понедељак, 9. фебруар 2009.

THE HURT LOCKER (2008)


***
3

evo najnovijeg filma najmuškije rediteljke ikada. ako je glavni junak HURT LOCKERA navučen na adrenalin, katarina big love je navučena na muški znoj. njoj polazi za ženskom ručicom podjednako uspešno da ga uslika tj nagovesti u scenama akcije kao i da ga izazove u gledaocu koji tu akciju gleda. katarina, znojim se!
što se tiče saspensa, film je vrhunski u tom pogledu, što je tim veće postignuće budući da niti imamo neko bitnije uvođenje i upoznavanje likova kroz neke dramske scene na početku, niti se kasnije akcione i saspens sekvence primetnije razvodnjavaju 'dramskim'. mislim, ima i potonjih, ali sve što treba da znate o tim likovima vidi se u tim scenama na terenu. u tom smislu, katarina scene sa bombama tretira kao kronenberg scene sexa u CRASHU. dakle, sve što se tiče tog aspekta filma (scene demontiranja, pucnjave, akcije…) to je sve prvorazredno – šta više, retkima dostižno, i potpuno respektabilno. katarina je uspela da me iz uobičajene poze blaziranog kritičara koji je sve to već odavno video i sve unapred zna šta će i kako će biti pussywhipuje u poziciju 'običnog' gledaoca koji strepi šta će dalje biti i potpuno je u vlasti reditelja. u početku je to malo neprijatno za muškog gledaoca, da bude u tolikoj vlasti jedne takve dominatrix, ali vremenom se navikne i prepusti. s katarinom ste u sigurnim rukama!
znači, 2 sata su proletela ko ništa, i uživao sam u svakom minutu. imponovala mi je ta minimalistička, svedena karakterizacija kroz akciju, uživao sam u saspensu, u egzekuciji tog saspensa, zabavljao se s tim likovima, verovao im, osećao njihov znoj, sećao se vojničkih dana… i divio činjenici da je katarina uspela da tako prirodno i živo otelotvori sve te vrlo muške momente, ne samo akciju per se, nego i te detalje male bondinga, njihove razgovore, nadmetanja, podjebavanja, sitnice – koje jesu tu pre svega zahvaljujući scenariju (koji je piso muškarac) – ali su oživljene isključivo zahvaljujući tome što je reditelj(ka) prisustvovala snimanju, radila s glumcima, i sve to inscenirala tako da se oseti sve što treba da se oseti. katarina je a man's director!
svi ostali detalji su takođe top notch: odlična kamera, scenografija, efekti maske, pirotehnika – sve je to ne mož' biti bolje, i doprinosi da priča i likovi koji već ubedljivo dišu budu još uverljiviji i upečatljiviji – sve do poslednjeg statiste i deteta glumca. ovo je film kome se veruje. katarina ume da laže!
i to je sve lepo, ali u filmu sa ovom temom (rat u iraku: zapravo, ne toliko rat u smislu frontova i ofanziva, nego rat nerava, nadmudrivanje između domaćeg pokreta otpora i američkog okupatora) neizbežan je politički momenat. prosto, ne možemo se praviti da on ne postoji, ili da je nebitan, iako se film njime ne bavi. štaviše, njegovo odsustvo iz filma je vrlo rečito. niko se ovde ni verbalno ni implicitno ne upita: šta ćemo mi ovde, koja je poenta svega ovoga, imamo li pravo da ovde bilo šta radimo, bilo koga upucavamo, koji ćemo đavo u ovoj pustinji desetinama hiljada kilometara daleko od amerike? ovaj film, kao i većina slično-tematskih američkih proizvoda, PODRAZUMEVA da je američko prisustvo u iraku, i sve što oni tamo rade, najnormalnija stvar na svetu, i pretvaraju se da se 'samo' bave svojim dramama i pripovestima bez primesa politike. sorry, folks, ali ne može to tako.
ovaj film – hteo on to ili ne, nebitno je – duva u istu svirajku sa bušom i klikom, i mada se (vrlo implicitno) mogu videti majušni tragovi 'kritike' militarističkog duha, THE HURT LOCKER je ipak, i pre svega, apoteoza one fraze: 'a man's gotta do what a man's gotta do'. to je kredo gl. junaka, ali i svih ostalih: oni nemaju ideologiju, nemaju agendu, nisu ni dobri ni zli, oni su obični all american boys koji su došli u irak jer ima je ujka sem reko da tako treba, a oni o tome niti razmišljaju niti filozofiraju. oni su ljudi od akcije. oni su profesionalci. međutim, ta idolatrija 'profesionalaca' je oduvek bila ideološki opasna. jer, u krajnjem saldu, svodi se na idealizovanje ljudi-robota, androida, nemislećih polutki mesa spremnih da ih neka njima nebitna ideologija svede na topovsko meso. da, inteligentan gledalac će MOŽDA pred kraj filma zapaziti da je gl. junak, 'navučen na rat kao na drogu', prilično SJEBAN tom svojom adikcijom, i da su prospekti i njegovog odnosa sa ženom, i sa detetom, pa najzad i prospekti njegovog preživljavanja, prilično slabi. ali kritika takvog odnosa prema bližnjima, prema sebi, prema životu uopšte, krajnje je sumnjiva i implicitna (if any) jer se svodi na privatnu patologiju tog junaka. ali – da li je RAT produkt privatne patologije, ili je produkt određenih interesa koji manipulišu nizom privatnih patologija – upravo tim androidima koji su se navukli na rat, koji ne mogu bez smirisa napalma ujutro, koji udišu vatru i bljuju krv a onda stanu ili čučnu pod tuš u punoj opremi, speru sve sa sebe, i idućeg jutra se vrate po novu dozu napalma, bombi, baruta, metaka, krvi i znoja.
da skratim filozofiju, THE HURT LOCKER je film koji će se sigurno veoma dopasti i bušu i svakoj živoj vojničini, od najviših generala do najnižih redova, prašinara: svi oni će ga gledati sa udivljenjem, možda sa ponekom skrivenom muškom suzicom u oku dok misle u sebi: "tako je, katarina! baš je tako! sve si tačno prikazala! to je to! a man's gotta do what a man's gotta do! hell, yeah!" film se, čak, može koristiti u regrutne svrhe, za navlačenje novih adikata na rat; može se puštati o većim nacionalnim praznicima za podizanje morala: ovo je uostalom jedna realistična priča o paklu kroz koji 'naši momci' prolaze u toj jebenoj pustinji među tim pokvarenim nehumanim sand niggerima, tim crnomanjastim zlikovcima čijoj mašti nema kraja kad treba smisliti što podmukliju paklenu spravu za dizanje nevinih (američkih, i šire) života u vazduh. ('realistična je, naravno, ako zažmurimo jednim okom na sve one elipse i neizrečene stvari koje ambijent i zaplet nameću.) u tom pogledu, prikaz 'druge strane' u ovom filmu jedva je za nijansu ili dve iznad onih somalijskih zlikovaca iz skotovog BLACK HAWK DOWN. jedini dobar arap je mrtav ili imobilisan arap - ili barem na bezbednoj udaljenosti. bar 100 m od najbližeg amera, minimum. ne kažem da je katarina sve ovo svesno sprovela – ali to je pristup implicitan u scenariju, koji je ona kao pravi 'profesionalac' koji ne postavlja suvišna pitanja, dosledno sprovela.
nevezano za ideologiju, šta se zapravo htelo nagovestiti tim motom koji kaže da se neki ljudi mogu navući na rat kao na drogu? je li ovo antiratni film? je li ovo kritika rata u iraku? teško. mada akcija ovde nije debilno glorifikovana kao u nekom rutinskom filmu sa brusom vilisom, ona je ipak prikazana kao cool stvar za Prave Muškarce. pičkice možda imaju neki problem s tim, ali Real Men ™ su u tome ko ribe u vodi, i katarina im daje njihov fix.
ovo je film posvećen svim pravim mišićavim znojavim muškarcima out there koji ne filozofiraju mnogo, nego rade šta im se kaže –ako zatreba i s glavom u torbi- kao pravi profesionalci. imate problem s tim? pričajte s katarinom!

5 коментара:

  1. Moje slutnje su, sudeći po ovom tekstu, tačne. Zbog toga nisam ni skinuo Hurt Locker kad se pojavio, mada volim Katrinin beskompromisni stil. Al' sam nanjušio tu uobičajenu američku "we're just doing our job, no questions asked" apologiju zločina. Zašto se to razlikuje od nacističke "postupali smo po naređenju" odbrane kad su ih isterali na sudove? Po mom mišljenju, nema nikakve. Razlika je samo u tome što su nacisti izgubili rat pa im se mogu držati moralne pridike, a Ameri snimaju filmove sve u šesnaest.

    Naravno, postoji i neizbežni ugao posmatranja iz Srbije u kojoj i po kojoj svaka budala može da pljuje zbog genocida, a zbog događaja koji su se odvili pod veoma sumnjivim okolnostima. Od strane mezimaca iste te Amerike. I sad bih, kao fol, trebalo mirne duše da gledam ovo, ma koliko dobro bilo simljeno. Okej, ne kažem da neću, gledao sam i Black Hawk Down, gledao sam i Trijumf volje, ali bojim se da ću apologiju okupacije zbog interesa krupnog kapitala gledati kad ne budem imao pametnija posla, a to verovatno neće biti toliko skoro.

    ОдговориИзбриши
  2. Evo experimenta: zamisli da je bar nekim Srbima (a pre svega kosovskim) dovoljno stalo do Kosova da su spremni za njega i da ginu za njega, ili kao ne to, a ono barem da ubijaju okupatore i lokalne zlikovce u 'terorističkim' napadima. Bilo kakva vrsta pokreta otpora nakon što su Okupatori došli na Kosovo da štite Ujka Semovu drogu. I zamisli sad 'dramu' o profesionalcima koji su tu došli da razminiravaju i otherwise čiste teren koji su buntovni Srbi začinili da malo zaprže čorbu zlikovcima.
    Da li bi TO mogao da gledaš 'samo' kao akcioni film, 'samo' kao dramu o nekim ljudima koji nisu ništa krivi, koji su puni vrlina, požrtvovani, dobri drugari, posvećeni poslu, junaci, svakog dana s glavom u torbi. Nikoga oni ne mrze, šta više, povremeno malo šutiraju fuzbal sa srpskim dečacima u okolini baze, kupuju od njih piratske DVD-e, daju im poneki dolarčić da im se nađe...
    Ko to može, zaista ima ozbiljan problem sa percepcijom i mozgom.
    Isto važi i za HURT LOCKER: kolko god to bio odlično napravljen film, on služi ZLOJ AGENDI, po čemu je katarina takođe bliska jedinoj drugoj velikoj rediteljski u istoriji filma, leni rifenštal.

    ОдговориИзбриши
  3. Heh, kad tako postaviš stvari, onda HL ima potencijal da ovde bude blokblaster bez premca jerbo je taj tvoj "problem sa percepcijom" veoma česta pojava. Ali, to je već neka druga tema.

    S ovim u nekoj širokoj vezi, ponoviću moju staru ideju koju sam spominjao i na ZS. Neće za srpsku kinematografiju biti katarza delo koje će nas ispolivati pepelom u duhu... kako se to kaže... suočenja sa prošlošću. U Srbiji bi katarza bila da se snimi srpski Rambo sa antiklimaksom jer će njegova vojska biti poražena i zalud mu trud. Štaviše, razmišljao sam kako bi taj srpski imao ubitačniji završetak od Džonovog povratka kući (u četvrtom delu), pošto bi ovaj naš morao da ostane da živi u strahu od Haga.

    Do tog antiklimaksa, bio bi to manje-više standardni action flick: neprijatelj ružan, prljav i zao, bez ljudskih atributa koji bi mogli izazvati saosećanje, a ovaj naš krlja jer je, jbg, mobilisan, tu je gde je, job gotta be done. Još razmišljam u koji bi ga od skorašnjih ratova mogli utrpati. Šiptare bi bilo najlakše upakovati u gorenavedeni kontekst, ali mislim da bi akcioni junak dobio neku dublju dimenziju ako bi ostao da se bori u Slavoniji, gde je bilo masovnih dezertiranja itsl.

    ОдговориИзбриши