субота, 8. децембар 2018.

KRALJ PETAR I (2018)



**(*)
3-

            Nije lako koncizno i precizno reći kakav je ovaj film, jer on je svašta i svakakav: može mu se prilaziti sa različitih strana i mogu se u njemu nalaziti razne uspele i manje uspele stvari, ali uopšteno i ukratko rečeno, u sramotno skromnom arsenalu naših filmova o I svetskom ratu, može se reći da je znatno bolji od bruke zvane SVETI GEORGIJE UBIVA AŽDAHU, ali da ne poseduje snagu niti originalnost autorske vizije PUKOVNIKOVICE, niti doseže arhetipsku mudovitu i srčanu precizno usmerenu snagu MARŠA NA DRINU. Ali to je, uprkos svemu, jedan više nego korektan film, mada je mogao i morao biti još snažniji i dostojniji epskih i konotativnih potencijala u temi stradanja Srbije u I svetskom ratu. (Ne, nisam gledao ZASPANKU ZA VOJNIKA, pogledaću je na manjem ekranu.)
            Kao film radi kojega je Lazar Ristovski založio (i prokockao?) svoj ugled kako bi se dodvorio psihotično-kvislinškom Neronu koji nam je zaseo na tron Srbije danas, titrajući ga čak i na njegovim naci „mitinzima“, moram reći, pre svega, da je uloga koju je u filmu pružio vrlo dobra, ali da ne predstavlja sam samcit vrh njegovog opusa (radi toga bi se verovatno moralo ići čak u 1980-te, eventualno, najkasnije, u 1990-te). Laza ima pojavu i harizmu, i oni nesumnjivo doprinose izvesnoj snazi ovog lika – problem je samo što taj lik, na nivou scenarija, nije sasvim izbrušen, a i što se to glumački moglo još malo bolje uraditi, da je neki reditelj tu prisutan (ovde: sin rođeni) smeo da Lazu vrati da ponovi neki dubl.
            Što se ovog prvog tiče, početak filma prikazuje nam kralja Petra kao osobu umornu od svega, i od vladanja, a naročito od vojevanja. On čak tu ima jednu podužu tiradu o tome koliko je rat strašan, pre svega zato što učesnicima ubija dušu – nešto kao, „najsrećniji su oni koji prvi stradaju“ (što je, uzgred, jedan od slogana filma BRDA IMAJU OČI), ali oni koji u ratu požive, pa ga i prežive, od njih ostaje samo ime i malo toga drugog; duša im je mrtva. „A ja sam se baš naratovao,“ veli Pera.
            Imam samo dve zamerke ovim povodom: prva, da je ovaj lepo napisan (mada možda malko predug i pre-deklarativan) monolog morao biti još snažnijom emocijom izrečen. Neću reći da ga je Laza fulao niti otaljao, nije ga baš samo odrecitovao, ali nije ni pružio glumački maksimum da nas ubedi kako stvarno misli i oseća to što govori: ne čuje se dovoljno mraka, tuge niti umora u njegovom glasu dok implicira da je dotadašnjim ratovanjima pretvoren u olupinu od čoveka. 

Niti nam ostatak film (a to je druga zamerka) uopšte pokazuje takvog čoveka. Mislim, jeste on star, pominje se neki artritis na početku, i ima on poteškoće da se popne na kola ili konja, ali ipak to gura sam, i doslovno i metaforički ipak se drži u sedlu. A docnije, u gudurama Aljbanije, skakuće po stenama kao divojarac, trči uzbrdo da ga pratioci ne mogu sustići, i uopšte, živnuo je skroz, opsednut misijom da odnese vunene čarape jednom vojniku koji ih je, krećući u boj, zaboravio kod kuće, pa ih majka, goneći ga od ratišta do ratišta, i ne našavši ga, dala ni manje ni više no Petru Kralju.
            Što me dovodi do narednog problema: predložak ovog filma je roman Čarape kralja Petra Milovana Vitezovića. Na svu sreću, film je promenio taj naslov, ali i scenaristu, odnosno Vitezovićeva adaptacija sopstvenog romana, od koje se krenulo, intenzivno je i temeljito prerađena i dorađena. O tome svedoči Dimbo Vojnov, koji je bio u komisiji FCS-a koja se, kako on kaže, podelila oko dodele sredstava ovom filmu: „KRALJ PETAR I ne samo da nema isti naslov kao projekat za koji su tada iznuđene pare, nego nema ni istog reditelja, ni istog scenaristu, ni isti scenario. Barem dve poslednje stavke su bitno unapređenje. 
Umesto jednog labavo povezanog niza anegdota o Kralju Petru pre i za vreme Velikog rata, sada imamo film koji prati dva toka - jedan je sudbina Kralja Petra, druga je sudbina mladog vojnika Marinka. Te dve sudbine se ukrštaju na polovini filma kada Marinkova majka Makrena daje ispletene čarape Kralju ne bi li ih ovaj predao sinu... Imajući u vidu šta je nuđeno komisiji, a šta smo na kraju dobili na ekranu, udali smo se neuporedivo bolje nego što smo se nadali, i Vladimir Ćosić je očigledno od nule ispravio Vitezovićevu adaptaciju vlastitog romana pa je sada on prvopotpisani scenarista, pre književnika i reditelja Petra Ristovskog.“ 
            A sad opet ja: dva su aspekta mojih problema s tim, objektivni i subjektivni. Objektivni: scenario se suviše uzda u gledaočevo poznavanje Petra Kralja pa se ne trudi naročito da ga detaljnije portretiše (toga će, možda, biti u TV seriji koja se radi iz ovog materijala za RTS); previše se toga podrazumeva, pa i taj ključni aspekt karaktera – njegova blagost, liberalni nazori i čovekoljublje (inače, krajnje atipične osobine za jednog kralja!) – čime je izostala priprema za taj ključni čin po kojem je roman nazvan, tj. anegdota o kralju koji nosi čarape jednom svom seljaku-vojniku. 
Nešto toliko vanredno, van svih normalnih svetskih tokova, takav jedan presedan – morao je biti bolje pripremljen u filmu. Inače, bez toga, kasnije to zaista deluje kao fiks-ideja jednog polusenilnog starca koji čak i usred planinčine i snega gde mu vojska svakodnevno umire, zaneseno traga samo i jedino za tim jednim vojnikom, da se njemu noge ne ohlade, dok se smrzavaju tolikima drugima, tu, pred njegovim očima...
            Subjektivni problem s ovim aspektom storije tiče se moje militantne mržnje prema svakoj vrsti monarhije, pa stoga i prema svakoj promidžbi kraljoljublja, kraljevanja, kraljevine itsl. „Bez kralja ne valja“? Samo za govnovalja! Što se mene tiče, najsrećniji ću biti kada poslednji kralj na svetu bude zadavljen crevima poslednjeg popa, a onima kojima bez kralja ne valja preporučujem kuru putem u glavu malja. 

(Uzgred, baš ovih dana sam premijerno pročitao apsolutno genijalnu kraljomrzačku priču H. H. Eversa, „Srca kraljeva“, koju ćete dogodine čitati i na srpskom, i njeno kraljomrzilaštvo mi je baš onako fino zagrejalo srce.) Prema tome, čak i ako je ova anegdota o čarapama istinita – a izgleda da jeste, budući da je Pera posle rata čak i podigao spomenik toj ženi i njenom sinu (na čemu od mene ima veliki respect!) – smeta mi insistiranje na njoj i uopšte stavljanje toga u prvi plan.  

Samo zato što se nešto desilo ne znači da je dovoljno znakovito da bi se baš kroz to prelamala neka velika istina. Tu istu zamerku sam imao i povodom stvarne osnove za AŽDAHU (trećepozivci i invalidi poslati da ginu kao topovsko meso na Ceru), iz istog razloga – OK, desilo se i to, pored miliona drugih stvari, ali zašto da akcenat bude baš na tome?! A to isto velim i ovde: OK, bio neki kralj koji nije bio totalni ološ, dapače, izgleda da je bio redak Čovek među kraljevima, takoreći – Car, ali svejedno: Šta s tim? Koja se to Velika istina o tzv. Velikom ratu iznosi akcentovanjem baš te anegdote? Koliko smo mi veliki i nebeski narod da su čak i kraljevi – inače najgori i najnehumaniji ološ u tuđim kraljevinama – kod nas divni, saosećajni ljudi koji brinu za dobrobit običnog seljaka? Prc! Ja to ne kupujem. Taj izuzetak, za mene, NE potvrđuje pravilo.
             Takođe je, u vezi s našim Perom, za respekt i podatak koji nam film NE kazuje, nego od nas očekuje da to znamo (avaj, ja to otkrih tek posle filma, guglajući). Naime, početkom 1868. godine knežević Petar je u Beču štampao svoj prevod knjige engleskog političara i filozofa Džona Stjuarta Mila O slobodi sa svojim predgovorom, koji će kasnije postati njegov politički program. U predgovoru ovom delu budući srpski kralj zapisao je:

„U životu pojedinog čoveka, naroda i celog čovečanstva, nema ni jednoga, koje bi toliko važilo, a kamoli važnije bilo od – slobode. Svakome je čoveku od prirode urođeno, da bude slobodan, te da može odgovoriti svome pozivu, ovde na zemlji. Samo slobodan čovek ima vlast nad samim sobom, može razviti svoja svojstva, usavršiti vrline, kojima je obdaren, doći do svesti, kojom će pojmiti, poznati i vršiti svoj zadatak, svoja prava, svoje dužnosti. Samo slobodan čovek, može osnažiti svoju volju, i založiti svu snagu, da unapredi svoju ličnost i da svojom ličnošću, pripomogne unapređenju naroda, kome je po krvi, jeziku, otadžbini, sreći i nesreći srodan. Iz slobode članova jednoga naroda, niče ukupna sloboda toga naroda.“

Divne reči. Vredne da se izdvoje, pa i u bold stave.



ALI! U filmu one nisu dovoljno akcentovane. Zapravo, filmu nedostaje fokus: on kreće nakon što je priča već počela (Sarajevski atentat), i prati dva rukavca (jedan iz ugla običnog seljaka – onog koji je zaboravio da ponese pletene čarape, i drugi iz ugla liberalno-slobodoljubivog kralja) i to čini neko vreme, kroz neke od važnijih tačaka (Cerska i Kolubarska bitka, povlačenje preko Prokletija, stizanje u Grčku) ali se prekida pre kraja priče (Solunski front, oslobođenje... Jugoslavija). I zato se s pravom može postaviti pitanje: šta je priča ovog filma? Šta je njegov fokus? Koja je tema? Ilustracija toga „kako smo stradali u I sv. ratu“? OK, da smo stradali – jesmo, jebali smo ježa kao niko drugi u tom ratu,  i od toga se do danas nismo oporavili, ali ZAŠTO i za čije očešljane babe zdravlje? Šta smo s tim stradanjem uradili, u šta smo ga uložili, i da li je vredelo? O tome, ovde, ni prisenka.



Ako je to sve („jadni mi, baš smo patili, za patnju smo rođeni...“), onda OK, kao ilustracija to nije loše: solidno su inscenirane te dve velike bitke, mada zbrzano i vremenom koje imaju u samom filmu i načinom snimanja (previše sitno-seckane montaže i drhtave kamere, cimanja i drmanja), ima tu lepih prizora (PROKLETIJE!!! Spektakularno poprište mog narednog romana izgleda DA TI PAMET STANE!), dobro su kompjuterski pojačane scene u kojima su statisti umnoženi u scenama bitaka ali i povlačenja (nepregledne kolone kroz pejsaže), kao i ubacivanje ljudskih aktera u divlje prirodno okruženje u kojem inače stvarno nisu bili... Ima tu finih scena, gledano na parče. Ali celina? Poenta? Šta je crveni konac koji povezuje sve te likove i događaje? Te jebene čarape? To koliko smo divnog kralja nekada imali (pa bi, implicitno, i nama danas bolje bilo da imamo kralja – odnosno da krunišemo, i tako i formalno ozvaničimo, ovo jednoumlje i tiraniju Jednog (ne)Čoveka koji o svemu odlučuje)?



Čemu to nagvaždanje o SLOBODI (koje sam gore citirao, a u filmu se čini mi se čuje u nešto kraćoj verziji) u filmu koji je snimljen isključivo zahvaljujući dodvoravanju Najvećem Ubici Svakog Oblika SLOBODE u ovoj zemlji i njegovom SNS-u (Sekta Neljudi Skakavaca)? Šta vredi ta promidžba Džona Stjuarta Mila kad je plaćena (narodnim) parama koje je odobrio onaj koji je ubio svaku slobodu ovde, od slobode štampe do slobode govora, političkog delovanja, demokratije, istine, koji je ubio ljubav prema slobodi u svom zombifikovanom narodu, umesto toga podstičući uvlakaštvo, slugeranjstvo, ropski mentalitet, kukavičluk, autocenzuru, nagrađujući SLINE a kažnjavajući slobodnjake, i koji je PRODAO SLOBODU ovog naroda, pretvarajući mu zemlju u trećerazrednu KOLONIJU inostranih interesa kojima ovaj naš psiho očigledno služi?



Naš Psiho bi možda voleo da sebe predstavlja kao nekoga ko brine o malom, običnom čoveku, a naročito o DECI – možda je zamišljao sebe kao kralja Petra kad je ono u Feketiću inscenirao „spasavanje“ onog Šiptarčeta iz snežnih smetova? Možda je halucinirao da se nalazi u snegovima Prokletija tada? 

– ali istina je drugačija, dijametralno suprotna: to je OLOŠ koji bezosećajno gazi male i slabe i nemoćne, a podržava moćnike i eksploatatore, domaće (njegovi sektaši koji bez dozvole grade na vrhu zaštićene planine i presušuju bistre potoke da bi ih pretvarali u novčanice) kao i inostrane, koji su ga doveli da im na tanjiru preda Kosovo (pa zato danas scene filma koje se na Kosovu dešavaju moraju da se snimaju uz obilato korišćenje kompjuterski nacrtanih kulisa, jer naš teren odavno nije naš i na njega ne smemo ni nogom da kročimo) i da im budzašto „proda“ ali praktično pokloni naše potoke, svu našu pijaću vodu, naše oranice, naša rudna i ostala bogatstva. I onda ćemo da budemo „slobodni“ da za 200 eu mesečno rmbamo na pokretnim trakama, bez ikakve slobode, čak ni da odemo u WC, u azijskim i arapskim fabrikama smrti koje "naša" država dodatno sponzoriše našim parama („Kolko god da vam drugi ponude, ja ću moj narod prodati za dodatnih 10% manje!“ hvališe se Onaj)...


I ti s takvim izdajnikom šuruješ da bi pravio film o borbi za SLOBODU?!! Da si ga barem i napravio, da je to stvarno do kraja konsekventno sprovedena storija o tome, pa da kažemo da si podrio sistem iznutra, uvalio zlikovcima kukavičje jaje, snimio prikrivenu kritiku tog izdajničnog i anti-slobodarskog ološa. Umesto toga, imamo jedan fino, pitko izveden niz sumnjivo povezanih scena koje nisu lišene zanimljivosti zato što je njihova pozadina toliko potentna da samo apsolutni duduk od toga ne bi umeo da napravi barem dobar, ako ne vrlodobar ili pak odličan film, a reditelj, Lazin Sin, duduk ipak nije, ni blizu - dapače, pokazuje ozbiljne nagoveštaje talenta. Ali na kraju nemamo ovde ni dovoljno pameti ni dovoljno emocije da se može govoriti o zaista potresnom i znakovitom, zaokruženom umetničkom delu. Dakle, KRALJ PETAR I jeste jedan OK, gledljiv, pristojan film, koji ipak više toga ilustruje (i to skokovito, na mahove, bez adekvatne pripreme za te slike, bez dovoljne kontekstualizacije, bez potpune razrade) negoli što radi ono što bi narativni film pre svega trebalo da radi – da pripoveda. (Kome nije jasno šta ovime hoću reći samo neka se podseti MARŠA NA DRINU, pa neka uporedi scene bitaka tamo i ovde.)
Šta je uopšte ovaj režim, preko svojih ispostava (institucija), želeo da poruči baš ovim i baš ovakvim filmom, koji je snažno podržao i finansijski i logistički (pred kraj je čak i onaj Psihov satrap, Kingpin Palma uskočio sa svojim Jagodincima!)? Na početku ima scena u kojoj kralj Petar predlaže da se prihvate Austrougarski uslovi, odnosno ultimatum koji, kako u prologu napisaše, „ne bi prihvatila nijedna suverena zemlja“ (a za razliku od grdnih „sporazuma“ koje je potkraj 20. veka i na početku 21. veka potpisala ova naša – neke od njih čak i lično Psihovom rukom). Petrovo opravdanje toga zvuči kao prepisano sa neke od svakodnevnih konferencija za štampu ovog našeg Kvislinga na kojima kuva žabe za pripremu terena svoje izdaje, tzv. „razgraničenja“. Pobojao sam se da će ceo film nekako biti u tom ključu, kriviti junake a vozdizati kukavice spremne na „kompromis“, sve samo radi „mira i stabilnosti“; ali, na sreću, nije tako. To bi bilo previše logično, a naša stvarnost je, baš kao i SNS i njen lider, mnogo haotičnija.


Istina je, zapravo, da je ovaj film shizofren baš kao i ova vlast i onaj na njenom čelu. I baš kao što je naš Psiho u stanju da, u istom govoru, u razmaku od par minuta, kaže da „svetskom politikom vladaju interesi a ne prijateljstva“, samo da bi odmah za tim krenuo da gudi o „velikom prijateljstvu našeg i (recimo) ruskog naroda“, tako i ovde imamo i apologiju pragmatičnosti (daj da sačuvamo živote, po svaku cenu, samo neka vladaju „mir i stabilnost“, a „kako i na koji način“ su postignuti, i koliko su „održivi“ – nema veze), 


...i apologiju junaštva i nekalkulantskog i nesebičnog polaganja sopstvene glave na „oltar otadžbine“; imamo i kletve upućene Nemačkoj (inače, našem današnjem „velikom prijatelju“, ako je verovati Kvisling-Psihu koji skoro doslovno puzi kao puž golać pred Merkelovom) i žaoke upućene našem divnom savezniku Francuskoj (koja je na proslavi 100 godina od okončanja I sv. rata našeg Psiha smestila u stolicu tamo negde uz kraj, do klozeta), zato što je tražila da joj se plati municija koju nam je jedva nekako nešto malo isporučila (pa makar bila i pogrešnog kalibra, što će u filmu videti i prepoznati samo upućeni, ali nepažljivi ili strani gledalac baš i neće jer nije akcentovano)...
Tu su i žaoke na račun šiptara, ali nekako stidljive, da se neko ne uvredi i uvede nam još 100% taksi: vidimo ih samo kako lešinare nad već polumrtvim zaostalim vojnicima, ali ne i kako ubijaju one što na svojim nogama hodaju. Nažalost, potencijalno uzbudljiva i napeta scena u kojoj dva šiptara nabasaju na dva naša skrivena i isprva neopažena vojnika, prekida se kad je baš postala najzanimljivija i skoro hororična! Prekida se, kažem, i film skače na drugu lokaciju, bez razrešenja ove situacije; samo kasnije vidimo ove žive i zdrave. Nejasno je da li šiptari ove naše nisu ni primetili, ili je tu došlo do nekog offscreen puškaranja u kojem su šiptari najebali. Možda ćemo širu verziju videti u TV seriji a možda i nećemo; u svakom slučaju, u filmu je bio veoma bolan ovaj coitus interruptus, ovo lišavanje katarze kroz potencijalno ubivanje tih lešinara koje bi svaki reditelj vredan tog imena, i ljubavi publike (kao npr. Žika Mitrović) neizostavno pružio...
Dakle, baš kao i tok svesti iz nesvesti našega Psiha, koji u svojim govorima pokušava da zadovolji najširi mogući dijapazon najrazličitijih ciljnih i interesnih grupa, ne vodeći pritom računa o neminovnim kontradikcijama, nedoslednostima i apsurdima, tako i ovaj film (mada ne baš toliko loše, ne toliko patološki i skaredno) ubacuje u kotao previše različitih elemenata ali im ne podaruje potpunu koherentnost i osmišljenost, boreći se i sa Vitezovićevim predloškom i sa premisom, i sa njegovom adaptacijom, i sa željama reditelja i njegovog oca (koji je i producent i izvršni producent!) i sa potrebama da svi budu zadovoljni a da se niko, a pre svega iz režima, ne uvredi ili naljuti. (Recimo, Rusi i njihova pomoć, if any, samo se uzgred pominju; bez pohvala, ali i bez kuđenja.)
Glumački gledano, Laza je, kao što rekoh, vrlo dobar, ali ne vrhunski; Milan Kolak je tek podnošljiv, ali na granici neupečatljivog u ionako nezahvalnoj ulozi (nije on nikakav Marko Kraljević sa topom nego obično neupadljivo seljače u vrtlogu zbivanja koja niti razume niti na njih bitno utiče); Radovan Vujović je znatno bolji (s pravom sam ga hvalio povodom IZGREDNIKA!) kao njegov da kažemo drugar, iako ni njegov lik nema bogzna kakvu dimenziju izvan stalnog čurenja duvana (koje barem na kraju zaigra kad zdimi čitav kraljev prevod Mila); dečak Ivan Vujić kao Momčilo Gavrić u svojim prvim scenama je prilično slabašan, ali onda tokom filma se uspravi i postane nešto bolji, mada mu fali ekspresivnost jednog npr. Denisa Murića koji bi ovu ulogu pokidao da je bio u pravim godinama za nju.


Inače, Momčilo Gavrić je istorijska ličnost: najmlađi vojnik naše ali i bilo koje druge vojske u tom „Velikom“ ratu, osmogodišnje momče kojem su Švabe pobile celu familiju pa se on, nemajući nikog svog, priključio vojsci, dogurao do podnarednika, itd. Radije nego o čarapama i kralju, valjalo bi napraviti film o njemu, odnosno skroz iz njegove vizure – ali ne prekinuti priču na Krfu, kao ovde, nego je ispratiti do njenog daljeg, za Srbiju i srpstvo tako predvidivo mučnog razvitka (koji bi, uostalom, za nas danas bio daleko znakovitiji od ove „Eto ima i dobrih kraljeva“ bajke). Konkretno:



„Док је био на одслужењу војног рока у Славонској Пожеги, 1929. године, Момчило је доживео непријатности и хапшење од официра Југословенске краљевске војске, иначе бивших аустријских официра, јер му нису веровали да он има већ четири ратне године иза себе и да је носилац Албанске споменице. За време Другог светског рата немачки окупатори су га два пута затварали у логор, а пред стрељачки строј изводили су га и партизани. Након рата, у време политичког пријатељства југословенског председника Јосипа Броза са албанским председником Енвером Хоџом, Момчило је био хапшен и од ОЗНЕ,  због јавно изреченог става „да нам Албанци нису браћа“.“



A kad smo kod „braće“, u filmu snažno izostaju žaoke na račun naših dojučerašnjih sunarodnika i „braće“ koja su u oba svetska rata bila na neprijateljskoj strani: naime, u sceni ubijanja civila i paljenja Gavrićevog sela u filmu se jasno i glasno čuje nemački jezik kojim govore vojnici, iako je opšte poznata istorijska činjenica da su to zlodelo počinili austrougarski vojnici iz Hrvatske domobranske 42. divizije (poznata i kao „Vražja divizija“). E, ali Laza verovatno sakriva tu Vražju diviziju iza Švaba kako bi mu film mogao laganije da igra i u tzv. „regionu“, uključujući Hrvatsku, iako ja čisto sumnjam da će njih ovaj film iole zanimati.



Eto, umesto što je epizodista u ovom filmu, mali Gavrić je trebalo da bude glavni junak, a ne kralj koji, jadan, mora na taljigama da se povlači (dok mu narod i vojska idu peške). Zašto ne dobismo film o njemu nego o Peri? Verovatno zato što, ma koliko veliki glumac bio, Laza Ristovski teško da bi danas mogao da igra osmogodišnjeg dečaka. A ovaj film postoji samo zbog Laze, da se ne lazemo. Đavola bi inače jedan debitant dobio tolike grdne pare za svoj prvi film... Čak i Lazin idol i mecena se od fašistoidnog radikalskog gmaza preko noći preobrazio u „evropejca“, ali ne vredi – od dede nikako dečak ne biva. I zato imamo ovaj film, o kralju Peri. Za sada...



P.S: Film, takođe, traći ni u šta likove srpskih vojskovođa: Putnik, Stepa i Mišić ovde jedva da imaju kameo pojave (ajd da vidimo seriju!), a čak ni s Apisom nije znao šta pametnije da uradi nego da ga šalje, kao nekog potrčka (!), da ide među vojsku i traži tamo nekog vojnika. Umesto da ga barem priupita: „Dobre, Apise, što mi ubi kolegu u Sarajevu?“ Ili, ako ne to, a ono: „Zašto si ubio Teslu?“

34 коментара:

  1. Jedna ispravka. Kralj se nije povlačio preko Prokletija, već sa prvom turom vojske, preko severnih albanskih planina do Lješa

    ОдговориИзбриши
  2. nece da zivis u koloniju, nece da se selis van jer sunce tudjeg neba netje te grejat, netjes kraljevinu, a demokracija te nervira; STA TI HOCES? verovatno transdzender samoupravljanje.

    evo sta sam danas stihoklepovao pod tusem

    kajan se topim od pohote
    Santa Maria Della Grozote

    ОдговориИзбриши
  3. PR tvrdi: "Istorijsku dramu “Kralj Petar Prvi” Petra Ristovskog za prva četiri dana prikazivanja, na projekcijama u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu, videlo je čak 50.000 gledalaca" - dobro, to su ove unapred kupljene "državne" karte i masovna institucionalna dovođenja. da vidimo da li će i koliko spontano publika da reaguje u narednim danima...

    ОдговориИзбриши
  4. Istina je, zapravo, da je ovaj film shizofren baš kao i ova vlast i onaj na njenom čelu. I baš kao što je naš Psiho u stanju da, u istom govoru, u razmaku od par minuta, kaže da „svetskom politikom vladaju interesi a ne prijateljstva“, samo da bi odmah za tim krenuo da gudi o „velikom prijateljstvu našeg i (recimo) ruskog naroda“,

    Ti si ko Mirjana Jokovic u ANDERGRAUNDU, nikak da odluci da l da ide kod Mikija il kod Laze

    ОдговориИзбриши
  5. Ohrabrih se juče da pogledam film Kralj Petar I . Imal sam crva da će biti neka propaganda al ipak ne čuh neke loše komentare pa se mislim do sad bih sigurno već čula da je baš za zaobići , kad ono ipak jeste za zaobići.

    Film i ne traje tako dugo a ja sam imala osećaj da nikako da se završi. Da se razumemo nisam hejter sa političkom predrasudom koji je samo čekao da ga napljuje, ima tu i nekih dobrih stvari koje bih pomenula pre nego pređem na ono manje dobro . Vidi se da je dosta novca uloženo, vizuelno je sjajan vuče na neki vestern maltene , kasting je iznenađujuće dobar , mladi glumci dobro nose svoje deo priče, Lazar je ok jako liči na lik koji igra to mu pomaže dosta, dečak je zaista predivan , i to ne zato što je mali i sladak nego lepo prenosi emociju. Tematika je odlična i vrlo bitna e sad druga je stvar što su i temu i poentu apsoluto ostavili u senci nekih drugih stvari.

    Lik samog Kralja Petra uopšte nije razrađen, dobro svi zanamo ko je šta je ( ok većina nas zna) ali to je sada filmski lik i moraš da da ga predstaviš, objasniš i da mu daš dubinu – široki kadrovi zabrinutog lica nisu dovoljni ako je scenarijo tank. I ako je star i bolestan mora i preko albanskih planina biti star i bolestan a ne da jurca po snegu. Albanci koji se šeću u belim laganim nošnjama na vrh planine je isto tako izlazak iz okvira realnosti i uplitanje nečeg drugog – obuci ih čoveče prepoznaćemo ih opet. Drugo sama ta anegdota oko čarapa je loše upakovana, to se vrlo lepo moglo provući da ih on sve svreme čuva i nosi za tog momka ali baš da ide da ga traži po zavejanim planinama dok ostali vojnici padaju ko muve je najblaže rečeno smešno, prosto gubi se osećaj realnosti same situacije koja je prestrašna, ali na to ću se vratiti kasnije. I konačno najveća slabost filma je sam kraj filma i pitanje zašto, i šta je dobijeno tim povlačenjem preko planina. Da sam gledalac koji uopšte ne poznaje materiju bi se pitala što ovi vojnici ne udaviše ovog kralja kad se spustiše do mora. Nikakve katarze , nikakovog smisla ,nikave ideologije ...a kad razmislimo ovo je trebao da bude veliki nacionalni film koji glorifikuje kralja, ok možda je nekima i ovo tip top .

    E sad da se vratim na to banalizovanje ostalih likova i gubljenje ozbiljnosti filma. Ako je reditelj hteo da se bavi samo kraljem u teškoj situaciji onda je to scenarijo morao da podrži i lik Petra da bude dominantan u filmu- njegova lična golgota i subjektivni osećaj, vojska je u tom slučaju epizoda. A ako se već odlučio da ta vojska bude jednako bitan grupni lik onda neke stvari nije smeo da dopusti. Tema prvog svetskog rata koja je jako ozbiljna, period gde je srpski narod izgubio strašan broj stanovništva i to mladog sveta je bačen u senku nekih nerelanih momenata. Reditelj sveo Cer i Kolubaru na solidnu topovsku scenu, malo tu pokušao da prikaže traumu vojnika i onda zum kralja i kraj, makar da kralj ima neku priču -nešto,jok kralj je jako jako zabrinut. Dalje te pomenute čarape koje trebaju da oslikavaju neposrednost kralja koji voli svoj narod i blizak mu je pretvoriše se u ludilo starca, dok vojska koja umire postaje nebitna nama koliko i reditelju . Sve u svemu mnogo para malo muzike.

    ОдговориИзбриши
  6. Gulj, Agota, oba komentara stavljaju u kadar da je Petar ovde predstavljen kao natprirodni 'patrijarhalni' heroj, sto me tera da tangencijalno mislim o kritici 'patrijarhalnosti' koja je danas moderna na transdzender Zapadu. Bog zna da smo u istoriji nase kinematografije nebrojeno puta zglajznjavali u losu patrijarhalnost, setimo se samo Bate Zivotinje u Stefici Cvek. Svejedno, postojanje lose patrijarhalnosti NE ZNACI da su postulati patrijarhalnosti pogresni. Naime: cojstvo, junastvo i zrtva. Jer o tome se radi. U svom izvornom, to ce reci pravoslavnohriscanskom obrascu, patrijarhalnost nije muskarac silovatelj i nasilnik.Naprotiv: on je taj koji mora da proizvede podvig i da u svakom smlislu odustane od sebe da bi se zertvovao za Drugog.

    Zapadnohriscanska civilizacija je upala u blud DE PROFUNDIS u momentu kad je muskarca podignutih nogu proglasila za novi uzor, a sve sa komunistickim izgovorom da je to 'nivelacija polova' i 'jednakost'. Ne zbog toga sto je takav sisifikovani muskarac sam po sebi opasan za druge, on nek dize noge ako mu se hoce, nego zato sto je njegovo odustajanje od akcije za spasenije sveta, BLANKO CEK karta kapitalizmu da uspesno prodaje individualizam, sebicnost i potrosnju. Jer ako je meni moje zadovoljstvo jedini cilj, ko jebe kolektivu.

    Ovo odustajanje od zertve, zertve koju su podneli Rusi da svet spasu od Nemaca, uzrok je vascelog Potopa koji nas je zadesijo.

    U zakljucku, cak i ako je Petar ovde na granici melodramaticnog preterivanja, I TO JE BOLJE nego da nam junak baulja po mracnim hodnicima pariskih sadomazo klubova u potrazi za nekim resenjem 'krize muskosti', a koje nikad netje natji, jer budimo iskreni; burzuji nikad nisu hteli da spasu svet.

    ОдговориИзбриши
  7. ala si se iznasrao u ovoj salati od reči, svaka ti čast! tvoj recept je krajnje jednostavan: umesto paradajza, krastavca, luka, ti uzmeš "patrijarhat", "penis", "transdžender", "buržoazija", "pravoslavlje" i naseckaš, nekad sitnije, nekad krupnije, i nabacaš to kako te u datom trenutku zasvrbi. Ti si pravi Ratatouille "kritičar".

    ОдговориИзбриши
  8. a ti si STA - srpska Pauline Keal? Niski Mark Kermode? Ni jednog RONDA nisi uspeo da namaknes a kamoli da se primaknes recenzentskim visinama.

    ОдговориИзбриши
  9. doživeo sam da me dragoslav bokan proziva (povodom moje kritike KRALJA PETRA)! kaže, mnogo sam cinik i mrzitelj, plus antimonarhista. neoprostivo!

    ОдговориИзбриши
  10. Nis ti nikakav antimonarhista, ti si ANARHISTA - dete morbidnog cvetja

    ОдговориИзбриши
  11. Ja sam tu negde, anarhizam & komunizam. Balade o dobrom kralju Peri me nerviraju, i ne zanimaju ni najmanje. Karađorđevići su po svemu sudeći bili običan paravan sprskoj nakaradnoj buržoaziji koja je od 1903 vodila tako lošu politiku, da je prodala narod kao najjeftinije topovsko meso belosvetskim interesima. Tek će se pisati istorija GENOCIDA srpskog naroda koji su mu priredili njegovi "elitaši". Posebno je interesantno pitanje šta su dobili ti srpski vojnici i heroji nakon I svetskog rata, kao i narod koji je sve to pretrpeo - pa šta može da se dobije u zaparloženoj kapitalističkoj sebičnoj državi, i koliko je već posle jedne decenije ušlo nemačkog kapitala u Srbiju? Što, da nisu građene bolnice i škole za sirotinju, davane stipendije deci poginulih, davane penzije veteranima i invalidima... jeste, dođavola, prosili su po Terazijama. Dobri kralj Pera... joj, debilane.

    Dakle, mene srpske istorijske baljezgarije na filmu apsolutno ne zanimaju, pogotovu ove zadnjih decenija, u interesu mafijaških, revizionističkih, izdajničkih, kolonijalnih krugova u BGD. Može samo kada se vrati sve na PARTIZANSKI FILM, i to striktno gde su partizani GOOD GUYS, kao što jedino i može biti. I to ULTRA dobri momci i pravi heroji ovih prostora kakvih nikad pre i posle NOB-a ovi narodi na usr.. Balkanu nisu videli. I naravno, kakav bre Pera - jedan je Maršal! Smrt fašizmu, sloboda narodu! Revolucija do pobede, Srbija može biti samo SOCIJALISTIČKA REPUBLIKA, sve ostalo je osuđeno na BRLOG!

    PS - Slušaj Deki svog starog DRUGA Kadiju, mudrost i iskustvo će ti sve reći. A on bi potpisao sve ovo što sam ti ovde okačio. Ili bar deo. Zna Kadija, objasnio, eno mu klipa o revoluciji na YU kanalima Youtube-a. ;)

    ОдговориИзбриши
  12. Dostupan je The House That Jack Built - ukoliko vam je promaklo.

    ОдговориИзбриши
  13. ma kud to da mi promakne, čekam ga ko ozebo sunce, odavno je najavljen ovaj današnji datum. već je privoljen na hard. a kad smo kod toga, nova suspiria izlazi na digital za tačno mesec dana, odma posle tzv. 'srpske nove godine'! ;)

    ОдговориИзбриши
  14. Lejt-Updejt: Tu su jos i Laplace Witch, Dark Figure of Crime, Shadow (2018), Witch Part 1 Subversion, Rampant, Monstrum, Liverleaf, Inuyashiki. Ali sve je to toliko prosjecno da mi se ne da ni pominjati detaljnije. One Cut of the Dead i Blood of Wolves su takodje tu, ali trenutno bez subsa. It Comes je imao premijeru preko vikenda; jap-google-trans recenizije su generalno pozitivne - vrlo nasilan, horor-ish supernatural triler, sa signature Nakashima-stilizacijom. #autizam

    ОдговориИзбриши
  15. Jack nije najbolji Trir do sada, ali je dostojan epilog biblijske serije od antihrista preko melanholije do nimfomanke, i dostojan pokusaj danske pijandure da se izgusa sa Dostojevskijem.

    ОдговориИзбриши
  16. pojavio se titl za One Cut of the Dead ali sumnjiv mi je kvalitete, nisam stigo da ga proverim. od većine ovoga ništa naročito ne očekujem, a to važi čak i za miikea :( naravno, It Comes bi mogo biti super, ali za njega ćemo se načekati!

    ОдговориИзбриши
  17. evo i mene sa PRAVOSLAVNIM SPOJLEROM - na ranom pocetku fon Trira on uvodi motiv gotskog luka, naravno jer stremljenje Puritanskog duha ka nebeskim visinama vodi u pakleni sunovrat

    ОдговориИзбриши
  18. o kakvom 'puritanskom duhu' kenjaš, nesrećniče? dal si svestan koji vek su puritanci a koji vek su gotske katedrale?

    ОдговориИзбриши
  19. sve ti je to jedan isti kurac, katolici, protestanti, kalvinisti, puritanci, jerbo im je teologija zasnovana na rascijepu tela i duha, i na zelji da se 'beatifikuju' to jest uzdignu u nebo

    ОдговориИзбриши
  20. molio bih da ovde ne kačite svoje male oglase i da svoje stvari koje imate na prodaju nudite preko kupinda i drugde. takođe, molio bih sotira da ne kenja i ne lupeta koješta, ili ako to baš mora jer je jače od njega - da sve skupi u jedan post, a ne da serucka brabonjke ko neka koza, u trista nastavaka, kojima zatrpava ovo mesto!

    ОдговориИзбриши
  21. mozda sam koza; ali sam PRAVOSLAVNA koza. elem, u jednom mlazu receno, samo retardirani vulgarni zapadni recenzent a takvih je kolko volis na ovom svetu ne 'primecuje' pravoslavne slike, koncepte i reference na dostojevskog u ovom filmu, ko sto ih nisu primetili ni 2012te kad je fon Trir u Kanu otvoreno reko da mu je to glavni predmet interesovanja i izucavanja

    ОдговориИзбриши
  22. Zar nije jedan kralj koji se napljačka jeftiniji od stotinu gladnih kučeta koji tek trebaju da se napljačkavaju?

    ОдговориИзбриши
  23. Evo sta sam napisajo na Fejsu

    Lars von Trier's THE HOUSE THAT JACK BUILT operates on a very abstract, almost academic level. This usually ends in tedium, but here we have an honestly disturbing film. I say honestly because von Trier includes himself in the meta-analysis . For once his act of public urination strikes a nerve.

    The story is of a frustrated architect who seeks beatification through serial murder. We follow his life in five chapters, each dedicated to a killing. Jack imagines that his crimes are sublime art. Obsessed with Gothic arcs, he wants to climb the heavenly ladder. We see a lot of gruesome horror, shot in faux-documentary style. Jack then misses the timing, and Dante's Vigil escorts him to Hell.

    In many ways it's a tale of Western hubris, the society of American white male privilege gone completely insane from vainglory. More importantly, von Trier is saying that the world has become a /bad/ movie. There is nothing but empty, boring, violent and repulsive images.

    Von Trier connects the disembodied images with the Western disgust of the material. But the conclusion is neither narcissistic nor nihilistic. Continuing the Eastern Orthodox journey he started in Melancholia, the director sees the light of Tabor shining through the cinematic image. Throwing his own vanity into the light, he makes a brave leap towards Theosis.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Satir

      Gde ti vidiš pravoslavlje u onom monologu ili šta (video ja to u trejleru) kad kaže:'duša pripada raju a telo je pakao'? To nije tako u pravoslavlju.

      Избриши
  24. to je dakle suprotno od pravoslavlja, tj zapadna/katolicka teologija, koju antiheroj potpisuje i stremi da se vine u nebesa dok iza sebe ostavlja leseve. ali na kraju filma jasno je da fon trir potpisuje pravoslavnu teologiju, u kojoj zlo i dobro, delo i tuh, su neraskidivo pomesani, i zlo moze biti put ka dobru, tama ka svetlosti.

    ОдговориИзбриши
  25. jos jedan kljuc za interprentaciju je to sto Bruno Ganc, ikonicki andjeo iz Vendersovog Neba nad Berlinom, igra ulogu Danteovog Virgilija; time se referira na /pravoslavnu/ ideju Neba da andjeo mora da se spusti na zemlju, da oseti telo...

    ОдговориИзбриши
  26. koješta! bruno ganc je ikonički HITLER iz filma untergang, čime se referira na ideju da samo preko hitlera može da se dođe do neba i/ili pakla...

    ОдговориИзбриши
  27. pa to sam ja malopre reko a pre mene je reko Bulgakov a pre njega Dostojevski i tako dalje

    ОдговориИзбриши
  28. mozda od Ganca jasnija i manje dvosmioslena slika* je animacija o tome kako svetlost pravi dve senke, jedna spreda, jedna otpozadi, sto sve lici na Planetu Melanholija, koja takodje pravi dva Meseca na nebu, i koja kroz unustenje donosi oslobodjenije. -primedba, naravno da ce Azatotova metresa na pitanje da l je Ganc ikonicki andjeo, ili ikonicki Hitler, spremno odgovoriti HITLER

    ОдговориИзбриши
  29. rekao sam KROZ unistenje, naglasak na KROZ, a ne UNISTENJEM, kao sto sugerise Azatotova interpretacija

    ОдговориИзбриши
  30. https://www.youtube.com/watch?v=hsrNDJpMvTA

    Evo Kermode, koji postaje sve konzervativniji sto vreme vise promice - nedavno je pisao SIC panegirike Mama Mii dao joj bezbroj zvezdica i priznao da se rasplakao ko dete - TOTALNO ne razume Larsovu poentu mada malo naslucuje da film egzistira u 'eksplicitno teoloskom univerzumu'

    ОдговориИзбриши
  31. Krmaca mi se prasi pa cu biti kratak: jel se to meni pricinjava ili je u OKUPACIJI U 26 SLIKA nekoj ocekose sisu?

    ОдговориИзбриши
  32. Trejler za novog Hellboy-a mi ne deluje nista posebno

    ОдговориИзбриши