NAJBOLJI ITALIJANSKI HORORI

Italijanski horor je dah svežine za svakog ljubitelja žanra sposobnog da pojmi i prihvati nešto drastično različito od onog (pretežno američkog) na šta je navikao. To je dobrodošao predah od zamornog anglosaksonskog insistiranja na razumu, logici i smislu (često usiljenim pa tim besmislenijim). 

Deo čarolije italijanskog pristupa je u tome što oni češće koriste logiku sna (košmara), i što su im zapleti proizvoljni, bizarni, ne-logični. Italijanski horor je, u svojim najboljim primercima, raj za oko i dušu, to je mračna i morbidna poezija na filmu, to su filmovi koji deluju na gledaoca na podsvesnom, sublimnom nivou.  

Italija, za razliku od većine zapadnoevropskih zemalja, nema pomena vrednu tradiciju fantastičnog filma sve do sredine pedesetih, kada počinje veliki bum. 

Pa opet, za samo četiri decenije Italijani su uspeli da proizvedu više kvalitetnih horora od većine onih sa ranijim startom, i njihovo mesto na nekoj rang listi kvalitativnog doprinosa horor filmu bilo bi odmah iza Amerikanaca i Japanaca, a ispred Engleza, Španaca, Nemaca i Francuza. 

Zanimljivo je da je istorija italijanskog horora - istorija individua, jer su praktično svi izuzetni filmovi nastali unutar opusa žanru posvećenih režisera (R. Freda, M. Bava, D. Argento, L. Fulci, M. Soavi…).  

Za razliku od drugih kinematografija, gde su brojni veliki horor filmovi nastali kao izuzeci unutar opusa nežanrovskih autora (na pr. Murnau: Nosferatu, Hitchcock: Psiho i Ptice, M. Powell: Voajer, Franju: Oči bez lica, Kobayashi: Kwaidan, R. Scott: Osmi putnik, itd.), u Italiji je horor bio i ostao predmet bavljenja posvećenika, bez intruzija sa strane, s jedinim izuzetkom mejnstrimaša Pupija Avatija. 

Ovde ne računam delimične igrarije po omnibusima (npr. Felini, sa odličnom epizodom u Neobičnim pričama, po Pou). 

Ovo što sledi je moj lični izbor najboljih italijanskih horora. O nekima sam već pisao na blogu: oni su označeni u donjem spisku i možete kliktanjem na naslov da to pročitate. O drugim sam pisao, ali to nema na blogu, nego možete da čitate moja mega-opširna pisanija na temu italo horora u magazinu ZNAK SAGITE br. 13 (ZLE OČI, KRV I CRNE ČIPKE) i br. 18 (CRNE RUKAVICE, KANIBALI I ŽIVI MRTVACI).

Najbolji italijanski horori (top-33):

 

1. SUSPIRIA – D. Argento

2. INFERNO – D. Argento

3. DEEP RED – D. Argento

4. THE WHIP AND THE BODY – M. Bava
5. THE ARCANE ENCHANTER – P. Avati
6. DELLAMORTE DELLAMORE – M. Soavi
7. MASK OF THE DEMON – M. Bava

8. CANNIBAL HOLOCAUST – R. Deodato

9. ZEDER – P. Avati

10. KILL BABY KILL – M. Bava

11. THE BEYOND – L. Fulci

12. THE HOUSE WITH THE LAUGHING WINDOWS – P. Avati

13. PHENOMENA – D. Argento
14. OPERA – D. Argento  
15. BLACK SABBATH – M. Bava

16. THE HORRIBLE SECRET OF DR. HICHCOCK – R. Freda
17. TENEBRAE – D. Argento

18. DEMONS – L. Bava

19. STAGEFRIGHT – M. Soavi

20. CITY OF THE LIVING DEAD – L. Fulci 

21. BEYOND THE DARKNESS aka BURIED ALIVE – A. Massacessi (Joe D'Amato)

22. THE CHURCH – M. Soavi

23. MACABRO – L. Bava
24. ZOMBI – L. Fulci
25. LISA AND THE DEVIL - M. Bava

26. THE HOUSE BY THE CEMETERY – L. Fulci

27. SHOCK – M. Bava
28. THE BIRD WITH THE CRYSTAL PLUMAGE – D. Argento

29. FIVE GRAVES FOR A MEDIUM – Massimo Pupillo

30. THE WITCH IN LOVE – Damiano Damiani 

31. THE SECT – M. Soavi

32. PLANET OF THE VAMPIRES – M. Bava
33. BAY OF BLOOD – M. Bava

34. ZOMBIE HOLOCAUST – Marino Girolami 

35. ACROSS THE RIVER - Lorenzo Bianchini

*   *   *

Google Geniji Guglaju Gluposti!

            Upekla ova zvezda, mozak ključa u hladu, pa zato, kratak predah od pitanja smisla života i ostalih dekadentnih mudrolija. Vreme je za osveženje uz najnoviju dozu moronluka nesrećnih guglaša koji su donjim pretragama došli i do mog bloga!

            PS: Hvala BOBu na dopuštenju da upotrebim jedan njegov artwork, ko poručen za ovu temu!

 

igrica da kecas golu zensku

srpski+pornic+dugometrazni+sa+babom

matori muskarci se prcaju

gole domace žene

стрипови са дозом еротизма

porno seks hendikepirani

 

prinošenje žrtava satani

relja popovic kad je bio mali

porno filmovi domaci sa sela komsija i komsinica

porno filmovi domaci sa sela komsija i komsinica se kriju i jebu seks

ima li negde slika na netu kako izgleda pozdrav djavola

konj jebe babu porno

jebacine sa zenama kepecima za gledanje

tarac i more zasto starac zeli da ulovi ribu

kako na napravim vodenicu

na kojoj reci su se desila motmanova prorocanstva

doktorat zaksnila predati otkaz na fakultetu

da li postoji grom drakula

филм за бесплатно гледање нема одустајања, нема предаје

porno film 10 malih crnaca

o ne suprugu mi sevi crnac

dario argento dracula dobar film

slomljena noga zezanje

zašto se film zove grbavica

jugoslav pantelic se ozenio

poovi junaci nisu duhovi već pokojnici

merima isakovic porno

sf film rat spolova

mali kurac jebanje

sin jebe mamu uz gledanje porno casopisa film

gay prica sa burazerom

silovanje devojcica kao porno film strane proizvodnje

pisulja porn

kako se zove film horor kada seku delove tela da bih preziveli

kanda... estrata... amantos.. bemilas... nat... nos veratos... kanda...mantos...

a blu sredstvo za kamiondzije

horor film o zombijima

kako covek jebe kravu

najdobrite porno so piani

nesto slicno kao umberto eko

autfit za odbranu doktorata

tragovi sperme na gacicama

erotski film na tv 1000 devojka nadje ogrlicu

erotske scene mira banjac

lažova i falsifikatora Kalajić uzeo za uzor i izvor

Decadanse Macabre

            Nekad davno ja bejah momče mlado: student, mračnjak, autsajder itd. Kopajući sad po hartijama naišao sam na jedan svoj rani tekst: zapravo, ovo dole tek je moj DRUGI rad koji sam u životu video u štampanom obliku. Prvi je bio seminarski rad (sa I godine Anglistike) o "Bajronovskom junaku", objavljen u nekom niškom univerzitetskom listu (ne mogu sad da se setim kako se zvaše).

            Tekst pod naslovom "Decadanse Macabre" pisao sam namenski, za učešće na FILOZOFIJADI 1995. u Budvi. Odabrala ga je kao jednog od 3 (ili beše 5?) najboljih na Anglistici moja tadašnja draga profesorka, a kasnija poslodavka, mentorka, mentolka, SMaračica, nemeza i s-posla-šutiračica, dr. Dragana Mašović. Tekst je prekratak, jedva SKICA, ali dužina je bila unapred propisana, uslovljena time da se može izložiti (pročitati ili prodiskutovati) u 10-15 minuta. Pošto me je tema DEKADENCIJE (kojom se bavila Filozofijada te godine) i inače zaokupljala, a budući da mi ovaj kratki rad nije dao prostora ni mogućnosti da je obradim onako opsežno kako sam želeo, koktizing iz rada "Decadanse Macabre" prelio se i razvio u jedan daleko duži, obimniji i ozbiljniji madrfaking – u moj kultni esej "Nekrofilija – nekad i sad", napisan ubrzo po povratku iz Budve, a onda prvo objavljen u EMITORU (fanzin), pa u ZNAKU SAGITE (opskurni niskotiražni časopis za SF-F-H-), i najzad u zbirci mojih radova STUDIJA STRAVE (knjiga, izdao "Mali Nemo", Pančevo; ko nema, ne znam šta još čeka? da se rasproda skroz?).

            Iako "Decadanse Macabre" nije ni blizu mom i danas vrlo dragom eseju koji je na neki način iz ovoga izrođen, odnosno "Nekrofiliji...", mislim da ga vredi ovde okačiti iz nekoliko razloga:

1) baš zato što je kraći, pogodniji je za formu bloga i čitanje s ekrana;

2) može da posluži kao sasvim simpatičan EXTRA prilog uz "Nekrofiliju...",

3) odnosno, da osvetli moj mračnjački um u tim godinama, tj. u proleće-leto 1995. koje je za mene bilo veoma intelektualno uzburkano, i to i na ličnom planu (tada sam se rastao sa dugogodišnjim prijateljem i praktično jedinim sagovornikom za dubinske i ozbiljne teme koga sam tada imao u N. Banji) i na misaonom (u kratkom vremenskom razmaku u proleće i leto 1995. napisao sam eseje "Horor – imenovanje neiskazivog", "Decadanse Macabre" i "Nekrofilija – nekad i sad") i na kreativnom (svojevrstan produžetak i transmutacija ovih ESEJA bio je začetak mog romana NAŽIVO, čija je prva verzija takođe napisana u leto 1995. a tematski se direktno nadovezuje na gorepomenute eseje).

            Kad sad pogledam ovaj esejčić, moram priznati da on jedva uspeva da zagrebe svoju (složenu) temu, i da ga krasi prilična doza naivnosti koja ide uz mladost (imao sam 22 godine tada!), te da je svakako jedva korektan u akademskom smislu (odnosno, strože rečeno, previše je subjektivan i "poetski", nedovoljno naučan, nedovoljno definisan i argumentovan). Ipak, mislim da je zabavan (i prosvetljujuć) na svoj način, baš zbog tih razloga. U najmanju ruku, može poslužiti kao karika koja nedostaje između "Nekrofilije..." i NAŽIVOG.

            Filozofijada u Budvi bila je prilika za odličan provod: zauvek ću pamtiti šetnje tim gradom, flambirani sladoled u kineskom restoranu i naročito večerinke na terasi ispred apartmana tadašnjeg asistenta a danas prof. Naumovića, gde su se vodili inspirativni razgovori zaliveni obilatim količinama vina do duboko iza ponoći. Pamtiću, takođe, i beskrajna mudrosranja na prepodnevnim panelima kada sam, verovatno, i zamrzeo ne toliko sociologiju kao nauku koliko sociologe kao vrstu ljudi sasvim osobene mudrijaške načitane ograničenosti: za njih kao da nije važilo ograničenje od 15 minuta za izlaganje – pojedine socio-drkadžije su držale banku i preko pola sata.

            Ali, nema veze – podnelo se to, i vredelo je makar zbog jedne stvari: na toj istoj Filozofijadi u Budvi 1995. upoznao sam Dorijana Nuaja, tada studenta sociologije iz Prištine, ubrzo zatim inspiratora i važnog sporednog junaka u mom NAŽIVOM, a znatno kasnije i autora brojnih knjiga o kojima sam već izdašno pisao na ovom blogu (koe je to promaklo, neka potraži)... Njegov rad o dekadenciji bio je bukvalno JEDINI zaista pažnje vredan od svih koje sam odslušao tamo tog ranog leta...

No, dosta o tome. Evo sa čime je skoro-golobrado Ghoulče izašlo pred suvoparne sociologe te 1995. godine. Rad je kasnije izašao u spec. broju časopisa novosadskih studenata TO JEST kao jedan od malobrojnih odabranih od više tuceta izloženih na Filozofijadi. Evo šta je još u sadržaju tog broja, a odmah zatim i mog rada:

 

"Decadanse Macabre"

(c) Dejan Ognjanović

Pojam dekadencije i pored brojnih dosadašnjih pokušaja definisanja još uvek nije, po nama, na najbolji način shvaćen, možda i zato što mu se do sada uglavnom prilazilo sa stanovišta uže stručnosti jedne ili više srodnih nauka (uglavnom istorije, sociologije i njenih podgrupa, itsl), s nedovoljno širine da se zahvati sva kompleksnost problema. Ovaj rad nudi tezu koja ne pretanduje da pokrije dekadenciju u svim mogućim vidovima njenog ispoljavanja (individualno psihološki, kulturno-društveni i univerzalno-civilizacijski), već da ponudi jedan ugao posmatranja koji bi mogao biti od koristi onim misliocima spremnim da idu do krajnjih implikacija takvog gledišta.

Jedno od osnovnih pitanja u svakom istraživanju jeste: Koliko daleko ići?

Jer, na kraju krajeva, razum koji imamo dat nam je evolucijom u čisto praktične svrhe - kako bismo se oruđem, radom i lukavstvom izborili protiv neprijateljskih i fizički jačih sila negostoljubive prirode. Perverzija zvana: otkrivanje idealnih mogućnosti, večnih istina i smisla untverzuma dobila je svoj puni zamah u umovima retkih pojedinaca, tek posle mnogo hiljada godina njegove najbanalnije upotrebe, i ne samo da nije bila prvobitno planirana, već je, kako će se pokazati, upravo kontraproduktivna. 

Jedino nam naš antropocentrizam brani da uvidimo kako nema nikakve suštinske razlike između našeg razuma i, recimo, dara pauka da plete mrežu, ili dabra da gradi branu. Razum nam je dat kao oruđe za lakše (pragmatično) snalaženje u prirodi, i kao takav neminovno i neporecivo je vezan za naš najelementarniji nagon – nagon samoodržanja. Dok god je razum u njegovoj siužbi, nema većih problema; sve ide ustaljenim, prirodnim tokovima.

Tragedija životinje koja je sebe nazvala homo sapiens počinje ne od svesti, već od SAMOSVESTI. Sve ono do tada, a što se obično gromopucatelnim frazama ističe kao jedinstvenost čoveka u čitavoj prirodi – razum, promišljeni rad, društvena organizacija, jezik, mit, religija, umetnost – sve je to savršeno PRIRODNO, i u službi nagona vrste. Ono istinski unikatno, istinski jedinstveno i bez ikakve sličnosti ili uzora u celoj celcatoj beslovesnoj prirodi, i jedino što čoveka zaista izdvaja iz nje kao takve, jeste ta krajnja neprirodnost: razum okrenut prema sebi (što je početak svake dekadencije) i otud, neminovno – protiv sebe (što je svakako vrhunac dekadencije). 

Većina nas nije ni svesna u kojoj meri je tok, usmerenost i razvoj naše tzv. objektivne misli PREDODREĐEN biološkom nužnošću da, u svakoj mogućoj kombinaciji misli i ideja ne bude uzdrmano, relativizovano ili – ili taman posla – opovrgnuto naše centralno mesto u prirodi i čitavom poznatom svemiru. Ono što je Šopenhauer nazvao – slepom voljom – tj. beslovesnim nagonom za pukim postojanjem i reprodukcijom, počiva u vascelom živom svetu, pa time i u nama, i iz dubina naše organske prirode i pra-porekla indirektno upravlja našom percepcijom i mišlju.

Zbog nagona održanja života po svaku cenu, mi jednostavno MORAMO u našem životu i svetu oko nas VIDETI SMISAO – videti ga bilo kako i bilo gde – prosto da bismo opstali kao vrsta. U vlasti te primarne sile, kao što je iz istorije čovečanstva poznato, prosto nema tog falsifikovanja i silovanja razuma niti tog zastarelog, besmislenog i apsurdnog artefakta za kojim se neće posegnuti oči u oči sa beznađem, samo kako bi se zadržala iluzija smisla. "Credo quia absurdum est!" – uzvikuje ta klasična marioneta i dalje sebe smatrajući mislećom. 

Otud i pitanja sa početka: koliko daleko treba ići? Jer razum koji se ne boji da ide do kraja i skine i poslednji veo sa Istine, koji se ne boji da će duboko ispod fenomena naići na užas, neprijatnost ili, što je najgore – indiferentnost noumena – taj ledeno lucidni razum prekoračuje svoje granice, opasno gazeći oštricom između ludila i smrti. Psihološka je činjenica da se najteži poremećaji uma (tzv. ludilo) nedvosmisleno manifestuju upravo poremećajem nagona samoodržanja: letargija, autizam, odbijanje hrane, pa i konkretno samoubistvo. Kafka na jednom mestu piše: "Prvi znak započelog saznanja jeste želja da se umre". (Franc Kafka: "Razmišljanja o grehu, patnji, nadi i istinitom putu", izabrana dela, Nolit, Beograd, 1984.)

Još konkretniji je H. F. Lavkraft, i do danas nedovoljno shvaćen američki pisac metafizičkog horora, u prvom pasusu svoje poznate priče "Ktulhuov zov":

"Najmilosrdnija stvar na svetu, po meni, jeste nemoć ljudskog uma da uspostavi korelaciju između svih svojih sadržaja. Mi živimo na blaženom ostrvu neznanja usred crnih mora beskraja, i nije nam suđeno da se sa njega otisnemo daleko. Nauke, svaka težeći u svom sopstvenom pravcu, do sada su nas ozledile malo; ali jednoga dana spajanje rasparčanog saznanja otvoriće nam tako užasavajuće horizonte realnosti, i naše zastrašujuće pozicije u njoj, da ćemo ili poludeti od tog otkrovenja ili pobeći sa smrtonosnog svetla u mir i sigurnost jednog novog mračnog doba." (H. P. Lovecraft: The Haunter of the Dark, Harper Collins, London, 1994, p. 61. -sopstveni prevod)

Ili, ako pisce horora smatrate suviše neozbiljnim, ma šta oni imali da vam kažu, evo šta veli Niče:

"Priroda je bacila ključ: i jaoj kobnoj znatiželji koja bi jednom htela da kroz neku pukotinu pogleda izvan sobe svesti i koja sada naslućuje da na nemilosrdnom, gramzivom nezasitom, ubilačkom počiva čovek u ravnodušnosti svoga neznanja, privezan za san kao za leđa tigra. Pri takvom rasporedu u celom svetu, otkud bi bilo nagona za istinom!" (Fridrih Niče: Knjiga o filozofu, Moderna, Beograd, 1991, str 76.)

Moglo bi se ovako citirati u beskraj, jer gotovo da nema u istoriji iole većeg umetnika, fllozofa ili intelektualca, a da nije zapazio kobno dejstvo istinske, duboke spoznaje neprikrivene velovima mitopoetičkog i magijskog mišljenja koje čipkom kitnjastih metafora i simbola pokušava da po svaku cenu prikrije ledenu indiferentnost univerzuma za sve naše "uzvišene" ideje i utopije. Za ovaj svet moglo bi se reći ono što Vilijam Barouz kaže opisujući jedan lik u romanu Peško: "Bio je bolestan od smrti. Smrt je počivala u svakoj ćeliji njegovog tela. Iz njega je isparavala ništavnost, zelenkasta para raspadanja." (Vilijam Barouz: Peško, Četvrti talas, Novi Sad, 1991, str. 34.)

Čovek, jednostavno, nije spreman za ovakva otkrovenja na koja je neželjeno naletao razvijajući svoj LOGOS i svoju nauku, umesto da blaženo počiva u polutami MYTHOS-a, fantastičnih pričica koje bar ulivaju osećaj sigurnosti i poverenja. I ne znajući šta čini, čovek se otrgao iz sujeverja i blagoslovenog neznanja – i počeo da MISLI umesto da se NADA, i ISPITUJE umesto da VERUJE. Iz primitivne stopljenosti sa plemenom – gde nema samoubistva, svi su zdravi i jedri, a procenat mentalnih bolesi je zanemarljiv – čovek je krenuo u avanturu razodevanja Istine... Treba li se onda čuditi što je toliki broj genija – tih jedinih pravih dekadenata – suočen sa besmislom pobegao u alkohol, droge, razvrat, ludilo ili samoubistvo? Ili što su pesimizam, cinizam i nihilizam obavezni pratioci svake istorijske epohe dekadencije, kada upravo i bivaju najizraženiji?

Najveći paradoks je upravo sledeći: da dekadencija nije faza koja, "kao i starenje dolazi posle perioda uspona" (Vladimir Jenkelevič, "Dekadencija", Delo, Nolit, Beograd, br. 3-4,mart-april 1988, str. 36.) – kako se ona generalno pokušava bar donekle opravdati – već da svaki beskompromisan uspon razuma već PO SEBI jeste dekadencija. 

Imajući u vidu ovako neveselu sliku, neko bi mogao upitati ne pokušavamo li ovde da negiramo celokupni domet ljudske kulture i misli, zagovarajući umesto toga povratak u "još jedno mračno doba", to jest, u sigurnost plemena, mita i neznanja. Bilo šta slično tome daleko je od svake pomisli. Iako je jaka lucidnost, između ostalih faktora, "kriva" za to što smo tu gde jesmo, nju nipošto ne treba proklinjati i odbacivati, već je dostojanstveno prihvatiti kao jedino što nas izdiže iznad "životinjske sreće".

Razlog opšte dekadencije današnje civilizacije – dekadencije još složenije od ovde iznetog, užeg i specifičnog shvatanja tog pojma – vidimo upravo u slabosti i nesposobnosti većine da se protiv sve očiglednijeg besmisla bori ikako drugačije do najprimitivnijim (najstarijim) od svih odbrambenih mehanizama Ega, tj. okretanjem u suprotnost, okretanjem protiv sebe (mazohizam) i, naročito – REGRESIJOM. (Ana Frojd, nav. prema: Ivan Nastović: Psihopatologija ega, Dečje Novine, Gornji Milanovac, 1990.) Takav kukavičluk masa može voditi samo u dalju regresiju i propadanje – kao što to uveliko i neumitno i čini.

Izvestan izlaz – ako se ovde uopšte može govoriti o izlazu – za prave dekadente, u ovde datom smislu, bio bi jedino u heroizmu tragičnog prihvatanja onog što se ne može ni izmeniti ni zaboraviti, te u svesti o suštinskoj NEOZBILJNOSTI i NEZBILJNOSTI (u budističkom smislu), te u razvoju smisla za humor i naravno, pošto se klin klinom izbija, u stalnoj lucidnosti. Kako to Kami kaže u Mitu o Sizifu:

"Ako treba susresti noć neka to radije bude noć očaja koji je lucidan, noć polarna, bdenje duha, iz koje će se, možda, vinuti ona bela i netaknuta jasnoća koja ocrtava svaki predmet u svetlosti inteligencije." (Alber Kami: Mit o Sizifu, Veselin Masleša - Svijetlost, Sarajevo, 1989, str. 72.)

*   *   *

PEŠČANA HRONIKA – Pavle Zelić

Laguna, 2013
330 strana

 PEŠČANA HRONIKA je horor roman. To je prvo što želim da naglasim, tim pre što se to verovatno neće previše isticati (ili neće uopšte) u Laguninim najavama i na promocijama. Dakle, nije ovo ni slipstrim, ni istorijska persiflaža, ni urbani ni krimi ni triler ni ne znam šta – nego čist, fin horor roman. Možda i previše fin... ali ipak, horor.

            Zašto ovo naglašavam? Zato što se Goran Skrobonja odavno manuo horora i našao zlatnu koku u kvazi-alter-istorijskim palp fikcijama sa špijunsko-avanturističko-fantastično-akcionim i karate fazonima; zato što Ota Oltvanjija više zanimaju pokušaji da nakalemi američki noir krimi triler sa manje-više horora u Srbiju (za sada bez većeg uspeha) negoli strava i užas; zato što je nedavni horor roman Darka Tuševljakovića SENKA NAŠE ŽELJE bio toliki promašaj da su mi bila potrebna tri nastavka da se pozabavim svime što u njemu ne valja (vidi OVDE, OVDE i OVDE); zato što je poslednji put kad je nešto domaće zasmrdelo na horor – to zapravo bio bizaran ANTI-HOROR, tj. avanturističko-fantastični latino-magijski-nerealistični triler OGLEDALO ZA VAMPIRA Adrijana Sarajlije (i za njega mi je trebalo tri nastavka, s tim što sam se smorio u procesu, i treći nikad nisam dovršio dalje od nekih skica; prva dva dela toga imate OVDE i OVDE).

            Horor u domaćoj prozi još uvek tavori i živucka u kratkim pričama, gde se može naći i poneki biser (videti Skrobonjine antologije za relevantne uzorke novijeg datuma; usput, Zelićeve su priče u njima bile u samom vrhu ponude), ali horor romani su užasno retki, a još su ređi iole uspešni. Uostalom, horor je inherentno pogodniji za formu priče ili novele, a roman je u ovom žanru, uopšteno gledano, užasno teška stvar za odraditi bez greške, ili sa prihvatljivom dozom grešnosti. A pošto kod nas ionako nema nekog jačeg tržišta za tu vrstu proze – logično je da malo ko ima dovoljno snage, hrabrosti, ludila i umeća da uopšte sedne i napiše horor storiju na kojih 200-300 strana. Tim pre Zelićev roman zaslužuje pažnju i pohvalu već samom činjenicom što postoji, ali i time što je – uz sve zamerke koje ću dole izneti – to još uvek sasvim respektabilan pokušaj, sa značajnim kvalitetima.

            Da ne bih i od ovoga napravio serijal od bar tri nastavka, pokušaću da ovog puta budem sažetiji i da suštinu smestim u "samo" jedan malkice duži tekst. Nažalost, pošto se neke zamerke koje imam na roman tiču njegovog završetka i razrešenja, moraću da se bavim i SPOJLERIMA, ali oni će biti uredno označeni tj. skriveni crnim slovima na crnoj pozadini, kako ne bih kvario čitanje onima koji još nisu uzeli knjigu u šake, a to planiraju.

            ZAPLET 

1947-48: Ima neka tajna na gradilištu, u močvarama iz kojih će da iznikne Novi Beograd. Pet pionira na toj radnoj akciji nanjušiće nešto mutno oko tajanstvene jame na kojoj odabrani drugovi rade samo noću...

1998-99: Ilija, bivši bezbednjak, sada dezerter, krije se sa sinčićem Lazarom (Lakijem) na Novom Beogradu (žena mu umrla). Klinac na igralištu stiče drugare koji možda nisu baš sasvim živi, i izgleda da ga žele privući sebi, da se igraju zauvek i zauvek... ("Danny, come with us...") Sve se vrti oko bazenčića s peskom koji je, kako se čini, sagrađen iznad one jame iz 1945. Šta je u jami? Šta hoće mrtvi pioniri? Da li će Ilija da se spanđa sa komšikom čija je curica u komi? Da li će da spase sina iz kandži nemrtvih pionira? Da li će NATO bombardovanje koje se zbiva paralelno sa svim tim da nadjača ove horore? Saznaćete to do 330-te strane romana!

KRITIKA

ŠTA JE DOBRO?

- Lako se čita, zanimljivo je i dinamično kako se i očekuje od popularne proze sa blagim tematskim ali ne i stilskim pretenzijama na nešto više. Tekst je iseckan na kratka poglavlja, sa mnogo epizoda, podzapleta, flešbekova, skakanja s jednog na drugo mesto i vreme, što doprinosi dinamici. Jezik je jednostavan, funkcionalan, svrsi služeći, i blaženo lišen nakaradnih egzibicija sa rogobatnim metaforama i poređenjima. Zelićev jezik služi da ispriča priču na pregledan, dramatičan i upečatljiv način, i to uglavnom uspeva.

- Premisa je intrigantna i izneta sa dovoljnom dozom misterije da sve do kraja nije predvidivo šta je tu posredi. Istina, nepredvidivost je donekle ostvarena i time što pravi uzrok dešavanja, tj. koren natprirodnih problema, nije čak ni nagovešten pre finalnih stranica...

- Povezanost sa istorijskim događajima, svima znanim iz knjiga i filmova (Drugi svetski rat) odnosno naživo (NATO bombardovanje Srbije), čini zaplet prijemčivijim najširoj publici (onoj koju horor ne samo da ne privlači, nego bi mogao i da je odbije, kad bi znala šta stvarno drži u rukama).

- Za pohvalu je pokušaj da se horor zasnuje na autentično lokalnim motivima i temama, umesto da se silom, veštački transplantuje iz tuđine.

ŠTA JE PROBLEMATIČNO?

- Nisam zadovoljan krajem, raspletom i uopšte razrešenjem misterije i prirode fenomena. Dobrim delom je na delu sličan problem koji sam Zeliću zamerio i u "Otrovnom suncu", priči iz U ZNAKU VAMPIRA – i ovde imamo pretvaranje žrtava u monstrume, što je ovde još problematičnije, i dramaturški i idejno.

- Nije mudro što su natprirodna horor zbitija, sa duhovima zlokobne dece, stavljena naspram realnih horora daleko većih razmera, tokom NATO bombardovanja... U poređenju sa oruđima Imperije Zla koja svakog dana ruše stotine zgrada i na parčiće komadaju desetine ljudi ovi dečji duhčići sumnjive zloće i još sumnjivijih moći blede skoro do nebitnosti: prema mašineriji Novog Fašističkog Poretka oni su, neizbežno, bezubi, jadni, ne-preteći, ne-strašni. To je veliki auto-gol, pre svega žanrovski, jer je pisac podrio temelje željenog horora, relativizovao ga i sveo na nebitnu epizodu usred mnogo većeg i opasnijeg užasa. To je problem i konotativno, jer ne vidim da se time (smeštanjem u 1999.) nešto vredno značenjski dobilo. Paralela Građenje – Rušenje NBg mogla bi biti smislenija da je uopšte bilo nekog krupnijeg razaranja na NBg (tj. među njegovim višespratnicama), ali nešto se ne sećam takvih dešavanja.

- Čak i ako načas nekako apstrahujemo NATO ZLO, i pokušamo da se uplašimo tih detinjih duhova, pisac nam to otežava na još dva načina. Kao prvo, roman sadrži još jednog monstruma, ali realnog, i moćnog: serijski silovatelj spopada žene po liftovima sa špricem navodno zaražene krvi i iživljava se nad njima. Ova krajnje realna pretnja dodatno relativizuje stravu od duhova.

Kao drugo, i sami duhovi nisu prikazani kao naročito zastrašujući, niti moćni. Npr, na str. 228 čujemo:

"Nisu oni tako moćni, znaš. Ne mogu čak ni u kuću da ti uđu ako ih sam ne pozoveš... Milica nije mrtva. u komi je. Nisu uspeli čak ni tako malu devojčicu da privuku sebi."

S jedne strane duhovi koji uz sav napor snaga jedva bace jednu devojčicu u komu, a s druge – nakaza koja sasvim uspešno siluje čitav niz žena + NATO soldateska (!) koja bez ikakvog problema ubija devojčice, dečake i njihove roditelje na sve strane. Matematika je jasna...

Lepo je to što je Zelić pokušao da nam tu duh-decu prikaže sa dozom simpatije (na jednom mestu ih poredi sa "izgubljenim dečacima" iz Petra Pana), ali bojim se da tranzicija od simpatičnih pionira iz prologa u zlokobnu pretnju u ostatku romana nije izvedena vešto ni dramaturški (Zašto baš oni potpadaju pod uticaj Zla? To isto Zlo je, na samom samcitom početku, već progutalo četiri akcijaša: zašto ONI nisu postali duhovi u službi ove prokletinje?) ni žanrovski (simpatija za "monstruma" problematična je zbog proizvoljnosti motivacije kao i zbog modusa operandi, koji se ipak tiče otimanja i ubijanja druge, žive dece - a s tim je malo teže simpatisati).

- Idejno i ideološki je ovo sve konfuzno i problematično na mnogo načina, i nema se utisak da pisac ima jasan odnos prema brojnim krupnim pitanjima koja apsolutno ne može da izbegne niti da se pravi da ona ne postoje, jer ih njegov narativ sam od sebe naprosto priziva. Koja je poenta preslikavanja uspona Titoizma i građenja utopije sa poslednjom godinom Slobizma i totalnim raspadom (ne toliko režima, koji je tih dana zapravo bio ojačan opštenarodnim prkosom NATO ZLU, koliko iole normalnog života, zahvaljujući NATI)? Oba ova diktatora prikazana su u pozitivnom svetlu! U prologu, Tito je iskreno brižan za dobrobit pionira i radnika na akciji. "Mene je prosto srce zaboljelo koliko su jadno izgledali" kaže on, u razgovoru nasamo s jednim poslušnikom, i čak priznaje "mi se maćehinski odnosimo prema njima"! (str. 16) Drug Tito stvarno brine: "ta mi ne smijemo slati našu mladost da gine tamo, kako da kažem, u tom glibu, Batriću!" (str. 18) To kaže isti onaj vrhovni zapovednik koji je nemilosrdno u vodenicu za meso, bez ikakvog smisla i potrebe, poslao "našu mladost" tj. hiljade mladih Srba, na tzv. Sremski front, kada je 30.000 mobilisanih srpskih mladića poslato na 'sremsku klanicu' praktično bez obuke samo par godina pre citiranih srceparajućih Titovih reči. 

Kasnije u romanu, Slobin DB se bez ironijskog odmaka prikazuje kao slavna, neproblematična formacija. Ovde imamo, usred 1999. godine, jednog DB operativca koji kaže: "Treba razmišljati unapred. Obnoviti celu zemlju, pa između ostalog i podići novu službu" (str. 326). Takođe nam se, bez trunke ikakvog odmaka ili svesti o moralnoj dubiozi, ne samo pruža apologija dezertera nego se još, ladno, opravdava i prijateljska selekcija po principu: drugi neka ginu, ali mog prijatelja ću da zaštitim: "Video si kako je bilo, a postalo je mnogo gore kada si otišao. Ginuli smo ko muve. Đavola bih dozvolio da i ti odeš tako uzalud!" (str. 325).

- S ovim je donekle povezana i karakterizacija Ilije, glavnog junaka. Ovaj vrli policajac odluči da POBEGNE iz službe, ne čak ni da da OTKAZ nego baš da DEZERTIRA, kada jednog dana shvati da su ulazna vrata policijske stanice oblepljena plakatima umrlica kolega poginulih na Kosovu! Videvši svoj odraz on shvati da bi uskoro i njegova mogla da se nađe tu, i zato se on naprosto okrene i – ode (videti str. 106; mrzi me da prepisujem i citiram tu podužu, neverovatnu deonicu). Tako počinje njegovo skrivanje sa detetom koje ga odvodi na NBg...

Ja razumem da je piscu za zaplet bio potreban "junak" koji od nečega beži, od svih se skriva, ali – možda je mogao da mu da malo uverljiviju, smisleniju motivaciju, umesto da ga ovako naivno prikaže kao kukavicu, izdajnika i glupaka. Pa šta si mislio, delijo, da je rad u policiji samo med i mleko, tj. prebijanje finih studenata na protestima? A kad treba na Kosovo poći, onda – bežanija? 

- Romska nacionalna manjina je upotrebljena na prilično klišetiziran način (neko stroži možda bi rekao i kultur-rasistički). Ono što su Dobri Crnci u melodramama Stivena Kinga, to su Cigani u horor romanima naših pisaca: setimo se samo one smešne Ciganke-vračare kod Tuševljakovića! I ovde su oni nešto između karikature iz vica, Kusturičinih groteski i duhova-pomagača (deus ex machina) koji uskoče kad zatreba i nestanu isto tako olako, bez traga. Say CHEESE!

Ovo je dodatno problematično zato što se mogla i morala više potcrtati njihova (romska) povezanost sa nacističkim ZLOM koje ovde vaskrsava (u obličju Titovih pionira)! Oni, koji su toliko stradali za vreme Drugog svetskog rata, nisu smeli da budu tako olako svedeni na slikovite polugroteskne statiste iz neke školske predstave.

SLEDE SPOJLERI

– NE ČITAJ OVO PRE NEGO ŠTO PROČITAŠ ROMAN!!!
(selektuj mišem da bi crna slova bila vidljiva)

- Zaplet je SUVIŠE precizno zapleten i raspleten tako da ama baš svaka kukica upadne u ama baš svaku rupicu, sve se razjasni i razreši tako da ama baš sve bude raščišćeno, baš svi krivci budu kažnjeni a baš svi fini budu adekvatno nagrađeni – kao u nekom Diznijevom PG filmu. Znate ono: ko je na početku bio sam, na kraju će imati curu; kome je dete bilo bolesno, na kraju će ozdraviti; ko u startu nije imao posao, na kraju ga ima; ko je bio dobar – ostaje živ na kraju; svako ko nije bio dobar – gine; to važi i za pripadnike manjine (statiste) nad kojima niko neće zaplakati; problematični anti-junak dobija šansu za iskupljenje (žrtvovanje), itsl.

Sve je, maltene, nacrtano, tako da i najnepažljiviji čitalac može da dobije odgovor na baš svako pitanje, i to je dato vrlo eksplicitno: ništa nije ostalo u misteriji, u neodumici, u dilemi, u dvosmislici. Ovo ume da škodi, naročito u hororu, koji kao žanr ne trpi baš ovoliku dozu how convenient svetla i jasnoće i razuma. Gde je ovde pravi mrak, gde je košmar, iracionalno, ono što dovodi u dubiozu, ono unnamable, gde je thing that should not be? Nema! Bauci i babaroge su uredno proterani, a sad uhvatimo se za ruke, pa zagrljeni prema izlasku sunca, happily ever after...

- U kulminaciji romana, Ilija mora da sa sablasnom decom (dobrim pionirima iz prologa koji su posthumno postali zli) igra dečju igru "Care, care, Govedare..." kako bi povratio svog otetog sina! E, ovo već celu stvar dovodi do ivice parodije, odnosno detinjarije. Teško da bi i Stiven King lično uspeo da od te zamisli i te scene napravi nešto efektno tj. nesmešno (mada, ako ćemo realno, i sam Kralj ima mnogo takvih misguided & out of place nekongruentnosti, ali nisu morale baš one da se nekritički prepisuju).

Još gore, sve se okončava pirotehnikom u kojoj Cigani na duhove bacaju amajlije kao bombice, a naši kreću na bazenče s peskom naoružani dinamitom, što uz mnogo šarenih efekata na kraju proizvede vrhunac:

- Lebedeći duh kamiona-gas-komore na kraju ispadne odgovoran za nemrtve pionire i njihove igrarije. Ovo je, ikonografski, prilično cheesy (Zli duh Kamiona za ubijanje! MAXIMUM CHRISTINE OVERDRIVE FROM A BUICK 8 TRUCKS!), a izbor baš toga za koren ovolikog zla deluje pomalo proizvoljno u kontekstu grada koji je na svom tlu imao toliko stratišta i poprišta gnusnih naci gadarija, pa se postavlja pitanje kako to da nisu i sva ona postala "ukleta", nego samo i jedino ovo jedno mesto gde su zakopali taj jedan kamion?!

Tim pre što čak ni na simboličkom planu, kao eventualni predstavnik "tajne" koja je zakopana i zaboravljena pa se sad vraća (klasična horor formula: povratak potisnutog), taj kamion nije srećno odabran, jer takva vozila, sa auspuhom sprovedenim u zadnji deo, za "putnike" (praktično: gasna komora na točkovima), dobro je poznat momenat iz slavne naci istorije: sećam ga se, recimo, iz jednog starog domaćeg filma čiji mi naslov sada izmiče.  

Meni je žao što real life horrors nisu malo ubedljivije i smislenije povezani sa fictional (supernatural) horrors, i što ovi potonji toliko blede u poređenju s onim prvim. Mislim da je Zelić imao ovde potencijala za jedan književniji i idejniji (da ne kažem: polu-mainstream!) roman značajnijih idejnih potencijala; ovako, imamo Titove pionire opsednute nacističkim zlom koji spopadaju Miloševićevu Srbiju usred NATO bombardovanja što može biti simpatično kao neobavezno zezanje, ali se smisao i poenta toga gubi, naročito u storiji sa ovoliko problematičnim glavnim junakom: kukavica, dezerter, nepažljiv suprug (indirektno skrivio ženinu smrt), neodgovoran otac (u prvoj sceni u romanu upoznajemo ga kao budalu koja, sa detetom u autu, jurca kroz semafore i pretiče automobile radi rizičnog manevra "da razveseli dete"!) i mrtvo puvalo koje na vrlo neubedljiv način – čak i kad postane jasno da mu je dete na meti nekakvih onostranih Zala – odluči da ostane na licu mesta za koje su duhovi vezani...

Ipak, čak i takav, ovo je za srpske prilike sasvim pristojan žanrovski (horor!) roman koji će sigurno imati uspeha kod najšire publike. Uostalom, većina čitalaštva, kako žanrovskog tako i onog drugog, neće imati problema sa većinom onoga što sam gore naveo kao zamerke: ponešto neće ni primetiti, a ponešto će naprosto prihvatiti kao (za mene cheesy, a za njih sasvim normalnu) stivenkingovštinu.

Jedno je sigurno, a to su dve stvari (he he):

1) Zelić je pisac u usponu, to je očigledno ako pogledamo njegove ranije priče (u zbirci POSLEDNJA VELIKA AVANTURA), pa ih uporedimo sa značajno boljima u Skrobonjinim antologijama, a onda to sve stavimo naspram ovog u pogledu izvedbe pristojno realizovanog, mada na idejnom planu nedomišljenog romana. Zelić je otvoren i spreman da uči, očigledno je da ozbiljno radi na sebi i svom pisanju, pa zato verujem da ćemo još bolje i ozbiljnije stvari od njega tek čitati.

2) Uspeh ovog romana na tržištu mogao bi da malo šire otškrine vrata hororu, koji se do sada, kod tzv. velikih izdavača, uglavnom plasirao na kašičicu, ili na kvarno (bez pominjanja zlegukih reči "horor", "strava" ili ma šta slično)... Živim za dan kad će neko izvan žanrovskog geta najavljivati neku knjigu kao "roman strave" ili "horor roman" – a još ako ovaj bude stvarno jeziv i zastrašujuć, i-haaa...