Naročito mi je zadovoljstvo da najavim 38. knjigu vaše omiljene horor edicije „Poetika strave“! Nju čini zbirka priča Pusta kuća Aldžernona Blekvuda.
Podsećam: ova edicija je i započeta pre 10 godina njegovom zbirkom Vrbe (2015), a usledile su Drevna svetla, (2017) i Čovek koga je drveće volelo, (2021). Pre Orfelina Blekvuda kod nas nije objavio niko. Orfelin vam je dakle jedini pružio priliku da otkrijete ovog vrhunskog pisca u vrhunskom izboru njegovih najboljih priča, sa prikladnim ilustracijama i kvalitetnim prevodima praćenim stručnim pogovorima.
Šta izdvaja ovu zbirku od prethodnih? Dok su ranije pretežno bile smeštene u prirodu ili njenu graničnu zonu i bavile su se susretima čoveka i numinoznih sila, u Pustoj kući videćete Blekvuda kakvog dosad niste upoznali, u pričama manje-više smeštenim u urbano okruženje – ili, ako se dotaknu i prirode, Zlo u njima ne potiče iz Prirode ili Natprirode, nego iz Čoveka.
Konkretno, evo šta vam je Dr Ghoul odabrao kao najbolje od dosad neznanog Blekvuda:
- „Pusta kuća“: glavni lik i njegova tetka istražuju, usred noći, napuštenu ukletu kuću usred grada.
- „Prisluškivač“: student se useli u stan koji ima vrlo osobenog, gnusnog, onostranog „sustanara“. Ova novela spada u sam vrh Blekvudovih horor priča, a još je gadnija kad na kraju saznate ko/šta je taj „Prisluškivač“.
- „Transfer“: sudar ljudskog „energetskog vampira“ i parčeta tla koje isisava život iz svega.
- „Smit: Epizoda u pansionu“: još jedan student podstanar, ali druge muke ga more: na spratu iznad čovek zaziva neka onostrana čuda koja počnu i ovoga da ometaju.
- „Lutka“: ova novela je možda i najbolja književna obrada motiva oživele, zloćudne lutke. Jedna dadilja počne da sumnja da je omiljena igračka devojčice na koju pazi vođena malignim prokletstvom i lošim namerama.
„Prva mržnja“: ako postoji ljubav na prvi pogled, postoji li i mržnja na prvi pogled? I kako će se odnos zasnovan na njoj okončati?
„Maks Hensig, bakteriolog i ubica“: fenomenalna novela koja će vam biti najveće otkrovenje u zbirci. Ko bi očekivao da je Blekvud bio pionir psiho-triler horora o psihopati serijskom ubici, proto-Lekteru? Priča se bavi pokušajima gl. junaka, novinara, da zlikovca nadmudri, ali Maks ako je lud, nije glup...
 |
| forzec knjige |
Na kraju knjige, kao i uvek, tu je opširan, stručan pogovor dr Ognjanovića – ovog puta pod naslovom „Aldžernon Blekvud: Više je stvari na nebu i zemlji.“
Prevod s engleskog: Arijana Cvijanović Luburić i Igor Cvijanović.
Sjajne ilustracija na koricama i unutra načinila Aleksandra Dević.
Knjiga ima 264 strane, a izlazi premijerno za Sajam knjiga. Cenu i pretplatu će Orfelin obznaniti uskoro.
Podsećam vas – za predstojeći Sajam knjiga u Bg, koji počinje 25. oktobra, Orfelin će imati sledeće horor novitete:
- PUSTA KUĆA – Aldžernon Blekvud
- PESME MRTVOG SANJARA – Tomas Ligoti
i kapitalnu novu studiju dr Ognjanovića DOLAZAK HORORA – KNJIŽEVNOST.
Kao i uvek, imaću i ja neke primerke ovih knjiga, kome je slađe iz mojih ruku. Posle Sajma…
A evo kako glasi početak mog pogovora PUSTOJ KUĆI:
Aldžernon Blekvud:
Više je stvari na nebu i zemlji
„Više je stvari na nebu i zemlji, moj Horacije, nego što se snilo tvojoj filozofiji.“
- Vilijam Šekspir, Hamlet, I čin, 5. scena
Aldžernon Blekvud je rođen u strogo religioznoj porodici čija uverenja nikada nije delio, a čak ih se i bojao. „Ovaj strah od pakla i prokletstva“, kako kaže njegov biograf, „bio je gotovo opipljiv u kući Blekvudovih, a mladi Aldžernon je odrastao rastrgnut između dve sudbe – straha da su njegovi roditelji u pravu i straha da nisu.“ Njegov duboki unutrašnji osećaj da svet mora da sadrži nešto veće i bolje od onoga što je učio kod kuće i u školi naveo ga je da traga za ovim nepoznatim „drugim“. Neki uvidi u ovu oblast potekli su iz proučavanja istočnjačke misli (posebno budizma), drugi su došli iz kratkog boravka u okultističkom društvu Zlatna zora, a treći su stečeni kroz bliskost Društvu za psihička istraživanja (SPR: Society for Psychic Research). Iako nije bio njegov zvanični član, družio se s nekim ljudima koji jesu i pratio ih je u nekoliko istraživanja kuća za koje se smatralo da su uklete. Rezultati ovih intelektualnih i duhovnih potraga otelotvoreni su u Blekvudovim pričama. Sve su one izrazi pogleda na svet razvijenog u mladosti, zasnovanog ne samo na knjiškim studijama, već i na opsežnim iskustvima stečenim u najuzvišenijim predelima prirode (npr. ogromna kanadska divljina), ali u patnjama usred civilizacije (npr. sirotinjske četvrti Njujorka). Čitav njegov opus je rastrzan između ove dve polarne suprotnosti, Prirode ambivalentno preteće ali i prelepe i mistične, i Civilizacije pune šupljih ljudi, šupljih priča, banalnosti i pokvarenosti. Većina njegovih najboljih priča smeštena je u graničnoj zoni gde se ova dva regiona preklapaju – na obodima naselja, u šumarcima i brdima izvan naseobina, gde izolovani pojedinci dolaze u dodir s onostranim: nekad malicioznim a nekad numinozno-indiferentnim, što donosi sasvim osobenu vrstu jeze.
U dosadašnje tri Orfelinove zbirke Blekvudovih priča – Vrbe (2015), Drevna svetla (2017) i Čovek koga je drveće volelo (2021) – ovog klasičnog pisca strave upoznali smo pretežno u njegovom prirodnom okruženju, u šumama, pustinjama, vresištima, planinama, na ostrvima, obalama, na rekama. Sada je krajnje vreme da ga vidimo i na gradskim pločnicima, u kućama i sobama velegrada, ili bar predgrađa, i proverimo da li je to isti onaj Blekvud, kako se snalazi u tom okruženju i kako svoje preokupacije prilagođava ovom ambijentu.
Uklete kuće
Sva Blekvudova natprirodna dela mogu se grubo podeliti u dve grupe: 1) Uklete kuće, t.j. priče o duhovima smeštene usred civilizacije ili na njenoj granici sa prirodom; i 2) Ukleti pejsaži, t.j. priče smeštene u prirodu prožetu duhovima i numinoznim. Najbolje priče iz druge grupe već smo predstavili domaćim čitaocima, a sada je red da se pozabavimo onom prvom.
Što se tiče Blekvudovih priča o duhovima, one se takođe mogu podeliti u dve glavne struje: 1) Pasivna ukletost, t.j. natprirodni „snimci“ prošlih događaja koji ne interaguju sa likovima; i 2) Aktivna ukletost, t.j. uticaji duhova koji interaguju sa likovima. Idemo redom.
Mnoge Blekvudove priče o duhovima izdanci su njegovih psihičkih i okultnih istraživanja ili nude varijacije priča koje je čuo oko ognjišta i logorske vatre. Osnovni principi funkcionisanja ukletosti (opsednutosti), kako u folkloru tako i u „psihičkim“ istraživanjima, zasnovani su na verovanju da jake negativne emocije, poput besa, bola, tuge, a posebno nasilne smrti, ostavljaju snažan trag unutar zidova. Ključan za ovo je koncept „psihometrije“, što je ideja da određena mesta zadržavaju neku vrstu otiska ili psihičkog zapisa jezivog događaja, koji se zatim ponavlja pred smrtnim svedocima. U anegdotalnim svedočanstvima ovi snimci duhova obično nisu interagovali sa svedocima, nisu ih direktno pogađali, osim privremenog straha.
Priča „Pusta kuća“ je paradigmatična za prvu grupu, a takođe je dala naslov za Blekvudovu prvu zbirku (Pusta kuća i druge priče o duhovima, 1906). Zasnovana je na kući u Brajtonu koju je posetio sa jednom mladom ženom, što je bilo neobično za 1880-te kada je, kako nas Ešli podseća, „svaka pristojna mlada žena bi bila u nečijoj pratnji“. U priči ona postaje ekscentrična tetka protagoniste, ali većina ostalih detalja verna je slučaju: „Muški sluga u kući bio je zaljubljen u sluškinju. Ona mu nije uzvratila naklonost i u trenutku besa on ju je pojurio uz stepenice i bacio je preko ograde. Ovaj zločin se ponavljao svake noći.“ Iako Blekvud nikada nije video duha, ni u ovoj niti u nekojoj drugoj prilici, tvrdio je da je čuo muški kašalj dok su ulazili u praznu kuću. A to nije bio najdramatičniji fenomen tom prilikom. Postojao je jedan detalj koji je potom iskoristio u ključnoj epizodi „Puste kuće“.
----
.jpg)
.jpg)
