izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 23. мај 2019.

BRIGHTBURN (2019)



**(*)
2+

            Zamislite priču o SUPERMENU: sve isto, padne kapsula sa alien bebom na Zemlju, u američku provinciju (a gde bi drugde?), mladi par mrtav ladan usvoji vanzemaljsko „dete“ kao svoje (!), a ono ubrzo počne da ispoljava nezemaljske moći. Ali, pazi twist: mali alien je ZAO, i svoje moći ne koristi da spasava nemoćne, nego da - ubija. Wow, PSIHO-SUPERMEN!


            Ili, bolje reći, IMA NEŠTO ČUDNO SA BRENDONOM (jer tako se ovde psiho-klinja zove).
            Idemo! Snimaj! Direktno sa salvete na koju si nažvrljao ovu ideju čim ti je sinula!


            I to je glavni problem ovog filmića – paradigmatičan za filmotvorstvo danas uopšte, a žanrovsko naročito: solidna PREMISA, fin koncept, ima čak i par lepih vizuelnih idejica – taman kolko za u trejler, da se navade naivni! – ali je to skroz nerazrađeno, nesažvakano, nesvareno, nego odma VOZI, MILE, od prve zamisli do finalnog filma preskočeni skoro svi bitni koraci, jer su brzopleti tvorci požurili da brzopletoj (?) publici što pre uvale fino upakovan koncept, u šarenoj ambalaži: samo što, kad otvorite tu primamljivu kutijicu, u njoj je jedno veliko NIŠTA.
Salveta sa koje je snimljen ovaj film

            Sve je ovde telegrafisano, sve je preko prečice dato: svi znaju priču o SUPERMENU, super, eto nama brenda i trenda, nema se tu šta objašnjavati i rupa u saksiji izmišljati, znate priču... Videli smo već dva milion EVIL KIDS filmova, pa se nećemo sad praviti kao da prvi put pričamo ovu storiju o roditeljima koji počnu da sumnjaju da je njiovo zbogomče možda MALI MANIJAK. Sve se tu već u startu podrazumeva, nema vremena za Tuluz a kamoli za građenje iole kredibilne drame – u jednoj sceni mali psiho odbrusi svom tatku u dajneru, ispolji bezobrazan neposluh pred grdnim svetom (za koji bi u Srbiji smesta dobio šljagu, rođendan il nerođendan!), samo što ne istepa tatka; u sledećoj, srećna mala porodica se ponaša kao da se ništa nije desilo, idemo dalje, bla bla...
Ćale, nemoj ti ustanem da ti zalepim dve-tri vaspitne sad!

            Pazite, u redu je igrati se klišeima; fuck, pa cela pop kultura je sačinjena od poigravanja sa njima (iliti, kad im to uspe, kad su pametniji nego što treba – sa arhetipovima; a ako im ne uspe, umesto poigravanja pričamo o prežvakavanju). I nije problem ovog filma što je priča krcata kliše-likovima, kliše-situacijama, kliše-dramaturgijom, kliše-završetkom, koliko što ti klišei nisu oživljeni sa dovoljno DUHA, ljubavi, znanja i veštine da bi prodisali, prohodali, živnuli.  
Plavuša u opasnosti!

Nije poenta dobrog žanrovskog filma da vam otkrije točak, nego da vas dobro, memorabilno provoza kao da se nikad do tad (tim putem) niste vozili. Bedasti BRIGHTBURN to ne čini; delom jer ne ume, delom jer čak tako nešto ozbiljno i ne pokušava. On je bio toliko oduševljen samim sobom već na nivou salvete da se posle više nije ni trudio: ta salveta kao da je odmah ubačena u neku mašinu-za-scenarije, ili je data nekom intern-odradeku koji je od fotorobota 200 prethodnih EVIL KIDS filmova skarabudžio ovaj ovde, dvesta prvi.
Mališa je otkrio pornografiju - tačnije, Alien Porn

            Jedino čime se ovo ističe jeste nešto više krvi u tri scene filma. Za ljubitelje splatera, baš lepo; fala vam na tome; ali realno, čak i to preterivanje sa splaterom je neprikladno OVOJ suštinski PG-13 pričici (a ako se skrati za oko minut, ovo bez problema može biti PG-13, jer mu je opšta intonacija infantilna i šećerasta a nimalo mračno morbidno stravoužasna).
Očno nasilje

            U dalekim 1980-im ovo bi bio B-film koji bi pisao, a možda i režirao, Tom Holand. On je, recimo, bio genije da uzme dobar koncept, ali umesto da tu stane – on ga razradi, naDAHne ga svojim DUHOM, razvije ga u nešto duševno i vrcavo i živahno i ljupko-zločesto; on zavrti svoj zavrtanj dva-tri puta, ne zadovolji se onim prvim navojem. Pa se tu onda angažuju neki simpatični, slikoviti, šarmantni glumci, pa vrhunski majstori za efekte... i onda dobijemo nešto što, iako suštinski prežvakava poznate stileme i miteme žanra, zapravo ih nadahnjuje i oplemenjuje (i konotativno i vizuelno) i čini nam se da gledamo nešto NOVO, sveže. I onda imamo takve zimzelene bisere B+ filma kao što su Psycho II, Fright Night i Child's Play, recimo.

            Ali, ta vremena su prošla; tako visprenih scenarista i reditelja danas nema (u Americi). Zato dobijamo ovu zaboravljivu, nebitnu, ispraznu bozu – koja je tim gora što je proćerdala potencijale od kojih bi neko kao vintage Holand ČUDA napravio (pazi samo taj cumming of age, kad tinejdž-hormoni probude Zlo... jaooo; ovde jedva taknuto- al ništa nije maknuto). Od materijala od kojeg je mogao da nastane moderni KLASIK o kome bi se pričalo u decenijama koje dolaze – smandrljana je ova poludupasta boza, pod producentskom šapom i kapom Džejmsa Gana (ČUVARI GALAKSIJE), koja će biti zaboravljena pre isteka ove godine.

            Klinac je dobar, ali mu scenario ne dâ da uradi skoro ništa zanimljivo, osim da pozira, u kostimu i bez njega (taman kolko za trejler!). Njegovo ponašanje je nekonsekventno, menja se lik od scene do scene, karakter ne postoji, jer mu se i motivacija menja iz minuta u minut. Do kraja nemamo pojma ni odakle je ni kako je ovde dospeo (slučajno? greškom? namerno? kao deo neke planirane invazije alien-bebića?), ni da li je i koliko svestan toga ko je, šta je i ŠTA HOĆE, pa je stoga i intelektualna i emocionalna involviranost skoro nepostojeća. Dal da brinemo ZA njega (siroti mali Džekil-Hajd, u srcu dobrog dečaka krije se uspavano ZLO – da li će mališan nadvladati, ili će Zlo pobediti?) ili OD njega (mali je čisto zlo, nema tu ništa ljudsko, sjebaće nas sve ako ga ne skembamo prvi, smesta ga spali napalmom!)...

            Koliko će ovo sve biti kliše i uvredljivo po mozak vidi se već u prvom minutu, kad kamera krene vožnju stanom našeg vrlog para, i prikaže nam telegrafski, odmah, da ih muči nemanje poroda...
            Valjda ove knjige na polici objašnjavaju i kako je danas, u 21. veku, kad je sve digitalizovano i sve pod kontrolom, tamo nekim Američanima pošlo za rukom da „usvoje“, odnosno kao svoje dete prijave neko čudo koje im je palo nadomak kuće ko zna odakle. Kako je sterilni par (koji je, kao takav, sigurno bio u evidenciji nadležnih državnih službi) naprasno dobio sina, izvadio mu papire, upisao ga u školu itd. sve po propisu, kao da je njiov, a nije. Pa čak i na Divljem Zapadu zvanom SRBIJA (gde čim dobiješ dete imaš 200 papira i pečata da izvadiš!) tako nešto teško da bi prošlo a kamoli u zemlji VELIKOG BRATA!
            Ali to je nebitan detalj, uzgred ga pominjem, zato što je film sranje; u dobrim filmovima takve stvari ili i ne primetiš, ili ti ne smetaju jer su zasenjene genijalnostima. Ovde to nema šta da zaseni, pa dokon mozak i takve stvari, dosađujući se ovom mehanički sklepanom storijom, pretura.
Prvi put s tatkom na jutrenje - muški razgovor o penisu, s uperenom puškom

            A koliko je sve tanko govori i jadno trajanje: jedva su zbudžili 80-ak minuta (bez špice) jer, a) nisu znali šta bi kad su potrošili svoju jednu i po ideju, i b) jer su se namerno stiskali i štedeli, ostavljajući rupe i gde nisu morali, nadajući se da će rulja da se uhvati na goli koncept, pa da im je stoga nastavak garantovan. Zato su (poput onih nekreativnih „naučnih radnika“, koji svoj jedva nekako napisan magistarski rad zatim cede u iduće tri knjige i šest radova) neke stvari, koje su možda imali na umu, ostavili za posle. Da se ne istroše. Ne znam koliko će im se ova šićardžijska strategija isplatiti. Rulja jeste neprobirljiva, i ume svašta da proguta, ali ako se na OVO primi, ako ovo zaradi dovoljno da se radi i nastavak onda... jadan je ovaj svet, i horor u njemu.
Samo vi plaćajte karte za OVO, pa ćete dobijati još više - OVOGA!

            PS: Kad smo već kod zle đece – što je podžanr koji je u zadnje vreme u Americi ponovo popularan (a to obično tako biva kad se mnogo zaoštre podele u društvu, kao danas između Trampovaca i onih protiv njega) – nedavno je procurio i The Prodigy (2019; nema veze s tehno-grupom) za koji važi slično kao za Brajtbern, samo još gore, jer tamo je već premisa debilna. Spojler: tamo je klinac zao zato što je fucking reinkarnacija nekakvog rumunomađarskog psiho-serijskog ubice koji je ubijen u trenutku kad se mališan rađao... Potpuni By The Numbers, bez trunke nadahnuća, predvidiv čak i u svom kraju: „Zlo dete pobeđuje – keva gine u uzaludnom pokušaju da ga spreči!“


            Uzgred, način na koji mali Brendon ubije svoju kevu na kraju BRAJTBERNA je jedan od retkih baš lepih i nadahnutih momenata, gde se na pametan i maštovit način koristi njegovo „supermenstvo“. Ali, to je too little, too late...

jedan STVARNO drugačiji Supermen

 A SAD NEŠTO SASVIM DRUGAČIJE:

Ako imam ovde čitaoce iz ZRENJANINA i okoline, ili ako znate nekoga tamo koga bi ovo zanimalo, prosledite im:
U petak, 24. maja od 19 časova u Gradskoj narodnoj biblioteci "Žarko Zrenjanin" biće predstavljena edicija "Poetika strave" izdavačke kuće "Orfelin" iz Novog Sada. Gost biblioteke ovim povodom biće dr Dejan Ognjanović, urednik edicije, pisac svih pogovora i prevodilac nekih od knjiga.
Biće reči i o Nekronomikonu i o Kultu Gula...


26 коментара:

  1. On je, recimo, bio genije da uzme dobar koncept, ali umesto da tu stane – on ga razradi, naDAHne ga svojim DUHOM, razvije ga u nešto duševno i vrcavo i živahno i ljupko-zločesto; on zavrti svoj zavrtanj dva-tri puta, ne zadovolji se onim prvim navojem.

    Pre neki dan kukas kako te ugnjetava i ugrozava Pravoslavlenije, a sad se kao ocajnik vatas DUHA, koji ti nedostaje u savremenim bezdusnim post-modernim produkcijama. Izgleda da se i Azozot ofucao i izlizao, i STA CES SAD. Do penzije jos daleko, a negde duboko u tebi ONO vec izlazi iz statusa pupe: ''sve je u nase vreme bilo bolje. i filmovi. i muzika. i ljudi''

    ОдговориИзбриши
  2. Синоћ сам погледао филм и једва сам издржао до краја. Наивно и аматерски.

    ОдговориИзбриши
  3. Obozavam Toma Holanda nekriticki i strasno, jos uvek. U svim navedenim mastrpisovima, on virtuozno barata ostricom brijaca izmedju crne komedije i uzasa, koristeci vrtoglave tonalne prelaze, kako u scenariju, tako i u pokretu kamere. Po mojoj meri, stoput interesantniji autor od debelog Hitcha, cija gojazna mizoginija je CAK I MENI SMETALA. Holand i Tobe Huper imaju puno toga zajednickog, a ponajvise istancan osecaj za tragikomicno u psihopatologiji.

    ОдговориИзбриши
  4. “U svim navedenim mastrpisovima, on virtuozno barata ostricom brijaca izmedju crne komedije i uzasa, koristeci vrtoglave tonalne prelaze, kako u scenariju, tako i u pokretu kamere” – Ovo što si napisao važi pre svega za Hiča (koliko god ti je ogavan), a Holand je donekle uspeo u kopiranju njegovog pristupa saspensu. To i sam Holand priznaje:
    “Child’s Play is built on visual set pieces; in other words, there are cuts in that movie that move things forward with visuals and the minimal amount of dialog. That’s Hitchcock: Very carefully crafted. The opening scene is a hook. You know the doll is evil because you see Charles Lee Ray put his soul into it. Then you give that evil doll to an innocent single mother and 7-year-old boy. The audience knows something the characters in the movie don’t and that’s a ticking timebomb. And that is Hitchcock’s definition of suspense. I learned that by doing Psycho II, because what I did there was I ran every Hitchcock movie, even the silent ones, and I studied the visual set pieces he did. I think I put five of them in Psycho II. I was learning all the time if that makes any sense.”
    Ne sporim da su Psycho II, Fright Night, Child's Play, a ja bih dodao i The Langoliers odlični filmovi, ali je ipak činjenica da Holand “suštinski prežvakava poznate stileme i miteme žanra” – kako reče Gul, i u tom smislu ne može biti interesantniji od Hičkoka koji je u Psihu radikalizovao i cerebralno (stravu), ali i visceralno (užas) u hororu na originalan način, čime se ustoličio kao rodonačelnik modernog horora na filmu. Onda su usledili i ostali kamenovi-temeljci žanra – Ptice i Frenzy. Bez ovih filmova horor danas sigurno ne bi bio ovo što jeste, a ne bi bilo ni Holandove filmografije, ovakve kakvu je poznajemo.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Matoji Hitch je neosporno uveo inovacije u filmski jezik koje su postale deo njegove gramatike, ali ja ne mogu da smislim njegovu vulgarnu americko-frojdijansku nazovi-psihologiju, niti njegov vulgarni sadizam prema zenskom objektu, niti njegovu britansku Viktorijansku neurozu. Kao sto je i Spilberg tehnicki virtuoz koji je tako nepodnosljivo narcisoidan da svo to postignuce u krajnjem bilansu ne znaci nista.

      Избриши
    2. Da podgrejem primerom: dok PSIHO motivise blentava burzoaska Edipalna melodrama / I to pogresno protumacena Frojdova teorija, koja nema veze sa idejom ''Mama je kriva za sve'', u PSIHU 2 je mnogo kompleksnija prica, svasta tu ima o krhkosti ljubavi i ljuckih veza, o tome kako ne mozemo poznavati drugog, a Normanov lik multimenzionalan, misteriozan, dok je u PSIHU bio maneken koji mnogo voli svoju mamu.

      Избриши
    3. Ovo što si napisao važi pre svega za Hiča (koliko god ti je ogavan --- gde ti to vidis ''tonalne prelaze'' kroz Hitcha? Ima puno napetosti, ali on nikad ne ulazi u zonu delirijuma kao Holand, sve je /sadisticki/ kontrolisano i pod konac, u skladu sa zahtevima njegove viktorijanske analne fiksacije na urednost, o kojoj je satima kenjao sa trifoom, al mene nije impresioniro. nije sve to ni izbliza LOSE, ali ne vidim oko cega covek da se uzbudi, oko nekakvih burzujskih neurozica i nevolja sa mamom, i sa silama haosa u Pticama, a i Ptice u opet prica o njegovoj viktorijanskoj majcici. Mozda bi kao iznimak naveo scenu pod tusem, mada, opet, sok sam po sebi nije genijalnost.

      Избриши
    4. Hičkokov najveći dar i prevashodni fokus je da maksimalno iskoristi tehničke mogućnosti medija (položaj, kretanje kamere, montaža kadrova itd.) u građenju napetosti i izazivanju šoka, ali to ne znači da su njegovi likovi psihološki plitki i nerazrađeni, a naracija i dramaturgija nedosledna. Naprotiv, svi ovi elementi su pedantno kontrolisani i stavljeni pod konac upravo da bi se postigla gradacija napetosti i emotivna reakcija kod publike. Akcenat na upotrebi sinematskih (tehničkih) sredstava po meni kod Hiča nije mana, već prednost, jer film približava onome što je „pure cinema“. To znači da kamera govori umesto glumaca, njihovog glumatanja i dijaloških tirada. To znači da je naracija ekonomična, svedena na osnovni zaplet. Znači da se rediteljevi nazori ne iznose pamfletaški, dakle ne retorički već vizuelno, a primaju intuitivno. Nema filozofiranja, doktrinarne psihologije. Sve je životno, nagonsko i samim tim nepredvidivo i nejednoznačno. Hičkok je gospodar saspensa, ali i gospodar sinematičnosti. U najboljim svojim filmovima stvara arhetipske onirične slike koje komuniciraju sa gledaocem na nekom višem, neverbalnom i nesvesnom nivou. U tome je magija filma i zbog toga je Hičkog genije.

      Избриши
    5. Znači da se rediteljevi nazori ne iznose pamfletaški, dakle ne retorički već vizuelno, a primaju intuitivno. Nema filozofiranja, doktrinarne psihologije. Sve je životno, nagonsko i samim tim 1nepredvidivo i nejednoznačno. - Nisi naveo nijedan primer pa ne znam ni kako da te podrzim ni da se usprotivim. Ja od likova i prica ne vidim nista osim pricu o tome kako je on bio vezan za svoju strogu Viktorijansku mater, nagojio se od toga kao prase, i onda proveo ostatak zivota trazeci taj nedostupni ''plavi objekat'', pa je unistio karijeru Tipi Hedren - jedna od najboljih glumica u istoriji filma - samo zato sto mu je rekla da mu se kita ne vidi od stomaka. ''Oneiricne arhetipske'' slike ni to ne vidim; vidim neku vulgarnu losu psihoanalizu, i ocigledan talenat za showmanship. Ali sublimnu umetnost ne vidim.

      Избриши
    6. Ako ti u Hičkokovim radovima vidiš samo jeftini frojdizam i tehničku umešnost u rangu Spilberga i Holanda i sve primaš hladno rezonerski kroz tu jednodimenzionalnu vizuru bez sposobnosti da doživiš i osetiš bilo šta uzvišeno, onda ja mogu samo da te žalim. Kakve primere ja da ti navodim kad je o Hičkoku već sve rečeno iz svih mogućih uglova, a umesto toga ti se hvataš za napise o Hičkoku iz žute štampe i implementiraš to u njegova dela optužujući ga za ženomrzilaštvo. Žene su nažalost najčešće žrtve u životu i kada tu surovu stvarnost Hič (ubedljivo) prikaže na platnu kroz silovanja i ubistva, ili kontra tome, ako ih predstavi kao zle, manipulativne, odmah mu se kači epitet šoviniste. A u stvari svi likovi (i ženski i muški) u njegovim filmovima su manje-više u dodoru sa kriminalnom sferom i poseduju često mane, ali i vrline, zavisno od okolnosti u datoj situaciji, dakle kompleksne su ličnosti, što opet liči na stvarni svet. Hoću reći, pogotovo danas, u eri političke korektnosti, Hičkok, i ne samo on, procenjuju se kroz privatan život, a ne kroz dela, i to bez da se uzmu u obzir specifičnosti vremena u kojem je živeo. Isto tako se Polanski danas proganja zbog optužbe za pedofiliju iz vremena hipi-pokreta, kada je omladina živela po komunama ko od majke rođena i gde je sve prštalo od (nedozvoljenog) seksa. Enivej, ne nameravam dalje da diskutujem. Očigledno gledamo film na različite načine, pa budimo (politički) korektni i prihvatimo to zdravo za gotovo.

      Избриши
    7. da doživiš i osetiš bilo šta uzvišeno, onda ja mogu samo da te žalim. Kakve primere ja da ti navodim kad je o Hičkoku već sve rečeno iz svih mogućih uglova… - Kojih to uglova? Trifo je istakao neke dobre stvari u tehnickom smislu, iz tih razgovora sam nesto naucio, a ostatak price se svodio na Zizekovu kenjazu o psihoanalizi, koju on vidi iza svakog coska, i lakenjovskom ''misterioznom objektu a'', to ti je valda ona spirala u Vrtoglavici koja predstavlja Hitchcockovu neutazenu zedj za djanom, a koju nikad dobio nije. Sto mrzim kad visoka burzoazija sazaljeva sebe. Ali mislim da si u pravu u tom smislu sto je on posluzio kao INSPIRACIJA talentovanijim sledbenicima, koji su posle od njega doista napravili uzvisene stvari. To je postigao komplet mimo sebe, vizuelnim talentom, koji nema mnogo veze sa njegovom bezveznom personom, njegovim temama i njegovim nepoznavanjem psihologije.

      Избриши
    8. Sad si me podsetio, ja vec tricet godina umirem od smeha na scenu iz Vec Vidjeno, koji je jedan od najboljih Hitchcock-derivata na svetu, kad Olja kaze Mihajlu - on u ovom slucaju predstavlja nesrecnu srpsku varijantu istih tih burzoaskih maminih sinova - S JEZIKOM MIHAJLO. Zato sto to retroaktivno ispadne kao parodija smernog i uzdrzanog seksa u Vrtoglavici, gde je sve pod konac malogradjanski, od njegove vrtoglavice/opsesije do njene cestitosti u krevetu.

      Избриши
    9. Drugo ja nisam nikakav ME,TOO aktivista ali kako je mogao da kinji Tipi Hedren - osobu, bez obzira na pol, totalno fascinantnu - ciste duse,i kakve to ima veze sa zutom stampom? Jos je ona sama kukala o tome sedamdesetih al niko je nije slusao, jer Hickok je bio Harvi Vajnstajn svog vremena.

      Избриши
    10. https://www.youtube.com/watch?v=WD08eZ5O5Nc

      Избриши
    11. Dejan
      Ti ljudi na pozicijama uvek ucenjuju žene sexom,ovde u Srbiji su institucije pune lepih žena koje rade ko zna šta ko zna kome

      Избриши
    12. Ma dobro to svi znamo, nego ne prave svi od sebe Velike Umetnike u tom procesu. On je u sustini pravio filmove o toj svojoj opsesiji nedostupnom djanom.

      Ali nesto sam drugo hteo da stavim u kadar - na primer PSIHO - u originalnom Psihu, Majka je lik. U Holandovom Psihu 2, ispostavlja se da je Majka prazno strukturalno mesto koje moze da ispuni bilo koji drugi lik. To ne samo da je ISPRAVNO citanje psihoanalize, jer to je njena najvaznija poruka, nego je bilo vidovito s obzirom na vreme u kojem se pojavilo. Tek deceniju kasnije se pocelo o tome ozbiljno pricati na akademijama.

      Избриши
  5. Planirao da preskocim anyway nego ghoule trosis vreme na ove gluposti od filmova a znas i unapred da ce verovatno biti sranje pa te i ne zalim...ima dobrih filmova ove godine, pre svega Border od pisca Let the right one in i Dragged Across Concrete od autora Bone tomahawk...pozdrav iz Kanade :)

    ОдговориИзбриши
  6. A gde to pise da bilo koji film mora da se odvija po pravilima psihoanalize I to onako kako je ti tumacis, jer ako ne sledi doktrinu onda je film los, a ako se drzi propisanih naucnih principa onda je film super. Sa tim tvojim kriterijumima mozda mozes da procenjujes naucne radove iz oblasti psihologije, ali ne mozes da vrednujes umetnicko delo. Tako bi mogao I Gebels da pravda svoju selekciju filmova. Za njega je ispravna eugenicka teorija i stoga oni filmovi koji velicaju arijevsku rasu su dobri filmovi, a oni koji iznose tvrdnju da su svi ljudi isti, grese, pa su stoga ti filmovi losi. Smesno!

    ОдговориИзбриши
  7. Matoji nisam ja ''ucitavao'' psihoanalizu u Hickoka, on je sam to radio. Pogledaj dokumentarce na DVD extra's od Psiha. Scenarista Stefano je isao na psihoanalizu dok je pisao scenario. A poznata je anegdota da je Frojd nakon posete Americi rekao ''America is a mistake, a giant mistake''. Hickokova perspektiva je bila jasna: SEKS SE DOBRO PRODAJE u Puritanskoj Americi. Ali psihoanaliza nije ''o seksu'' kao sto to tumace vulgarni aglosaksonski pragmatisti. To je jedno a drugo on i bukvalno koristi 'psihoanaliticku metodu' - izvlaci auto iz mocvare da nam pokaze kako se u ''nesvesnom'' krije nase mracno seksualno ja, to ce reci Hitchova nezajazljiva pohota za sisama Dzenet Li. Budimo posteni molim te, to Velika Umetnost nije.

    ОдговориИзбриши
  8. Ne vidim što je problem praktikovanje principa psihoanalize u "Psihu" shvatiti kao parodiju iste. Hič voli crni humor, a u "Psihu" tragikomični lik Normana Bejtsa predstavlja do apsurda karikiranu manifestaciju Edipovog kompleksa. A i to "bukvalno korisćenje 'psihoanaliticke metode' kada izvlaci auto iz mocvare da nam pokaze kako se u ''nesvesnom'' krije nase mracno seksualno ja" je opet u svrhu tog parodiranja i karikiranja i meni je, kad na ovakav način razmišljam, taj završetak duhovit.
    U umetnosti, za razliku od nauke, je dozvoljeno, čak i poželjno, poigravati se sa različitim dogmama, ideologijama, doktrinama, teorijama; rekonstruisati ih, dekonstruisati, menjati, varirati, kontrirati im, ismevati ih. Bitno je samo da tako stvoreni svet filma bude dosledan samom sebi. Lik Normana Bejtsa kao takav u stvarnosti verovatno ne postoji, ali u konstruisanoj, pomerenoj stvarnosti "Psiha" on je psihološki opravdan.

    ОдговориИзбриши
  9. U umetnosti, za razliku od nauke, je dozvoljeno, čak i poželjno, poigravati se sa različitim dogmama, ideologijama, doktrinama, teorijama; rekonstruisati ih, dekonstruisati, menjati, varirati, kontrirati im, ismevati ih. -- UPRAVO, medjutim to je radio Tom Holand i takvi likovi, a ne Hitchcock. Hitchcock je odlican zanatlija i to ti je to. A ja u duhu tvoje gornje primedbe strasno volim da rusim miteme koje to ne zasluzuju da budu vecno.

    a u "Psihu" tragikomični lik Normana Bejtsa predstavlja do apsurda karikiranu manifestaciju Edipovog kompleksa. - ? Zasnovan je na Ed Gejnu, to je stvaran lik, koji je stvarno toliko voleo mamicu, da je zbog nje pravio fashion od ljudske koze. Ali, ponavljam po tri hiljaditi put, Edipov kompleks nije VEZANOST ZA MAJKU - per se. U tom trouglu oba roditelja igraju ulogu. Mnogo bolji prikaz Normanovog problema je u seriji Bejts Motel.

    ОдговориИзбриши
  10. Tom Holand je to toliko uspešno radio da sam ja nakon tih njegovih nekoliko najboljih filmova zaključio upravo ono što ti nalaziš kod Hičkoka; zanatski dobro odrađeni, zabavni za gledanje bez ičega epohalno novog, iako urađeni s ljubavlju prema žanru i brzo zaboravljivi. Hičovi najbolji filmovi (a ima ih podosta) se lako ne zaboravljaju jer gledaoca postepeno emotivno uvlače u priču sve dok ga "emotivno ne unište", kako reče Tirnanić ili dok ga ne dovedu do ushićenja, tako da se teško zaboravljaju.

    Srušiti Hiča sa pijedastala slave neće moći čak ni pokret Me Too, a kamo li ti.

    Norman Bejts iz "Psiha", iako je zasnovan na liku iz realnog života, sigurno nije Ed Gejn, već je kao takav izmaštan lik.

    "Edipov kompleks nije VEZANOST ZA MAJKU - per se" - A zašto onda dobronamerno ne aplaudiraš Hiču što je kroz ovaj tragikomičan lik parodirao tu opštu zabludu da je Edipov kompleks VEZANOST ZA MAJKU. Itd...

    Nemam više vremena za prepucavanja, ali budi uveren da se ne slažem ni sa čim što ti ovde napišeš!

    ОдговориИзбриши
  11. "Edipov kompleks nije VEZANOST ZA MAJKU - per se" - A zašto onda dobronamerno ne aplaudiraš Hiču što je kroz ovaj tragikomičan lik parodirao tu opštu zabludu da je Edipov kompleks VEZANOST ZA MAJKU. -- Ja njega uopste ne vidim kao tragikomican lik, uopste ga ne vidim kao LIK. On je pretty nextdoor American boy koji sluzi da zavede publiku u tipicno marketinskom fazonu. Samo zahvaljujuci Perkinsu, postao je slavan, jer Perkins je nalazio u ulozi posebnosti koje nisu postojale u tupavom scenariju, kao ono kad zvacka bombone ne bi li licio na ptice. Sve je to NAPUHANO preko svake mere.

    ОдговориИзбриши
  12. Al aj kao da nategnemo da je Norman neka parodija, ja mislim da nije, ali ajde; zar je to SMESNO sprdati se sa ljudskom nesrecom? Je l to ''genije''? Pogledaj s koliko razumevanja i sucuti Holand portretise Normanov psihicki raspad, i sta to znaci u njegovom zivotu. I daj da se ne drzimo PSIHA ko pijani plota, ja ne znam nijedan Hitchockov film u kome se on NIJE sadisticki podsmevao slabostima i psihopatologiji - na primer, kako Son Koneri ''psihoanalizira'' Marni u MARNI, da ne nabrajam, primera je na pretek.

    ОдговориИзбриши
  13. Jedno od vecih, ako ne i najvece sranje ove godine. Gubljenje vremena i mozdanih celije, plasim se, nenadoknadivo.

    ОдговориИзбриши
  14. Ne zelim da ponovo nakon godinu dana ulazim u polemiku na temu Psiha, ali cisto zbog onih koji gledaju ovaj film sa Frojdovom Psihoanalizom u ruci, trazeci omaske u Normanovom karakteru ili zbog onih koji kritikuju film zbog didakticnog Normanovog unutrasnjeg monologa na kraju, evo isecka iz napisa o Hickoku u casopisu Kinoteka:
    "У интервјуу из 1964. редитељ Алфред Хичкок казао је да је био ужаснут када су гледаоци озбиљно схватили његов филм Психо, јер је намеравао да Психо, који се сматра једним од најбољих хорор филмова у историји кинематографије, буде иронична црна комедија!"
    Ocigledno, ljudi su toliko uplaseni ovim filmom da tesko u njemu mogu da vide parodijski potencijal ili da se uopste tu necemu nasmeju! :)

    ОдговориИзбриши