Moje preporuke: STRIPOVI NA SAJMU KNJIGA 2024

U subotu 19.10. počinje novi veliki beogradski Sajam knjiga i traje do 27.10.

Najvažnije: ja ću na Sajmu biti svih dana, od subote 19.X do nedelje 29.X u nekim razumnim časovima, verovatno ne pre 13h.

Moja baza će biti štand ORFELINA, tu ćete me najlakše naći, ali ako me nema kad naiđete, a želite kupiti neku moju knjigu ili potpis na već kupljenu, recite njima na štandu da me dozovu, ako nisam iza kulisa, onda sam u tom trenu u lutanju po drugim štandovima.

Štand ORFELINA je i ove godine na istom mestu gde je bio i prethodnih 5-6 godina. Ako ste nas ikada posetili tokom prethodnih godina, i dalje je to isto mesto.

Moje sajamske preporuke podelio sam u DVA DELA. Sada kačim STRIPOVE koji su po meni najvredniji pažnje, naročito ako delite moj ukus i interesovanja.

U petak ću okačiti moje preporuke KNJIGA.

 

 

DARKWOOD

Od ranijih izdanja ne propustite NEŠTO NAM UBIJA DECU – to sam uzeo još prošle godine, prelistao, i nikako ne stigoh da pročitam, ali deluje vredno.

Od novih, gomila mangi.

I apsolutni remek, PUT, prema romanu Kormaka MekKartija - po meni, znatno bolja verzija te priče i od romana i od filma. Pisaću i rivju, ali i bez njega, ovo ima moj totalni Pečat Preporuke!

Nikako ne propustite da zaokružite sve tomove KALVINA I HOBSA, u vrhunskom prevodu na srpski.

A ovaj KONAN se praktično rasprodao, i na sajmu će najbrži moći da kupe poslednjih nekoliko primeraka:

„Konan Varvarin” i „Konan Uništitelj”, kultni avanturistički filmovi iz osamdesetih, slave četrdeseti rođendan! Taj veliki jubilej obeležavamo novim izdanjem u biblioteci Riznica, u kojem će čitaoci pronaći stripske adaptacije filmova koje je ilustrovao Džon Bjusema, kao i pregršt dodatnog sadržaja. Intervjui s članovima ekipe oba filma, zabeleženi u vreme kada su filmovi bili aktuelni na velikom platnu, predstavljaju posebnu poslasticu i poslužiće kao pravi mali vremeplov koji će pružiti priliku čitaocima da zavire iza kulisa i otkriju mnoštvo detalja i anegdota sa snimanja! A kako je u pitanju rođendan, uz svaki primerak knjige dolazi i poklon poster!

 

MAKONDO

Subićev crno-beli KONAN!!!

Kolor verzija je odavno rasprodata a sada, još lepše, crno-belo, bez nepotrebne farbe, i sa dodacima…

 

Plus, najzad izašli EL TOPOVI SINOVI!

 

Od ranijih, obavezno:

Manarin MAJMUN vredi overiti.

Kao i mega-spektakularna ČUDOVIŠTA!

 

 

300 ČUDA

Čuo sam da spremaju novi tom HELBOJA, ali na Cobissu nema podataka o tome, pa to možda ne stigne za Sajam. Ipak, proverite.

 

 

 

ČAROBNA KNJIGA

Drakula: Red zmaja

Autori: Korado Roi, Marko Kanavo

ROI RAZVALJUJE DRAKULU!

Brojne su obrade legende o Drakuli u raznim umetnostima, a onim stripskim pridružuje se i ova, Drakula: Red zmaja, iz pera Marka Kanava, koji je adaptirao Stokerov roman, i fantastičnog Korada Roija, koji u stravičnu snagu originalne priče utiskuje mračne dubine sopstvene mistične umetnosti. Rezultat toga je ovo raskošno izdanje, kakvo remek-delo poput Drakule i zaslužuje.

 

Frankenštajn: U ime oca

Autori: Marko Kanavo, Korado Roi

ROI RAZVALJUJE FRANKENŠTAJNA!

Nakon što su u tandemu izvrsno stripski obradili Stokerovog Drakulu, Marko Kanavo i Korado Roi u stripu Frankenštajn: u ime oca iznova pričaju priču o čudovištu mitskih razmera, nudeći nam fantastično mračnu vizuelnu interpretaciju nepatvorene gotske atmosfere, kao i nov i efektan ugao u samoj pripovesti koji će je učiniti svežom i podložnom novim tumačenjima

  

 

Pingvin – Nebitan čovek

Autori: Tom King, Stevan Subić

 Osvald Koblpot je niko i ništa, nebitan čovek, ništarija koja služi piće u klubu mafijaškog bosa i svakog dana trpi uvrede i udarce. Ali susret sa Betmenom promeniće mu život i Koblpot će se ubrzo naći na tronu kriminalnog podzemlja Gotama kao Pingvin.

Narativna celina Nebitan čovek Toma Kinga i Stevana Subića maestralna je digresija u Pingvinovu i Betmenovu prošlost unutar mini-serijala Pingvin. Napisana kao intermeco, ova priča opisuje stariji Gotam i Betmena na početku karijere dok se bori protiv mafije čije zlo nagriza temelje njegovog grada.

Čarobna knjiga vam unutar jedne knjige predstavlja priču Pingvin: Nebitan čovek u dve verzije – kolornoj i crnobeloj – čime maestralni crtež Stevana Subića zasluženo dolazi do izražaja u punom sjaju.

A pošto je ovaj donji album izašao posle Sajma '23, tj. uoči Nove godine, podsećam vas na njega: ko nema, nabaviti pod obavezno. A evo i mog rivjua ovde: 

http://cultofghoul.blogspot.com/2024/03/zagonetac-godina-prva.html

 

Betmen: Grad ludila

Duboko ispod Gotama leži pokopan još jedan Gotam. Taj onostrani Gotam je živi košmar, naseljen izvitoperenim odrazima stanovnika pravog Gotama, a napajaju ga strah i mržnja koji dopiru odozgo. Kapiju između gradova već decenijama čuva Sud sova. Ali sada je kapija otvorena i iz drugog Gotama je pobegla njegova verzija Mračnog Viteza. Betmen mora nakratko da se pomiri sa Sudom sova i njihovom smrtonosnom Kandžom kako bi zaustavio Onostranog Betmena i sprečio da Gotam potone u ludilo!

Višestruki dobitnik nagrade „Ajzner” Kristijan Vord predstavlja nam svoju mračnu viziju Betmena i Gotama. Snažno se oslanjajući na Ludnicu „Arkam” Dejva Makina i Granta Morisona, on širi zamisao o uticaju ludila na čitav grad i u izvrsnom spoju lavkravtovskog horora i superherojskog stripa stvara jedan od najzapaženijih naslova o Betmenu u 2024. godini.

 

Muzej: Serijski ubica se smeje na kiši 1

 

prvi od tri tankobona

 Policijski narednik Hisaši Savamura bolji je detektiv nego suprug i otac. Dok mu se privatni život raspada, naići će na najmonstruozniji slučaj u svojoj karijeri. U Tokiju se pojavio serijski ubica koji žrtve ubija na posebno jeziv način. I to čini samo kada pada kiša. Savamuri se čini da ubica želi da pošalje poruku, kao i da sve to ima neko dublje značenje. Ali kakve to veze ima sa njegovom porodicom?

Muzej je vrhunski detektivski triler sa elementima horora o potrazi za serijskim ubicom. Rjosuke Tomoe je elegantno i vešto nacrtao jedno od najjezivijih ostvarenja ovog žanra, u kome svako novo otkriće i preokret dodatno skreću pažnju na ponor koji vreba ispod svakog aktera.

Na osnovu ove trodelne mange Keiši Otomo je 2016. godine snimio istoimeni igrani film. (Bizarnim sticajem okolnosti, nisam gledo ovaj film.)

 

Od ranijih izdanja, ne propustite:

 

ZOV KTULUA – Lavkraft & Ilustracije Fransoa Baranže

Vidi moj rivju OVDE.

 

DANIČKI UŽAS - H. F. Lavkraft & Ilustracije Fransoa Baranže

 

U PLANINAMA LUDILA - H. F. Lavkraft & Ilustracije Fransoa Baranže;

Vidi moj rivju OVDE.

 

Nezvanično saznajem da će Baranžeova SENKA NAD INSMUTOM izaći kod ČK u decembru.

 

 LOKOMOTIVA

 

Od ranijih izdanja, ako su vam promakli ovi, obavezno:

DEN 1

Richard Corben

Pisao sam o američkom izdanju OVDE – naše je prevod tog istog, remasterovanog, sa svim dodacima.

Načuo sam da je u pripremi DEN 2, ali ne vidim ga u najavama niti na Cobissu, moraćemo još malo da sačekamo…

 

SVET MUTANATA

Pisao sam o domaćem izdanju OVDE.

A od novih stvari, svakako OVO:

 

KOMIKO

 

ŽVRLJA - Frederik Peters, Serž Leman

Ovo je priča o jednoj vremešnoj gospođi koja piše strašne priče za decu, o majci koja ne može da govori o njenoj ćerki koja to ne prestaje da čini, o mačku nezgodne naravi, o kolekcionaru čudesa koji ima po šest prstiju na obe šake, o džinovskoj ptici-fosilu, o krivotvorcu kojeg proganjaju imena ...

Ovo je odličan strip uživao sam u njemu, nažalost ne stigoh da pišem rivju, ali zaista ga preporučujem! Na prvi pogled ne deluje kao horor, a zapravo jeste!

 

 

Robert Kramb: KNJIGA POSTANJA

 

Od stvaranja sveta do smrti josifove, ovde se nalaze svih pedeset poglavlja biblijske knjige postanja, koju je raskošno ilustrovao robert kramb, velikan devete umetnosti.

Robert Kramb, legendarni autor stripa, daje jedinstveni vizuelni prikaz prve knjige Biblije, pripovedajući o Postanju na veoma iskren i upečatljiv način. Iako je prvobitno planirao da ilustruje priču o Adamu i Evi, Kramb je ubrzo postao toliko fasciniran biblijskim jezikom, ,,štivom toliko veličanstvenim i neobičnim, da naprosto nameće vizuelni prikaz", da se potom upustio u ilustrovanje čitave Knjige postanja.

Sada čitaoci različitih profila – Krambovi obožavaoci, ljubitelji stripa i vernici – imaju priliku da steknu sasvim novi uvid u ove potresne, tragične, ali i provokativne priče. Krambova Knjiga postanja vodi nas u raskošni vrt Adama i Eve, prikazuje nam impozantnu Nojevu barku, Sodomu i Gomoru – gradove razorene ognjem sa nebesa, faraonski Egipat, i druge velčanstvene prizore iz Starog zaveta. Jednako upečatljiva je i galerija biblijskih likova, od zmije u Rajskom vrtu, humanoidnog reptila koji podseća na stvorenje iz naučno-fantastičnog filma, do Jakova ,,naizgled depresivnog lika, koji baš ne odiše hrabrošću", i njegovog brata Isava, ,,naprasitog grubijana", do Avramove žene Sare, daleko naočitije od većine žena u devetoj deceniji života, i samog Boga, ,,standardne figure nalik Čarltonu Hestonu, s dugom belom kosom i bujnom bradom".

  

STALKER

PRSTEN NIBELUNGA 

 

Mlada izdavačka kuća Stalker nastavlja da pred domaće ljubitelje stripa donosi brižljivo probrana dela devete umetnosti, a ovoga puta to je stripska adaptacija operskog ciklusa Prsten Nibelunga Riharda Vagnera, koja ujedno važi i za najličniji projekat proslavljenog scenariste i crtača F. Krejga Rasela.

Rasel je višestruko nagrađivani američki strip autor najpoznatiji po radu na adaptacijama bajki Oskara Vajlda, romanu Koralina, strip serijalima Sendmen i Helboj, ali naročito po uspešnim adaptacijama nekih od najvećih svetskih opera u lucidne i dobro osmišljene stripove, počevši od Parsifala Riharda Vagnera, preko Peleasa i Melisande Kloda Debisija, Salome Riharda Štrausa, pa do krunskog ostvarenja koje i lično smatra svojim životnim delom – Prstena Nibelunga.

 

ARHE & LAJLA

 

Izdavačka kuća Stalker uskoro će u okviru biblioteke „Zona“ objaviti strip-album Arhe & Lajla Filipa Kazomajua francuskog autora poznatijeg pod umetničkim imenom Kaza.

Kaza je jedan od vodećih francuskih ilustratora književnih dela naučne fantastike, koji je oslikao naslovnice brojnih francuskih izdanja knjiga velikana žanra poput Isaka Asimova, Tima Pauersa, Rodžera Zelaznija i drugih.

Svoj autorski doprinos žanru naročito daje od 1975. godine kada započinje plodnu saradnju sa kultnim magazinom Metal irlan (Metal Hurlant), koji za njega predstavlja hram kontrakulture u kom će moći da razvija svoje ideje iz oblasti naučne fantastike, ali i da dozvoli sebi lirizam, simbolička tumačenja, poetske ilustracije, duboku kontemplaciju i da se vrati arhetipovima.

Arhe & Lajla je integralno izdanje koje predstavlja Kazina najistaknutija dela iz osamdesetih. Reč je o dve zbirke kratkih naučnofantastičnih priča, prvobitno objavljivanih u legendarnom strip-magazinu, koje se tematski kreću u zonama ekstrema — od karikaturalnih, anegdotalnih i lascivnih eskapada do egzistencijalističkih minijatura.

 

MEBIJUS: Svet Edene

„Svet Edene” istovremeno je uzbudljiva naučnofantastična avantura, pomodarski nju ejdž pamflet, promišljeni filozofsko-sociološki traktat, istinska duhovna odiseja... ali pre svega pionirsko tumaranje još neistraženim prostranstvima stripa kao stvaralačkog medija. Retko uzbudljivo putovanje.

 

Od ranijih: ako vam je promakao DRAKULA, uzimajte ako ga vidite, stanje je na izmaku, nestaće brzo.

  

ŽIR

Ovo je bilo najavljeno za prošli Sajam, ali nije stiglo, izašlo je tek ove godine…

 

SMARAGDNA NIT – Šerlok i Ktulu u Gejmenovom imaginarijumu

Rađeno prema istoimenoj kratkoj priči kojom je Nil Gejmen 2004. godine osvojio prestižnu „Hugo“ nagradu. Priča predstavlja elegantan i pronicljiv omaž Arturu Konanu Dojlu, a sam naslov je referenca na njegov roman Grimizna nit s čijim uvodnim poglavljima se snažno prepliće. Priča „Smaragdna nit“ prvi put je objavljena u antologiji Shadows Over Baker Street krajem 2003. godine zajedno sa još sedamnaest proznih ostvarenja kojima su poznati pisci fantastike utisnuli lik Šerloka Holmsa u svet Ktulu mitosa Hauarda Filipsa Lavkrafta.

Istovremeno tajanstvena, jeziva i uzbudljiva priča „Smaragdna nit“ prikazuje briljantnog detektiva i njegovog vernog partnera dok pokušavaju da razreše užasno ubistvo tajanstvenog člana kraljevske porodice, koje bi moglo da dovede do neslućenih posledica.  Složena istraga vodi istražitelje od opskurnih uličica Vajtčepela sve do Kraljičine palate.

Na strip adaptaciji priče, pored Gejmena su radili nagrađivani strip crtači Rafael Albukerk i Rafael Skavone, kao i višestruki dobitnik „Ajzner“ nagrade, kolorista Dejv Stjuart.

Prevod na srpski jezik uradio je Draško Roganović. Izdanje sadrži 88 strana u koloru.

 

LAGUNA

JA SAM HEROJ

Manga sa zombi-tematikom, rađen je vrlo dobar film po njoj, moj rivju imate OVDE.

Ima 9 nastavaka.

 

SYSTEM COMICS

Ima rasprodaja naslova koji se vode kao rasprodati. Ovo su primerci vraćeni iz knjižara. Kad oni odu, stvarno nema više...

Plus, vredi pažnje cyberpunk-horror weirdness Alexe Gajića, KRALJ NIČEGA!

Ima KLOT CRNU koricu, pa neću kačiti taj crni kvadrat. 

Plot:

Džoni! Umetnik, pisac, skejter, kralj ničega, žrtva slave i publiciteta, u krizi srednjih godina, usled krize društvenog života uopšte – vraćajući se pod stare dane svojim korenima i Politikinim Zabavniku, ponovo otkriva ljubav prema stripovima sa kojima je proveo duge decenije mladalačke usamljenosti I prepuštenosti ulici. On vozi dok piše i piše dok vozi. Njegov stil je brzina, a strah koji osećamo dok čitamo njegovu prozu najbrži je način da se preživi Beograd – grad koji izmiče istoriji i geografiji.

 

RED BOX

Nije strip, ali je knjiga o stripu, DILANU DOGU. Moj rivju je OVDE.

VESELI ČETVRTAK

Ovaj izdavač NE UČESTVUJE NA SAJMU, ali tokom oktobra kod njih, u objektima TRAFIKA, vlada VELIKI POPUST, pa iskoristite tu priliku! Evo detalja o tome: https://www.trafika.online/brend/veseli-cetvrtak?brendid=35

TERRIFIER 3 (2024)

***

(3+)

Ono što je najbitnije znati: Terifajer 3 je slabiji nego Terifajer 2; kad je dobar, mestimično je bolji od bilo čega u dosadašnja dva dela; ali kad je slab, to gde je slab, baš je jezivo misguided, a to ponajviše važi za završetak.

Da budem jasan: u ova dva sata ima barem sat horora koji je apsolutno božanstven, davno neviđen u ovako zločestom i zlobnom i „ne kočim ni za koga“ fazonu, a povremeno tu blesne i horor imaginacija koja nije vezana samo za sadističke načine mučenja i krvopljusa. Iako imam krupne zamerke na scenario i neke kreativne odluke, zbog onoga što je ovde unikatno i odlično, ne mogu mu dati manje od 3+.

Pojasniću sve ovo dole, ali ovako: nemoguće je kritikovati ovaj film bez spojlera, pa prema tome, moraću i njima da se pozabavim u donjem textu.

Zbog toga, crtam: ako još niste pogledali TERRIFIER 3, gledajte ga OBAVEZNO. Sa svim svojim manama, on ima kvalitete zbog kojih će mi sigurno biti u top-5 ove godine, a neke od scena će se pamtiti još mnogo godina… Ocena „jaka trojka“ je dovoljna preporuka i sve što treba da znate, PRE gledanja. I još ovo. T3 ide u preterivanje, sadizam, mučenje, iživljavanje, klanje, ubijanje još dalje od T2, pa krenite u bioskop spremni na to, i pođite s adekvatnim društvom ili, ako takvo nemate, onda bolje idite sami nego da vučete osetljive drugare, žene, decu, pa da vam zacvile i zakenjkaju već u prvih 15 minuta i traže napolje.

Pravilo na blogu je da se spojlerima slova zacrne, kako ne bi bili smesta čitljivi – ali to važi onda kad se spojler može smestiti u 2-3 pasusa. Ovde, međutim, spojleri moraju biti kroz čitav ostatak teksta, i da ne bih zacrneo ceo jebeni post, pozivam se na vašu samokontrolu i inteligenciju da, pre gledanja filma, NE ČITATE OSTATAK RIVJUA.

Zašto?

Zato što SPOJLERI KREĆU ODMAH ISPOD!!!

 

Terifajer 3 postaje žrtvom sopstvenog (ranijeg) uspeha: ono na šta se nabasalo u prvom delu, a onda je bilo epski razrađeno u drugom delu, u trećem već pokazuje jasnu želju da bude franšiza. To je donekle legitimno: niko pametan ne voli da kolje zlatnu koku koja tek što je počela da donosi zlatna jaja, a Klovn-Umetnik je definitivno već postao ikonički lik horor panteona, sasvim dostojan da stane uz Fredija, Majkla, Džejsona, Pinheda… Dakle, greota je to ubiti u zametku. ALI, ako kao čovek mogu da razumem nečije finansijske proračune i životne ambicije, kao gledalac i kritičar nisam obavezan da podržavam svesno razvodnjavanje i rastezanje storije kako bi se jedna, priznajmo, krajnje jednostavna slešerska suva drenovina – cedila u beskrajnoj pantljičari.

Leone je, istina, najavljivao svojevremeno da će stati s trećim delom, ali se ogradio da mu je zamisao toliko epska da će možda zahtevati da se smesti u dva filma (kao npr. TO i TO2). I zato T3 zaista i deluje kao polovina filma koja je silom razvučena na nepotrebno trajanje od dva sata, ali joj fali druga polovina. Jer, ovo što vidimo ovde i nije baš toliko epsko, i moglo se skratiti bar za 15-20 minuta.

Previše se ovde bavimo otrcanom i već viđenom PTSD dramom tipičnom za horor nastavke: izmučena heroina prethodnog dela, Sijena, na ivici je razuma, potresena, izmučena, u neverici pred onim što ju je zadesilo, i mučena nevericom svih oko sebe, uključujući i autoritete i familiju. Ok, mora malo toga, jer nenormalno bi bilo da ona posle torture iz T2 prosto nastavi da ide u školu, juri momke, crta, zeza se, putuje, kači mace na instagram kao da ništa nije bilo. Ali previše se vremena troši na scene koje osećamo da su tu jer su obavezne, na silu umetnute, kao oduživanje duga koje predugo traje, a poznato je iz SVAKOG nastavka ikad snimljenog, od STRAVE U UL. BRESTOVA 3 do H20, i dalje. Yawn!

Leonea sasvim izvesno ne zanimaju realnost, likovi, drama, i zato mu i ovde scene bez Arta – one sa „normalnim“ likovima – deluju kao na autopilotu: generički dijalozi pisani na autopilotu, glume ih osrednji glumci na autopilotu, i režirane su na autopilotu (plan – kontraplan, itd). Kao u onim pornićima u kojima likovi nešto keeeenjaju između scena jebanja (zbog kojih ste tu gde jeste!), tako i ovde ima da vrtite palcima ili zurite u telefon, čekajući da opet krene Ono Pravo Zbog Čega Ste Došli, jer je filer između samo neki bljantavi filer.

I T2 je imao takve scene, ali su bile podnošljivije nego ovde, iz dva razloga: 1) imale su jače dramsko opravdanje upoznavanja s bitnim likovima i njihovim odnosima; i 2) nagoveštavale su da imaju i extra svrhu daljeg razvijanja Artove mitologije, naročito kroz nagoveštaje vezane za Sijeninog ćaleta (pokojnog), ali i brata, tinejdžera, koji takođe kao da ima neku neprirodnu (natprirodnu?) vezu s Artom.

U T3 su ovakve scene tanje i nezanimljivije jer glavne likove već znamo, njihove teme i dileme su deža vi, uvođenje drugih likova (topovskog mesa) po prirodi stvari je manje zanimljivo, a što je najgore – o tatku i batku ne saznamo NIŠTA novo što T2 već nije zagolicao i skicirao. Dakle, dramaturški, ovaj film je „smrznut“, ukočen u mestu, nema progresiju, razvoj, luk, dalje vođenje priče u odnosu na T2. Umesto priče, ili privida priče, imamo samo novi, još sadističkiji niz Artovih đavolija, a jedina invencija je novi praznik: umesto Noći veštica iz T2, ovde imamo Božić. Sve ostalo je isto, samo gore – jer umesto vizuelno atraktivnog „zabavnog parka“ iz pakla, sad imamo običan, prozaično nakićen porodični dom u koji stiže pakao.   

            Ako frustrira što o Tati ne doznamo ništa novo, jednako frustrira što se ispostavi da je Bata jedno od najbesmislenijih slepih creva u dosadašnja tri filma: čemu je uopšte služio ovaj lik, osim kao crvena haringa s kojom se ne uradi NIŠTA na kraju?! Pazite, JEDINI razlog što se T3 dešava PET godina posle T2, po priznanju reditelja, jeste taj što je glumac koji igra baticu toliko izdžigljao u pubertetu da nisu mogli dramski da nam prodaju da je prošlo samo par dana, ili godina dana, od dešavanja u T2. Pa čekajte, onda mora da je on strašno bitan lik za ovu priču kad se oko njega vrti tako bitan aspekt dramaturgije, zar ne? Samo zbog njega su pomerili dešavanja 5 godina u budućnost, samo zbog njega je Art sedeo 5 godina u hibernaciji u nekakvoj ruševini, u privremenoj penziji, uprazno se klateći u roking čeru, čekajući da klinac izraste u bigfuta od 2,5 metra, samo zbog njega je Sijena morala punih 5 godina da čami u ludari dok bata ne izdžiglja u paticvrka koji sad glavom udara u plafon… A zašto?

On je bio uveden kao slaba karika, fasciniran ubicama i Artom, i normalan gledalac bi očekivao da će nešto s time da se radi – npr. da demonski entitet sklon posedanju ljudi proba da uđe u njega, pa da preko njega iskušava Sijenu kao centralni lik… Umesto toga, on je ovde prisutan isto kao pod moranje: kao neki ortak koji je tu, eto, jer nemaš srca da ga šutneš, ali zapravo ne znaš šta ćeš s njim. On se mlitavo i njanjavo protetura kroz nekoliko obligatornih, nebitnih scena, sumnjivo motivisanih – npr. ZAŠTO on odbije poziv od teče i tetke da im ode u goste istog časa kad je njegova ljubljena sekica iz ludare došla na praznik kod njih? ZAŠTO ne ode odmah k njoj, te prve večeri? Koja to pametnija posla ima u svom dormu, gde tupavo drema dok čeka, drogiran, da mu reditelj uradi ono što mu je naumio? A onda – TRAS! Ne samo što ga Leone ubije, nego ga ubije off camera!

Naravno, ubijanje „legacy“ likova je legitimna i očekivana stvar u hororima, a i u ovom serijalu Leone nije bio dosad nežan prema glavnim likovima, pa što bi to sad menjao? Dakle, zamisao da to uradi je OK; način na koji je to izveo nije. Ovo je višestruki promašaj. Kao prvo, nemaš horor pejof, da vidiš njegovo krvavo zaginuće pred kamerom; to ti je zakinuto. A nije da taj ćoravko nije bio donekle i iritantan, i da ne bi bilo slatko videti ga pod Artovim sečivima… Kao drugo, nemaš dramaturški pejof, jer u priči njegova smrt ne posluži nizašta sem za jedan kratki suprajz, koji se odmah zaboravi u haosu drugih. Kao treće, nemaš emocionalni pejof, jer ipak je to neki lik kojeg si pratio kao jednog od glavnih tokom dva duga filma; i ajd što ga nemaš ti, obični gledaoče, ali nema emo-pejof ni Sijena, jer ona je u ovom filmu vezanija za nećaku, devojčicu prvi put uvedenu u ovom filmu, nego za rođenog brata, i više se sekira oko nje i za nju, nego za baticu. Kao četvrto, nemaš pejof jer se osetiš bezveznjački, shvativši da je jedan „glavni“ lik zapravo bio skroz naskroz nebitno levo smetalo koje nikome ništa bitno nije značilo i koje se moglo bez gubitka zgaziti npr. i u kulminaciji T2: koji su ga kurac ostavili u životu, za čije babe zdravlje, na onom vašaru, kad u T3 on ne radi i ne znači ama baš NIŠTA?

Tretman ovog lika definitivan je dokaz da je Leone shitty scenarista, i da su mu važniji gimici od priče. Ne, on nema nikakvu priču da priča, niti ume da je dramski gradi: uvod je predug i traje pola filma (bar sat vremena!), a kulminacija naiđe zbrzano, nepripremljeno, i slabunjavo izvedeno, uprko svem mejhemu koji se izdešava. Kad se pred kraj Art pojavi u tečinoj kući, to je toliko niotkuda, da isprva pomisliš – ovo mora da je Sijenina vizija, sad će ona da se trgne: „Ovo je bila samo PTSD halucinacija“, tim pre što je i teča zaginuo gnusno, offscreen! Međutim, ne – posle nekoliko minuta definitivno se ispostavi da se ova skarabudženost stvarno dešava. Avaj!

Leone ne priča priču, on niže dosetke. Neke su bolje, neke su gore, ali nema veze, on ih trpa energično i entuzijastično, pa i ako bude poneki ćorak, odmah za njim stiže vatromet, pa se u krajnjem saldu to nekako izjednači.

Od ćoraka, najveći je to što je iz T3 izbacio onaj demonski curetak: bio je to jedan od zabavnijih WTF momenata u T2, i po dizajnu, i po značenju, i po creepy faktoru. Ona curica je imala sjajan imidž, izgledala je jezivo, a tako je i glumila, a uopšte čitava scena njene prve pojave, u londromatu, jedan je od hajlajtova sva tri filma. Ali Leone je u svojoj nedokučivoj mudrosti rešio da nju šutnei, a da se u T3 vrati onoj unakaženoj Viktoriji iz T1 i T2: ona nije loša, po sebi, ali manje je zanimljiva od demonske lolite. Da li će na značenjskom nivou Leone da opravda demonizaciju žrtve i njeno pretvaranje u monstruma? Čisto sumnjam. Njemu je i to samo „dosetka“: hej, ne bi li bilo cool ako bi…

Sam kraj filma frustrira time što zapravo NIJE kraj. Ali ne na onaj lepi horor način: „Zlo živi!“ kojim se „završio“ T2 (ili Helovin, ili Petak 13…). Ne, ovo je prekid priče jedva započete; ovo je frustrirajući rez USRED situacije, tipičan za komercijalno iznuđeno rastezanje, odugovlačenje i zamajavanje. Ovo nije „kraj epizode“; ovo je „nastaviće se…“ Pa još auto-referencijalno namigivanje za inicirane: završna scena lejm je po sebi, ali je „opravdana“ u očima auteura jer je parafraza i citat prvog Artovog pojavljivanja, u kratkom filmu THE NINTH CIRCLE. Ko zna, znaće, ko ne zna, glavu češkaće…

 

Eto, pošto sam se izduvao oko toga šta me je najviše žuljalo, da kažem i koju o odličnostima.

Neću se mnogo zadržavati na OČIGLEDNOSTIMA i predvidivostima: naravno da su jedini razlog postojanja ovog sad već serijala ta sve krvavija, sve preteranija, sve crnohumornija ubistva, i T3 nudi nekoliko za anale: sve je tu, od konvencionalne upotrebe sekire za sekiranje i rasparčavanje čitavih familija (uklj. decu, mada ona stradaju offscreen) preko zabavnog kopiranja Džejsona u upotrebi tečnog nitrogena za „smrzni i slomi meso“ (viđeno nabrzinu u JASON X, a ovde nadugačko i polagano, ud po ud), pa do najeksplicitnije ikad na filmu viđene upotrebe motorne testere za masakriranje golog mesa (x2, i muško i žensko) u mnogohvaljenoj sceni pod tušem, a na kraju i do parafraze legendarne „Karlo je uvek gladan“ scene iz NEPOKORENOG GRADA, samo što su ovog puta pacovi naterani ne u stomak nego u nečija usta… Sve je to odlično izvedeno, ubedljivo, eksplicitno, grozomorno, baš kako treba, meraklijski.

Ono na što je vrednije ukazati jeste autentični „mean streak“: Leoneova mizantropija i sadizam čine se iskreni i duboki, a ne pozerski, kao u većini torture porn horrora. Ja, istina, nisam siguran koliko je on samosvestan i inteligentan – dosadašnji filmovi ukazuju i na pamet i na glupost u skoro jednakim razmerama – ali ovaj bi se film mogao posmatrati i kao jedna punk subverzivna uh, neću reći dekonstrukcija jer to bi opet impliciralo promišljeni i planirani intelektualizam, nego pre jedno spontano intuitivno razaranje najvećeg američkog praznika, božića, gde se Leone sistematično, sirovo posere na njega i njegove konzumente, nemilosrdno, uključujući dečicu koja su nesvesni instigatori sveg tog ispraznog ogavnog konzumerizma njihovih roditelja (jer „za decu mora da ima“). Svako ko je ikada hodao ulicama grada, ili ne dô bog šoping centrom u vreme tzv. „prazika“, ispunjen gnušanjem prema ogavnoj „prazničnoj“ „muzici“, prema derištima gladnim „poklona“ i njihovim roditeljima koji vuku kese i pakete prepune tričarija i koještarija, saosećaće s ovim filmom, a naročito sa sprdačinom prema Deda Mrazu, sa blasfemijom prema Isusu (koji se nekako, sa svojom mesijanskom skromnošću i asketizmom, spojio s ovom orgijom kapitalističkog konzumerizma i potrošačkog društva dovedenog do paroksizma), i sa explozivnim razaranjem šoping centra, a na kraju i porodičnog doma, ispod kojeg se doslovno razjape vrata Pakla.

Kritičari gladni učitavanje mogli bi naći sebi koješta ovde, ali samo na mikro-planu, ako bi se zagledali u JEDNU scenu, a ignorisali sve oko nje. Recimo, možda je u nekom malom mozgu reditelj poželeo da se naruga podkasterima koji idolizuju serijske ubice, ali jednom kad Artu padne pod šake bezosećajna i klikova žedna podkasterka, ona pod testerom provede samo nekoliko obaveznih sekundi, dok je sav Artov sadizam i iživljavanje u detaljnom tranžiranju ostavljen za njenog bezazlenog dečka. Zašto? Verovatno jer se Leone ukakio od pomisli da motorku gurne zloj podkasterki u pičku, kako ga ne bi kenselovali totalno (ionako je i dosad morao da se brani od optužbi za mizoginiju), nego je išao putem manjeg, analnog otpora, cherchez l' homme, pa je zato nedužnog momka natenane seckao na froncle, nogu ovde, ruku tamo, a na kraju mu gurnuo sečivo u prkno, a onda i spreda, i sve to u krvavo detaljnoj eksplicitnosti, na opštu radost i oduševljenje publike. Jer tako je lakše i bezbednije i niko se neće buniti.

Umesto gubljenja vremena na „konotacije“ ovog filma, smislenije je priznati da su one uglavnom slučajni i neobavezni nusproizvod imaginacije koja prosto voli da se zajebava i da provocira i šokira, da ismeva sve živo, na jedan plitki ali energični pank način: uostalom, nije bez đavla doći niotkuda, kao što ovaj film dolazi, izvan studijskog sistema, izvan ikakve kontrole i kalkulacije, napraviti jedan od retkih zaista nezavisnih filmova danas, i onda s njim doći u šoping molove ovoga sveta, i baš tu – a ne u art-bioskopu na periferiji, ili na festivalima – parodirati ih, ismevati i dizati u vazduh.

Ima u filmu nekoliko baš lepih scena: naročito na početku, kad vidimo kako su se spojili Artova glava i telo; ili nešto kasnije, „mirne“ scene u kojima Art i Viki bleje u ruševini čekajući da onaj klinja poraste, gde Viki sebi uzalud seče vene i uzalud glavom razbija ogledalo čiji joj se odraz ne sviđa; a divna je i boleština kad nju vidimo kako se napali dok Art tranžira jednog zlosrećnog fizikalca, pa sebi u međunožje trlja i nabija veliki komad slomljenog stakla. Bilo bi lepo da je ovo nešto više od dosetke, da je tematski lajtmotiv: da nju vidimo i kasnije kako „drka“ dok Art ubija, ali ne, Leone to nije imao na umu kao temu, ni kao lajtmotiv, nego samo kao šok-foru za tu jednu scenu, i nakon što je to tu prikazao, više se tome ne vraća ni direktno, ni varijacijom, ni aluzijom.    

I tako: ima ovde boleštine i subverzije u priličnoj meri, i fanovi gladni splatter & torture gadosti dobiće ih u većoj meri no ikada u ovom veku; ali ko očekuje priču – neće je dobiti, jer to malo što je bilo u T2 sad je na stand by, jer primat imaju Artove varijacije na ubilačke zanimacije u božićnom okruženju gde je on nešto između Gruča Marksa i Fredija Krugera, samo s mnogo prljavijom maštom i sa skoro potpunom slobodom da je razulari. Ne-kraj frustrira svojom otvorenošću, ali donekle i daje nešto nade pravcem na koji ukazuje, jer kao da obećava da će se idući nastavak (u celini? većim delom?) dešavati u Paklu. To je dobro i po sebi, a i konkretno bi tu Leone bio oslobođen nametnute obaveze realizma i normalnosti, pa bi mogao da se SASVIM opusti u gaženju svega iz ugla svog crnog, košmarnog nadrealizma, koji mu lepo stoji i gde ima šta da (po)kaže, što i ovde mestimično čini. Ništa me ne bi radovalo više nego jedan sumanuti besprizorni gnusnogavni HELLBOUND za 21. vek, s Artom umesto Pinheda i sa Sijenom umesto Kirsti u tom, nadajmo se Finalnom Obračunu.

 

P.S.

T3 definitivno treba gledati u bioskopu, ali izaberite kasniju projekciju, npr. oko 22h. Ja sam bio nestrpljiv, išo sam od 19h, i morao sam da trpim gomilu DEČURLIJE – ne tinejdžera, nego doslovno balavaca od oko 7-9 godina, koje su retardirani drugovi ili roditelji ili rođaci doveli baš na OVAJ i ovakav film, a Cine Grand, budući da operiše u paklu pustinji divljem zapadu od zemlje, a ne uređenoj državi, pušta i balavurdiju na film na koji se u civilizovanom svetu - s dobrim razlogom - ne puštaju mlađi od 17-18 godina.

Do sada sam najčešće išao u Cineplex u Stop Shopu, dakle isto u jednom trgovinskom komplexu, ali nisam imao ni približno loše iskustvo ovome, ne samo na hororima nego i na nehoror hitovima, gde bih više sitne dece očekivao nego na XXX splatteru. Ovo mi je prvi put, a verovatno i poslednji, da sam otišao u Cine Grand, u Delta šoping molu, gde izgleda zalazi mnogo odvratnija vrsta kreatura i njihovog nakota...