ENCIKLOPEDIJA HORORA: Književnost strave i užasa (1. deo)

Ova kratka "enciklopedija" svojevremeno je izašla u specijalnom broju DILANA DOGA (MEFISTO). Ovaj tekst priredio je Mauro Bozeli. U Dnevnikovom prevodu to je bilo urađeno prilično loše i na ivici neupotrebljivosti: bez originalne transkripcije imena – često netačno prevedenih, i sa nizom proizvoljnih i netačnih prevoda naslova priča i romana. Zbog toga je ta "enciklopedija" prilično ograničene upotrebne vrednosti, a naročito za početnike, koji ne mogu da razaberu u tim natuknicama šta se, zapravo, skriva iz nekog bezveznog prevoda. Neki naslovi su naprosto zbrljani iz lenjosti – npr. novela koja treba da se zove CRNI PAUK u ovoj enciklopediji "prevedena" je kao CRNA ŽABA! Pa vi sad tražite tu CRNU ŽABU u gradskoj biblioteci (džaba; nije prevedena čak ni pod svojim pravim naslovom) ili onlajn (nisam tražio jer imam na papiru tu knjigu, ali… good luck!). Lavkraft je u toj verziji, naravno, Lovkraft, i tako dalje.

            Kasnije je ista ova "enciklopedija" izašla u magazinu ZNAK SAGITE br. 13, posvećenom hororu. U horor neupućeni urednik, Boban Knežević, naprosto nije znao da je to već izašlo na srpskom, a nije pitao one koji znaju, pa je angažovao Aleksandra Markovića za (novi) prevod. Ova verzija donekle je bolja od  Dnevnikove, ali ne dovoljno. Marković, ako ništa drugo, nije skraćivao tekst niti je izbacivao naslove i deonice koje nije znao da prevede (što je slučaj u DILAN DOG verziji). Nažalost, ni on nije u horor upućen dovoljno da bi izbegao neke greške, pa zato i tu imamo promašene naslove i podnaslove. Marković je odličan pisac i vrlo dobar prevodilac, ali ipak – ne može SVAKO da prevodi "enciklopediju" jedne usko-stručne oblasti.

            Evo samo jednog očiglednog primera: kod odrednice o Birsu, pominje se njegova priča "Prokleta stvar" (što sam ja prebacio u "Prokletinja", kako je to u odličnom Vučićevićevom srpskom prevodu još 1960-ih ustaljeno). Dnevnikova verzija tvrdi da se jedno poglavlje te priče zove “Mada nag, čovek može biti u okovima”. Sagitin prevod, pak, kaže da se poglavlje zove "Čak i kada je go, čovek može da bude na štrafte"! U engleskom originalu, taj podnaslov glasi: A MAN THOUGH NAKED MAY BE IN RAGS. Sad, 'rags' nisu ni okovi, a nisu ni 'štrafte'. U ovom kontekstu, rags, doslovno, znači krpe ili dronjci. Ali, da bi čovek to preveo kako valja, treba da poznaje ne samo jezik, nego i konkretnu priču. Dakle, ili da otvori knjigu i pogleda postojeći prevod, ili da, znajući o čemu se u njoj radi, nasluti u čemu je vic – jer crni, birsovski ciničan vic je u pitanju. Goli čovek na stolu u dronjcima je zato što mu je prokletinja iskidala kožu na froncle. E, ZATO je zajebano prevoditi nešto ovakvo ako nemaš dovoljno znanja…

            U ruke mi je pala e-verzija ovog DILAN DOG prevoda koji je neko OCR-ovao i takvog ga pustio u promet. Ja rekoh da je podelim sa narodom ovde, ali ne u copy-paste verziji, nego sam uzeo i očistio sva ta imena i naslove tako da liče na ono što treba da stoji. Mrzelo me je da sređujem pomalo nakaradni stil i jezik prevodioca, ali sam barem očistio faktografiju tako da ovo bude bliže verziji koja može biti od koristi, naročito onima koji tek čine svoje prve korake ka hororu u književnosti.

            Možda mi jednog dana neko ponudi dovoljno para da sednem i napišem svoju enciklopediju horora. Do tog slabo verovatnog dana, evo vam barem ova skica u tom pravcu. U tekstu sam crvenim slovima naglasio naslove koji imaju moj specijalni Seal of Approval pa u istraživanju horora slobodno krenite od njih.

ANTIČKA STRAVA

“Zmija je bila mala, ali je iz tela isisavala neverovatno mnogo krvi. Na mestu gde bi zarila zube koža je trunula do same kosti. Telo se pretvaralo u ogromnu, otvorenu ranu . . . “

Ovaj jezivi opis nalazi se u delu “Farsalija” latinskog pesnika Lukijana koji je živeo u Ι veku nove ere. U devetoj knjizi čuvene poeme Pompejevi vojnici, povlačeči se preko libijske pustinje, postaju žrtve zastrašujučih gmizavaca. Svaki je čovek umirao na drugačiji način, krajnje okrutan. Neki bi se naduvavali dok ne bi bukvalno eksplodirali, nekima je krv izbijala kroz kožu, neki bi poludeli, a neki se, opet, jednostavno raspali. U gornjem je opisu, očito, reč o sepsi usled koje se leš dekomponovao dok od njega ne ostane tek vlažna mrlja na pesku. “Farsalija” sadrži druge, podjednako užasne scene, poput evokacija surovih bitaka i doživljaja čudnih, deformisanih kreatura kao što je Erinija (biće koje se hrani leševima). Pa još kažite da Lukijan nije imao bujnu maštu!

Dakle, horror žanr oduvek je bio popularan. Navedeni “bеstseler” pojavio se 65 godine naše ere u vidu osude imperatora Nerona.

Filosof Seneka u svojim je tragedijama takodje pokazao sklonosti ka stravi i užasu. Ondašnji vladari / Kaligula, Klaudije, Neron / predstavljali su neiscrpni izvor inspiracije. PETRONIJE ARBITAR u “Satirikonu” ostavlja izuzetne uspele horror stranice, na primer u priči o vukodlaku.

Tokom ΙΙ veka, za vreme nešto prosvećenije vladavine Marka Aurelija, filosof APULEJ, osumnjičen da se bavio vradžbinama, napisao je fantastički roman “Zlatni magarac“. U tom mozaičnom delu ne manjkaju ni odlomci čiste strave, poput avanture ARISTOMENA i SOKRATA u veštičjoj jazbini ili prizora kada TELIFRON u ruci drži vlastiti nos /voštani, jer mu je pravi odrezan dok je spavao/.Sve je, medjutim, začinjeno dozom lekovite ironije.

Srednjovekovna literatura takodje nudi pojedinačne tvorevine od kojih se diže kosa na glavi – u islandskim sagama, anglosaksonskoj poemi “Beovulf” i , dabome, Danteovom “Paklu”. Ni Bokačo u “Dekameronu” nije mogao da se odupre iskušenju.

Inspirisani Senekinim teatrom, engleski dramaturzi elizabetanskog doba obilato se služe prizorima nasilja, okrutnosti, horora i fantazije: MARLOU u “Doktoru Faustu”, “Jevrejinu sa Malte” i “Tamerlanu”, KID u “Španskoj tragediji”; VEBSTER u “Vojvotkinji od Malfija” i “Belom đavolu”. Što se tiče ŠEKSPIRA, izbor je bogat – “Hamlet”, “Kralj Lir”, “Tit Andronik”. U “Titu Androniku”, recimo, detaljno je opisana ljudožderska gozba. Nešto slično srećemo tek znatno kasnije u dramama FRIDRIHA ŠILERA.

BARKER, KLAJV (1952 - )

“Svi smo krvave knjige; gde god nas otvore, crvenimo se.” Klajv Barker zbilja voli demone – pakleni Kenobiti iz “Helrejzera” doživljavaju vrhunsko zadovoljstvo jedino prilikom ekstremne patnje, čak i vlastite. Autor ih ne osudjuje, a scene niže se očitim uživanjem.

Za Barkera to su istinski heroji – različiti, individualisti, pobunjenici, poete. Vizionar nalik na Hijeronimusa Boša, Barker kreira pakao na svakom nivou: od rituala u podzemnoj železnici na Menhetnu, preko gigantskog Moloha, načinjenog od delova ljudskih tela, do vampirskog tumora što se kljuka kinematografskom animacijom /”Sin celuloida”/. Slikar i režiser / “HELREJZER”, “KABAL” /, Barker najuspešnije izražava fasciniranost krvlju i monstruoznošću putem literature, pri čemu pokazu je sjajan smisao za humor. U “Knjigama krvi” zapisao je sledeću rečenicu: “Nema tog zadovoljstva koje se može meriti sa STRAHOM.”

BEKFORD, VILIJAM (1760 – 1844 )

U “Hiljadu i jednoj noći” Šeherezada priča o kalifu VATEKU koga je majka, veštica KARATIS, odbacila, pa on, iz gneva, sklapa sporazum sa demonom EBLISOM i čini jezive stvari ne bi li ovladao močima i bogatstvom preadamitskih sultana. Na kraju, u palate podzemnog plamena, nalazi jedino večno prokletstvo. Vilijam Bekford napisao je “Vateka” pošto je napunio dvadeset godina. Bogat gotovo kao izmišljeni kalif, isto takav megaloman i ljubitelj rafiniranih i zabranjenih zadovoljstava, sagradio je ogromni, ekstravagantni dvorac FONTHIL. Sastojao se iz bezbroj malih i većih prostorija, kula, terasa, stepeništa, tajnih prolaza, galerija, biblioteka,salona ukrašenih najlepšim spomeničkim blagom Evrope i Orijenta. Kada se glavni toranj, visok oko stotinu metara, srušio prilikom oluje i ozbiljno oštetio gradjevinu. Bekford je utvrdio da nema novca za neophodne popravke, “Fonthilski kalif” je bankrotirao i nikada se više nije finansijski oporavio.

BIRS, EMBROUZ (1842 – 1914)

“Nitkov je hrana za crve, finalni product čija smo mi prvobitna materija.” Ova sarkastična rečenica suština je cinizma Birsovog “ĐAVOLOVOG REČNIKA”.
Ambroz Birs potomak je ekscentrične porodice – njegov otac MARKUS AURELIJUS iskreno je verovao da je desna ruka predsednika države, a stric LUCIJUS VERUS organizovao je ekspedeciju i otputovao u Kanadu nameravajuči da privoli Kanadjane da se pobune protiv britanske dominacije. Mladi Ambroz je pobegao od kuče i rođaka koje nije podnosio (u mnogim je pripovetkama opisao bračne parove i decu što su se međusobno ubijali. Posebno je zanimljiva priča “KLUB RODOUBICA”), da bi aktivno učestvovao u građanskom ratu. To mu je pružilo inspiraciju za najuspelije i najiskrenije tvorevine, poput sjajne meditacije o smrti u “PARKERU ANDERSONU, FILOSOFU“. Pošto je uspostavljen mir, zaposlio se kao novinar u San Francisku. Žučno je napadao netalentovane umetnike, podmitljive političare i beskrupulozne biznismene. Stekavši bezbroj neprijatelja, nikuda nije išao bez revolvera u džepu. Istovremeno je pisao pripovetke o užasu, smrti i nepodnošljivosti života / “Letnja noć”, “Smrt Halpina Frejzera”/, efektima zastrašivanja / ”Put obasjan mesečinom”/, priviđenjima i čudovištima /”Oči pantera”, “Prokletinja”/.

Birs je značajno uticao na ČEJMBERSA, SMITA i LAVKRAFTA opisujući onostane dimenzije /“Karkosa”/ i nevidljive monstrume /“Prokletinja”/. Njegov karakteristični crni humor javlja se uporedo sa stravom i užasom – dva poglavlja “Prokletinje”, na primer, nose naslove “Ne jede se uvek ono što je na stolu” (u pitanju je leš) i “Mada nag, čovek može biti u dronjcima”.

Naročito je interesantna Birsova zbirka priča pod naslovom “MISTERIOZNA IŠČEZNUĆA”. Sam je autor doživeo sudbinu svojih junaka godine 1913 , u jeku revolucije, pošao je u Meksiko da se pridruži Panču Vilji. Nestao je i više se za njega nije čulo. Tvorac “Misterioznih iščeznuća” misteriozno je iščeznuo.

BLEKVUD, ALDŽERNON (1869 – 1951)

Mora li se verovati u priviđenja da bi se o njima pisale izvanredne priče ? Nije neophodno, rekao bi M.R. Džejms. Engleski majstor pripovedanja o duhovima bio je, međutim, suprotnog mišljenja. Vrlo je studiozno prilazio abnormalnim fenomenima, okultizmu, ezoterizmu, misticizmu i orijentalnim religijama. Pre nego što bi počeo da radi, trudio se da “oseti” spektralnu atmosferu, da sam iskusi ono čemu je želeo da podvorgne čitaoca.

Posećivao je ukleta zdanja (“Slušalac”, “Pusta kuća”) i na koledžu izučavao je tajne kultne Crne šume. U nekolko se vrlo zanimljivih pripovedaka javlja piščev alter ego DŽON SAJLENS (vidi DETEKTIVE OKULTNOG) koji iznosi autorove teorije o nadnaravnom.

Blekvud je, takođe, mnogo putovao. Penjao se na Alpe i kanuom plovio kanadskim rekama. Stoga se u njegovim delima često opisuje prirodni ambijent – planine jezera, šume, divlji i izolovani krajevi nastanjeni zastašujučim bićima (“Veštičje ostrvo” /VRBE/, “Snežni sjaj”, “Staza sudbine”).

Među najboljim Blekvudovim tvorevinama svakako je “VENDIGO” u kojem demon u formi vetra caruje kanadskim šumama.

BLOH, ROBERT (1917 - 1994)

Kao šesnaestogodišnjak već je pisao dela strave i užasa. Svom velikom uzoru H. F. Lavkraftu posvetio je horor – parodiju “Zvezdani užas” (The Shambler from the Stars).

Nakon mladalačkog perioda Bloh je našao vlastiti put. Karakterišu ga jezovite ironične pripovetke, obojene crnim humorom i tipičnim, neočekivanim raspletom.
Autor bezbroj priča o smrtonosnim, ali simpatičnim “psihoubicama”. Bloh je u delu “ISKRENO VAŠ, DŽEK TRBOSEK” ponudio sarkastičnu i metafizičku verziju storije o dobrom, starom Džeku.

U romanu “Psiho” (po kojem je snimljen čuveni film Alfreda Hičkoka ) stvorio je prototip šizofreničnog zločinca NORMANA BEJTSA.

BREDBERI, REJ (1920 - )

Odrasti – eto istinskog užasa! Rej Bredberi nikada nije zaboravio svoje detinjstvo, mirni gradić na Srednjem zapadu, ljuljašku na verandi, stari radio na kojem je slušao muziku za ples, dragstore gde je kupovao sladoled i sodu, luna – park, stripove o Baku Rodžersu, polja deteline i beskrajno duga leta. Nostalgična Amerika koja možda postoji samo na ilustracijama Normana Rokvela i u filmovima Frenka Kapre krije međutim, i tamnu, zastrašujuču stranu. U luna–parkovima ima i opasnih igračaka, veštica i ludila (“Jesenji ljudi”, “Patuljak”, “Ilustrovani čovek”); decu posećuju bića iz drugih dimenzija (“Emisar”) ili su ona sama monstrumi (“Čovek sa gornjeg sprata”).

Mnoge Bredberijeve priče odvijaju se u “zoni sumraka”, gde se dan graniči sa noći, ljeto sa jeseni, detinjstvo sa pubertetom. Iz misteriozne budućnosti, kao tokom noći veštica, izranjaju tajne i strahovi. U tom smislu posebno su uspele pripovetke iz zbirke “Oktobarska zemlja”.

U sasvim netipičnom naučnofantastičnom romanu “Farenhajt 451” dotiče se problema paranoje, dok su “Marsovske hronike”, jesenja poema, specifični, ironični omaž Edgaru Alanu Pou.

CRNI ROMANTIZAM

Petrus Borel /1809 – 1859/ bio je istinski dendi, čovek rafinirane elegancije i makabrističkog stila, uvek odeven u crno, negovane brade na otmenom, bledom licu, zbog čega su ga neki prijatelji duhovito nazivali vukodlakom. Kao dvadesettrogodišnji mladić napisao je “Šampaver, nemoralne priče”, katalog okrutnosti, strave i različnih tipova umiranja, obojen karakterističnom ironijom.

Njegovo je delo nekoliko godina kasnije inspirisalo ISIDORA DIKASA /1846 – 1870/ da pod pseudonimom grof od Lotreamona objavi vizionarske “Maldororova pevanja“, tekst koji dostiže same granice nadrealističkog apsurda.

Pobuna protiv građanskih konvencija, sklonost ka iracionalnom, makabrističkom i izuzetnom glavne su odlike romantičkog pokreta, a javljaju se kod engleskih poeta Kolridža, Bajrona, Šelija, u gotskom romanu i pripovetkama Hofmana.

U Francuskoj se posebno razvila moderna naracija podstaknuta tada strogo zabranjenim tekstovima markiza de Sada. Među značajnijim autorima ovog žanra su: ŽIL AMEDE (“Ðavolice”), ŠARL NODIJE (“Smara“), PROSPER MERIME (“Ilska Venera”, “Lokis”), TEOFIL GOTIJE (“Kapetan Frakasa”,“Mrtva ljubavnica”), ONORE DE BALZAK (“Šagrinska koža”).

U Nemačkoj su se takođe, osim Hofmana, pisci uspešno iskušavali u romantizmu. Naročito bi trebalo istači JEREMIJASA GOTLIFA čija novela “Crni pauk” i danas kod čitalaca izaziva jezu.

ČEJMBERS, ROBERT V. (1865 – 1933)

“Čudna je noć u kojoj blistaju crne zvezde i čudni meseci plove nebom. . .”

KRALJ U ŽUTOM (zbirka priča) Čejmbersovo je remek–delo koje dostiže umetničke vrhunce, gde reči svetlucaju poput otrovnog nakita Medičijevih, zvone kao rajska muzika i strašnije su od smrti. Priča “Kralj u žutom” esencija je horor žanra – ko ga bude čitao iskusiće užas, rizikovati da poludi i nikada neće zaboraviti Karkosu u kojoj su zvezde crne, kojom promiču seni ljudskih misli i gde se rađaju isključivo blizanci. Verujte, večno ćete biti opsednuti HASTUROM, KASILDOM i BLEDOM MASKOM. Naiđete li na osobu što nerazumljivo mrmlja, izgubljeno gleda i u ruci drži knjigu žutih korica, pomoči nema – prekasno je!

Svejedno od srca vam preporučujemo “Kralja u žutom”. Problem je, međutim, u tome što knjiga o kojoj smo pričali ne postoji. Radi se o imaginarnom delu (poput Lavkraftovog “Nekronomikona”).

Autor ljubavnih romana i boem. Robert Čejmbers ušao je u književnu istoriju zbirkom pripovedaka o zastrašujučim efektima izmišljene horor–literature.
Dakle, utešite se! Ako je čitanje ponekad dosadno, barem ne preti opasnost da siđete s uma.

DAL, ROALD (1916 – 1990) 

Heroj iz drugog svetskog rata, Roald Dal iskazao se kao istinski majstor pripovedanja u britanskom stilu. Njegova su dela obeležana dozom crnog humora i makabrističkom atmosferom. Čitaoca podilaze trnci, jer bi se nešto od opisanog u Dalovim pričama sasvim sigurno moglo desiti i bilo kome od nas.
U tom smislu antologijski je primer pripovetka “Ljubi, ljubi” gde autor dokazuje da su deca naročito naklonjena stravi i užasu. Dal je i inače sjajan dečji pisac, obdaren bujnom, razigranom maštom (“Veštice”).

DETEKTIVI OKULTNOG

U pitanju su, dakako, kolege i učitelji našeg omiljenog junaka Dilana Doga. Profesija istraživača natprirodnih pojava ima svojevrsnu istoriju. Prvi detektiv okultnog bio je profesor Heselijus autora LE FANUA – psihijatar koji se suprotstavljao nadnaravnom ponekad upražnjavajuči egzorcizam, a ponekad opsednutima propisujući sredstva za umirenje. Heselijusovi pacijenti odlikovali su se zajedničkom sudbinom: bez obzira na doktorovu sposobnost, ostajali su neizlečeni.

Detektiv koji je zbilja rešavao slučajeve s one strane realnosti i hvatao manijakalne kriminalce od krvi i mesabio je Hodžsonov KARNAKI. Koristio se tradicionalnim postupcima u stilu Šerloka Holmsa, ali i magijskim metodama lovaca na čudovišta.

Blekvudov DŽON SAJLENS takođe se suočavao sa hororom. Kao parapsiholog, boravio je u naselju kojim su zacarile veštice (“Drevne čarolije”), vodio bitku protiv egipatskih monstruma (“Osveta elementala”), izlečio vukodlaka što je živeo na usamljenom baltičkom ostrvu (“Pseći kamp”).

Tridesetih godina belgijski novinar ŽAN REJ preradio je serijal o HARIJU DIKSONU, američkoj imitaciji Šerloka Holmsa, stvorivši lik detektiva koji se uspešno nosio sa okrutnim sektama, antičkim božanstvima, paklenim pronalascima, podzemnim čudovištima. Autor je objavio oko stotinu uzbudljivih epizoda smeštenih u ambijent Velike Britanije.

Pomenućemo na kraju profesora VAN HELSINGA, specijalistu za vampirologiju, ŽILA DE GARGENA, doktora TAVERNERA i SOLARA PONSA, nezaboravne junake horor literature.

DOJL, ARTUR KONAN (1859 – 1930)

Šerlok Holms je nesumnjivo lik svetlosti, zasnovan na logici i racionalnosti. Ipak, neke od njegovih istraga protkane su natprirodnim (“Baskervilski pas”,“Vampiri iz Saseksa”). Konan Dojl je očito imao smisla za mračnu stranu pojavnog sveta o kojoj je pisao u apsolutno fantastičkim pripovetkama. “Kapetan Polarne zvezde”, i “Totov prsten” govore o ljubavi nakon smrti; “Gospodin Lambert” i “Slučaj gospođe Senoks” opisuju nemilosrdne osvetnike; u “Mumiji” i “Strahu od visine” glavnu reč vode klasični i potpuno originalni monstrumi.

--- NASTAVIĆE SE...---