izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 07. мај 2009.

JACOB'S LADDER


DŽEJKOBOVA LESTVICA KOŠMARA
(Jacob's Ladder, 1990)
Režija: Adrijan Lin
Scenario: Brus Džoel Rubin
Dir. Fotografije: Džefri Kimbal
Muzika: Moris Žare
Kreature i efekti maske: Gordon Dž. Smit
Uloge: Tim Robins, Elizabet Penja, Deni Ajelo, Mat Krejven, Mekoli Kalkin...

**** 
4

Džejkobova lestvica je horor maskiran u dramu. Ili je to ipak drama maskirana u horor? Zbog svoje suzdržanosti u upotrebi specijalnih efekata kao i zbog psihološke produbljenosti, često se nalazi pod oznakom 'psihološki' ili čak i 'fantastični triler'. Upečatljivost užasa koje priziva i ovaploćuje, međutim, takva je da ostavlja malo sumnje u njegovu suštinsku zavisnost od tema i postupaka karakterističnih za horor žanr. Uostalom, ko kaže da horor mora obavezno da sadrži šikljanje krvi na sve strane? Da gluma mora da bude loša a likovi površni? Da se ne može baviti finalnim pitanjima života i smrti? Da horor ne može imati duhovnu komponentu?
Za umetničko postignuće filma presudan je bio scenario Brusa Džoela Rubina. Napisan još u sedamdesetim, ali suviše ambiciozan, mračan i nekonvencionalan da bi smesta zgrabio pažnju producenata, napokon je zaintrigirao Adrijana Lina, koji je sa zaleđinom velikih hitova (Flešdens, Fatalna privlačnost) možda delovao kao sumnjiv izbor za režisera takve priče, ali je svakako bio u poziciji da taj koncept progura i obezbedi mu budžet i nivo koji on zahteva. Uostalom, ni Rubin, potonji autor scenarija za Krejvenov promašaj Smrt posle smrti (Deadly Friend, 1987) ili za sladunjavi posthumno-romantični mega-hit Duh (Ghost, 1991), možda ne deluje kao najidealnija osoba za produhovljen, potresan i žestoko uznemirujući scenario – a opet, njegov prvi (i najbolji) rad upravo je to.
Rubinova potka bavi se sudbinom Džejkoba (Jakova) Singera, toliko napaćenog da bi svoje biblijsko ime slobodno mogao da zameni za – Džob (t.j. Jov). Maleni sin mu gine pred očima. Brak mu se raspada. Završava u Vijetnamu. Biva ranjen u stomak. A pravi Pakao tek tada počinje. Pakao paranoje i konfuzije. Delirijum u kome se san i java, prošlost i budućnost, idila i bezdani bol prepliću sa izluđujućim sadizmom. Haos u kome 'realnim' Njujorkom krstare vozovi sa ukletim dušama, pipci i repovi iskaču u magnovenju iz naizgled ljudskih fizionomija, stvorovi bez lica pokušavaju da ga ubiju, a čak i jedina uteha –ljubavnica Džezabel (živahno-seksi Elizabet Penja) – postaje jedna od mučiteljskih prikaza. U drugoj polovini filma potencira se triler urote o neodređenim vojnim eksperimentima sa drogama u korenu priviđenja preživelih veterana, ali iz te kvazi-realistične deonice Lestvica brzo sklizne nazad u okrilje mističnog horora...
Linova režija pruža niz vrhunskih primera efektne upotrebe skoro-subliminalnih poruka: vešto izmontirani kadrovi koji ne traju duže od jedne sekunde nose u sebi više pretećih nagoveštaja od svih višeminutnih transformacija i čudovišta koja je svojim budžetom mogao da kupi. Atmosfera je retko dosegnuti spoj realizma i oniričnosti, sa neprimetnim prelazima koji su time još jeziviji. Autentične lokacije pustih stanica, propalih stovarišta i ruševnih zgrada uz neznatnu 'šminku' postaju predvorja Pakla, ovozemaljskog i do bola opipljivog. Muzika Morisa Žarea svojim elegičnim tonovima potcrtava tugu što natapa Džejkobov privatni pakao, ali i aludira na čistotu onostranosti. Tim Robins praktično nosi film, i to čini više nego uspešno: njegova prirodnost i ne-holivudski bejbi-fejs izgled čine ga još srodnijim vodičem za gledaoca izgubljenog u prostornim i vremenskim vrtlozima (ne)realnosti zapleta.
Radni naslov filma glasio je - Danteov Pakao; ako tome dodamo vizuelne aluzije na Doreove ilustracije Danteovog i biblijskog Pakla i na amorfne organske košmare Frensisa Bejkna ili na egzistencijalistički pakao Kamijevog Stranca (što je knjiga koju Džejkob čita kada ga prvi put vidimo nakon vijetnamskog prologa, u 'sadašnjosti' njujorškog metroa), kao i verbalno pozivanje na nemačkog srednjevekovnog mistika Majstera Ekharta, postaje nam jasno da pred sobom imamo nesvakidašnji, intelektualni 'horor' – horor koji ima nešto na umu. Strava u njemu nije sama sebi cilj, već služi ideji priče. A ideja je sadržana upravo u Ekhartovim rečima, koje Džejkobu pred kraj filma prenosi njegov anđeo-zaštitnik (Deni Ajelo): ''Ekhart je takođe video Pakao. Kazao je: jedina stvar koja gori u Paklu jeste deo tebe koji neće da napusti život, tvoja sećanja, tvoje veze. Njih tamo spaljuju. Ali time te ne kažnjavaju, kazao je on. Oni oslobađaju tvoju dušu. Tako, ako si prestravljen smrću i grčevito se držiš za život, videćeš đavole kako ti komadaju život. Ali ako si našao svoj mir, onda su đavoli zapravo anđeli koji te oslobađaju onog zemaljskog.''
Ove reči ne samo što objašnjavaju prirodu Džejkobovog mučenja, već i upućuju na još jednu književnu (i žanrovsku) paralelu – ka klasičnoj priči Embrouza Birsa Događaj na mostu kod Sovine Reke. Kako se na kraju ispostavlja, sva dešavanja nakon prologa bila su jedna velika fleš-forvard projekcija umirućeg uma koji odbija da se pomiri sa smrću. U Birsovoj priči, spasenje, sigurnost, naklonost sudbine i zagrljaj voljene žene pokazuju se kao iluzije u poslednjim sekundama života obešenog čoveka: preokret na kraju priče gubitak života i iluzija čini još bolnijim u brutalnom kontrastu sa onim što je izgubljeno, te podseća na krhkost naše smrtne egzistencije i iluzija koje život čine mogućim. Rubin preuzima osnovnu ideju od Birsa, ali gorku pilulu u srži zapleta pokušava da učini bonbonom uz pomoć čokoladnog fila biblijskih aluzija koje (za razliku od cinično-ateističkog Birsa) kao da impliciraju stvarno postojanje Raja i Pakla, i šećernog preliva na kraju, u kome duh poginulog sina uzima za ruku izmučenog oca, i vodi ga uz stepenice ka jarkoj svetlosti... Na svu sreću, hristijanizovana poenta nije ni približno tako napadno srcedrapajuća kao u hitu Duh (po Rubinovom scenariju), i čak je dovoljno ambivalentna da se može tumačiti kao još jedna od opsena u umirućem mozgu natopljenom eksperimentalnim drogama. Pored toga, dirljivi kraj unosi bar malo dubioznog svetla u zaista bolnu pripovest, i čini da nakon saživljavanja sa patnjama kroz koje smo ispratili glavnog junaka i sami poželimo da verujemo kako njega (a i nas) na kraju teškog puta ipak čekaju počinak i mir.

Iako u svoje vreme nije doživela poseban komercijalni uspeh, Džejkobova lestvica je vremenom postala kultni naslov za vrstu gledalaca koji od horora očekuju i malo više od svežeg splatera, ili za one koji o žanru i ne razmišljaju pri izboru dobrog filma. Film je prejudicirao trend dobroćudnih natprirodnih trilera sa obaveznim preokretom, u kojima su horori samo privremena muka proizvedena nepotpunim uvidom u svoje stanje: jednom kada umrli shvati da je samo fantom u svetu živih, nastupa oslobađanje. To je formula, istina, pozajmljena iz kultnog low budget horora Karneval duša (Carnival of Souls, 1961), gde je bila upotrebljena tek kao dobra dosetka za par efektno jezivih scena unutar slabo odglumljene i produkcijski siromašne tvorevine; Rubin i Lin su je oplemenili jačim spiritualnim nabojem i uveli u A-produkciju, gde je potom bila uspešno elaborirana kod Šamalana u Šestom čulu i Amenabara u Duhovima u nama. Pa opet, Linov film ostaje ne samo prvi u tom trendu, već i vizuelno najoriginalniji i narativno najkompleksniji. Nezanemarljiv činilac efektnosti Lestvice dobrim delom počiva i u R-rejtingu (naspram PG-13 kod potonjih naslova) kojim svoje užasne prizore, makar i samo nagoveštene, uspeva da duboko i trajno ureže u imaginaciju generacija gledalaca, i pruži jedan od najupečatljivijih emotivno nabijenih prikaza Pakla na zemlji – istovremeno duboko ličnog i univerzalno prepoznatljivog.

(Ovaj text bio je objavljen u magazinima PRESSING i ZNAK SAGITE)

17 коментара:

  1. Dođavola, ovo je zaista jedna filmčina koju moram da repriziram što prije!

    ОдговориИзбриши
  2. Brutalno dobar film, odgledajte obavezno. Izolujte se u mraku i ugasite telefon. Gulovu recenziju procitajte posle.

    Stoji rame uz rame sa najboljim Lincovim majndfakovima.

    ОдговориИзбриши
  3. Jacob's ladder je tada, devedesetih, bio filmski pandam kosmarnoj stvarnosti ratom zahvacene Jugoslavije, barem iz mog licnog ugla. Ipak, Dzejkobov kosmar nije umnozavao onaj kosmar iz stvarnosti, vec je na mene katarzicno delovao. Posle dugo vremena i povratka devedesetih u danasnju Srbiju mislim da sam sazreo za jos jedno katarzicno iskustvo gledanja ovog filma.

    Inace, gore pomenuti Birsov "An Occurrence at Owl Creek Bridge" ekranizovan je u jednoj od najboljih epizoda "Zone sumraka". Dakle, prvo procitati Birsovu pricu, zatim odgledati njenu ekranizaciju, pa "Carnival Of Souls" i na kraju "Jacob's Ladder".

    ОдговориИзбриши
  4. Jedva čekam rivju rimejka Dzejkobovih užasa

    ОдговориИзбриши
  5. dal stvarno na tolko zaludnog mazohistu ličim? a nisam nijedno od toga.

    ОдговориИзбриши
  6. evo trejlera https://www.youtube.com/watch?v=vUQ77c9OS7E ljudi koji su ovo napravili nemaju blama

    ОдговориИзбриши
  7. dobro, narode, umemo svi da nađemo trejlere na jutjubu, ali zašto uopšte pridajete IKAKVU pažnju nečemu ovoliko bezvrednom i nezanimljivom?

    ОдговориИзбриши
  8. Trejler me je naterao na sledece razmisljanje: izvanredni organski dizajn u originalu, ekspresionisticki, koji povlaci od Edvarda Munka, i sl., ovde je zamenjen ukakanim zelenilom i CGI efektima. To vec unistava pola koncepta. ALI. Ako je reziser manje smotan od Konjosave, mogao bi od toga da napravi komentar ili iznese neku tezu o tome zasto i kako je nesvesno, danas, NAPOLJU - otelovljeno - mesto da bude skriveno po nocnim metroima. Originalni Lader bio je impresivan sve do kraja, a koji je egzistencijalnu moru Cistilista pretvorio u feelgood jevandjeosko spasenije.

    ОдговориИзбриши
  9. Tako, ako si prestravljen smrću i grčevito se držiš za život, videćeš đavole kako ti komadaju život. Ali ako si našao svoj mir, onda su đavoli zapravo anđeli koji te oslobađaju onog zemaljskog.'' -- to je u sustastvu pravoslavenska teza; dusa koja ne vidi milost Boziju dozivece Pakao, ona koja vidi, Raj.

    Medjutim - oni odatle idu u Nju Ejdz svrsetak, gde ispada kako je njegovo iskupljenije stvar ''odustajanja od zivota''. YOU JUST NEED TO LET GO, kao sto klise kaze. Ne saznajemo nista o tome do koje mere je junak odgovoran za svoj zivot. On je prosto naprosto zrtva i mucenik.

    U pravoslavleniju postoji, uzgred, doktrina aerial toll houses - sramota da ne znam srpski izraz - koja podseca na Jakobovu lestvicu, gde dusi posle smrti sude andjeli i demoni u ne jednoj nego DVAES horor kuca. Doktrina je toliko uzasna, da je mnogi svestenici ne predocavaju stadu, iz bojazni da ce se stado prestraviti, napustiti svaku veru.

    Ja, medjutim, spoznavsi da izmedju neba i zemlje ima mnogo vise nego sto mislimo, nisam TAKO SIGURAN da nas posthumno ne ocekuje bas takav nepojmiv uzas.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. To se zove MITARSTVA u Pravoslavlju čitao sam u nekoj Dogmatici to ranije,kako dušu okruže prvo demoni i onda dodju andjeli da je vode na sud...Nego oni koji veruju u spaljivanje mrtvog tela smatraju da toga svega ne bi bilo da je Perica... ako srebrnu nit koja povezuje dušu i telo prekine vatra,onda duša ide pravo na nebo.

      Избриши
  10. Danas sam se malo bavio Mitarstvima, i saznao da crkva uglavnom podrzava kanonizaciju tog ucenja, to ce reci postoje overeni crkveni apokrifi o tome a ne samo nagadjanja individualnih svetaca i svestenika. Medjutim, naglaseno je da tekst ne treba uzeti bukvalno - videti neke kuce i neke specificne demone - nego metaforicki. Bukvalno ili metaforicki, ledi mi se krv u zilama od same pomisli.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Pa ima logike,naime Isus je govorio o večnom ognju,Pravoslavlje je do 19.veka tvrdilo da se pakao nalazi u centru Zemlje i imaš nauku koja tvrdi da je centar Zemlje oganj živi tj lava i imaš mitove o trolovima i patuljcima koji izlaze iz zemlje,čuvaju blago itd.Dakle,moguće je da sahranjeno telo pri raspadanju ispušta neke hemikalije koje privlače te demone a duša pošto ne može da se otkači od tela 40 dana doživlja susrete sa istim...Nadji si krematorijum na vreme šinko dok nije kasno.

      Избриши
  11. e, stvarno smoriste više s ovim beslovesnim sujevericama, kvazihrišćanskim i ostalim. mitarenje je za konje a ne za ljude. dosta više s tim, nađite si neki 'treće oko / zona sumraka' blog ili forum pa tamo nastavite ovo baljezganje.

    ОдговориИзбриши
  12. Kad o Mitarstvima prica neki Edrijan Lin iz neke Engleske, to je onda beskrajno INTERESANTNO i zasluzuje citave tekstove. Interesantno, narocito s obzirom da te nervira Vucic sa svojim protestantskim nacelima i uputstvima. Sav si KONTRADIKTORAN.

    Unknown, telo se raspada i u krematorijumu i u grobu. Ovo fizicko telo nije vecno telo. To je neko drugo telo, koje ovim culima ne mozemo potpuno da vidimo, ali je svejedno prisutno.

    ОдговориИзбриши
  13. A drugo, pitacu te ja, kad zaglavis u Mitarstvo za klevetu, pa ti Strina, Tetka i Rob Zombi budu pekli bradavice, ladili muda zaracem, i glancali zube smirglom, sto si im onomad podelio slabe trojke, dvojke i keceve!

    ОдговориИзбриши
  14. A trece dripacka POLITIKA Dzejkobove lestvice smrdi na the worst of Ridley and Tony Scott. Treba da verujemo kako Dzejkob kroz svoju golgotu egzorcizuje Vijetnam, a pritom ni K od krivice. Sve su to neke apstraktne vojne sile, otrovi, praskovi, zavere; nigde SAUCESNISTVA generalne americke populacije. Na ideoloskom nivou to je jedan Top Gun za ''duhovno trziste''.

    ОдговориИзбриши