SPEAK NO EVIL (2024)

***

(3)

 

Pre dve godine pojavio se odličan danski horor pod naslovom SPEAK NO EVIL. Da sam dobio 1000 dinara od svakoga ko me je pitao (na blogu, na fejsbuku, mejlom, uživo…) da li sam ga gledao i šta mislim o njemu, na konto toga dobio bih najmanje 17.642 dinara. A sve zato što ljudi ne prate blog, ili ne čine to pažljivo, ili ih mrzi da obave najobičniji SRČ (search) – jer o tom sam filmu svoje misli iskazao u jednom grupnom pregledu novih horora, i to baš OVDE.

            Za sve one kojima je teško da kliknu, preneću i ovde šta sam tom prilikom napisao:

 

SPEAK NO EVIL (2022)

***

3

Vrlo dobar danski horor-triler, o prosečnoj liberalnoj danskoj familiji koja na letovanju u Italiji upozna par iz Holandije koji im se učini simpatičan, ali kad prihvate da im odu u goste u njihovu holandsku zabit, počnu da otkrivaju mračnu stranu tog para i njihovog naizgled mutavog detenceta. Veći deo filma sastoji se iz hanekeovske socijalno-psihološki uslovljene neprijatnosti i nelagodnosti a ne horor scena, mada kad stvari eskaliraju, bez brige – to zaista ode u horor (uključujući najmanje jedan neočekivano gadan detalj). U ovom slučaju, baš kao i u holandskom VANISHINGU, predvidivost nije nedostatak nego deo ugođaja: imate posmatrati naizgled dobre ljude kako, sporo, neumitno, ne videći to, sve više tonu u pakao iz kojeg im, smesta je jasno, nema izlaska ni beganja.

Međutim, postoji tu i jedan složeniji, dodatni angle tumačenja, a to je – film se može posmatrati i kao brutalno surova satira na previše tolerantne i previše popustljive liberalne mediokritete koji dopuštaju, i maltene sami traže, da budu jebani – i kamenovani. Ima ovde retko viđeno okrutnog smisla za najcrnji humor. Vrlo solidno, ali može biti previše potresno i brutalno za neke (naročito ako su roditelji).

 

            Ovaj film bio je prikazan i na Slaughter Festivalu u doljevačkoj klanici, čiji sam umetnički direktor, što je dodatni dokaz da o njemu imam lepo mišljenje.

            Oko rimejka sam, pak, bio skeptičan: pre svega zato što je došao tako brzo, samo dve godine posle originala; činilo mi se da je nepotreban, da je ta priča sasvim lepo zaokružena i nema joj se šta dodati, a da će je amerikanizacija ili englezacija samo razvodniti, učiniti konvencionalnom.

            Sad kad sam najzad pogledao rimejk, moram pohvaliti svoje proročke moći, jer to se zaista jeste desilo – u smislu da ovaj film ide nešto utabanijim, već viđenim stazama čistog žanra, sa satiričnom dimenzijom tanjom, plićom, manje bitnom nego u danskom filmu, kao i u smislu da skoro nepodnošljiva brutalnost i crnilo originala ovde jesu primetno slađi i podnošljiviji.

            Međutim, to nije urodilo tek jednim od bezličnih, bezidejnih, zaboravljivih recikliranja tuđih ideja kakvi obiluju žanrovskom scenom danas, nego – jednim od boljih, zabavnijih, napetijih horor trilera ove godine. Ako je original satira na preteranu popustljivost i otvorenost liberalnih severnoevropljana („if you’re cold, they are cold, let them inside“, od promrzlih pasa preko migranata do… očiglednih psihoa) koji bukvalno TRAŽE DA BUDU JEBANI time koliko su kratkovidi u svojoj srceparajućoj, niđe-veze-s-realnošću ružičastoj viziji sveta, rimejk za potencijalne žrtve ima Amerikance, a ne Dance, a to znači malo više self-reliance, malo više ACTION, više pesnica i hladnog oružja kad psiho skine masku i ogoli se. Ako je danski film bio malo više HANEKE, ovaj malo više čeneluje pokojnog, neprežaljenog KREJVENA.

            To što je ovo ipak ispao relevantan i dobar film imamo zahvaliti pre svega reditelju, Džejmsu Votkinsu, od kojega sam ja imao baš velika očekivanja nakon njegovog debija, EDEN LAKE (klikni na rivju pa čitaj ZAŠTO), koja je on tek sporadično opravdao (npr. u okej rimejku THE WOMAN IN BLACK). Ovde se on vraća u modus IDEN LEJKA, koji mu odlično stoji – znači, ništa natprirodno, samo bezgranično ljudsko zlo, sadizam, poigravanje i iživljavanje – i apgrejduje ga, dižući mestimično napetost do skoro nepodnošljivih nivoa.

            Ako bih bio čangizava cepidlaka, kukao bih što i ovde za glavne junake imamo otrcani sine qua non današnjeg horora: Omoćena Žena™ i njen Kilavi njanjavi nesposobni mužić-pužić. Jer, taman posla da je neko nekad negde video, npr, nekog za promenu sposobnog i hrabrog muškarca a sa njim ženu koja stalno brblja a kad dođe stani-pani, pretvori se u histerični raspad nesposoban za samoodbranu ili bilo šta.  

O, ne, to ne postoji, to je dramski (i fizički, fiziološki, psihološki) nemoguće: danas u hororu kao protagonisti postoje samo žene-zmajevi kojima sevaju zubi i pesnice, a uz njih su kilavi ili, eventualno, toxični muškarci. Pritom se, u oba slučaja, bilo da je muž/momak kilav ili da je toxičan, gledalac logično upita: čekaj, ako je ova ženska toliko jaka (i pametna), šta je onda videla u ovom Šonji, odnosno Psihu?! Suprotnosti se privlače? Ma daj, to je otrcana budalaština.

            Omoćenost ove žene mogu da kupim i prihvatim, jer je odlično igra Mekenzi Dejvis, koja i izgleda i glumi kao to što joj je napisano, prirodno i ubedljivo. Ali njen mužić stvarno ne znam kako je završio u njenom zagrljaju, kako je baš ovaj kilavko nju oplodio i dete joj napravio? Ovaj skapani bednik kao da je došo u paketu s Ali-baba Expresa ili Temua, pa još malko ulubljen na carini i u pošti dok joj je stigao! Mislim, jebote, gde ovog trećepozivca nađoše!?

            Dodatni veliki plus koji ovaj film iz ranga „okej, nije loše“ diže u rang „ako voliš horor, OBAVEZNO pogledaj“ jeste – Džejms Mekavoj, koji igra uber-toxičnu mužjačinu koja, sa svojom pasivno-podređenom ženicom, na svojoj izolovanoj farmi primi u goste pomenutu asimetričnu familiju, koju čini još i neurotični raspad od ćerke koja s 12 godina još uvek ne može nigde bez svog Zeke lutkana.

            Uvođenje likova je obavljeno besprekorno, postavljanje situacije takođe, nema tu mnogo vunovlačarenja, a jednom kad Mekavoj počne da odvrće dugme svog Psiho-modusa – pa, to je milina gledati, jer ja odavno nisam na filmu video ubedljiviju i strašniju ljudsku pretnju od ovog bizgova! On je čas sirovina, čas hiper-lucidan i zabavan, čas je duhovit, čas je prljav i gusan, čas ciničan, čas pijan, pa trezan posle kraće dremke, i sve tako, ko da je neka podeljena ličnos: ko da je iz Splita (ne iz Splita u Hrvatskoj, nego iz Splita Šamalanovog).

            Da ne dužim: ako vam je do značenja, poruka, satire i crnila, gledajte danski original. Ali pogledajte rimejk ako vam je do izuzetno vešto realizovanog, vrlo napetog horor-trilera koji će vas uzbuđivati, držati u neizvesnosti, ježiti i plašiti, i koji će biti zabavan čak i kad ode u holivudski preterane palp otrcanosti (hej, ovo je Đejson Blam prodakšn!) koje uključuju čak i to da likovi u nekom trenu vise s ivice krova visoke kuće nad ambisom itsl. kliše situacije.

            Da ne pomislite da je ovo retardirano skroz, bez ikakve poente i smisla, samo mašina za plašenje: ne, ima ovde podteksta na više strana, ali meni najzanimljivije u prikazu toga kako se toxična sjebanost roditelja prenosi na decu – ovde, ne samo na Mekavojevog „sina“, nego i na psiho-sjebanu ćerčicu naših Dobrica jer njeni su roditelji takođe ozbiljno uzdrmanog braka… A da sve to nije „bez ništa“, u jednom trenutku filma Mekavoj odrecituje lepu pesmu Filipa Larkina koju ću vam i ja ovde navesti:

 

This Be The Verse

BY PHILIP LARKIN

They fuck you up, your mum and dad.

They may not mean to, but they do.

They fill you with the faults they had

And add some extra, just for you.

But they were fucked up in their turn

By fools in old-style hats and coats,

Who half the time were soppy-stern

And half at one another’s throats.

Man hands on misery to man.

It deepens like a coastal shelf.

Get out as early as you can,

And don’t have any kids yourself.

  

Čak i ono što bi bilo očigledno preterano i holivudizovano i pojednostavljeno i svedeno na rolerkoster vožnju, ovde je zahvaljujući vrhunski napetoj režiji, te izuzetnoj glumi svih involviranih (ali iznad svega Mekavoja), jedan krajnje pitak i gledanja vredan horor. Ako ste dosad imali skepsu i zazor pred ovim rimejkom – sad sam vam je razvejao. Slobodno mu se prepustite. Meni će ovo sigurno biti u top-10 horora iz 2024, a ko zna, možda bude blizu i da uđe u top-5.

Za razliku od gomile ovogodišnjih overhajpovanih poludupastih tvorevina koje vam pretežno prodaju muda za bubrege (uz max jedan gimik, dosetku ili scenu vrednu pomena), ovaj u startu potcenjeni („pih, rimejk! kome treba još jedan?!“) zapravo ISPORUČUJE napetost i stravu na old skul način koji baš prija u ovako veštoj izvedbi.