADONA je film osvete (eng. revenge movie) u kojem je povod za osvetu – Rođenje, a predmet osvete – celo Čovečanstvo. Pa i bog, ako ga ima. A i ako ga nema.

            A uzgred je i film osvete nekim konkretnim osobama, čija se imena i još poneki detalji kriju u imenima nekih aktera. Ja ću pomenuti samo meni najzabavnijeg – Beksa Pantelić = Deksa Pantalejski, rulji poznatiji kao džiber-štancer bescelera, Dejan Stojiljković. Ostale gonetajte sami.

 

            21) KARMADONA je natopljena mizantropijom više nego ijedan film koji mi pada na um, tamo negde u društvu sa SAM PROTIV SVIH (Noje), PASJI DANI (Hundstage, Zajdl) i ŽIVOT JE LEP (Boro, ne Beninji).

            Nekima će to biti kvalitet po sebi.   

            Meni je to dražesno, donekle, jer u nekoj meri delim sentiment, ali odnekle bih morao reći da mi je mizantropija u ovom filmu natrpana i nakarikirana i infantilna i zapravo nefokusirana.

 

            22) Postavlja se legitimno pitanje: Može li mizantropija poslužiti kao osnova za iole slojeviti iskaz ili umetnički izraz?

            Aca nije ni Bernhard ni Selin, ni blizu; ali jeste negde na tragu Merilina Mensona i Gaspara Noea. (U izvornoj verziji, pre skoro 15 godina, Menson je trebalo da podari glas boga -ovo što sada izgovara Sergej T- i producentsku palicu pride – avaj, ništa od toga nije ispalo, mada je ipak dobio zahvalu sada, na odjavnoj špici.)

           

23) Svi su stoka, svi su ološ i govna, doslovno svaki lik koji se pojavi u ovom filmu je Đubre s velikim Đ – i to ne samo ulični prodavci lažnih parfema i korumpirani panduri-prašinari, ne samo sado-taxisti, pisci-influenseri, klijentela splavova, ne samo tvorci, učesnici i gledaoci rijalitija – nego su Đubreta čak i deca.

            U skladu sa svojom poetikom hiperbole, Aca sve njih karikirano-mizantropski trpa lopatama sadizma i zla: svi govore isto kao Aca, njegovim hiperboličnim jezikom, i svi maštaju Acinim mozgom, izrazito morbidno: npr. taxista ničim izazvano krene da neplatilji pripoveda kako se s kolegom iživljavao nad jednom klijentkinjom (umesto da je smesta umlati, on brblja li brblja! ispoveda se! popuje! preti! laje a ne ujeda!), a od boga lično doznamo da će jedan klinja u parku već sa 16 godina da svoju mlađu sestru podvodi jebačima kako bi zauzvrat dobio duplo brži internet… 

 

24) KARMADONA otvara još jedno pitanje: Može li, i koliko, biti zabavno boraviti puna dva sata isključivo sa likovima koje reditelj mrzi i želi im sve najgore (što im pre ili kasnije i isporuči)?

Ume da postane monotono toliko valjanje u blatu podljudskosti i grotesknih „zlikovaca“, dosadi sveopšta i sveprisutna izdaja, pad, podlost, prevara, bednost, sebičnost, sveopšti SCUM OF THE EARTH, taj svet oslikan uniformnim crnilom jednodimenzionalne vizije.

 

25) U središtu svega je Jelena, koju, suprajz, igra takođe Jelena, i to Đokić – za koju je, po javnom priznanju scenariste u brojnim intervjuima i na konferencijama, ova uloga odavno bila namenski napisana.

Jelena Đokić je glumica oko čijeg sam talenta imao sumnje, povodom CRNE SVADBE, ali moram priznati da je u ovom filmu reditelj izvukao maksimum iz njene fotogeničnosti i ekspresivnosti (naročito njenih krupnih očiju): nju kamera prosto VOLI, i u ovom filmu je bila voljena kao nikada i nigde do sada. Kamera ne da je voli nego je mejl-gejzuje i fetišizuje do nivoa kakve su, sa svojim foto-ljubimicama, dostizali samo Acini najveći uzori: Arđento, De Palma i Žulavski. Dapače, Aca ide i dalje, pa je u sceni „izvorne uncut božanske verzije orgazma“ maltene doslovno onodi kamerom…

Povremeno drveni ili neadekvatni delivery ne škripi kao u CRNOJ SVADBI, donekle i zato što Jelenin karakterni luk ovde ne ide tako daleko, od ateističke fondovske kučke do skrušene pravoslavne monahinje, nego samo od ex-studentkinje filozofije koja ne zna šta je to Samsara do omoćene ratatatata ženske osvetnice koja bez skrupula i savesti mitraljira ljude na buljuke (ali svi su oni ionako samo STOKA u vizuri Boga/Ace).

No, ako ima boga, JĐ bi posle ovog filma morala da postane glumica u kvalitetnim inostranim produkcijama.

 

26) Naposletku, ali zapravo fundamentalno, javlja se još jedno, ključno pitanje: Nije li svojevrsni contradictio in adjecto mizantropiju i nihilizam spajati sa satirom?

Nije li autor pomešao frogs & grannies kada je spojio mizantropiju (svi su govna! svi su stoka!) i satiru koja bi po definiciji trebalo da ima agendu popravljanja onoga što se kritikuje? A kako da popraviš govna? Kako da napraviš pitu od govana?

 

27) Acin film je nominalno društveno angažovan da govna nekako više ne budu govna (da se ukaže na probleme, da se stvari kritikuju kako bi se popravile), ali zapravo, u srcu svog srca, iznad svega želi da zabavlja sebe i druge, sebi srodne, fantazijama o osveti govnima u ljudskom obliku i, ovde, fantazijama o božanskoj nadmoći...

 

28) Ako ćemo po starogrčki, postoje samo dva žanra, tragedija i komedija.

SRPSKI FILM je tragedija (sa dozama brutalno crnog humora).

KARMADONA je komedija (sa dozama brutalnog splatera).

Srbi su smešljiv narod, i vickast i duhovit, pa je lepo maštati o tome da će umeti da prepoznaju da ih, krajem februara 2026, u bioskopima čeka daleko duhovitiji, smešniji film od ŽIKINE DINASTIJE 2.0, pod tako čudnim naslovom – KARMADONA. Šta mizantrop u meni o tome misli, neću vam sada reći.

 

29) „Bad boy srpskog filma“, kako ga s pravom nazvaše na premijeri u Sava Centru, debitovao je kao reditelj sa KARMADONOM.

Ne bih rekao da je dosegao zaokruženost, čistotu, jasnoću i jedinstvo efekta i značenja na tako uspešan način kao SRPSKI FILM, niti da će zauzeti to antologijsko mesto, niti u svetu niti kod nas, koje je film Srđana Spasojevića zauzeo. Ali to bi malo ko mogao, pa verovatno neće ni Spasojević, ako ikada bude režirao svoj drugi film.

Ipak, KARMADONA je vredan film vanrednog, unikatnog i dragocenog autora kojim će, nadam se, najzad započeti karijera vredna svake podrške i praćenja, i koja po svemu zaslužuje da poprimi svetske razmere. Da bude nešto svetsko a naše. Odnosno, to već jeste, ali da se još uspešnije dokaže i proslavi kao takva.

 

30) U svom debiju, Aca R. je pokazao da vlada zanatom, kako scenarističkim tako i rediteljskim. Rad sa glumcima je čudesan, i izvukao je uloge karijere iz Jelene Đokić, Mime Karadžića, Miloša Timotijevića i Miloša Lolića; Skaj Vikla je deliverovao jedan manje bombastičan i memorabilan skor nego u SRPSKOM FILMU, eklektičniji, ali jednako svetski; odlična kamera se kreće na načine i u količini skoro neviđenoj u domaćem filmu; film je pun ne samo verbalnih nego i vizuelnih gegova (moj omiljeni je krstača koja landara tokom vožnje sa taxistinog retrovizora u prvom planu, dok ovaj rantuje i huli, mada je i ceo dizajn splava TITANIK 2 prezabavan); izrazito je sinematičan, pravi bioskopski, pa ga zato u tom okruženju ponajpre treba i overiti, prvom prilikom – jer, uz sve moguće zamerke, ovo jeste nagoveštaj nečega novog, drugačijeg i unikatnog što nam je vitalno potrebno i što stoga treba podržati.

 

31) Sad kad je Aca iživeo (ali, da li je?!) svoje rantove, svoje filozofijade o stanju stvari u svetu i o smislu života, o muškarcima i ženama, o bogu i korporacijama, o medijima i zloupotrebama, o ljudskoj stoci i o stanju saobraćaja u Beogradu, kad je ispucao sve (?!) svoje omiljene fore i fazone, što lične dosetke, što narodne skarednosti (pokupljene iz taxija), kad je plasirao svoju fetišizaciju i mitologizaciju rakije (za koju su, naravno, u filmu, vezane najintimnije, najogoljenije deonice), i svoje pop-treš fetiše („Alisa“) i nadahnutu upotrebu nešto manje treš pesama („C’est la vie“) – ukratko, kad je istresao iz sebe sve (?) što mu se nagomilalo tokom prethodnih 15-ak godina, kad je, rečima taxiste iz filma, sebi „produvao cevi“, valjda će u naredni film ući što pre, rasterećen svakojakog bagaša, uključujući potrebu da se dokazuje, i da će tu još bolje, uspešnije, čistije, zabavnije, prosto da Ispriča Priču vrednu pričanja.