BRAT 2 (Брат 2, 2000)

**(*)

3-

Simpatičan je taj Šalabalabanov! Lepo je iskoristio krimić da iznese jednu sasvim upečatljivu, zaokruženu i ubedljivu sliku Rusije u pokušajima da stane na svoje noge (u BRAT 1), odnosno jednu slabo-utemeljenu nacionalističku anti-američku tiradu (u BRAT 2).  

            Prvi BRAT je svakako umjetnički uspešniji, precizniji, iako se sve vreme mora posmatrati kao metafora, pošto na bukvalnom, pa čak i žanrovskom nivou – vara (da ne kažem: vređa pamet gledaoca). Pre svega, akcione scene su prilično slabe, u svim Balabanovljevim filmovima, sa vrhuncem u VOJNI (tj. RATU), gde dve grupe voze paralelno jedna s drugom na maloj udaljenosti, i pucaju sve u 16 jedni na druge, sa nimalo efekta, kao da koriste one crvenomundirske tandžare od pre 200 godina s kojima nisi čoveka mog'o pogoditi na 30 metara, a ne najsavremenije (rusko!) naoružanje!

Danjila, glavni junak u BRATU svaki krimi problem pred kojim se nađe rešava sa lakoćom koja je skoro naučnofantastična! Nema tu problema, prepreke, preokreta, komplikacije: sve ide glatko, kao u Zekinom Četvrtom Čoveku! U prvom BRATU Danjila u stan svog brata, gde ga ogrezli krimosi čekaju u zasedi, prosto uđe na sporedni ulaz (koji ovi debili, kao, ne čuvaju!) i pokoka ih ko malji deca! 

U BRATU 2 isti taj Danjila, da bi ušao u nebodersku, dobročuvanu kancelariju glavnog zlikovca, Amera, sve što treba da uradi jeste – da se popne požarnim stepenicama i tako dođe do ovoga sleđa! Pored toga, zlikovci u njegovim filmovima imaju dosadno predvidivu sklonost da se – čim ih neko samo malo pritegne – smesta rasplaču, raslinave i počnu da puze po podu moleći za milost. Gde su tu nemilosrdni vitezovi ruskog asfalta, kako su ove plačipičke uopšte postale strah i trepet pristojnog sveta?

            U drugom BRATU ima jedna "akciona" scena koja je toliko bezvezna da je (nenamerno) smešna: nigra-pimp sa svojim nigra-pajtašima krene uz stepenice da sjebe superjunaka, Danjilu, a ovaj i ne ustajući, i ne gledajući u njih (a kamoli nišaneći), provuče pištolj iza ugla, tj. iza otvorenih vrata, opali nekoliko metaka naslepo – et voila, eto gomile mrtvih crnaca na stepeništu!

            U istom filmu ima i jedna ideološki sumnjiva scena: naš neustrašivi i neprejebivi superjunak upadne u leglo zlih, i "obračun" sa njima snimljen je kao u nekoj pucačkoj video igrici iz prvog lica. Sad, u kontextu militantno antiameričkog filma, imalo bi smisla da AMERIČKI zlikovci (kao predstavnici video-game kulture) na taj način ubijaju naše dobre momke, ali obrnuta implikacija u tom kontextu zaista glupo deluje, i zapravo, rekao bih, prosto sugeriše LENJOST ili nezainteresovanost Barabanova da režira akcione scene. Uostalom, čak i u B1 on ključnu scenu – prvu asasinaciju koju izvede naš junak – "reši" tako što kamion prođe ispred žrtve tik pred ispaljivanje metka, tako da samo ubistvo i ne vidimo! 

U BRATU 2 se njegov umeren, kol'ko-tol'ko suzdržan stav iz B1 pretvara u zadrtu tiradu: njen antiamerikanizam JESTE okrepljujuć po sebi, i lagaću ako kažem da mi nije bio zabavan, u određenoj meri. Avaj, tome ipak moram da dodam da njegov antiamerikanizam deluje kao antiamerikanizam nekoga ko u Americi niti je bio (sem nakratko, radi snimanja ovog filma), niti šta o njoj zna (sem što je video u filmovima i čit'o u novinama), niti šta želi da zna: dakle, "ideje" na prvu loptu, iskrivljene, zadrte… 

...predrasude kakve sam i sam slušao po svom povratku iz USA od ljudi koji tamo nikad nisu bili, ali su (maltene bolje od mene) "znali" kako je tamo, šta je Amerika i tako to – a da, u tom pogledu, sve to nije ni blizu recimo fon Trirovom slojevitom seciranju Amerike sa distance.

            Mogao bi se uporediti njegov antiamerikanizam sa antiamerikanizmom sirotog pokojnog Rumuna, Kristijana Nemeskua (CALIFORNIA DREAMIN') – i videćete krupnu razliku između istinskog umetnika (Nemeskua) i umetnika koji se u ovom filmu svodi maltene na populističkog nacionalističkog zabavljača (Trlababalanova).

            Nemesku ne štedi Rumune: pokazuje ih kao korumpirane kukavičke šovinističke inadžije, itd. Ne štedi ni Amere, daleko od toga: svakome daje po zasluzi, ali oseća se POŠTENJE u stavu. Ne vara. Ne laže. Ne krade. Ima jasan STAV – ali taj stav niti je propovednički izražen, niti se nabija na nos, niti je simplicistički (kao kod nas i Rusa milion miliona!). Naprotiv, u KALIFORNIJI se vidi dubina uvida baš kroz svest o kompleksnosti situacije sudara različitih kultura.

            Bambalanov u B2 eksplicitno idealizuje patriotizam i rusku dušu i još explicitnije osuđuje Ameriku (onako kako je on /ne/vidi), ne samo kroz iskonstruisane situacije, nego i kroz verbalne tirade i naravoučenija tokom scene u kulminaciji u kojoj naš ruski Super-Danjila zajebe Amera a) tako što mu se prikrade požarnim stepenicama; b) pobije mu sekretarice; c) natpije ga u votki; d) pobedi ga u šahu; e) navede ga da cmizdri i puzi po podu i f) održi mu bukvicu u stilu "Šta je, Ameri? Gde vam je sad vaša moć? U parama, a?"

            Lepo je to kao sentiment, ali nije adekvatno dramaturški upriličeno, iako je BRAT 2, da ne bude zabune, u suštini dinamičan, neprestano zabavan i napadno gledljiv film koji se, uz gorenavedene ograde, ipak preporučuje za gustiranje, iako spada u "donji dom" opusa nedavno umrlog Balabanova (koji se, eto, tako pridružio prerano stradalom glavnom glumcu u oba BRATA, Sergeju Bodrovu mlađem).