понедељак, 18. април 2016.

THE WITCH (2015)


***(*)    
3+

            Eto, VEŠTICA je napokon dolijala. Najočekivaniji horor prošle i početka ove godine najzad nam je pao kandži!
Nisam žurio s rivjuom; posle prvog gledanja nisam bio načisto s nekim stvarima, pa sam ga pustio da odleži 24 časa, i odgledao film još jednom, ovog puta sa odličnim eng. titlovima koji su se u međuvremenu pojavili, i nakon dva gledanja u dva uzastopna dana evo šta vam imam reći.
Spojlera neće biti na početku, a kasnije kad za njih dođe vreme, biće jasno obeleženi tako da opušteno možete da čitate.
VEŠTICA je vrlo dobar, skoro-odličan horor koji će sasvim sigurno biti u samcitom vrhu moje ovogodišnje top-liste, a vrlo je moguće da ostane i na prvom mestu, jer za sada ne vidim ozbiljnog konkurenta koji bi mogao da zaradi više od ocene 3+. Takođe, nesumnjivo je da se radi o modernom klasiku i filmu višestruko značajnom, koji će se pamtiti, analizirati, prepričavati u godinama pred nama.
Kao prvo, značajno je što je uopšte osmišljen i realizovan na način danas maltene zaboravljen – kao inteligentan, autorski, promišljen i dobro istražen film u nekomercijalnom, indi ključu. Danas kada je horor postao sinonim za LAKU I BRZU LOVU (ajmo đeco faund futidž, ajmo nastavak/rimejk, ajmo tv teen zvezde u glavne uloge, ajmo „retro“ exploataciju – back to the 1970s & 1980s, samo sa još manje para i talenta i truda nego onih dana...), u vreme kada je opšte pravilo da se filmovi ne snimaju više ni sa zbrzanog prvog drafta scenarija, nego direktno sa salvete na koju su sinoć bile nabacane neke „ideje“, zaista imponuje videti jedan horor u koji je uloženo mnogo pažnje, znanja, istraživanja, talenta, razmišljanja, VREMENA, truda...
Kao drugo, značajno je što je uspeo da svoj nekonvencionalni pristup (period! arhaični govor! nespektakularni zaplet! atmosfera i sugestija nasuprot senzacionalizmu i eksploataciji! zrela tema nepogodna za tinejdžere i omladinu) nametne ne samo festivalima (dobio nagradu za režiju u Sandensu i gde sve ne) nego i na boks ofisu, gde je zaradio sasvim lepe parice za ovakvu vrstu filma (preko 25 miliona).
Kao treće, zbog gorepomenutog, ima dobre šanse da ne ostane samo fusnota u modernoj istoriji horora nego i vrlo vredan presedan koji će, možda, ohrabriti još neke slične autore da se odvaže na ovako istančan i naizgled nekomercijalan pristup hororu i da pokažu da pamet, pažnja i prava strava još nisu sasvim zaboravljeni i izgubljeni kvaliteti među filmmejkerima, niti su sasvim nekomercijalni među današnjom nestrpljivom sinepleksiranom publikom.
Dakle, VEŠTICA je odličan primer slowburn horrora, ali urađenog zaista dobro i kako treba, a to znači da se NE radi o gnjavaži u kojoj se ništa ne dešava do pred kraj (mada će nekim lenjim i nepažljivim gledaocima sigurno tako izgledati), već o filmu koji pametno dozira svoje hintove i događaje i koji ne prećeruje s ekspozicijom ili anderstejtmentom nego nam svako malo baci i nešto krvavo i jezivo za pod zub. Uostalom, valjda nije spojler ako kažem da već u prvih 10 minuta vidimo vrlo ozbiljno i krvavo kasapljenje jedne bebe...
Majstori horora znaju da pravi anderstejtment nije u tome da ljudima NIŠTA ne daješ tokom najvećeg dela filma/romana, nego da im stalno daješ ponešto, ali dozirano, sugestivno, pametno odmereno, polagano, bez preterivanja, sa gradacijom, a ako uopšte prećeruješ, da to uradiš tamo gde mu je mesto, na kraju! Uostalom, čitali ste ZAVODNIKA, šta da vam dalje pričam! Tamo sam u praksi pokušao da primenim ovo što ovde govorim. A baš kao i u mom romanu, i u VEŠTICI se vrlo gadne i morbidne stvari kriju ispod prividne uglađenosti i finoće i „suzdržanosti“, koji su samo jedan oblik zavođenja...
VEŠTICA kao malo koji horor smešten u „period“ uspeva da vas zaista ubaci ne samo u taj ambijent (minuciozno rekonstruisan! uostalom, reditelj je pre svega bio scenograf po vokaciji, pre ovog prvenca) nego i u taj majndfrejm. U centru pažnje su puritanski doseljenici u Americi, sa svojim kalvinističkim tlapnjama o rođenju u grehu, predodređenosti, stalnoj pretnji Đavola i Pakla („Hell is 'round the corner...“ što reče pjesma) i uopšte svim tim grozomornim temama za svakodnevnu kontemplaciju savršeno sažetim u naslovu čuvene pridike „Sinners in the Hands of an Angry God“ koja je nastala otprilike jedan vek nakon vremena kad se ovaj film dešava, odnosno potkraj prve polovine 18. veka!
E, kad sebe vidite kao GREŠNIKE, a svoga boga kao stalno nešto nadrkanog i LJUTITOG te na večne kazne spremnog, a na PAKAO kao na nešto što vam gori odmah ispod nogu i na najmanji pogrešan korak ima da se dole survate, zauvek i zauvek, onda imate savršenu podlogu za dogmatizam, samomržnju, mega-potiskivanje svega (ne samo seksualnosti), stalno sumnjičenje, paranoju i zazor od svih oko sebe i u sebi, ksenofobiju itd. Pravo tlo za rađanje horora!
Ovakve korene gotskih potencijala u Americi definisala je spisateljica i kritičarka Džojs Kerol Outs u predgovoru antologiji Američke gotske priče:
„Kako čudesno, kako misteriozno, kako nesaznatljivo i beskrajno van njihove kontrole mora da su izgledale prostrane divljine Novog Sveta sedamnaestovekovnim puritanskim naseljenicima! Nepojmljiva tišina Prirode – zanemelost koja, budući da ne navešćuje Boga, mora da je carstvo Satane; tragična dvosmislenost ljudske prirode sa svojom sklonošću ka onome što hrišćani nazivaju 'prvobitnim grehom', nasleđena od naših praroditelja, Adama i Eve. Kada je Priroda tako prostrana, čovekova potreba za kontrolom – za 'nastanjivanjem' divljine – postaje opsesivna. A koliko je moćno iskušenje da se podeljena priroda čovečanstva projektuje na samu tišinu Prirode.“ (Joyce Carol Oates, "Introduction", in: J. C. Oates (ed), American Gothic Tales, Plume (Penguin), New York, 1996, p. 1.)
Pisao sam o ovome potanko u POETICI HORORA; evo kratkog citata:
„Dok su engleski gotski pisci često pribegavali egzotici evropskih ambijenata, američki autori su, kako Outsova pokazuje, "egzotiku" imali u svom susedstvu, živeli su u samom središtu jednog nepoznatog kontinenta. Umesto demona, njihove šume krile su Indijance, prvobitno smatrane đavoljim nakotom. Američke naseobine možda nisu imale katoličku Inkviziciju, ali je senka puritanskog lova na veštice u Salemu iz 1692. godine ostavila značajnog traga na tradiciju američke književnosti, od Hotorna preko Lavkrafta do Artura Milera (Arthur Miller). Otud i sasvim osoben pristup gotiku u tom novom ambijentu, inspirisan novim iskustvom i svetonazorom…”
VEŠTICA, dakle, odlično hvata i shvata taj mizanscen i koristi ga ne samo kao šarenu lažu, pozadinu, ono za šta bi naš narod kazao „window-dressing“, nego ga tematizuje na promišljen način – i nije slučajno da pojedini rivjui ovaj film dovode u vezu sa gorepomenutim Milerom i njegovom dramom „Crucible“ koja govori o lovu na veštice kao američkoj pasiji – onaj lov iz Salema je samo nominalni povod, ali je drama zapravo i o onom protiv „crvenih veštica“ iz 1950-ih (bilo je i o njemu reči na blogu nedavno, OVDE).
Poseban kvalitet filma jeste u tome što VEŠTICA ne ide linijom manjeg otpora, koja bi se sastojala u otvorenoj paraboli i u jednoznačnoj psihologizaciji gde bi se sav demonizam lako pomeo pod tepih psihe i podsvesti. Ne. VEŠTICA ima osećaj i za širi kontekst, za ambivalentnu i pretežno indiferentnu prirodu, za divljinu kao prirodno stanje i za krhkost razuma i kulture kao čovekovih nasilnih (i suštinski protivprirodnih) pokušaja da iz crnila humusa izvuče nešto kulturno i sebi pogodno (ovde: kukuruz), da od žbunja i čestara otrgne čistinu na kojoj će podići KUĆU, da usred divljine izgradi DOM („a garden in the wilderness...“), da usred mraka užeže SVETLO (ovde: sveće), da svoju golotinju i sirotinju odbrani od vukova i štetočina i pošasti i napasti... i veštica.
Kao što veli tatko u ovom filmu: „We will conquer this wilderness. It will not consume us.“
How yes not.
Dakle, umesto jednoznačno psihologizovanog filmića ovde imamo horor sa vrlo solidnim osećajem za mistično i okultno. Uostalom, nisu ga džaba američki satanisti iz Hrama Satane zvanično podržali i preporučivali da se deca organizovano, preko škole, vode na gledanje onako kako je Srbija svojevremeno svoju mladost masovno vodila da gleda HADERSFILD.
Jex Blackmore, National Spokesperson for The Satanic Temple, shared the news in a statement that heralded the film as "not only a powerful cinematic experience, but also an impressive presentation of Satanic insight that will inform contemporary discussion of religious experience." It's lit.
“As Satanists, we are ever mindful of the plight of women and outsiders throughout history who suffered under the hammer of theocracy and yet fought to empower themselves. This film provides context to a period of American history that is too often fetishized by those seeking to wield this hammer once again.
While the patriarchy makes witches of only the most socially vulnerable members of society, Eggers’ film refuses to construct a victim narrative. Instead it features a declaration of feminine independence that both provokes puritanical America and inspires a tradition of spiritual transgression. We are empowered by the narrative of The Witch: a story of pathological pride, old-world religious paradigms, and an outsider who grabs persecution by the horns. Efforts to oppress and demonize the heretic prove to be a path to destruction. The witch does not burn but rises up in the night.”
 

            E, ovde već prilazimo teritoriji SPOJLERA, pa tekst nadalje, sve do kraja, nemojte da čitate ako još niste pogledali VEŠTICU.
           

            Jedan od kvaliteta ovog filma jeste i u njegovoj višeznačnosti, ili barem otvorenosti za različita čitanja. On, naime, zauzima vizuru donekle srodnu nepouzdanom pripovedaču, samo što u filmu nemamo eksplicitnog pripovedača. Film je dat, prividno, iz uobičajene filmske “sveznajuće” perspektive koja nam, je li, prikazuje “ono što se desilo”. Stvar je, međutim, ako pažljivije zagledamo, komplikovana barem dvojako.
            Kao prvo, iako je u centru pažnje porodica – dakle, glavni junak je ta cela mikro-grupa: tata, mama i petoro dece (brzo svedeni na četvoro) – privilegovanu vizuru uzima tinejdžerka Tomasina (odlična Anya Taylor-Joy, i stasom i glumom; slušaće se još o ovoj curi!). Njenim krupnim planom počinje film, čak i u sceni koja nije o njoj već o njenom ocu; preko njenih leđa se lomi najveći deo dramskog konflikta; uostalom, ona je ta naslovna junakinja, kako izgleda…
            Kao drugo, u filmu postoji nekoliko scena koje nisu uobičajenim filmskim postupcima kodirane kao scene vizije ili sna/košmara, ali ima sasvim dovoljno indirektnih naznaka da se mogu tako (pa čak i prevashodno tako) shvatiti. Recimo, prva takva scena je gorepomenuta, sa bebom. “Vidimo” kako bebu miluje nekakva gola babuskara, a onda je i kolje, secka nasitno i maže sebe i metlu njenom krvlju i mesom. (Bez brige – sve ovo je više nagovešteno nego što je prikazano, ali implikacije su sasvim jasne!) Scena se završava kadrom u kojem veštica na metli leti ka neprirodno krupnoj, bajkovitoj lopti punog meseca. Zatim sledi poduže zatamnjenje, pa prizor dečaka koji se rano ujutro oblači i polazi negde, dok njegova tinejdž sestra (koja je čuvala bebu u trenutku kad je ova “nestala”) jauče kao da nešto ružno sanja. Dečak je probudi i ona se trgne sa izrazom zbunjenosti, straha a možda i krivice. Da li je prethodna scena bila njen san? Možda jeste, možda nije…
            Kasnije, kada dečak (takođe odlični Harvey Scrimshaw) nestane u šumi, vidimo scenu u kojoj nabasa na kolibu gde živi veštica: zgodna, mlada, dubokog dekoltea, u crvenoj odori (jedina živa boja u celom sivom, smeđem i mutno-pepeljastom filmu). Ona ga ljubi u usta i grabi... Za tom scenom sledi, opet, podugačko zatamnjenje – a prvo što vidimo zatim jeste naša tinejdž-veštica, Tomasina. Da li je prethodna scena bila njena vizija, njena impresija toga šta se navodno desilo? Verovatno…
            A kada se sve završi scenom “Kako mala Đokinica zamišlja veštičji sabat” – imamo sve razloge da posumnjamo u objektivnu stvarnost toga što nam je prikazano, i da se upitamo: KO nam kazuje sve ovo? Ko priča ovu priču? A film nam to eksplicitno kaže završnim natpisom:
 

            Prema tome, možete, poput onih satanista gore, da sve to što vidite u filmu primate zdravo za gotovo, u najdoslovnijem smislu, kao priču o natprirodnim šenaniganima koji zadese jednu familiju u divljini gde ih Đavo lično zavede jedno po jedno i baci na put bez povratka, s izuzetkom Tomasine, koju proizvede u svoju konkubinu i službenicu-vešticu.
            A možete ga čitati i metaforički, kao objektivni korelat tadašnjeg stanja uma – ne zaboravimo, u to vreme i na tom mestu veštice i đavoli i jarci koji govore nisu bili “natprirodni” i fantastični nego nadasve stvarni i prirodni i bliski, tu odmah iza ugla, u prvom šumarku, na prvom izvoru… Odnosno, VEŠTICA se može gledati kao ilustracija nekog priznanja tzv. “veštica” (iznuđenog, znamo već kako).
            Drugim rečima, VEŠTICA je, možda, prikaz jezovitih ali takođe i oslobađajućih (kako za koga!) đavolskih zbitija u jednom kutku američke divljine, a možda je “samo” ekranizacija priznanja naše jadne Tomasine koja je, nakon propasti svoje familije (izazvane raznim spoljašnjim i unutrašnjim faktorima), pod teretom puritanskog vaspitanja, te stvarne i izmišljene krivice, umislila da je zla, grešna, pokvarena… ukratko, “veštica”.
 

            Ono što meni sreću i uživanje kvari i zbog čega VEŠTICI ne dajem veću ocenu leži u sledećem.
            Mislim da film nije dovoljno vešto i dovoljno pošteno izbalansirao ove dve opcije, odnosno da ne daje dovoljno jasne hintove ni za jednu opciju na klackalici “prirodno” – “natprirodno”. VEŠTICA bi na kvarno htela i crno jare (sic!) i maslinaste pare. Tim elipsama i dvosmislicama i zbunovima, rekao bih, potkopava i jednu i drugu opciju – odnosno, film bi bio bolji da je malo određeniji po pitanju toga da li predstavlja kritiku puritanizma (i njemu shodnih nazora i odnosa, uključujući “lov na veštice”) ili – nenamerno, kritiku žrtava puritanizma, jer kraj (i ne samo kraj) ukazuje da su zapravo puritanci i lovci na veštice bili u pravu, da Đavo jeste tu, da veštice stvarno rade sve to što im je pripisivano, pa su stoga i lovovi na njih opravdani.
            Siguran sam da to nije bila namera reditelja (ujedno i scenariste), ali činjenica je da u filmu postoji i nekoliko jasnih znakova natprirodnog, odnosno da su u sva dešavanja zaista upletena “Đavolja posla” a ne samo izmučena psiha dečice poludele od svakodnevnog naklapanja o praroditeljskom grehu, paklu, đavolu, mračnim silama, ljutitom bogu itd. Jedna takva scena je, recimo, kada dečak u groznici, u krevetu, izbljuje čitavu jabuku. Takođe, tu je pitanje vezano za klince, blizance, koji neznano otkud znaju sve one pesmice o “Crnom Filipu”, odnosno Đavolu. Ko ih je tome naučio? Suviše su mali da bi ih sami spevali (improvizovali), sasve rimama itd.
            Da li je, dakle, ovde glavni zlikovac Tatko-Puritanac sa svojom (kalvinovom) Biblijom, ili Crni Filip i s njim Crni Čovek (viđen na samom kraju) sa svojom Knjigom Imena? Religiozna histerija ili Mračne Sile TM? Da li su ovde na delu veštice ili “veštice”?
            Da budem jasan: ne smeta meni dvosmislenost kao takva. Kad se pametno primeni, ona je ozbiljan kvalitet za ojačavanje strave. Ali smeta mi konkretan način upotrebe dvosmislenosti ovde, jer deluje više kao mistifikacija nego konzistentno i smisleno realizovan concept.
            I da, fali mi jači, maštovitiji, memorabilniji završetak. Kao i nešto više istih takvih set-pisova tokom filma. Da, ima tu jakih prizora (npr. san/vizija mrtvog dečaka i bebe u krilu)
i kadrova (gavran koji kljuje majčine grudi)
pa i celih scena (seckanje bebe; potresna i jeziva smrt dečaka) 
– ali, za veću ocenu trebalo je JOŠ VIŠE toga.

            Čak i bez takvih scena strave, fali mi još više momenata a la „horror Tarkovski“: više tih etida sa prirodom, još potenciranja njenog tuđinstva i zastrašujućeg mraka, još krupnih planova rastinja, i buđavih klipova, još drveća koje se njiše na vetru, još kadrova kiše koja pljušti, još oblaka koji jure po nebu…
          Ipak, mnogo je više dobrih stvari u ovom filmu negoli slabih, i uz svoj Pečat preporuke i prvo mesto na godišnjoj listi ne znam šta bih još dodao u vidu preporuke. Samo ovo: obavezno ga gledajte s titlovima – ne znam kakvi su srpski, engleski su odlični, 99% tačni, a nužni su zbog starinskog jezika kojim ovi sedamnaestovekovljani govore. Trenutno dostupna kopija je sasvim dobra u audiovizuelnom pogledu, a ko je toliki rasista da mu smetaju kineski titlovi (a ne smeta vam tolika kineska roba okolo!) – neka čeka da ovo dođe u najbliži bioskop. How yes not!


18 коментара:

  1. Mnogo dosadan i spor film.precenjen definitivno.Pojavio se i srpski prevod.

    ОдговориИзбриши
  2. Odličan revju za sjajan fim. Drugarica i ja ga gledali do pola 5 ujutru, ubrzo kada je izašao srpski titl. Toliko nam se dopao da smo ga sutradan ponovo pogledali i sa nestrpljenjem čekali tvoju recenziju :)

    Definitivno osveženje u ovom svetu jampscares "horora"

    ОдговориИзбриши
  3. Vrlo kvalitetan film, ali bih posebno istakao gustu "grimovsku" atmosferu, sjajnu fotografiju i muziku koja se uvlači pod kožu.

    ОдговориИзбриши
  4. nisam stigao a ni želeo da elaboriram sve visoke kvalitete, ali dovoljno je reći da će WITCH vrlo verovatno pokupiti Zlatne Gulove idućeg januara u skoro svim kategorijama, od naj-filma preko glumaca, kamere i scenografije sve do zaista izuzetne muzike. inače, ne bih se složio to za 'grimovsku' atmosferu: ona je prisutna samo u scenama "fantazije", ali veći deo filma je zapravo prilično realističan, nimalo bajkovit.

    ОдговориИзбриши
  5. Film koji nema nikakvo značenje, osim onoga što autor swam veli na kraju: skrpio sam ovo po pričanju, dokumentima itd.Autora zanima određena doza autentičnosti koju, izgleda, psotiže. Značenja? Tu imamo zeca - Alisa u zemlji čuda, Curu sa crveno kapicom i plaštom - Crvenkapa i zli vuk koji se spominje, batu i seku koji kreću u šumu - Ivica i Marica... Ili okrenimo stvar na to da ćerka pupi kaomali cvet a bata bi je zaskočio dok i tata možda... Mama sumnja da je ćra ubila bebu kako bi tata mogao biti njen, dakle, incest? Ili pitanje religije odnosa Isusa, koji je možda pravi, možda lažni spasitelj čije ime govori umirući dečak (preglumljeno do zla boga) ili ga je veštica kresnula a on se sav pogubio, ili seka zajahala u šumi? Ili mama pustila puno krvi kada ga je lečila? Dakle, sva moguća značenja je moguće učitati kada značenja nema. To je ovde slučaj.
    Reditelja, kao scenografa, interesuje prostor, svetlost a la Rubens, zato i bira curu sa malko većim nogama i dupetom a malim sisama u koje bata gleda kada seka sepava itd.
    Dosadno. Dugo. Sa ambicijom da se bude malo Bergman a malo Tarkovski.
    Izgleda da svaki film u kome se mrcvare, kasape ili siluju bebe odmah kod Gula dobija dobre ocene? To je već zabrinjavajuće.

    ОдговориИзбриши
  6. 'nova knjiga': ovo tvoje je kako mali đokica zamišlja kritiku: nabacani tok svesti, neke asicijacije 'niđe veze' na prvu loptu, bez obzira na kontext, izvađeno nasumice- aha, devojka u crvenom, to mora da je crvenkapa. a ko je onda vuk? dečačić? ko tu koga 'jede'? nema veze, idemo dalje, vozi mile! zec, aha, to je alisa - a nema veze sa lunarnom simbolikom i vešticama, nego idemo dalje, lupanje sve u 16...

    ОдговориИзбриши
  7. film nije nista posebno, mozda zato sto je smesten u davna vremena. poznato je da horor zanr retko uspeva u svojoj nameri kad je smesten u davna vremena jer ljudi ne mogu da se identifikuju sa tim junacima. bolje pogledajte film benny's video, mog najomiljenijeg rezisera mihaela hanekea.

    ОдговориИзбриши
  8. Nisam dao kritiku filma nego mogućnosti onoga što reditelj daje. Takav način tumačenja ti izvodiš, samo što se hvataš za jednu liniju i nju slediš. Ovde nikakve "linije" za tumačenje nema. Zato sam dao "slobodne asocijacije" kako bih pokazao mogućnosti tumačenja nečega što nema značenje. Reditelj samo želi da stvori atmosferu, vizuelno pokaže osećaj klaustofobije i ugroženosti a sve drugo je samo nabacao, ne misleći o stvarnom smislu "simbola". Logika je takva da, na primer, elemente Crvenkape, Ivice i Marice, Alise možemo staviti u kontekst kako je mlađani reditelj hteo reći: "evo, ovo je bajka u tom rangu". Ali nije on to hteo. Nego mu bilo zgodno, a sumnjam kako je mislio o svim tim značenjima. Recimo, simbol zeca postojo kod indijanskih verovanja. Kakvo je ovde značenje? Brzina? Strah? Demonska sila? Au, pa zec je crn! Mora kako to ima neku dublju poruku! Nema. Samo je lepo bilo za staviti u film.
    Nisam kritikovao, jer ne umem niti mi pada na pamet.

    ОдговориИзбриши
  9. meh, meni se film dopao i, uglavnom, slazem se sa gulom. nije redatelj toliko naivan. mozda je plus suvisan ali ovo su losa (horor) vremena a gul sve stariji.

    ОдговориИзбриши
  10. Ovde, kako ne bi čitaoci ostali u neznanju, stavljamo i značenje simbola zeca. Mnogostruko. Možete birati. Sve, u stvari, zavisi od konteksta. Samim tim, reditelj je stavio zeca jer ga povezuju sa vešticama, kao njihovog slugu, a on to negde pročitao. Time, pametan reditelj, daje NAGOVEŠTAJ, a retardiran zaboravi kako je je već PRIKAZAO vešticu koja kolje bebu radi spravljanja masti za letenje.
    Dakle, reč je o GLUPOM FILMU OD GLUPOG TVORCA:
    Zec je tipična lunarna životinja i simbol svih lunarnih božanstava. On je gotovo univerzalno povezan sa Mesecom. S obzirom na tu jaku pove-zanost, on označava ponovno rođenje, obnovu mladosti, oživljavanje i in-tuiciju - svetionik koji svetli u mraku. Cesto se povezuje sa ritualnom vatrom i „životom kroz smrt". Univerzalan je simbol plodnosti i narodni simbol stidljivosti, introvertnosti, oštrog uma, brzog bega i kukavičluka. Kao i pas i gušter, i zec se smatra vezom izmedu mesečevih božanstava i Ijudi. U zapadnom svetu beli zec označava sneg. Zečja glava ili noga koristila se kao zaštita od veštičarenja, ali sam zec se ponekad smatrao slugom ili prijateljem veštica. U Skotskoj, ova veza između zeca i veštice izražava se imenom koje se koristi za oboje - malkin ili maukin.
    Crni zec označava dobru sreću i uspešnu vladavinu. Za festival Meseca pravile su se predstave običnih i belih zečeva.
    U starom Egiptu zec je predstavljao zoru, početak, otvaranje, peri-ode i godišnja doba. Zec je bio simbol Tota a čak i u ovoj kulturi jc bio povezan sa Mesecom. U egipatskim hijeroglifima zec je znak koji definiše koncept svemira. I u Evropi, uskršnji zeka simbolizuje zoru i novi život. Pripisivan je boginji meseca, verovatno tevtonskoj Ostari (Estri) ili anglosaksonskoj Eostri (Ester), po kojoj je engleska reč za Uskrs (Easter) dobila ime. Stoga zec predstavlja ponovno rodenje i regeneraciju onako kao što se Mesec obnavlja.

    U hrišćanstvu zec ima dodatnu simboliku plodnosti i požude, koja je zeca pretvorila u popularan simbol telesne žudnje i aktivnog seksu-alnog života. Sa druge strane, beli zec podno Bogorodičinih nogu ozna-čava pobedu nad požudom. I u grčkoj i rimskoj kulturi označava plodnost i pohotu i pripisivan je Afroditi i Erosu. Kupidon je ponekad pred-stavljan sa zecom pored sebe. Dodatna simbolika zeca jeste simbolika glasnika i stoga je pripisivan i Hermesu, odnosno Merkuru.

    U keltskoj kulturi zec se pripisivao lunarnim božanstvima, kao i u mnogim drugim kulturama, ali takođe predstavlja lovca jer su ga često iovili, pa su ga pripisivali i lovačkim božanstvima i obično prikazivali u rukama nekog od njih. U skandinavskoj tradiciji, Freju prate zečevi. U tevtonskoj kulturi, boginju meseca Holdu pratio je čopor zečeva ko-ji su nosili baklje.

    U budizmu, zec predstavlja potpuno žrtvovanje sebe, jer kad se Bu-da naljutio, zec je ponudio sebe kao žrtvu i skočio u vatru.

    Zec je takođe postao simbol jasne misli, primanja skrivenih i intu-itivnih poruka, jake intuicije, skrusenosti, života u skladu sa čovekovom ličnom inteligencijom i sposobnosti da se prevaziđe strah (nasuprot zecu kao simbolu kukavičluka). Takode je i simbol paradoksa i kontra-dikcija, obmane i lukavštine.

    ОдговориИзбриши
  11. Ne bih se saglasio oko konstatacije o nabacanoj simbolici u filmu nikako. Tumačenja su proizvoljna i doista moguća u više pravaca što se tiče ovog filma, ali, ako stavimo čitavu priču u kontekst puritanističko-kalvinističko-satanističko-staroreligisko, onda je definitivno tačno Gulovo tumačenje. I za kontekst scena iz bajki (Crvankapa, Alisa, Ivica i Marica) postoji objašnjenje koje samo može da istakne rediteljevu genijalnost. Psihopatologija poznatih bajki među kojima su i ove navedene je proučavana već decenijama i gomila knjiga je napisana na tu temu. Bajke u kojima smo uživali kao djeca kriju u sebi devijacije koje dječiji um ne može da spozna a koje su i te kako vidljive u zrelo doba. Tako da je vrlo moguće da je reditelj uzeo kao reper kontrasta samu ideju bajke naspram dječije nevinosti, zabludjelost kalvinističkog shvatanja religije koja ne donosi ništa osim patnju, naspram zavodljivosti obećanih uživanja druge strane. Patologija religijskog u ovom filmu naprosto vrišti tako da su svi simboli, vezani za bajke ili ne, na pravom mjestu i u pravo vrijeme. U ostalom, šta je religija do bajka...

    ОдговориИзбриши
  12. dobro, barem je 'nova knjiga' otkrila da ZEC ne mora smesta da upućuje na Alisu u zemlji čuda. pa je zato iskopao i SVE DRUGO što bi zec mogao značiti. još samo kad bi dostigao nivo u kojem bi umeo da simbol vidi u KONTEKSTU u kojem se javlja, pa da ga tu nekako poveže... jarac, gavran, zec...

    ОдговориИзбриши
  13. Odlično ostvarenje, no očigledno ne za sve - komentari pokazuju jedan aspekt filma koji nisam mogao registrovati do sada, verovatno zato što se retko kada zaista desi, a to je da intelekt ( inteligencija ) nisu dovoljni za razumevanje ovakvog filma. Dakle, super je što zec ima milion pojavnih oblika, značenja itd ( btw, so does so many things ), istina je da režiser nije savršen ( pa ni scenarista, no ko jeste? ), ali je i istina da ne treba analizirati svaki detalj filma pošto to nikad ni u jednom jedinom filmu nije bila poenta. OK, kome se dopao - super, kome nije - opet dobro. Ne moramo svi voleti sve i svakoga, zato i jesmo individue - ostvarujemo sopstvene želje, pratimo svoje misli i snove, a oni ne bi trebalo da budu isti, ili zajednički. Poenta bi valjda bila da filmove treba gledati opušteno, skontati svoj ugao posmatranja " objektivne " istine ( o delu ), i uživati,
    cheers!

    ОдговориИзбриши
  14. Eto, odgledah ga i ja. Malo me zbunio na početku jer imam generalni problem sa pristupom pre gledanja filma, sve u strahu da ne zakačim nešto što će mi umanjiti draž pri gledanju, a ovamo mi prođe pola filma u razmišljanju koja je godina dešavanja, koja zemlja, čiji film, „čiji“ ljudi... Tako da sam, zbog te moje navike bio u ubeđenju da je film Engleski (ono New, mi se brže bolje izgubilo negde u glavi) i čudim se čudu otkud indijanac u Engleskoj u onoj masi ljudi kad su ispraćali porodicu... Da kažem, da je Gulova ocena na mestu, čim sam odgledao film bacio sam se na čitanje kako Gulovog teksta tako i komentara. Tako da tu ne bih ništa dodao, sve je tu rečeno, a kad smo kod njih, Gule nema šta da se ljutiš na „Novu knjigu“ i njegovo izneto jer i ti možeš biti „kako mali đokica zamišlja kritiku“ za ono što ti se ne sviđa. Kao da sam čitao tebe. Film jeste dobar, ali teško da kod mene može proći sa još jednim gledanjem, što je meni neko merilo, odnosno razlika između lošeg, dobrog i odličnog filma. Zašto mi je samo dobar, bez da se overi još jednom sa ekipom? Prvo, gde je ta atmosfera u filmu? Ima je, nije da je nema, ali meni ipak jedan Accros the river ostaje broj jedan po pitanju iste u zadnjih ne znam koliko godina. Nema te neke strepnje. Malo noćnih kadrova. Što mali ne bi toliko glup da krene noću, nego je ostavio polazak za ujutru? Da l’ što je rađen po indie ključu što Gul reče, ali me vizuelno neodoljivo podseća na i ime sam mu zaoboravio - The Revenant, da. Usiljen mi to rad. Da li zbog toga što se radi sa drugačijom trakom, tehnikom, jbmlg - ali ima nešto što zapažam što ne umem da objasnim, u svakom slučaju grdan neki osećaj kod oba filma. Kao da ih je isti baja pravio. Ali stoji da ima dobrih kadrova, slika, baš ove što je Gul postavio. Muzika je mogla biti više neki Desiderii Marginis po meni, mada i ova odgovara ambijentu. Ono po čemu mislim da svi režiseri greše, bar ovi novi, je vizuelno razotkrivanje ili paranormalnog elementa, ili nekog tamo manijaka ili veštice kao u ovom filmu. Na matoru mislim da se razumemo. Kako bi nam samo Karpenter usrao život da nam je podario Majkla minut bez maske, doduše i toga je bilo na mnogo kraće vreme ali taj dan i petak. Kakav bi The Strangers bio? Neke stvari treba zanavek ostaviti tajnom. Tako i ovde, moglo je proći bez cerenja babuskare. Dobli smo takođe i razvučenost, onu pitku, ali sam očekivao i trajanje od najmanje dva sata očekujući neko debeovsko polaganje na tacnu. Uopšte o vešticama i tom vremenu. Nisam to dobio. Ali po pojedinim kadrovima svašta se tu moglo nagovestiti. Čak sam ubeđen da je u tom vremenu incest bio kao „dobar dan“ a vidim da je dosta vas zapazilo tu liniju. Gluma malog i Tomasine odlična i još se pitam otkud Englezima ovo lepo dete. Blizanci su već za presu, iako znaju posao. Zasmetala mi i nestručnost oko odrađene krvi kod borbe Tomasine sa majkom. Sve u svemu trebao je film dati više od prikazanog. Više je dobar zbog loših horor ostvarenja svih ovih godina nego što je uistinu dobar.

    ОдговориИзбриши
  15. Upravo naleteh na ovo:

    https://www.youtube.com/watch?v=1lTYPvArbGo

    ОдговориИзбриши