Kao što sam već najavio, nastavljam akciju "Šok podrum Aleksandra Radivojevića" u okviru koje cyber-svetu ekskluzivno plasiram njegove tekstove o filmu objavljivane u štampi pre desetak godina ali do sada nedostupne bilo gde na netu.
U spomen nedavno skončanom, jubilarnom FEST-u, evo šta je o ovoj manifestaciji A. R. pisao pre tačno 10 godina!
Tekst je uncut, samo sam ga malo tehnički sredio (podelio ga na više pasusa, sredio kucanje, obavio manje friziranje i ubacio jedan naslov greškom u tekstu ispušten) a osvrt na APOKALIPSU REDUX, koji je bio appendix ovoga o FEST-u, već je bio ovde na blogu objavljen kao zaseban tekst. Ilustracije uz ovaj post obezbedila je kompanija Ghoogle Inc.
REZULTATI FESTA INTELIGENCIJE
Aleksandar Radivojević
Kao i prethodnih par godina, većina mana FEST-a ne potiče toliko od selektorske nemarnosti i ignorancije, koliko od zaista jadnog, skoro prekomatoznog, stanja u kome se trenutno nalazi svetska kinematografija. Holivud je u poslednje tri godine definitivno otišao dođavola, dopustivši da mu glavne tekovine kao što su intenzitet sukoba, karakterni naboj, osećaj opasnosti, uzbuđenje, stilizovano nasilje i estetizovan seks budu ugušene terorom ljudskih prava i političke korektnosti.
Naime, američki film se pretvorio u »made in Taiwan« robu sa garancijom, koja mora biti prilagođena mentalnim, nacionalnim i kardiovaskularnim zahtevima dece sa Daunovim sindromom, starcima sa ugrađenim »pejsmejkerima« i svakoj manjini koja se tretira kao većina. Za ostatak filmskog sveta, izuzev nekolicine autorskih incidenata sa obe strane Atlantika plus Japana i Hong Konga, nikada nije ni bilo nade. Kao samosvojni Eurofenomen izdvaja se jedino post-Almodovarovska Španija koja pravi filmove kakve bi Holivud pravio da je još uvek živ.
Shodno tome, postoje dva bunara iz kojih selektori FEST-a crpe topovsko meso svog programa. Prvi, plitak, je prepun izvikanih autora sa svih strana sveta i nazovi-elitne, ali ipak samo konfekcijske holivudske ponude, i kao takav predstavlja komercijalnu okosnicu FEST-a. Drugi, preduboki, je pak, krcat polovnom robom sa buvljih pijaca svih svetskih festivala, koju naši selektori manje-više nekritično trpaju u FEST-ovski program. Problem, naravno, ne leži u toj nekritičnosti – jer, ipak, što se više filmova može videti, to bolje – već u neprisustvu filmova koji stoje između trule holivudske elite i još trulijeg festivalskog haosa, jer nisu ni jedno ni drugo. To su filmovi koji tvore pravi odnos između pop-komunikativnosti i suštinskog autorstva, i daju nadu da pravi film još uvek postoji. A upravo njih nigde nema.
Svojim sloganom, FEST INTELIGENCIJE, FEST 2002 je ponudio i matricu po kojoj se njegov program treba analizirati, a to je dosledna IQ shema – klasifikacija filmova prema količniku inteligencije. Prvu, i najbrojniju grupu čine umno zaostali, količnika ispod 70 – tu se ubrajaju idioti (ispod 20), imbecili (od 20 do 50) i debili (od 50 do 70). Drugu grupu čine mediokriteti (od 70 do 115) dakle »normalni filmovi« koji prema opštoj logici isporučuju samo prosek, ono što se od njih očekuje. Treća grupa su entuzijaste, (115-130) dakle lucidniji mediokriteti na putu ka obdarenosti. Četvrtu, i najmanju grupu čine genijalci (130 naviše), filmovi koji makar u nekim svojim aspektima dodiruju genijalnost.
Krenimo onda sa rekapitulacijom festovskih filmova koji najjasnije ispoljavaju pomenute mentalne karakteristike.
Umno zaostali
a) Idioti (0-20)
U ovoj podgrupi usamljeno čuči samo jedno malo ostvarenje, nesrećni »Hleb i mleko« slovenačkog diletanta Jana Cvitkoviča. Ovaj nesuđeni čak-ni propagandni film protiv alkohola i droga jedva rastegnut na 68 minuta ne bi bio ni vredan pomena da nije, nekim čudom, dobio prestižnu nagradu »Lion of the Future« u Veneciji. Ovako, ostaje nam da se zapitamo da li bi trebalo revalorizovati i naknadno nagrađivati apsurdne »antialkohol, antimarihuana i antipromiskuitet« namenske filmove iz pedesetih. Da je Cvitkovič pokazao trunku ironije, sve bi se moglo shvatiti kao neuspela sprdnja - ali, čovek je, izgleda, potpuno ozbiljan. Ozbiljan kao čovek koji pedeset i kusur godina posle Drugog svetskog rata izađe na govornicu i zaurla – »Nacisti vrše genocid, Evropo, ustani!« Smejurija.
b) Imbecili (20-50)
Ova podgrupa je već brojnija i vrvi od favorita – Švajcarska »Šeherezada« Rikarda Sinjorela je svojevrsni festivalski nomad (Lokarno, Montreal, Valencia) koji nam, valjda predočava crne posledice incesta kroz kamernu porodičnu dramu na brodu. Sa glumačkim improvizacijama dostojnim loše večeri u »Dadov«-u, ovo je još jedan dokaz da Fon Trirova šminkerska »Dogma« bolje služi kao pokriće za proizvoljnost i bezidejnost netalentovanima, nego svom tvorcu na čast.
»Disko svinje« ćerke Džima Šeridana – Kirsten, prema na-sav-glas razvikanoj Irskoj drami Ende Volš, je delo koje pošto-poto želi da iskamči saosećanje za svoje psihopatske protagoniste – retardiranog, seksualno frustriranog dečaka, i njegovu ljubav, histeričnu devojčuru, ljubitelje poezije. Baš lepo i poetično. Kao kada nekom zabijete sekiru u glavu i onda ga zamolite da vam oprosti jer ste emotivno nestabilni.
Stižemo do Kanskog pobednika »Soba moga sina« Nanija Moretija, čoveka koji bi bio potpuna italijanska fotokopija Vudija Alena, samo kada ne bi računali nedostatak duhovitosti, talenta i harizme. Sigurno jedna od najvećih zabluda evropskog filma, Moreti je, zapravo, samo još jedan osrednji filmski entuzijasta koji traži toplinu i humor u svakodnevici, ali nalazi samo zrnca Felinijevog pepela.
Evo i Oskarima nafilovanih »Traffic -Puteva droge« Stivena Soderberga, koji uz samo dve godine zakašnjenja stižu i do nas. Soderberg je, očito, čovek koji se sveti Holivudu za neuspeh svojih projekata snova – hipnotičkog »Kafke« i lucidnog rimejka Robert Siodmakovog noara »Criss Cross« - filma »The Underneath«. Njegova osveta se sastoji u tome što će u Holivud ubaciti lažni dokumentarizam koji negira potrebu za likovima, pričom, idejom, stilom i poentom i prodati ga kao visoku umetnost. »Putevi droge« su upravo to – bleda, Bezlična i bezbojna poluhronika bez stava i bez filmskih kvaliteta. Ali, što da ne. Ako film nije, bar je osveta dobra.
c) Debili (50-70)
Elitna podgrupa umno zaostalih nas dovodi do nekadašnjeg japanskog favorita Nagise Ošime (Carstvo čula) i njegovog monotonog igrokaza "Tabu" (Gohatto) o gej-samurajima koji bi valjda, trebao da predstavlja osudu terora muževnosti u feudalnom Japanu, time i omalovažavanje čitavog »samurajskog« žanra. Nažalost, od svega ostaje samo patetičan levičarski vapaj za jednakošću koji bolje uspavljuje nego što propoveda, kroz pseudomitologiju i nazovi-metafiziku.
Hrvatska »Kraljica noći« Branka Schmidta je najnoviji ubogi pokušaj da se pronađe formula komercijalnog hrvatskog filma kroz nešto manje uboge anale srpskog (»Bal na vodi«, »Tito i ja« i »Tri karte za Holivud«), stoga, od kraljice ostaje samo »ništica«.
»Panamski krojač« Džona Burmana, nažalost, dospeva gde mu mesto nije zahvaljujući ubistveno nemušto uspostavljenom ritmu, nedostatku trunke uzbuđenja i intrige, što je pogubno po nešto što se naziva špijunskim trilerom. Jedna sjajna scena seksa plus malo petinga spasava film od još dubljeg crnila. Ostaje nam da se zapitamo kako autor genijalnih »Oslobađanja« i »Ekskalibura« može potpisati ovakav debakl.
»Nepobedivi« Vernera Hercoga je još jedna zakasnela osuda fašizma koja naivno apologetski jevrejima natura oreol prave arijevštine. Kud se deo opojni gotski naturalizam iz »Nosferatua« i »Fickaralda«, verovatno ne zna ni sam Hercog, uništavajući zanimljivu premisu patetično suvom televizijskom fakturom.
»Kralj pleše« Žerara Korbijoa, autora sličnog ali nešto probavljivijeg »Farinelija« je uznemirujući primer dekadentnog francuskog produkcionog rasula koje podrazumeva bespoštedno rasipanje megatona franaka na filmove koji to nisu. Ovaj retroskop bahanalija na dvoru Luja XIV je možda zabavna i stimulativna baletska predstava za omlitavele homoseksualce iz Lozane, ali ako očekujete film sa pričom i likovima, a ne zasvrbi vas u preponama kada ugledate dečačiće u uskim trikoima, mladi »Kralj …« je neupotrebljiv.
2. Pošto smo utvrdili umno zaostale, prelazimo na nešto više količnike - mediokritete (70-115)
Zvanično najbolji Kanadski film 2000 – »Maelstrom« Denija Vilneva je gledljivi, ali usiljeno iskonstruisani komad tzv. »čudnog« psihoanalitičkog filma koji pokušava da uspostavi princip slučajnosti u kontekstu haosa savremenog života, i onda kroz kombinaciju nervoznog realizma i nasilno »maštovite« stilizacije iskamči emocije od mračnih adolescenata i reakcije tipa »Ah, kako je život čudan« ili »Eto kako život piše najbolje drame« od blentave publike. Ipak, ako vas zanima film koji pripovedaju ribe (Da, ribe), kao preotete iz nekog starijeg Kronenbergovog filma, a koji je zapravo realistička melodrama, sve pomenuto postaje preporuka.
»Kandahar« Mohsena Makmalbafa se plasirao začuđujuće visoko na skali inteligencije, ako ga uporedimo sa njegovim iranskim drugarima poput Abaza Kijarostamija i Džafara Panahija. Francuski producenti su, hvala im, verovatno par sati skratili Makmalbafovo delo radi šire distribucije, i tako smo dobili prvi celuloidni zapis poslat od Sadamovih komšija koji zaista liči na igrani film. Ova odiseja kroz pakao Avganistana, je, takođe, i prvi uspeo opis podneblja u kojem koze vrede više od ljudi, iranski seriozni pandan Šijanovom »Ko to tamo peva« ciji je grad iz naslova, u realnosti zaista dogurao do iste završnice – bombardovanja.
»Ispod peska« najizvikanijeg francuskog filmskog pozera Fransoa Ozona je priča o ocvaloj intelektualki koja shizofrenijom plaća svoju seksualnu lenjost kada joj neprivlačni muž nestane u moru. Potpuno parazitirajući na izvanrednoj Šarlot Rempling, Ozon, kao i uvek, odabire provokativan siže, i onda ga režira na »autopilotu«, totalno lišen autentičnosti stila i jačine autorskog rukopisa. Film, kome da bi profunkcionisao, trebaju Bertolučijevske kompozicije planova i Hjustonovska oštrina, završava kao cerebralna igrarija u vizuelnom ruhu a la Sava Mrmak.
Nemački »Eksperiment« Olivera Hiršbigela je povremeno sirovo efektna posveta »Šok koridoru« Semjuela Fulera o simulaciji zatvorskog poretka koja, naravno, odlazi dođavola. Hiršbigel je, uz zemljaka Stefana Ruzovickog (Autopsija) začetak nove generacije nemačkih filmotvora koji žele pošto-poto da se dodvore Holivudu. Shodno tome, autor upropašćava sopstveni film potpuno nepotrebnom, umetnutom melodramom koja od zgodno klaustrofobičnog, hororičnog koncepta pravi klišeiziranu dramicu, izbegavši sijaset fantastičnih rešenja koja mu se nameću. »Koridor« je napravljen 1963., »Eksperiment« 2001., a upravo Hiršbigel čitavih trideset osam godina kaska za Fulerom, umesto da bude obrnuto. Za sve je kriv »Let iznad kukavičjeg gnezda«.
»Letovanje u troje« Alfonsa Kuarona čiji bi bukvalni prevod glasio (i bio iskorišćen, da film distribuira Kobra film) vulgarno »Kresn'o sam ti kevu«, pokazuje vitalnost Meksičke kinematografije koja se opasno približava Novoj Španskoj. Za to je, uz Kuarona (»Mala princeza«, »Velika iščekivanja«) zaslužan prevashodno sjajni mladi autor Giljermo Del Toro (»Kronos«, »Mimik«) čijeg novog filma »Devil's Backbone«, gle čuda, nema na ovom FEST-u. Za selektore je bio pogodniji kameleonski Kuaron koji ovde, doduše tehnički perfektno, tvori agresivnu psovačku melodramu, kipteću od autentičnog adolescentskog seksa. Sve bi to bilo fantastično, da autor ne želi pošto-poto da se nametne kao festivalsko čudo, rastegavši odličan jednoipočasovni film na puna dva i kusur sata, sa namerom da sačini epski duboku, ulisejsku meditaciju o odrastanju i smrti. Time on rasparčava ritam i žestinu koju je postigao, gušeći se u poetski metaforičnom blebetanju. Toliko o mediokritetima.
3. Entuzijaste (115-130) na dobrom putu ka talentu i genijalnosti se divlje guraju kako bi ušli u krem inteligencije FEST-a, ali uzalud, tek su na domaku.
»Oda Prešernu« Martina Srebotnjaka u svetskim okvirima nije ništa naročito, ali je zato verovatno jedini pristojan Slovenački film koji ćete videti u poslednje vreme. Blaga ali zdrava vudialenovska perspektiva koju Srebotnjak upošljava je dovoljna da ponizi umišljenost Nanija Moretija i ako ne zakolje, onda bar ošuri svetu kravu Prešerna, uz garnirung malo prijatnog pljuvanja po Jugonostalgiji.
»Samoubistva devica« Sofije Kopole (u distributerskom prevodu »Smrt nedužnih« koji zaista tera na samoubistvo) je kvalitetno morbidna retro-razglednica Američkog gotika sedamdesetih. Kao u stara dobra vremena, u filmu se dešava upravo ono što je u naslovu, a Fransisova kćer prikladno koristi žensku vizuru u prikazu bizarne suburbija patologije, začete u cvetu hipi-histerije.
»Prah« Milča Mančevskog je napola vrlo interesantan pseudovestern eksperiment koji pokušava da spoji teksaške stočare i makedonske arnaute u svetlu modernog rasnog pomirenja između crnog lopova i matore belkinje, ali ne predstavlja više od začudne verzije Leoneovog »Bilo jednom u Americi« kakvu bi režirao Kusturica. Činjenica da je uvodni natpis naslova filma, kao i ilustrativni bekgraund uradio Dejv Mekkin, fascinantni ilustrator naslovnica kultnog strip-serijala Nila Gejmena – »Sandman«, je trag stilskog putokaza kojim je Mančevski nameravao da se kreće. Nažalost, autor ne shvata da su Gejmenu narativ i mitologija ključne polazišne tačke, umesto pukih prikaza egzotičnih prostora i simbola. I, da, na vlastitu sreću, Gejmen nikada nije živeo u istoj državi sa Kusturicom.
Konačno, »Čovek koji nije bio tamo« Džoela Koena je naravno, kao i uvek kada su braća u pitanju – vizualno, stilski i konceptualno savršena studija odabranog žanra (ovoga puta, a po peti put je to film noar, prvi put slikan u crno beloj tehnici) koja na upravo genijalan način koristi protagonistu Bili-Bob Torntona, što postaje ikonična, vaskrsnuta prikaza pasivnog Hemfri Bogarta i grubljeg Džozefa Kotna. Problem se krije upravo u naslovu. Ovo je zloupotreba žanra kako bi se napravila ozbiljna vetzija farse Koenovih »Veliki Lebovski«, priča o čoveku koji ne može biti filmski junak, u fabuli koja nije filmska fabula, jer junak jednostavno nije prisutan. Ispod naslaga očaravajućeg stila krije se neobičan, ali ipak manir, a ispod priče koja ne postoji krije se film koga nema, daleko od remek-dela kakva su »Krvavo prosto« i »Milerovo raskršće«.
4. I, stigosmo do genijalaca (130 +)
»Gožo« Išija Soga je najbolji japanski reprezent ovog FEST-a, koji nas ipak poziva da naričemo zbog neprisustva verovatno najboljeg japanskog filma prošle godine – »Battle Royale« Kindži Fukasakua. Svejedno, »Gožo« je mitska pripovest furiozne energije, sa fontanama krvi koje šikljaju iz svakog presečenog vrata, i kao takav, pravi primer naturalističkog intenziteta vrhunaca japanskog filma sedamdesetih, uz dodatak natprirodnog, koje stilistiku ovog tipa uvodi u novi milenijum. Najlepša posveta zapostavljenim genijima poput Kendži Misumija i Mamoru Ošija.
»Skarletna diva« Asie Arđento dokazuje upravo dve ključne stvari – 1. Da i sama »dogma« može profunkcionisati ako je iza pišljive elektronike kamere talentovana osoba koja zna da proizvede pokretačku energiju iz tri spojena kadra koja će snimiti; 2. Da nešto što je napravio jedan od najvećih filmskih autora na svetu, Dario Arđento, nikako ne može biti loše. »Grimizna diva« je poput spid-metal gitarske deonice brza i ubitačna mini autobiografija Dariove kćeri, puna seksa i brutalnosti, istovremeno i divlja posveta Ejbelu Ferari i njegovom »Zlom poručniku«. Ovog reditelja, posrnulog u paklu droga, će fanovi sigurno prepoznati u filmu, kao Asijinog nesuđenog mentora. Asia Arđento je, svidelo vam se to ili ne, verovatno najveći ženskofilmski fenomen još od Ketrin Bigelou i Dženifer Džejson Li.
»Duhovi u nama« Alehandra Amenabara, predvodnika nove lige španskih filmotvora koji podučavaju degenerisani Holivud kako bi to danas trebalo da se radi, je fascinantno stilski artikulisana priča o duhovima koji su veći ljudi od samih ljudi, i ljudima koji su veći duhovi od samih duhova. Ovo je školski primer građenja napetosti u kamernom prostoru, na tragu ranog Polanskog koji priziva Hičkoka, sve to krunisano odavanjem pošte jednom od najvećih saspens filmova svih vremena – »The Haunting / Kući duhova« Roberta Vajza. Autor »Otvori oči«, potpomognut jedinom živom Hičkokovskom blondetom aristokratskog štofa – Nikol Kidman pravi alegoriju o smrti koja živi sve dok je ne isteramo iz sebe – tajna poruka Holivudu, u koji se Amenabar infiltrirao ovim filmom, jer je usud njegovih junaka zarobljenih u limbu, zapravo usud fabrike snova.
Filmska prošlost reditelja »Mulen Ruža« Baza Lurmana, ne otkriva preteranu lucidnost – »Ples do ljubavi« je »Prljavi ples« posmatran kroz okular kokainom našmrkanog »Party Animal« transvestita, a »Romeo i Julija Wilijama Šekspira« je neobrađeni, dakle filmski neupotrebljivi Šekspir iskorišćen kao barokni recital za vatromet kičerskog »Abba« šarenila. Ipak, »Mulen Ruž« je dokaz da Lurman nije samo besramni šminker za kakvog se predstavlja. Ovaj film ga otkriva kao jednog od retkih autentičnih filmskih postmodernista, sineasta čija dela, iako sastavljena od gomile dobro poznatih parčića, ipak deluju kompaktno, ujednačeno i jednodelno.
»Mulen Ruž« je vrhunska rokoko ekstravagancija, pseudo-mjuzikl koji poput kuhinjskog slivnika sve elemente i antielemente filma uvlači u sebe – najveće hitove svih epoha (Nirvanin »Smells Like Teen Spirit« je ovde prisutan kao kabaretska brojalica), Tuluz Lotreka kao Satira, Kajli Minog kao Dobru vilu, opet fantastičnu Nikol Kidman kao centralni fetiš Univerzuma, Hamletovsku »Mišolovku«, dok pritom ispod naslaga sveg tog zakorelog kokaina krije čistu, tragičnu melodramu. Sitna figura dirigenta, koji u dnu platna ispod moćnog loga »20th Century Fox«-a orkestrira muzičku temu ovog studija, i pre samog gledanja filma, garantuje remek-delo.
I … Stižemo do onog plusa iza 130.
Tu se nalazi niko drugi do Dejvid Linč, autor koji je prešao put od američkog eksperimentatora u maniru Pitera Grinaveja (Glava za brisanje, Čovek slon) preko komercijalne verzije onda neaktivnog, a danas pokojnog Stenlija Kjubrika, čiju je začudnost pretopio u sopstvenu mističnost (Plavi somot, Divlji u srcu, Tvin Piks) do jednog od najznačajnijih američkih filmskih stvaralaca u drugoj polovini prošlog veka, zahvaljujući konačnom »horor film noaru« za dvadesetprvi vek, remek delu »Hotel izgubljenih duša«. To je bio irealni košmar muške krize identiteta provučen kroz faze svih povampirenih pop-kulturoloških matrica (film, rokenrol, video).
Film »Bulevar zvezda« je ženska verzija »Hotela«, noar tobogan kroz bolesnu utrobu Holivuda. Film u kome glumice nisu glumice već otelotvoreni pop simboli - vaskrsnuta Rita Hejvort i materijalizovana avet Hičkokovske plavuše, film čija pozadina nisu makete već pravi Holivud, i čiji užasi nisu izmišljotina već patos proživljenih iskustava. Ovaj nervozno napeti vrtlog pop znamenja koja postaju sotonska azbuka i lične frustracije, zrači hipnotičkom atmosferom koju kao da odašilje potpuno zasebna, totalno daleka a odnekud tako poznata planeta. Linč planeta, uvek na samoj ivici crne rupe a opet tek korak od apsolutnog smisla.
To je to. Retki filmovi su položili ovaj »Fest inteligencije« kako treba. Da bi situacija bila bolja, prethodno treba upotrebiti stari dobri test inteligencije nad selektorima i publikom… Ali samo ako se previše ne plašimo rezultata. Možda je bolje živeti u neznanju.
