недеља, 28. август 2011.

Estetika srpskog filma: lokalno, prevaziđeno, dosadno

            Današnji PRESS MAGAZIN (dodatak u okviru nedeljnog izdanja PRESSa) bavi se novijim srpskim filmovima, a povodom izbora našeg kandidata za Oskara. Za ovaj magazin, u tekstu koji potpisuje Stanko Stamenković, govore: kritičari Dinko Tucaković i Dejan Ognjanović, reditelj Mladen Đorđević i izvesni Zoran Janković, poznatiji kao "Džindžer".
            Izgleda da je moj strog ali pravedan osvrt (neko zloban rekao bi: pljuvačina!) na recentno stanje (neko bi rekao: sranje) u srpskom filmu bio ovom magazinu naročito zanimljiv budući da su iskoristili 92% onoga što sam kao odgovore poslao i čak deo toga stavili u naslov teksta.

            Ipak, kako to biva, za novine se odgovori skoro uvek skraćuju i edituju zbog prostora i drugih razloga (ne zbog cenzure, bar ne u ovom slučaju!), prosto tako mu to ide. Ako hoćete da pogledate verziju koja je izašla u novine, evo je onlajn ovde!
            Vrlo neznatno duža i drugačija, uncut verzija mojih odgovora, nalazi se odmah ispod. Jedina zaista krupna razlika u odnosu na objavljenu jeste ta što je deo u kome govorim o SRPSKOM FILMU editovan na način da sad ispada da se meni TILVA ROŠ dopao više od SF-a!
Kao što će se videti iz mog originalnog odgovora, ja sam govorio o festivalskim uspesima tri konkretna filma, u kom kontekstu je jedino SF donekle relativizovan, jer se on od ta tri najmanje pretrgao sa nagradama, a to što je dobio on je kaunterbalansovao grdnim kontroverzama, zabranama, otkazivanjima u zadnji čas, hapšenjima festivalskih selektora zbog tog filma (!) i sličnim rabotama koje pomalo relativizuju priče o njegovom festivalskim uspesima. Eto, samo da to bude jasno.
Svi ostali moji odgovori su u stilu "Doš'o sam ovde da žvaćem žvaku i da isprozivam sve živo. Ups! Nestalo mi žvake!" pa da krenemo:



Za Press
Dejan Ognjanović, filmski kritičar 

1) Šta misliš o ovogodišnjim srpskim kandidatima za Oskara? Imaš li svog favorita?
 
---SRPSKI FILM on Times Square---


            U ovoj osrednjoj ponudi moji favoriti su Neprijatelj Dejana Zečevića i Tilva Roš Nikole Ležaića. Ujedno mislim da su to jedini naslovi u datoj ponudi koji imaju ozbiljnije šanse da prevaziđu lokalne okvire i da komuniciraju sa inostranim gledaocem – ili kritičarem. Naša kvazi-kinematografija je u poslednje vreme slaba čak i u lokalnim i regionalnim a kamo li u međunarodnim okvirima, što se vidi i kroz odsustvo ozbiljnijih nagrada na velikim svetskim filmskim festivalima. I ne samo što ne dobijamo nagrade, nego nas sve ređe uopšte ima čak i po principu "važno je učestvovati". Retko se nalazimo na svetskoj mapi.


2) Da li je neki film koji vredi nepravedno zapostavljen?

            Živo me zanima koji su to "traženi uslovi američke i srpske filmske akademije" koje novi film Miše Radivojevića, Kako su me ukrali Nemci, nije zadovoljio. Po meni, radi se o ubedljivo najboljem srpskom filmu koji se pojavio u poslednjih godinu dana.


3) Možeš li da uporediš situaciju u srpskoj kinematografiji danas i pre, recimo, deset ili 20 godina?

            Još uvek vučemo teret nekih ključnih nerazrešenih problema, koji su u proteklom vremenu dodatno unazadili stanje u našem filmu: bioskopi su još više propali ili su pozatvarani u odnosu na ionako loše stanje pre deceniju dve; zakon o kinematografiji još nije usvojen; problematične komisije sumnjivo dodeljuju novce za beznadežno loše projekte, a neretko biva da se i dodeljeni novci – ne uplate ljudima koji su ušli u snimanje računajući na njih. Ukratko, nestručnost, javašluk i negativna selekcija dominantne su odlike u institucijama koje bi ovde trebalo da se bave filmom, što se odražava i na to malo proizvedenih, sve slabijih i nebitnijih filmova kojima polagano i domaća publika okreće leđa a inostranu nemaju baš ničim da privuku. 
Naravno, ima manjih izuzetaka – doslovno incidenata – da pojedini mladi autori, nasuprot svim podmetanjima i preprekama na domaćem terenu postignu značajne uspehe u inostranstvu: dokaz toga su nagrade koje su, istina na manjim festivalima, dobijali Život i smrt porno bande Mladena Đorđevića i Tilva roš Nikole Ležaića, pa donekle i pohvale i kontroverze koje je proizveo Srpski film Srđana Spasojevića. Sva tri naslova nastala su u gerilskim, niskobudžetnim uslovima, ili u sopstvenoj produkciji, kao u slučaju Spasojevića, i to je izgleda jedini način da danas u Srbiji nastane nešto što će se izdići iznad palanačkog mentaliteta koji vlada srpskim filmom.


4) Ima li istine u tome da su se u Srbiji snimali bolji filmovi u toku devesetih, kada je država bila u katastrofalnom stanju, nego danas?

            Bojim se da ima, ali moram reći da mi se čini da smo u to vreme još i imali kakvu-takvu državu, koja je čak i usred tadašnjeg ludila bila naklonjenija kulturi, što se za ovo danas malo teže može reći. Drugim rečima, devedesetih je država bila u katastrofalnom stanju, a danas imamo državu-kao-katastrofu čiji je "učinak" za kulturu ravan elementarnoj nepogodi.

5) Do sada se srpski film nije puno pokazao kod američke akademije? Koji su razlozi za to?

            Naprosto, i tematika i estetika većine novih srpskih filmova beznadežno su lokalni, ograničeni, prevaziđeni, van svih svetskih tokova i sa vrlo tankom ili nikakvom vezom sa sopstvenom tradicijom. Odlikuju se jeftinim šotrijanskim populizmom i otužnom smokijevskom i koljevićevskom patetikom, a sve najčešće završava nenamernim trešom... Naše filmadžije slabo vole a još slabije poznaju film, često snimaju udvorničke "drame" za koje misle da će proći na stranim festivalima (što se gotovo nikad ne dešava) i naprosto prave filmove koji su na globalnom planu – efemerni, lokalni, nemušti, staromodni, dosadni, banalni, prozaični, bez ikakvih trajnih vrednosti. Ukratko, ništa iz ovogodišnje ponude nema razloga da mašta o Oskaru.

 
            PS: 
Što se tiče mog pojavljivanja u novinama, vredi pomenuti da je 20. avgusta izašao tekst o snuff motivima u savremenom srpskom filmu u slovačkom časopisu HLAS L'UDU (to jest njegovom dodatku za kulturu i umetnost Obzory) by Dragan Karlečik i Janko Takač. U ovom tekstu se moj roman NAŽIVO ističe kao svojevrstan prethodnik PORNO BANDE i SRPSKOG FILMA u smislu pionirskog uvođenja tematike snuffa u okvire srpskog horora.

            Uz malu pomoć Gugl Translejta, i uz moje manje korekcije, u tom tekstu se pored ostaloga kaže (prevod je na engleski, jer kad se guglovodi na srpski, rezultat je značajno besmisleniji):

"In addition to direct experience of war and media manipulation of the '90s years as a seminal inspiration for Serbian film and Life and death of a porn gang figures a lesser-known novel, by Dejan Ognjanović, NAŽIVO (IN VIVO) from 2003. Film adaptation of the novel about a snuff film collector whose search for VHS tapes in Kosovo leads him to the outer limits of human experience in the year 2007 failed (because of a conflict between Ognjanović and director Mladen Djordjevic), but the idea remained with the young writer and sooner or later had to be realized in one of his scenarios."
           
            U narednim danima biće obznanjena još tri moja nova intervjua koje sam dao za vrlo različite medije iz Srbije, Hrvatske i Makedonije. Stay ćuned.

4 коментара:

  1. Svaka ti je na mestu! Najbolje ti je ono "država-kao-katastrofa". U glavi mi odzvanja stih: "Svaki svoga ubite subašu"...

    ОдговориИзбриши
  2. Ima li gde na internetu da se poleda Tilva Roš?

    ОдговориИзбриши
  3. jedno vreme je mogla da se nađe nedovršena, 'sirova' verzija filma, pa je na zahtev reditelja skinuta. mislim da ova finalna, koja je bila u bioskopima, nije procurila.

    ОдговориИзбриши