TWIN PEAKS, III SEZONA (2017)

****(*)

5-

            Linčov povratak u Tvin Piks – ovog puta samo pod njegovim uslovima, pod totalnom kreativnom kontrolom, u celosti (ko)napisan i režiran by The Master – serija je koju sam jedva dočekao i mnogo joj se radovao još dok je najavljivana, i strepeo sam kad je, načas, bila u opasnosti da je odlože ili čak otkažu (čitaj: „nesporazum oko finansija“). Kad je, napokon, snimljena i počela da se prikazuje, fanatično sam iščekivao svaku novu epizodu, gledajući je doslovno istog časa kad bi iscurela na net. 

Bilo je to prošlog proleća i leta (2017), od maja do septembra: svake noći između nedelje i ponedeljka, uvek u isto doba, negde oko četiri ujutro, kad pošten svet spava i u snu gunđa zbog početka radne sedmice, a nepošten i nezaposlen svet dreždi do zore, pa i dalje, gledajući šta mu srcu drago, Linč nam je pružao unikatno i nezaboravno gledalačko iskustvo, neuporedivo sa bilo čime do tada, a verovatno i od tada.

            Bila je privilegija pratiti to baš onako kako je to Linč genijalno zamislio: bez ikakvih predznanja, bez unapred-rivjua, bez spojlera – nemajući ni najblažu ideju ne samo o tome šta će se u narednoj epizodi desiti, nego čak ni ko će se od likova u njoj pojaviti, ili nepojaviti. Sa totalnim neznanjem, sa totalnom otvorenošću za njegov ANYTHING CAN HAPPEN. Linč je ovde preuzeo formu TV SERIJE (da, serije, a ne kako neki tvrde – filma; to je koješta! pa makar dolazilo i od samog Linča!) i maksimalno upotrebio njenu formu – njenu iseckanost na parčiće – udaljenost tih parčića kroz vreme – i vreme da se svaka epizoda svari, natenane, i da se onda sedam dana u mislima baviš njome i da projektuješ na sledeću svakojake želje, nadanja, tumačenja, teorije – da ŽIVIŠ sa jednom pričom tokom više od četiri meseca! I to kakvom pričom!  

Stoga žalim one nesrećnike koji su, po inerciji, po ustaljenoj navici, načinili pogrešan, glup, nepromišljen korak i tretirali Linčovu seriju kao bilo koji drugi TV produkt, pa sačekali da se serija okonča, kako bi je tek onda „bindžovali“, odjednom. Ali, ono što važi za vaše Vestvorldove i Med Menove i štatijaznamšta – ne važi za Linča. Ali, OK, nema veze: mudri su sa serijom živeli 4,5 meseca; oni drugi su je izbindžovali za par dana. Svakom svoje...

Bilo je tu, da se razumemo, mnogo povoda za oduševljenje, i mnogo za zbunjivanje, i ponešto za izluđivanje – ali gutalo se i ovo potonje, u nadi da će se sve to što na prvi pogled deluje bezveze, ili nedorečeno, nedorađeno, besmisleno... na kraju osmisliti i opravdati. I, da li se to desilo? Pa, donekle jeste, ali odnekle baš i ne.

            Poslednja epizoda ostavila me je frustriranog, polubesnog, razočaranog --- ispunjenog brojnim, ponegde i kontradiktornim osećanjima --- zbrkanog, zbunjenog, ali ne na dobar način. Bila je to jedna lepa veza,  sex maraton u 18 epizoda (iliti susreta) koji je imao svoje ups & downs, ali na kraju se, niotkuda i bez najave, okončao kao ničim izazvani ice bucket challenge.

            A čak i ovo zvuči kao privlačniji i pozitivniji opis od onoga što sam tada osećao.

            Ukratko – tada nisam bio raspoložen da pišem o TP3, delom zbog tog razočaravajućeg nekraja, delom zbog drugih obaveza u to vreme; a kad mi se raspored dovoljno raščistio, prošla me je emocija. Plus, želeo sam da se još jednom vratim seriji, da je odgledam ucelo, od početka do kraja, i da onda proverim svoj inicijalni sud. Linč je zaslužio toliko. Uostalom, kao što znate, razgovarao sam sa Linčom jesenas u Beogradu, i ostao pun poštovanja i ljubavi prema njemu čak i nakon nezadovoljavajućih odgovora koje mi je dao. Taj čovek ima preveliki kredit kod mene da bi me bilo čime, pa čak i ajs baketom, naljutio.

            Planirana bindž-repriza se, napokon, desila ovih dana: odgledao sam sredinom marta 2018. ceo TP3 u savršenom ripu sa blu reja, a za one koji to vole striktno legalno, III sezona se upravo sada daje na RTS-u (samo tokom vikenda). Takođe sam, pre ove reprize, odgledao i više sati EXTRA snimaka (behind the scenes) sa snimanja TP3, koji su se u međuvremenu pojavili, skinuti sa blu reja, a još prošle godine pročitao sam dve knjige Marka Frosta, The Secret History of Twin Peaks i Twin Peaks: The Final Dossier.

            Da počnem od kraja: koliko su prosvetljujući ovi prateći materijali, a pre svega dokumentarni snimci sa snimanja serije, pitate se vi? Pa, jesu, ali ne u smislu koji biste verovatno najviše voleli. Dakle, ne očekujte da vam bilo šta u seriji bude jasnije nakon gledanja tih EXTRAS; ono što se u njima osvetljava isključivo je Linčov stvaralački proces, i odnos između njega i saradnika. 

Ukratko, iz tih Extras se vidi da taj čovek ne samo što zna ceo scenario napamet, nego ima čvrstu, super-preciznu viziju o svakom jebenom detalju – svakoj intonaciji svake reči, svakom izrazu lica, svakom pokretu, i ne dopušta skoro nimalo improvizacije i odstupanja od toga kako je on to u svojoj glavi već izmaštao, izmeditirao, izvizionirao, odsanjao ili šta li je. Plus, zabavan je taj balans opuštene topline i umerene srdačnosti, s jedne, i strogoće i žestine, kad zatreba, s druge strane. Ali najvrednija stvar u odnosu sa ekipom jeste očigledno, potpuno poverenje svih involviranih, ne samo glumaca, i ne samo „glavnih“.

Ovo što tu vidite i čujete nije uobičajeno promo-proseravanje kakvo imate na drugim DVD dodacima nego nepatvoreno obožavanje od strane svih, totalna predanost i spremnost da se uradi šta god se zatraži. Linč kaže „Skoči“ – oni samo pitaju „Koliko visoko?“ A on im onda, u santimetar tačno, i objasni i, ako treba, pokaže. Dakle, meni kao obožavaocu Linča bilo je zabavno da sve to gledam; ali ako hoćete te DODATKE radi dodatnog razumevanja šta se to dođavola izdešavalo u seriji i šta sve to znači – man'te se ćorava posla, nije Linč blesav pa da vam to otkriva.

Podsećam – ipak je Linč čovek koji je, uvodeći mlađahnog Kajla MekLahlana, nakon DINE, u svet filma i svega oko filma, junoši dao sledeći savet, kad ga je ovaj pitao šta i koliko može da kaže novinarima: „Your job is to tell them nothing!“

Drugim rečima – među Extras ne postoje „deleted scenes“ pa čak ni „alternate takes“ koji bi bacili neko novo svetlo; nema komentara da reditelj kaže šta mu znači ova scena ili onaj simbol, niti opsežnih, detaljnih, otkrivajućih intervjua nezavisno od kratkih delića koji se provlače kroz dok. snimke. Linč vam neće reći NIŠTA izvan onoga što je u seriji. Poštujte to ili nemojte, ali to vam je što vam je.

Ovo što rekoh za TP3 Extras isto važi i za pomenute knjige, samo još gore. Ključna stvar: u njihovom stvaranju Linč nikako nije učestvovao; dapače, nije ih ni čitao. Samo je aminovao Frostu da piše šta hoće, ali u zadatim okvirima plota koji su zajedno sročili. The Secret History of Twin Peaks je nešto vrednija pažnje, jer ide mnogo dalje u širinu „mita“ (od naseljavanja Amerike, od Luisa i Klarka, pa do Kroulija i otkačenog okultiste/roket sajentista, Džeka Parsonsa i NLO-a, and beyond) i jer mestimično prilazi hororu (naročito u skoro-blekvudovskim epizodama o čudnim viđenjima i nestancima u šumama oko TP-a), ali je i zamorna sa svojom kvazidokumentarnošću.

Jebe je forma novinskih članaka, dokumenata, izveštaja, isečaka, dnevnika, jer to otvara prostor za mnogo praznog hoda: na svakih nekoliko stranica se priprema novi teren, stalno neki novi uvod, neki novi kontekst, pa dok se dođe do „mesa“ čovek izgubi apetit, previše je nakucavanja dosadnih stvari da bi se došlo do jednog zanimljivog podatka, ili detalja, i solidne scene u moru kvazirealizma. Bolje bi bilo da je neko književno obdareniji napisao zbirku priča koje se dešavaju u svetu Tvin Piksa – ili, još bolje, ne jedan autor, nego tematska zbirka, sa pričama više njih. 

Ovako, TP mitos se istovremeno i osvetljava i, samim tim, banalizuje, racionalizuje, prizemljuje. Ključni element kod Linča – MISTERIJA – ovde, kod Frosta, izostaje. Daleko od toga da je Frost sve nacrtao i objasnio; ali je njegov pristup svemu daleko racionalniji, pa je njegova priča samo nedorečena ali ne i misteriozna, ako razumete razliku.

Naravno, to je ionako bio glavni Frostov posao u ovom tandemu – da urazumi Linčove iracionalnosti, da prizemlji njegove mistifikacije, da kanališe njegove snove i vizije i dâ im privid smislenog ABCDEFGH plota... Ali, svejedno, ne mogu reći da ova knjiga obogaćuje Linčovu viziju; pre se može reći da samo razrađuje (donekle i rasplinjava) određene njene površne aspekte, ali i ne dotiče a kamoli da prenosi srž. Mada, površniji fanovi će to progutati i cvileti za još. Ako ništa drugo, što se mene i ovdašnjih kultista tiče, pozitivno je barem što ovde u centru svega nije tajni dnevnik nesrećne tinejdžerke i njeni porodični, školski, seksualni i narkomanski problemi, nego – zavere, tajna društva, CIA, FBI, ludi naučnici, NLO konspiracije, paralelni svetovi, zone mori zone, itsl. To je barem zabavnije za čitanje.

            Što se tiče Twin Peaks: The Final Dossier, to je daleko redundantnija knjiga. Naime, The Secret History bar dodaje BRDO novog materijala, koji nije ni pomenut u seriji (for better or worse), pa koga zanimaju ti noviteti – koji vrlo malo veze imaju s Linčovom vizijom – može zbog njih smisleno da čita ovu knjigu. The Final Dossier, međutim, ne dodaje skoro ništa vredno, iako se nominalno bavi „popunjavanjem rupa“ o glavnim akterima serije.  

U teoriji, super, jer serija jeste prepuna rupa, repova i nedorečenosti. U praksi, međutim, ili nam se otkrivaju nove stvari poprilično nevredne znanja i nebitne za razumevanje serije (tipa, kako je Nejdin izgubila oko), ili se „otkrivaju“ stvari koje su dovoljno jasno implicirane i dale se solidno naslutiti u seriji (koja ipak nije toliko nerazumljiva koliko je ponegde bije glas, samo što u njoj nije bilo potrebe da se te stvari crtaju drečavim bojama i krupnim slovima).

Što je najgore, daju se najprozaičnija i najbednija „prosvetljenja“, kao npr. da je Odrina priča (iz serije, iz III sezone) tačno to što smo videli i ama baš ništa više od toga. Nesrećan život, loši izbori, loš brak, blago zglajznuta psiha, i to je to. Ništa koma, ništa alernativna stvarnost, ništa „Odri je Sanjar“, ništa vremenski paradoksi, paralelni svetovi, crne rupe, bebe vaseljene... I, naravno, ništa o onom jednom zbunjujućem kadru (poslednjem u kojem je vidimo u seriji) – gde se ona nalazi u nekakvoj, kako izgleda, ludari, ili bar bolnici za Nešto i sva zbrkana gleda sebe u ogledalo samo tren nakon što je odigrala svoj trejd mark ples u Roudhausu. 

Ali, da li Roudhaus uopšte postoji u „našem“, objektivnom svemiru? U našoj stvarnosti? I da li je Odri uopšte skoro kročila tamo? I odigrala svoj ples? Ili...? ILI?! I čemu onoliko nagvaždanje kroz 3-4 epizode, „oće kaki, neće kaki, oće Roudhaus, neće Roudhaus“? To se, kod Frosta, nije ni desilo, tj. nije bitno. Prc! (Naravno, sasvim je moguće da ni Linč ne zna ništa više o Odri od onoga što nam je prikazao; ali on nam barem nije ponudio tako banalan „odgovor“ kao Frost!)

Ukratko, čitanje ove knjige je potpuno gubljenje vremena, nimalo obogaćujuće: čista mamipara da se ućari još malo na seriji, da se površnijim gledaocima nacrta ono što se već gledanjem moglo naslutiti, i to je to.

Dobro, toliko o pripremama, uvodima i pratećim materijalima. A sad, da vidimo kakva je uopšte ta treća sezona, i šta sve to uopšte znači (ako išta znači)!

U sledećem nastavku, o HORORU u seriji.

A zatim, ŠTA SVE TO DOĐAVOLA ZNAČI.

---NASTAVIĆE SE---