DJAVO

preveo Dejan Ognjanović iz knjige

The Encyclopedia of Witchcraft and Demonology (Bonanza Books, 1959),

autora Rosela Houpa Robinsa (Rossell Hope Robbins)

objavljeno u GRADINI, temat o DEMONOLOGIJI

Gradina br. 16, Niš, 2006.

Reč ‘Đavo’ označava personifikaciju vrhovnog zla, neprijatelja hrišćanskog Boga. Kada se, pak, koristi u množini, ‘đavoli’ su sinonim za demone ili zlodeje, zloćudna bića natprirodne moći, tako da Đavo (velikim slovom), ili Belzebub, postaje ‘princ đavola’ (Mateja, xii.24).

            Reč Đavo potiče od grčkog diabolos, od koga potiče italijanski diavolo, španski diablo, i francuski diable, a prvobitno znači tužitelj ili krivokletnik.

            Kada su Stari Zavet prevodili na grčki, egipatski jevreji iz trećeg veka p.n.e. koristili su reč diabolos za hebrejsku satan, koja je označavala anđeoski entitet čija je funkcija bila da testira čovečju vernost Bogu. On nije bio zao, već je zao postao identifikacijom sa njegovim dužnostima. Tako je satani data vlast da nanosi patnju Jovu (Jov i.6-12; uporedi I. Hron. xxi.1). Kada je ovo grčko ‘Petoknjižje’ Starog Zaveta prevedeno na latinski, diabolos je postao diabolus (u ranim prevodima), ili Satana, u standardnom tekstu Vulgate (izuzev u Psalmu cix).

            Međutim, u Novom Zavetu je grčka reč satanas korišćena da označi nešto drugo, ne protivnika čoveka (poput Jova), već protivnika Boga, kao u primeru sa Hristovim kušanjem na gori: ''Ukloni se odavde, Satano'' (Mat.iv.10). Kroz ceo Novi Zavet, satanas je značio Đavo, i u Otkrovenju xii.9 opisan je kao ''veliki zmaj... ta stara zmija, nazvana Đavo, i Satana... izbačen pod zemlju, a njegovi anđeli... s njim.''

            U engleskim prevodima, hebrejsko satan iz Starog Zaveta kao i grčko satanas iz Novog Zaveta su, prema latinskoj verziji, oboje prevedeni kao Satan (izuzev Viklifovog prevoda Psalma cix, gde je upotrebio reč 'đavo' /devil/). Tako su dva različita koncepta sjedinjena, navevši mnoge da pogrešno poveruju da je hrišćanska ideja zlog polu-boga bila poznata Jevrejima pre vavilonskog zarobljeništva, dok se ideja o arhi-neprijatelju začela tek kasnije, pod persijskim uticajem.

            Naredni korak je izjednačio đavola sa demonom, iako su prvobitno te reči bile različite. Grčka reč demon označavala je duha zaštitnika ili izvor inspiracije, i ponekad se u ovom smislu koristi u engleskom (spelovano kao daemon), kao kod Šekspira... Ali grčko Petoknjižje je koristilo reč demon za hebrejske reči koje označavaju osvetoljubive idole (schedim) i dlakave satire (seirim) kao i za ''uništitelja'' u poznoj priči o Tobitu, koji je ubio sedam Sarinih muževa pre nego što ga je savladao anđeo Rafael (Tobit vi.14; viii.3). Vulgata je grčki latinizovala u demon ili demonium. Engleska Autorizovana Verzija (1613) je oba termina prevela kao 'đavo' (devil), ali je Viklif ponekad takođe koristio staru anglosaksonsku reč fiend, koja znači neprijatelj. Revidirana Verzija (1881) je ubacila reč demon u Deuteronomiju i Psalmima, ali je zadržala izraz 'đavo' u Novom Zavetu.

            Tako su prvobitno različite vrste duhova ujedinjene putem uzajamno zamenjivih prevoda kao đavo, demon, neprijatelj (fiend). Svi ovi termini devolvirali su u Satanu, koji je u sebe poprimio sve biblijske reference na bilo kog neprijatelja Boga, od zmije iz Postanja (iii), vladaoca suparničkog kraljevstva zla (Enoh), do ''kneza moći iz vazduha'' (Ef.ii.2). Kao dodatak tome, Đavolu su data imena: Belzebub, ''glavni među đavolima'' (Luka, xi.15); Asmodej, ''zloduh'' iz legende o Tobitu (iii.8); Apolion, ''anđeo bezdane jame, čije je ime na hebrejskom Abadon (uništitelj)'' (Otkr.ix.11); Behemot i Levijatan (Jov xl.15; xli.1); Belial (II Kor.vi.15); ili Lucifer, ime kojim su patristički autori nazivali Satanu pre pada (Iza.xiv.12). Doktori demonologije izumeli su različite persone za svako od ovih imena, i od ovih primera načinili i imenovali legije novih đavola.

            Čovek sačinjava svoja božanstva, dobra ili zla, prema sopstvenom liku, a rezultat zavisi od faze njegovog ličnog razvoja i doba u kome živi. Koncept hrišćanskog Đavola je pretežno učvršćen od strane tzv. pustinjskih otaca, pustinjaka iz egipatskih pustinja, u trećem i četvrtom veku, koji su iz delova svojih halucinacija i prisećanja na zamenjene bogove (poput Pana sa rascepljenim papcima) sastavili vizualizaciju Đavola kao grotesknog čoveka. Đavola je legalizovao Koncil u Toledu 447. godine i potonji autori su dodali vrlo malo novoga.

            Ali ovi rani hrišćani nisu uvek zamišljali đavola u ljudskom obliku. Na primer, u Žitiju Sv. Antonija (oko 360 g.n.e), pripisanom Atanasiju, đavoli se pored obličja crnog dečaka i džinovskog muškarca prikazuju u obilju drugih obličja. Oni dolaze kao ''zver nalik čoveku sa nogama i stopalima kao kod magarca'', i kao leopardi, medvedi, konji, vukovi i škorpioni. ''Lav je rikao, u nameri da napadne, bik kao da će napasti rogovima, zmija uzmigoljena.'' Obličja golubice i jagnjeta, kao sveti simboli, bila su zabranjena. Đavoli su često menjali oblik, ''uzimajući pojavu žena, divljih zveri, puzavih stvorova, džinovskih tela i trupa vojnika... drugi put bi uzeli pojavni oblik sveštenika i oponašali govor svetih ljudi.'' Najopasnija manifestacija đavola bilo je njegovo pojavljivanje kao anđeo, užasni ''đavo usred dana'' iz Psalama; takva je bila sumnja koja je Sv. Mariju uplašila prilikom Blagovesti.

            Uopšteno, đavoli su bivali praćeni velikom halabukom, ''zvucima i vikanjem nalik uznemiravanju obesnih mladića ili razbojnika'' (Žitije Sv. Antonija) ili ''otegnutim plakanjem beba, blejanjem ovaca, mukanjem volova... rikanjem lavova, bukom čitave vojske'' (Jeronimovo Žitije Sv. Hilari, oko 390 n.e.). Atanasije potvrđuje da su đavoli dolazili i odlazili po volji, iako su vrata i prozori bili zatvoreni. Često su ispuštali ogavni smrad, a Sv. Hilari je tvrdila da može ''odrediti prema mirisima tela i odeće... kojim je demonom... pojedini čovek bio mučen.''

            Drugim prilikama, đavo nije sebi sačinjavao telo iz vazduha, već je opsedao čoveka ili životinju, kao u priči o đavolu po imenu Legija koji je ušao u gadarenske svinje (Marko, v). Mihelis Pselus je govorio o demonima što žive pod zemljom, nesposobnim da podnesu jaku hladnoću i jednako nesposobni da izdrže sunčeve zrake, koji su tražili ''sklonište i smeštaj u telima zveri''. Žitije Sv. Hilari opisuje egzorcizam takvog đavola, smeštenog u telu kamile.

            Pselus je elaborirao vrste đavola, i ustanovio šest tipova, prema mestu habitacije, da li su u vazduhu ili na moru, itd. U praksi ovakva vrsta klasifikacije nije imala velikog značaja za praksu veštičarstva i otkrivanja veštica. Sudije nisu bili načitani teolozi niti advokati koji bi razlikovali takve finese, i đavo je za njih i njihove zatočenike bio vrlo ljudski. Koliko ljudski vidi se u izveštajima o dve glavne vrste đavola koje se javljaju na suđenjima, muški Inkubusi i ženski Sukubusi, ponekad se ukazavši u obliku životinje (jarca), ali gotovo uvek u ljudskom obliku.

            PS: ovo je priprema za moj rivju filma DEVIL (2010)...