RITES OF SPRING (2011)

**       

2+

            Ja zaista nisam od tih što broje metke prilikom filmskih pucnjava, niti stalno upoređuju tamošnja dešavanja sa nekakvom kvazi-realnošću spolja: zadatak umetnosti jeste da stvori svoju sopstvenu, UBEDLJIVU realnost, da me u nju uvuče, i da me makar tokom trajanja dela (čitanja knjige, gledanja filma…) ubedi u to da ona, na nekom nivou, ima nekakvog smisla. Budalaština pod naslovom RITES OF SPRING ne uspeva u tome ama baš nimalo.   

Lenjo napisani scenario spaja nespojivo, preko rupa u zapletu lepi stare tapete i novine misleći da šupljine niko neće primetiti (ili ga neće biti briga), zasenjen šarenim lažama preko, i ladno tera dalje sa svojim nelogičnostima, besmislicama i niđe veze "koincidencijama". 

Nekakvi zlodeji kidnapuju (ili, što bi neki Srbi rekli, kindapuju) jednu curicu i odvedu je u nekakvo napušteno skladište. Međutoa! Ova ruševina se, sasvim slučajno, nalazi baš pored farme na kojoj jedan jedini usamljeni solitarni individualni samostalni poljoprivredni proizvođač, bez ičije pomoći, postiže da obrađuje gigantsku farmu (ej, ima li neko ovde pojma kol'ko rabote zahteva jedno onoliko kukuruzište, da ne pričam o kući i okućnici!) pa još, povrh toga, taj isti farmer, sam-samcit, u životu održava one-man-cult obožavajući nekakvo He Who Walks Behind The Rows demonobožanstvo pozajmljeno od KLINČURIJE KUKURUZA!

Tu počinju imbecilnosti koje ću probati što konciznije da nanižem. Šta se ovde od nas očekuje da progutamo?

1) Neopisivo moronska ideja kulta sa jednim jedinim obožavaocem! Molim vas, moj um hvata vrtoglavica pred kretenoidnošću tog koncepta bez presedana u istoriji religija! Čuo sam za Your Own Personal Jesus, ali OVO je apsurdno! Čuo sam i za Jedan Čovek – Jedan Glas, ali Jedan Čovek – Jedan Bog je debilno, barem na način prikazan u ovom jadnom izgovoru za film. Mogu da potpišem ovo: samo potpuno moždano defektna osoba može ovaj kretenizam da dovodi u bilo kakvu rođačku vezu sa filmom THE WICKER MAN (original, 1973) – a internet je pun moronskih rivjua i blurbova koji čine baš to. To je kao kad bi lenji rivjueri svaki trećerazredni slešer opisivali kao PSYCHO meets HALLOWEEN! A nije da se ni to ne dešava…

Koliko slep i glup treba biti pa ne videti da je kult iz WICKER MANA zasnovan na postojećim paganskim praksama i verovanjima, i da na tom izolovanom ostrvu možemo, uz podnošljivu dozu suspenzije neverice, da prihvatimo da jedna čitava ZAJEDNICA tako nešto praktikuje. To isto ne možemo da uradimo ovde, zato što je a) one-man-cult imbecilnost, a b) ovo se čak i ne dešava na nekakvom dalekom ostrvu, nego posred kontinenta zvanog Severna Amerika, usred uređenog društva, civilizacije, pored autoputeva, policije i velikog skladišta na dvesta metara od tog horor-gazdinstva...

2) Taj čiča i taj Bogo-Demon su nekako, početkom 1980-ih, sklopili pakt: Ja tebi ljudsku žrtvu, ti meni plodnu letinu. Pošteno! Jer, kako izgleda, neki Ameri su toliko zatucani da nisu čuli kako se poljoprivredni prinosi danas mogu zaštititi i poboljšati malko modernijim načinima od fuckin' ljudskih žrtava! In this day and age... Pa još kao da je sablja za vrat: kukuruz ili smrt! Nema drugog načina da se sastavi kraj s krajem i zaradi za 'leba, nego jedino tim kletim kukuruzom, klečao na njemu doveka, dabogda!

3) Ali to nije sve: osim Bogo-Demona, tu je još jedan član pakta, umiljato nazvan Wormface - možda zato što mu po faci umotanoj zavojima (?!) gamižu crvi. Koja majka OVO rodi, kad kako i zašto – ne se znaje. Koje biologije ili koje demonologije je ovaj crvljivko deo – ne se znaje. Zombi? Demon? Monstrum? Mutant? Ko bi ga znao! Kažu da ambiciozni scenarista i reditelj sprema trilogiju, pa je neke ključne informacije rešio da osmisli i prikaže u nekom od nastavaka, za one koje do tada još bude bilo briga.

Anyway, ovog stvora farmer drži u podrumu ambara (da, ovo je toliko imućna farma da čak i ambar ima svoj podrum!), zatočenog, spremnog, a svrha mu je... Ehhh, izgleda da OVO služi samo za to da juri pobegulje koje trapavom farmeru uspeju da umaknu sa žrtvenika. Dakle, taj čiča ne samo što nije čuo za ono čudo što ubija muharike, a ima ga u svakoj poljoprivrednoj apoteci, nego nije čuo ni za jebenog psa-čuvara! Talk about doing everything THE HARD way! Umesto da prska kukuruz protiv gamadi, on kolje devojke nekakvom demonu (kojeg, btw, u filmu nikad ne vidimo: samo lepo dizajnirano strašilo koje ga, valjda, predstavlja), jebo ga kukuruz u vr' guzice da ga jebo kad mu je tol'ko do njega stalo! Umesto da čvršće vezuje te popišulje da mu ne beže, i da za svaki slučaj čuva neko pseto u blizini, dok ih ne gleda, ne, on mora da drži nekakvo crvljivo čudo u podrumu da se stara za njegove brljotine! Treba li uopšte reći da će taj Wormface prvo čiču da sredi, pre nego što krene na popišulju-pobegulju? 

4) U filmu nam se jasno stavlja do znanja da čiča primenjuje ove, malo je reći zaostale, metode gajenja kukuruza već 30 godina unazad. Kako baš niko iz komšiluka nije uspeo da poveže "nestale" devojke iz bliže i dalje okoline još od ranih 1980-ih baš sa tim dirty old manom, kako za trijes' godina nikakvi pajkani ne zakucaše na vrata njegove štale i ambara da ga priupitaju za te cure? Eh, pa znate kakva je policija, trapava, boli njih da rešavaju slučajeve nestalih devojaka, više vole da jedu krofne i makljaju već uapšene crnce, to su sve Vigamovi i Dačićevi đačići tamo. Dakle – suv realizam!

5) A pošto smo već progutali sve ovo gore, progutaćemo, je li, i to da naša junakinja umakne farmeru i pobegne baš u obližnje skladište u ruševinama, kako bi tu Crvoliki krenuo da tamani otmičare.

Eeeeee, sve ovo gore bi još nekako i bilo svarljivo da barem ta kreatura uradi nešto zabavno sa tim topovskim mesom, da tu sad krene neki nadahnut splatter – ili ajde, čak i nenadahnut splatter, jebi ga, kriza je, teška vremena, daj šta daš, samo neka lije krv i nek se kidaju udovi. Ali, ne! Nema čak ni toga. Umesto toga imamo kretensku blink'n'miss "akciju" tokom koje ta crvljiva mumija (sa sekirom!) izgleda neverovatno patetično i nezastrašujuće, a jurnjava sa njom kroz puste hodnike izaziva samo zevanje i poglede na časovnik...

A kad smo već kod časovnika, i ja provedoh previše vremena baveći se ovim bezvrednim filmom. Nadam se da ste stekli dobru sliku o njemu iz gore rečenog i slikama oslikanog, jer nemam nameru da još dugo trošim vreme na ovu budalaštinu.

Za kraj još samo ovo, da ne ispadnem totalni hejter: Da, napravili su nekoliko dobrih postera za ovaj film; Da, naslov je primamljiv; Da, Wormface ZVUČI kao nešto što bi moglo biti zanimljivo; Da, THE WICKER MAN poređenje uvek deluje navlakački i izaziva uslovni refleks grabljenja ka upoređenom naslovu (ali podsećam: poslednji put je s tim klasikom bio upoređen KILL LIST, pa vi vidite).

Da, sve to lepo zvuči, u teoriji – pakovanje je lepo skockano, samo još da ima nešto unutra, u paketiću koji su tako lepo dizajnirali! Sam film je sve ono što rekoh iznad, pa možda i još malo gore. Istina, nije sasvim negledljiv u smislu dosade. Kratak je i relativno dinamičan, slike mrdaju prilično brzo, ali sve je to krajnje glupo i nebitno, sem za utucavanje višaka vremena kod najdokonijih – i, naravno, za proučavanja i analize nas, doktora horora, dok odmaramo mozak od težih stvari…

"Strah ima svoju sezonu", je li? Koješta! Strah je, kao i glupost, zimzelen (evergrin).

LOVELY MOLLY (2011)

**(*)  

2+

            Još jedan u nizu poludupastih pokušaja jednog od tvoraca BLER VIČ PRODŽEKTA, Eduarda Sančeza, da pokaže kako, navodno, nije "one hit wonder", odnosno "one trick pony". E pa – jeste! Ništa što su posle VEŠTICE potpisali njeni reditelji, bilo da govorimo o Miriku ili Sančezu, ne prelazi crtu nebitne osrednjosti at best. Istina, od svega toga, MOLI je najbliže nečemu polurelevatnom i skoro pa vrednom gledanja (barem za daj hard horor fanove), ali ne primajte se mnogo na kritike koje ovo dižu u nebesa kao ne znam koliko duboku i ozbiljnu horor dramu, umerite svoja očekivanja, i možda vam ta FF storija o potonuću jedne slabo zanimljive žene u ludilo, usnoodgrizanje, jelenoklanje i, najzad, ljubavno masakriranje, ne bude suviše loša. 

Što se mene tiče, postoji ovde ukupno JEDAN kratki kadar koji bih nazvao simpatičnim i jezivim – evo ga ispod, zumiran, pošto je veoma mračan:

Zašto ta žena ludi – ostaje nedorečeno. Hintovi očinskog abjuza iz prošlosti nedovoljno su razrađeni. Zašto bi trebalo da nas bude briga? Pa, eto tako, zato što je glumica dobra (okej, to priznajem) i što junački ogoljava i dušu i telo (uključujući full frontal, mada u sceni koja će biti erotična samo ovima što tragaju za "pas jebe ženu" videom). Šteta što svoj talenat nije darovala nekom boljem scenariju, tj. filmu.

Kraj je dvostruko bezvezan – sledi SPOJLER:

1) Kao prvo, besmislen je transfer ludila i mraka na njenu sestru – osim ako nećemo da dotad metaforički tretirane "demone prošlosti" odjednom doživimo kao stvarno-postojeće entitete, što je prilično kretenski twist, naročito u svetlu dotadašnjeg naglašavanja psihološke dimenzije, mučne prošlosti, realizma, itd.

2) Kao drugo, sve i da se ne bavimo mnogo konotacijama i značenjima, poslednji kadar je izrazito nepametan. Koliko glup ili ludački hrabar treba reditelj da bude pa da svoj film okonča istovetnim kadrom kao genije nedostižan Sančezu (pa i mnogo jačim igračima) – naime, Džon Karpenter, u PRINCU TAME? 

Dobro, ovde osoba ne poseže za ogledalom nego za otvorenim vratima i mrakom iza njih, ali frejming je sličan, situacija je slična, pokret je isti, i ovde se kadar naglo reže kad ova posegne prema mraku, pre nego što ga "pipne". Zaista nije pametno ovako se igrati sa ikoničnim kadrovima ikoničnih filmova i prizivati podsećanje na nedodirljive (sic!) klasike, jer rezultat ne može biti mnogo bolji od pucanja u sopstvenu nogu. Sasvim nebitno da li je u pitanju svestan ili nesvestan "omaž": još je neoprostiviji ako je nesvestan, jer ipak je PRINC TAME obavezna lektira, ne može se TOGA biti "nesvestan"! Krajnji učinak tog kraja je u svakom slučaju isti: postigao je samo da nas podseti kakav smo jad i nebitnost gledali do sada, umesto da smo još jednom reprizirali PRINCA TAME, pa Anti-Bog da nas vidi!

ZAVODNIK: moj novi roman

             Pre par nedelja počeo sam, najzad, da pišem novi roman. Deset godina je prošlo od prethodnog. Mnogo... Ali, ako ste voleli NAŽIVO, nadam se da ćete oceniti da se ovoliko dugo krčkanje ovog teksta u mojoj glavi isplatilo!

            Znam da nije uobičajeno da se ovako najavljuje početak pisanja, pre nego što je roman uopšte gotov, ali sada, kad sam napisao skoro jednu trećinu knjige, mogu da otkrijem bar ponešto, bez straha od uroka, baksuza i kletvi mojih bezimenih protivnika (nameless assholes). Ovo nije promotivni tekst, jer "proizvod" koji se najavljuje još nije ni gotov ni spreman za prezentaciju. Ali, zato blog postoji, pored ostalog i da se neke stvari najave nezvanično, iz prve ruke, pre nego što stvar bude spremna za "ozbiljnije" medije. Ova obznana ima pragmatičan smisao obaveštenja za što više prijatelja i čitalaca bloga istovremeno, tako da ne moram da odgovaram ponaosob svakome ko me ovih dana pita šta radim, šta to pišem, kako ide, o čemu se radi, kakav je to tačno roman i slično... 

Ispod su odgovori na neka od najčešće mi postavljanih pitanja ovim povodom.

Sve ilustracije u ovom postu odabrane su kao vizuelni ekvivalenti lokacija, atmosfere, ugođaja i tematike koje sugerišem u romanu. Slike sa sela u sepija tonovima potiču upravo sa mesta koje je inspirisalo ovaj roman. Napravljene su tokom nekoliko različitih poseta tom selu; mnoge je načinio moj prijatelj i blogosaradnik, Marijan (uključujući ove na kojima mi društvo pravi Mladen PORNO BANDA Đorđević). Tome su pridodati kadrovi iz donekle srodnih filmova i nekoliko slika ruskog klasika, Mihaila Nesterova, čiji će smisao biti jasniji jednom kad knjigu budete imali u rukama. Kliknite na fotke da ih vidite veće i detaljnije.

"Korica" koju sam okačio takođe služi samo kao ilustracija pravca u kome se kreće moje razmišljanje i ugođaja knjige koji želim da nagovestim, a nikako kao finalna verzija spremna za štampu – jer faza štampe još je, u ovom trenutku, daleko. Zec je još u šumi... Ipak, evo otprilike kakav Ghoulash možete očekivati.

 To što je danas ZAVODNIK začeto je beskrajno davno u nekakvim mojim prebiranjima misli i memorija vezanih za selo Špaj gde su mi živeli deda i baba po majci. Ono je na priličan način uticalo na moje zanimanje za horor: tu sam čuo svoje prve "horor" priče (od babe), a ono i po sebi nudi zanimljiv horor ambijent (dedina kuća bila je bukvalno prekoputa groblja, koje je tu nasred sela). Inače je selo u brdima, daleko od puteva, usamljeno, pusto, okruženo šumom, i u međuvremenu bukvalno opustelo (šačica staraca ostala u gomili starih kuća u raspadanju). 

Dakle, prvobitno je to trebalo da bude priča iz ugla dva dečaka koji tu provode raspust, i koji doživljavaju neke vrlo bizarne (u krajnjoj instanci, morbidne) i nedvosmisleno fantastične stvari: ne bih spojlovao ta dešavanja jer su prilično originalna, i možda jednog dana napišem i TU priču, sa tim zbivanjima. Od toga je ostalo relativno malo, sem ideje da upotrebim taj ambijent i ugođaj leta, sunca, senki, samoće, sa likovima dece u spoju sa nečim bizarnim i (možda) onostranim... 

U suštini,  ZAVODNIK koji sada pišem govori o profesoru engleskog koji dolazi u jedno zapušteno, polumrtvo selo jugoistočne Srbije tokom leta, u julu mesecu, da drži časove bratu i sestri koji avgusta imaju popravni. Oni žive s babom, roditelji su im mrtvi, a profesora angažuje ujak (biznismen koji nema vremena da se bakće tom decom). Kad ovaj dođe u selo, otkriva da ta deca kriju tajnu nekako povezanu sa njihovim mrtvim ocem, i sa mestom zvanim "Zavodnik", oko izvora gde se ide za vodu (za + voda = zavodnik). 

Ima ovo grdnu neku moju nadgradnju i svakako neće da bude "fan fiction" ili ejpovanje klasika, nego moj pokušaj ozbiljnog apdejtovanja priče o duhovima (uslovno govoreći: jer u "ghost story" ima i drugih entiteta, ne samo duhova... kad ih uopšte ima...) u jednu autentično srpsku morbidno jezivu sredinu. Formula je sledeća: Ognjanović + H. Džejms + M. R. Džejms + A. Maken + Nastasijević, sa filmskim senkama Kadijevića, Avatija i Viljaronge!

Eto, hoću da napišem jedan stravičan, jezovit roman – za plašenje, a ne za grozu. Znači, biće to vežba iz understatementa, atmosfere i suzdržavanja od body horror šokova za kojima sam do sada u svom pisanju češće posezao (pa su neki počeli i da me identifikuju samo s takvom vrstom horora), a s druge strane to je moj vrlo neskromni pokušaj da napišem pravi domaći roman strave i užasa, za košmare, nelagodu i nemirne noći!

Slede ČPP (Često Postavljana Pitanja) i odgovori na njih:

- Da li je ZAVODNIK nastavak NAŽIVOG, odnosno ima li bilo kakve veze s tim romanom?

            Nije nastavak ni u kom smislu reči, ni direktan ni indirektan.

       NAŽIVO će svoje proširenje dobiti kroz 1) zbirku priča iz "sveta" tog romana, i 2) kroz roman PROKLETIJE, ali ta zbirka neće biti spremna pre 2014, a roman neće pre 2015.

            Istina, pošto se dešava u okolini Niša, i pošto sve to ja potpisujem, biće nekih sitnih "migova" u pravcu NAŽIVOG koje će najpažljiviji čitaoci primetiti, ali oni nisu od velike važnosti za zaplet, niti je čitanje NAŽIVOG neophodno za razumevanje ZAVODNIKA (poželjno je samo kao podrška autoru).

- Koliko je ZAVODNIK sličan ili različit od NAŽIVOG?

            ZAVODNIK je veoma različit od NAŽIVOG: mada ga nisam zamislio kao totalni antipod, on to po mnogo čemu jeste. Evo kako:

            - NAŽIVO se bavi hororom sadašnjeg i blisko prošlog; ZAVODNIK se bavi uplivom nešto dalje, implicitne prošlosti na sadašnjost;

            - NAŽIVO je smešten u urbano okruženje i bavi se urbanom tematikom; ZAVODNIK se dešava na selu i bavi se ruralnom tematikom;

            - NAŽIVO je smešten u vrlo precizan vremenski period (avgust 1995); ZAVODNIK se dešava u nepreciziranoj sadašnjosti koja je umnogome vanvremena;

         - NAŽIVO se dotiče aktuelne društveno-političke i istorijske tematike; ZAVODNIK je lišen eksplicitnih pozivanja na bilo šta takvo (iako je zaplet, na simboličkom planu, itekako otvoren za određena /večito/ aktuelna pitanja /nacionalnog, i inače/ identiteta, tradicije, itd);

            - NAŽIVO je smišljeno ispunjen citatima, referencama i aluzijama na pop-kulturu (naročito film); ZAVODNIK je u tom smislu krajnje sveden, biće možda 3-4 citata u celoj knjizi (mada će biti nekih skrivenih aluzija...);

            - NAŽIVO je roman pun mučnih scena, neprijatnih i grozomornih prizora, porno scena i psovačkog jezika; ZAVODNIK nema tih eksplicitnosti, pisan je takvim jezikom da može da uđe u lektiru za osnovnu školu (iako su prisutni nimalo naivni nagoveštaji...);

            - NAŽIVO se bavi okultnim i ezoteričnim; ZAVODNIK se bavi folklornim, sujevernim, mističnim...

            - NAŽIVO je roman koji se može, ali i ne mora, smatrati hororom; ZAVODNIK je žanrovski znatno čistiji, očigledniji horor roman (mada će i on, nadam se, biti intrigantan čitaocima koji nisu ljubitelji ovog žanra, jer će moći da se identifikuju sa lokacijama i situacijama koje su maltene arhetipske za sve stanovnike ovih krajeva);

             - NAŽIVO preispituje modernu horor prozu i njene veze sa drugim savremenim medijima (film); ZAVODNIK se vraća praiskonskim korenima horora (bajka, legenda, mit).

            Sličan je, pored ostalog, po tome što, kao i NAŽIVO:

            - ima pomalo otuđenog i ekscentričnog junaka (mada, ne toliko kao u NAŽIVOM);

            - pisan je iz prvog lica, sa svim što uz to ide;

            - bavi se pitanjima nacionalnog i ličnog identiteta, tradicije, prošlosti/sadašnjosti, itd.

            - ne prati nikakav trenutno postojeći trend u srpskom žanrovskom pisanju.

- Koliki je obim knjige?

            U ovom trenutku ZAVODNIK se još piše, ali budući da imam precizan sinopsis, prema ovome koliko sam dosad napisao, rekao bih da će ZAVODNIK biti nešto duži od NAŽIVOG, ali ne previše. NAŽIVO u štampanom izdanju ima oko 240 strana. Mislim da ZAVODNIK neće imati više od 300.

- Kad će knjiga biti gotova, odnosno kad će moći da se čita?

            Ovim tempom, ako sve bude išlo glatko kao do sada, i bez nekih vanrednih, nepredviđenih katastrofa, prvi draft bi mogao biti gotov već negde oko Halloweena, ili ranije.

            Posle toga tekst mora da odleži bar dve nedelje. Onda ću još jednom da prođem kroz njega, očistim i sredim šta nađem za shodno, i pod uslovom da ne osetim potrebu za nekim radikalnim izmenama, poslaću ga na nekoliko pouzdanih adresa da čujem reakcije prijatelja koji se takođe bave pisanjem ili stvaranjem.

Ako se oni budu složili s mojom procenom da je u pitanju najbolji horor roman ikada napisan na srpskom (pritom mislim: čist horor roman, a ne roman horor-katastrofe, horor-trilera, horor-akcijaš, krimi-psiho-noar horor-SF i sl.) onda ću videti ima li izdavača spremnih da za taj tekst ponude meni prihvatljive uslove.

          Ako takve nađem, ZAVODNIK bi mogao da se pojavi do leta, ili najkasnije do jeseni tj. beogradskog Sajma knjiga 2013.

Ali, o tom potom. Drž'te mi palčeve i ne menjajte kanal 666.

 

HOROR FILMOVI 2012 (druga trećina)

            Pregled novih filmova viđenih u prva 4 meseca 2012. godine (januar-april) nalazi se OVDE. A sada, pošto su iscurila još 4 meseca, red je za osvrt na horore gledane u drugoj trećini godine (maj-avgust).

            Ukratko: vrlo slabo! Najočekivaniji film ovog perioda (i cele godine) – PROMETEJ – ozbiljno je uprskao, a i većina ostalog, hajpovanog ili ne, pokazala se kao osrednja at best! Baš zato što većina novih horora dostupnih za gledanje u poslednja četiri meseca nije vredna detaljnije priče, obrađujem ih ovako grupno, ukratko. Ipak, pošto se ove sitne boranije nakupilo poprilično, podeliću osvrt na nove horore u dva dela, po redosledu gledanja (to znači da oni najnoviji slede u idućem nastavku).

            Istovremeno podsećam da su na blogu, od onoga gledanog u protekla 4 meseca, zasebno već bili obrađivani sledeći (klikni na naslov za pun rivju): 

PROMETHEUS (USA, 12) ***     3-

TWIXT (USA, 12) *(*)    2-

THE TALL MAN (CAN, 12) ***      3+

ZOMBIE 108 (TAIW, 12)  *(*)       1+

REC 3: GENESIS (SPA, 12)  **(*)   3-

            THE CABIN IN THE WOODS (USA, 2012)  **(*)   2+

            PIRANHA 3DD (USA, 2012)   *(*)  2-

            V/H/S (USA, 2012)  **(*)  3-

ASYLUM BLACKOUT aka INCIDENT

FRA/UK, 11

**        2

Oho, francuski horor! Nestala struja - pobegli ludaci! Mrak, crnilo, brutalnost? Retro ugođaj? Šolderov ALONE IN THE DARK, pa na kub?

Pih! Potpuno protraćen potencijal: likovi su kreteni za koje nas nije briga, situacije u koje zapadaju su usiljene a nezanimljive, čak dosadne, pretnja je difuzna, neodređena, kilava, nikakva, bez profilisanog negativca ili grupe, bez trunke smislene motivacije, bez fokusa, upamtljivih set-pisova, brutalnosti... Bilo kakvog entertainment value-a nema ni za lek, sve je to odrađeno krajnje mlakonjavo i besciljno, pa zato, ako vam je baš do ludaka koji vršljaju kad nestane struja – bolje još jednom obnovite masterpis ALONE IN THE DARK, a ovo slobodno zaobiđite.

JUAN OF THE DEAD

CUB, 11

**(*)  2+

Još jedna zombi komedija! Naslovni junak je ružno-antipatični lik, njegova družina ništa bolja, premisa sa ljudima koji lešinarski pokušavaju da eksploatišu globalnu katastrofu ima u sebi nešto alanfordovsko, ali nije tretirana ni približno sa bliskim duhom, inventivnošću ili idejnošću, Sve se svodi na nizanje gegova od kojih neki nisu loši, ali većini nedostaje PUNCH, ili dodatni twist, nego se svaka situacija, svaka dosetka završava prerano, samodovoljno, a bez punog impakta. Najbolji deo filma je odjavna špica, animirana, uz Sid Vicious obradu "My Way"!

SKEW

USA, 12

**        2

            Još jedan found footage, ovog puta o troje mladih ljudi na road tripu s kamerom koja "predviđa" smrti ljudi koje usnimi usput. Onda isplivaju lični demoni, paranoje, tajne iz prošlosti i slične nezanimljivosti da nadoknade odsustvo smislene, ubedljive i zlokobne pretnje – sve do bezveznog twista, ni blizu tako pametnog kao što su, izgleda, mislili.

THE SQUAD aka El páramo

COLO/ARG/SPA, 11

**(*)   2+

            Ovo je kolombijsko-argentinsko-španski nezvanični rimejk Zekinog NEPRIJATELJA: odred vojničina dođe na pograničnu ispostavu iz koje se niko ne javlja i zatekne je pustu, s izuzetkom vezane žene koja ništa ne govori, ali vremenom se čini da ima neke veze s veštičarenjem. Dobar je atmosferični ambijent karaule sve vreme okružene izmaglicom, postignut je donekle osećaj izgubljenosti i paranoje i nezemaljskog zla... ali onda se pretera s besciljnim bauljanjem po tim hodnicima, tim glupljim jer ga izvode vojničine kao da ne postoji nikakva obuka, disciplina, pravilo službe – nego se naprasno pretvore u grupicu histeričnih tinejdžera koje je neko maskirao u uniforme. Slabo su dramski postavljeni međuljudski sukobi i ništa se naročito pametno a kamoli jezovito ne uradi sa potentnom premisom koja ostaje tek razvučena skica za eventualni rimejk.

GUT

USA, 12

*(*)     2-

Jeftino i ružno snimljeno, u kućnoj radinosti, sa par glumaca, a "ideja" je jednako jeftina kao i sve ostalo u filmu ("normalan" porodični čovek postaje opsednut snuff snimkom koji mu pusti horror geek drugar), sa naravoučenijem: čuvaj se hororista, jer njihova sjebana gikovština će u vaš strejt porodični život uvesti neslućene dimenzije pornografije, snafa i užasa koji će da vam izedu i ženu i dete i vas same! Ubij gika dok još možeš, ne daj mu da te smara tim horor kasetama i dvd-ima! Kraj je unikatno ravno-promašeno-bezveznjački.

SILENT HOUSE

USA, 11

**        2+

            Rimejk već viđenog argentinskog filma, shot for shot, sa minornim izmenama, bez pravog razloga za gledanje, osim da uživate u solidnoj glumi Elizabet Olsen koja 70-ak minuta baulja po "napuštenoj" kući u kojoj nekoga (izgleda) ipak ima, i taj neko bi da joj ubije oca, a onda i nju, pa ako može, ne bi bilo loše i njenog čas-je-tu-čas-nije ujaka. Ako ste gledali original, onda znate i twist; ako niste, neću da ga spojlujem. Meni je LA CASA MUDA bio za nijansu bolji, svežiji, intenzivniji, i ako niste gledali nijedan ipak bih preporučio izvornik a ne ovo prežvakavanje.

INBRED

UK, 12

**        2+

To je klasična storija o grupici omladine nad kojom se u nekoj vukojebini iživljava gomila degena. Omladinci su zapravo maloletni delinkventi na popravnom radu (sa svojim vaspitačima) a degeni su ruralni Englezi tretirani kao stock characters kojima ne treba opravdanje: samim tim što su seljaci – podrazumeva se da svi zajedno kolju i muče ljude koji tu nabasaju. 

Iako film počinje s pokušajima drame i karakterizacije koji čak nisu tako loši, relativno brzo to se pokaže kao sasvim izlišno, ničem neslužeće traćenje vremena jer sve devoluira u nizanje torture set-pisova rađenih kao gegovi – dakle, "komično", a ne mučno-realistično. Odsecaju se glave, ljudi se gaze konjskim kopitima dok im se lobanje ne rasprsnu, stomaci se pune tečnim stajskim đubrivom dok ne eksplodiraju, i slično. Spoj CGI i efekata maske je solidno urađen za nizak budžet, a fun-loving sprdačina i krvopljus sjajno su legli uobičajenoj publici Grossmanna. Što se mene tiče, pozdravljam primetan napredak Chandonov u odnosu na sve njegovo što sam dosad video – INBRED je zapravo prvo njegovo nešto što liči na regularni film, bez obzira što smo taj film već milion puta videli.

MIDNIGHT SON

USA, 12

**(*)    3-

            Sasvim pristojan indie flick o mladom vampiru koji usred velegrada (San Francisko?) naprasno, sam od sebe, postaje krvopijac tek u svojoj 24-oj godini. Proizvoljno je to postavljeno – vidimo da je bio mega-osetljiv na sunce od malena, ima i opekotine da to dokaže, ali izgleda je sve do 24. godine normalno ručkao sir meso mleko jaja, kad mu naprasno došla žeđ za krvlju! Kao za inat, baš tad se spanđa s prodavačicom slatkiša pa onda kreće uobičajena dilema: ubi il' poljubi! Solidno je to glumljeno, i može se posmatrati kao malo slabiji derivat Romerovog klasičnog MARTINA i (naročito) Fesendenovog najboljeg filma, HABIT. Nije ovo ništa za antologiju žanra, pa ni podžanra (viđali smo sve to već u vampirskom filmu), ali urađeno je s dušom, što u ova kilava vremena za horor zaslužuje jedan mlak aplauz.

---Nastaviće se---

DOKTRINA SATANIZMA by Dorijan Nuaj

             Evo nove knjige Dorijana Nuaja, autora čija sam sva dosadašnja književna veledela uredno prikazao na blogu, iz prostog razloga – tačnije, niza razloga: 1) zato što su odlične; 2) zato što su savršeno prikladne spektru tema koje ovaj blog pokriva (ezoterija, okultizam, bizarnost, ludilo, morbidnost, crni humor, fantastika itd.); 3) zato što je autor kultna ličnost, a takva su mu i dela; i 4) zato što je g. Nuaj jedna nadahnuta i inspirativna osoba za sve obdarene otvorenim duhom – čak i ako se ne slažete s njim u svemu, njegova prozopoetičnokultna filozofija podstaći će vas na (grešne) misli, a možda čak i (ne)dela.

            Drugim rečima, ako pratite ovaj blog iz pravih razloga, ako kapirate moj roman NAŽIVO onako kako treba, onda biste morali naći mnogo toga za sebe i u knjigama Dorijana Nuaja: BOŽANSKA REVOLUCIJA KATASTROFE, LUCIFEREZA i CRNI NEMIS.

            DOKTRINA SATANIZMA je njegova najnovija, odnosno najstarija knjiga. Odnosno, to je radikalni remix, apgrejd i apdejt BOŽANSKE REVOLUCIJE KATASTROFE. Šta ova intrigantno naslovljena knjiga jeste, a šta nije, pojašnjava autor u svom predgovoru:

Ako je neko očekivao da će u ovoj knjizi pronaći nekakva crnomagijska uputstva, recepturu za obrede i prizivanje đavola ili teološko-doktrinarno opravdanje satanizma, verovatno će se naći razočaranim, pošto toga u njoj nema. Međutim, ono čega ima jeste prikaz suštinskog obreda pripreme i samoinicijacije pojedinca u jedinstvenu magijsku struju koju tim činom pojedinac sam aktivira.

Takođe, ova knjiga nema nameru da se bavi definicijama satanizma i poreklom Satane, niti da se bavi njegovim razvojem kroz istoriju. Međutim, ima nameru da jasno pokaže šta tačno satanizam jeste sa metafizičkog stajališta, mada to nije predmet mog bavljenja u celoj knjizi. Ovo nije antropološka studija nekakvih satanističkih verovanja i praksi, niti je reč o akademskom prikazu satanizma kao specifičnog kulta. Isto tako, ova knjiga nije nikakva njuejdž ili sektaška literatura namenjena zaluđivanju mladih i njihovom uvlačenju u crnomagijske sekte. Duh ove knjige je zasnovan na ekstremnom individualizmu i samostalnosti onoga ko se bude rukovodio načelima iznetim u njoj. Njen smisao je u tome da prikaže jedan jedinstveni pogled na svet. Satanizam je u smislu ove knjige oblik gnoze, zapravo jedan mahom prazan list papira na kome svako ispisuje ili iscrtava šta god hoće. Pošavši linijom Keneta Granta, satanizmom bih označio kultove senke, gde pod senkom u tehničkom smislu podrazumevam oblast klifota. Klifot je psihoseksualna supstanca koja prati pokrete skrivene snage u čoveku, u Indiji znane kao kundalini. Zamislite probuđenu kundalini kao zmiju koja se uzdiže iznad adepta, pa zamislite povrh toga senku koju ona baca. Ta senka jeste zona atavizma, zona klifota i rekao bih – satanizma. Ako je Satana mutirani koncept Seta ili Pana, odnosno protivnika, onaj mračni, crni, onda je senka njegovo stanište. U još užem smislu, reč je o tamnoj svesti dvojnika. Rad sa tom svešću u zoni senke jeste satanizam.

Doktrina satanizma je proširena, veoma izmenjena i dopunjena verzija moje prve knjige Božanska revolucija katastrofe (i ugovor sa đavolom). Suštinski, reč je o istoj knjizi koja je u tolikoj meri izmenjena da možemo govoriti o njoj kao o posve drugoj knjizi, doduše sa istom porukom, sa istom namerom i misijom. I na kraju Doktrine satanizma, kao i na kraju Revolucije katastrofe nalazi se obrazac ugovora sa đavolom. Sve to vodi ka istome – ka konkretizaciji čitaočevog učestvovanja u satanističkom projektu opisanog u knjizi.

Izdavač Doktrine satanizma je, kao i mojih prethodnih knjiga, Centar za proučavanje tradicije – Ukronija iz Beograda. Knjiga je štampana latinicom, u broširanom povezu, u tiražu od 500 primeraka na 288 strana. Podeljena je u petnaest poglavlja uz dva dodatka koji odskaču iz stila knjige, jer predstavljaju dve kratke priče koje prvenstveno služe da ilustruju autorovo pripovedanje. Te dve priče su Crna mumija, koja se bavi opisom Antihrista te vezom između njega i biblijskog Kajina; a priča na kraju knjige je Istrebljenje ljudi, koja opisuje cilj i posledice invazije monstruoznih vanzemaljaca na planetu Zemlju. U neprerađenoj verziji obe su već objavljivane na internet portalima i u časopisima (Klikni na date linkove da pročitaš).

Poglavlja knjige su organizovana na sličan način kao i u Božanskoj revoluciji, ali se znatno razlikuju. Ta poglavlja su Kosmologija, Psihologija, Ezoterijska antropologija, Teologija, Tanatologija, Konspirologija, Kulturologija, Aksiologija, Ideologija, Istorija, Politička antropologija, Humanizam, Revolucionarna psihologija (Profil jednog sataniste), Satanizam, Inicijacija. Svako poglavlje bavi se specifičnostima iznesenog pogleda na svet iz perspektive određene njihovim nazivima. Knjiga obiluje fusnotama, citatima iz dela mnogih autora na koje se pozivam ili ih pozivam u slučajevima da njihove misli na bolji način iskazuju moju nameru. Tako će čitalac naići na dosta pozivanja i navoda iz knjiga autora kao što su Alister Kroli, Julius Evola, Fridrih Niče, Rene Genon, Elifas Levi, Kenet Grant, Karlos Kastaneda, Džozef Smit, Menli Palmer Hol, Mirča Elijade, Dragoš Kalajić, Emanuel Svedenborg, Ljubinka Radovanović, Geršom Šolem, Bela Hamvaš itd. Nemojte biti zbunjeni tim imenima, jer svi oni međusobno teško mogu biti dovedeni u nekakvu međusobnu vezu, ali su pojedina njihova gledišta poslužila kao sjajne ilustracije ili pomagala za moje refleksije.

            Zašto se autor odlučio na nesvakidašnji čin ovakvog reorganizovanja svoje već objavljene knjige, najbolje sam da objasni:

 

U korenu moje motivacije da napišem novu, i po mom mišljenju, bolju verziju iste knjige ali pod drugim nazivom, leži nezadovoljstvo koje sam osetio ubrzo nakon izlaska Božanske revolucije katastrofe. Hteo sam još nešto da kažem, a da to ipak ne bude u okviru neke druge knjige, pošto ideja božanske revolucije kao satanska ideja zaslužuje da bude fokusirana u okviru jednog dela te da to predstavlja kraj mog opusa u tom pravcu.

Satansko je i revolucionarno, a revolucionarno je kontrainicijacijsko. Kontrainicijacijsko je nihilistično. Nihilistično čisti prostor za novo stvaranje. Revolucionar je satanista. Satanista je oblik uzvišenog čoveka o kome govore učenja Tradicije. Kako sam to naveo u uvodu Doktrine satanizma: „Uzvišeni čovek se neće mešati u sukobe, podele i raspre. Njegov zadatak je da pamti i da zna, da nauči i prenese. Spram svega mora održavati kraljevsku distancu sa uporištem u nekoj vrsti zdrave ravnodušnosti ekvinocija srca, bez da mrzi ili voli, bez da navija, napada ili zastupa. Biti negativan, biti protiv, najniži je i najprimitivniji oblik mobilizacije volje. Biti konstruktivan, biti za, jeste drugi nivo, superiorniji od prethodnog. Biti ravnodušan, ali ne tupo imobilišuće ravnodušan, već ravnodušan u stanju mira iz kojeg može proisteći bilo kakva delotvorna svrhovita akcija, jeste treći i uzvišeniji oblik mobilizacije volje.“ 

Takođe, u tom smislu u Doktrini satanizma sam se pozvao na rečenice iz knjige Uporište Dragoša Kalajića. Tamo Kalajić govori o tri načina delovanja uzvišenog čoveka, a to su samuraj, dendi i nihilista. Put revolucije katastrofe, odnosno put satanizma bi stoga predstavljao put nihiliste, o čemu Kalajić govori na sledeći način: „Pred totalitarizmom sveta anti-Tradicije, pred stihijom zla, delotvorni nihilista hrabro ulazi u sred procesa katastrofe, nastojeći ne da bude savladan katastrofom, već da ovlada katastrofom, da je uveća, iscrpi u ishodištu tabula rasa… Svi oni koji se bore za dobro, bore se protiv njega, i ne čine drugo do usporavanje krajnje eksplozije”…. 

„Premda ova makijavelistička strategija nije u skladu sa načelima blistavosti čoveka, njena delotvornost se osniva upravo na poverenju u sopstvene snage, odnosno u nepomračenost unutrašnje svetlosti, pošto probuđene, izazvane sile zla ili stihije inferiornog psihizma, mogu poput bumeranga, ugroziti integritet podstrekača. Istovremeno, taj dualizam maske nihilista i lica graditelja, pomračenja koja donosi spoljna akcija i blistavost unutrašnje prirode, može osnažiti i učvrstiti diferenciranost i integritet našeg čoveka.“… „On nije posednut zlom, već poseduje zlo, koje se u njegovim rukama preobražava u sredstvo opšte ili lične katarze. Samo čovek koji poseduje zlo, može iscrpsti sve snage zla. Samo čovek koji izaziva zlo – poznaje zlo, može najbolje ukrotiti zlo. Iskušavanje zla tu poprima smisao ispita vrednosti samog čoveka.“… „Zlo nije neka suprotnost čoveku, već je virtualno ili aktuelno u samom čoveku kao slabost čoveka. Tu slabost treba iscrpsti, dovesti do onog limita podnošljivosti gde se bude energije dobra, gde se kroz satori slabost preobražava u snagu. Zato delotvorni nihilista ne pokušava da se suprotstavi buri, da od bogova izmoli smiraj vetrova, on stvara buru, on traži još bešnje vetrove koji će njegova jedra odvesti najdalje.“

            Ako se sve to uzme u obzir, prirodna je moja težnja da jedan takav nihilističko-satanistički pogled na svet, odnosno revolucionarni uzvišeni čovek i njegov doktrinarni milje budu opisani što temeljnije i iscrpnije. Skicirajući osnovne obrise pogleda na svet, u uvodu knjige napisao sam: „Doktrina satanizma ima revolucionarnu intenciju te gotovo nemoguć zadatak. U tom smislu, njen cilj je jasan: potaknuti revolucionarne duhove na akciju, reakciju i kontra-akciju. Revolucionar ili satanista nije tek neki buntovnik. On je usamljen i proklet, ali slobodan od bilo čega i bilo koga. Ogrnut je tamom ali unutar tmine uzgaja unutrašnji, spolja nevidljivi plamen. Da bi se čovek ogrnuo tamom mora imati mnogo vere u vlastitu unutrašnju luč. Sudbina sveta se ne dotiče ničeg u umu revolucionara. Njegov način delovanja je krajnje individualan i destruktivan prema ljudskom svetu. Bez egoizma nema individualizma, ali taj egoizam jeste egocentričnost delovanja i manifestacije volje a ne stvar same sebe radi. Revolucionar se postavlja u središte Univerzuma. On je tačka oko koje se opisuje beskrajna kružnica. U tom smislu on je najveći mogući egomanijak. Van konteksta duše kao središta bića, ego kao funkcija duha, nema mnogo svrhe osim kada je utkan u smisao koji ga nadilazi a koji ga ne lomi i suspreže, nego ispravlja neravnine u njemu. Idealan ego je poput savršene sfere. Takav ego se lako da kompresovati ili izvrnuti u vesiku ili osmicu. To je ego revolucije i njenih nosilaca, ego aktivne Lepote koja se zrakasto širi u svim pravcima.“

            Kako sam se dosta pozivao na zastupnike i interpretatore kolektivne baštine čovečanstva, morao sam naglasiti moj odnos prema njima, pa sam zato, govoreći o polaznim idejama knjige, u uvodu takođe napisao: „Jedna od njenih suštinskih misli je da sudbina čovečanstva sledi sudbinu višeg ili nižeg reda, a to je sudbina fizičkog Univerzuma koju sam prikazao kao proces entropije a istoriju ljudi kao dekadenciju. To je moj suštinski dodir sa tradicionalnim nazorima, ali raskid je u metodu delovanja. Ideja knjige jeste svesno i namerno odustajanje od ljudske forme, od antropocentričnosti, raskid sa kolektivitetom i opstajanje u ekstremnom individualizmu. Involucija je kolektivni fenomen i to je gvozdeni zakon dekadencije. Evolucija je iznimna i uvek individualna, zato je neophodno izdvojiti se iz svih oblika kolektiviteta i pripadnosti te opstajati u gotovo kosmičkoj samoći.“ 

            Poglavlja Doktrine satanizma su slično organizovana kao i u Revoluciji, ali je razlika u dovoljnoj meri primetna. Poglavlja Doktrine satanizma su nastajala spajanjem, proširivanjem ili kraćenjem sličnih poglavlja ili delova poglavlja iz Božanske revolucije katastrofe. Tekstovi su obogaćivani novim rečenicama, uvidima, primerima, navodima, a delovi gde su postojale nedorečenosti su izbačeni ili preformulisani. Uveo sam posve novo poglavlje - Ezoterijska antropologija, koje je bazirano na tradicionalnim učenjima hermetizma i kabale, sa referencama na Indiju i Kinu. To je ujedno i najveće poglavlje u knjizi, sa dosta navoda, fusnota, dijagrama i prikaza, pošto sam želeo da prikažem satanističku intenciju božanske revolucije katastrofe kroz tradicionalne pojmove. Ono što je karakteristično za Doktrinu satanizma jeste više oslanjanja na Krolijevu Knjigu zakona, Ničeovog Antihrista i Evolinu Pobunu protiv modernog sveta. Duh Ajvazove objave umnogome odgovara duhu satanizma koji sam pokušao da predstavim kako sam najbolje mogao u datom trenutku, iako je vidljiv raskid sa tim učenjem u pogledu ishodišta i krajnje svrhe. Ajvaz zagovara rat, odnosno krvavu katarzu čija je svrha izgradnja novog eona, evolucija ljudskog bića. Satanizam sledi tu ratničku intenciju, kroz formu revolucionarne zavere, ali sa ciljem stvaranja pustinje, odnosno totalnog uništenja ljudske vrste, mada ne i života kao takvog. Neko bi možda pomislio da je to isto, možda bi bio u pravu, ali satanizam nije zainteresovan za evoluciju ljudskog bića, nego za agendu koju život ima ostvariti u ovom univerzumu koji je univerzum haosa, kako sam to opisao u poglavlju Kosmologija.  

            Za kraj ovog prikaza ostavio sam navod iz završnice poslednjeg poglavlja Doktrine satanizma gde je naglašen suštinski zadatak potpisnika ugovora sa đavolom: „Mi smo kao jedinke jedinstveni i neponovljivi. Naš život je jedinstven i neponovljiv. Svrha života ljudskih bića na Zemlji jeste da sobom, svojim sadržajem svesti, nahrani silu koja stoji iza života i smrti. Naš cilj kao revolucionara jeste poistovetiti se sa tom silom. Ta sila je i lična i bezlična, pojedinačna i kolektivna, pojmljiva i nepojmljiva, postojeća i nepostojeća. Uz pomoć nje mi možemo izvršiti našu misiju, možemo umreti u telu a da naizgled budemo živi. I kada fizički odumremo, možemo neumrli bitisati jer smo kao takvi za života postali.“

 

Knjiga izlazi iz štampe u toku treće nedelje Septembra i biće dostupna preko Ukronije, kod autora ili u knjižarama u centru Beograda. Takođe, i na štandu Ukronije na oktobarskom Sajmu knjiga. Cena za naručioce iz inostranstva je 10 eur + PTT, a za domaće je nešto niža, uz uključene PTT troškove.

Centar za izučavanje Tradicije - UKRONIJA

Gospodska 9, 11080 Beograd, Srbija

011/2611-660; 064/147-40-71; 063/483-917

ukronija@gmail.com

www.ukronija.com

Autor:

dorijan.nuaj@gmail.com