**(*)
3-
posle neoprostivo (?) dugog odlaganja naterah se da najzad odgledam i poslednji klasik horora koji do sada nisam. iako film imam u svojim šakama već godinama, odlagao sam gledanje isključivo zato što smatram njegovu premisu (dakle, i novelu r.l. stivensona, i filmove po njoj) stravično neinteresantnim i prevaziđenim – daleko više od drugih klasika horora. dok se, recimo, i 'frankenštajn' i 'drakula' i 'čovek-vuk' pa čak i 'mumija' bave temama i pitanjima koji su i dan-danas aktuelni, ili barem to u pametnim rukama mogu biti, sam koncept džekila/hajda je beznadežno zastareo: to je produkt viktorijanske engleske koji nema šta da traži u XX veku – bar ne u svom osnovnom, nerazrađenom obliku.
pored idejnih razloga, postoji još jedan važan razlog zašto I couldn't care less za bilo koju verziju džekil/hajd priče – a to je taj da je, od svih gorepomenutih horor-arhetipova, ovaj ikonografski najsiromašniji, filmski najnezanimljiviji. obrni, okreni, sve se svodi na gomilu ljudi u frakovima i cilindrima koji ubeskraj kenjaju u svojim viktorijanskim sobama, uz povremenu ekskurziju na maglom-obavijene ulice, i plaše se i najmanje, čak i slučajne transgresije u tzv. 'božji domen'. nema tu nimalo frankenštajnovske prometejštine niti drakulinskog satanizma, nema tu ni pompeznih gotskih zamkova ni velelepnih laboratorija (ova džekilova je kao malo razrađeniji pribor za dopunsku nastavu iz hemije tamo nekog osnovnoškolca!), nema ni velikih šuma ni zanosnih vampirica ni larger-than-life romanse… u suštini je to jedna banalna i kukavička pričica za malograđane, prožeta upravo malograđanskim vrednosnim sistemom koji podržava represiju i brani je od pokušaja probijanja granica tzv. 'dozvoljenog'. dž&h je jedna retro pričica u najgorem smislu reči.
a verzija iz 1931. –koja se, usput, smatra najboljom, a najverovatnije i jeste- savršeno to ilustruje. kad skinemo sve maske i šarene trakice, u svojoj esenciji to je priča o (nesposobnosti) potiskivanja, i lošim posledicama koje nastupe onda kada sexualni impulsi nisu adekvatno sublimisani. džekil u ovoj verziji od sebe pravi majmuna zato što je toliko zagoreo da ne može da dočeka venčanje sa svojom koktizerkom (ovo se dešava u vreme a) kada je otac morao da dopusti ćerkino venčanje; i b) nije bilo sexa pre venčanja!). zbog toga, on popije bućkuriš –navodno izumljen kako bi očistio kukolj ljudske psihe i od nas načinio anđele od čistog i hranljivog žita naših umova- koji za posledicu ima upravo to da ga pretvori u majmunčinu koja će da uradi sve ono što fini gospodin džekil nema mudašca, odnosno - da obljubljuje kurvice po soho-budžacima.
naravno, zabavno je to koliko je ova verzija over-sexed, više nego ijedna druga legitimna koju sam do sada video (kažem, legitimna, jer ne bih računao skoro soft-porn EDGE OF SANITY, onu bruku sa našminkanim tonijem perkinsom kao uspaljenim docom koji kolje droce). pre svega, u narativnom smislu, doktorova uspaljenost je explicitno navedena kao okidač za sranja koja nastupe: kad mu nevestin otac zatvori put ka legalnom pražnjenju, džeki je prinuđen da prijemnik za svoje istresanje nađe drugde, u naručju prostitutke, dakle u oblasti 'ilegalnog' (čime se, istovremeno, ustoličuje reakcionarna dihotomija Madona/Kurva – ako je madona nedostupna, idemo kod kurve)! njegova frustracija pred zabranom nevestinog oca (koji traži da se venčanje desi na godišnjicu NJEGOVOG venčanja, što se pada za nekih 8 meseci) zaista je komična – džekil je kao mladi majmun kome su stavili elektrode na kurac tako da dobije elektrošok svaki put kad samo pipne genitalije. nema pipanja, džeki! budi dobar. čekaj.
pošto su džekilu muda poplavela od čekanja, on se, rekoh već, pretvori u explicitno majmunoliku kreaturu (sa kupom nalik gorilinoj na vrhu lobanje, sa gustim čupavim obrvama i čekinjama obraslim licem te, naravno, dlakavim šakama hroničnog masturbanta). time on zbaci glatku i ljupku masku uglađenosti i ogoli svoje pravo JA…
u ikonografskom smislu jedna od prednosti ove verzije je ta što je snimljena pre zloglasnog hejsovog koda, tako da su pojedine erotske aluzije gotovo neverovatne za videti u jednom filmu iz tog doba: ne samo što su dekoltei kod ženskinja naglašeni, nego su i stavljeni u prvi plan, kada hajd grli svoju srebroljubivu kurveštiju – koja je, u prvoj sceni u kojoj je vidimo, evidentno gola ispod tanke pokrivke, a kad ustane da zagrli džekila, vidi se na tren parče sise kakvo je bilo nezamislivo u 'pristojnim' filmovima tog perioda!
na žalost, iako se može učiniti da ovaj film zapravo osuđuje viktorijansko (a indirektno i protestantsko) puritanstvo pokazujući direktnu vezu između potiskivanja i monstruoznosti, on zapravo –kao i skoro svi američki horori nastali pre 1960-te – služi za podupiranje dominantne ideologije i za osnaživanje statusa quo kroz svoju napadno reakcionarnu moralnost i kroz podvlačenje zabrane bilo kakve transgresije izvan sistema 'respektabilnosti' ustanovljenog na skoro nepodnošljivom potiskivanju i prikrivanju. njegova idejnost je banalno pojednostavljena ili-ili situacija, i korene vuče upravo u precenjenom, bezveznom stivensonovom klasiku: ili ćeš biti džekil, ili ćeš biti hajd. nema sredine, nema kompromisa, nema alternative. ako nećeš da budeš uštirkani džentlmen, bićeš neotesana majmunčina. pokazujući da je 'jedina' alternativa uštirkanosti zapravo evolutivni korak unazad – prema gorili – dž&h nam kao 'spas' nudi status quo, i gorko zadovoljstvo time što imamo. možda nije bog zna šta, možda nije baš prijatno, možda mora malo da se čeka, potiskuje, zadržava – ali barem ne dovodi do tako drastičnih involucija kao nesrećni, tužni primer dr. džekila.
u filmofilskom smislu, ovo je iznenađujuće moderno režiran film, sa fascinantom upotrebom 1st person kamere u uvodnoj sceni (uključujući i jednostavan, ali ipak ingeniozan trik sa ogledalom), sa neočekivano fluidnom i pokretnom kamerom i dinamičnom montažom, te sa sasvim prihvatljivom glumom (imajući u vidu dominaciju teatralnog pristupa u toj fazi holivuda), pri čemu je fredrik marč zaista odličan. njegova uloga postavila je temelj ne samo za ostale tumače ovog lika nego i za druge slične likove koji trpe metamorfoze (recimo, nesumnjive su sličnosti sa goldblamovom ulogom u MUVI). koliko god neke od tih grimasa današnjem gledaocu delovale komično (pored ostalog, jer su neumorno parodirane tokom grdnih decenija prošlih od tada) ovo ipak jeste velika uloga i veliki podvig, i sasvim zaslužen oskar za marča, koji je sve do SILENCE OF THE LAMBS i MISERY bio jedini horor oskar za glavnu ulogu.
sa opravdanom titulom klasika žanra, mamulijanov dž&h je jedan zanimljivo i dinamično režiran film svakako vredan gledanja, uz svest o njegovim ograničenjima i prevaziđenostima koje se pretežno tiču zamorno-puritanske perspektive koju nameće (dok nas istovremeno vizuelno napaljuje svojim razdrljenim damama)! tako se i na planu formu ogoljava suštinska hipokrizija ove potke: mamulijan nas napaljuje golotinjom koju implicitno proglašava putem do prokletstva, i usađuje u nas krivicu zbog užitka u onome što nam prikazuje. u tom smislu, to je jedan od temeljnih primera klasične holivudske formule – senzacionalizam, sa 'poukom'. sise i nasilje – s pobožnim naravoučenijem. cirkus – u obrazovne svrhe. zabava – ali edukativna.
Нема коментара:
Постави коментар