MALTEREGO – Marko Šelić

Malterego, Knjiga prva: Rubikova stolica

Beoštampa, 2012.

260 str.

            Evo jednog romana koji, na prvi pogled, ne bi trebalo da spada u interesni krug ovog bloga i onoga čime se ovde obično bavim. Kao prvo, autor -poznatiji pod umetničkim imenom Marčelo- slavni je izvođač hip-hopa, vrste muzike koju nimalo ne volim. Kao drugo, zaplet, ukratko prepričan, može zvučati kao tek još jedan od krimića kakvima se pune ionako šundom prepune police naših knjižara. Kad ja tamo, a ono – em je roman odličan, em je i te kako relevantan za ljubitelje mraka, ludila, horora, fantastike i ostalih ghoulish stvari.

            I to ne kažem samo zbog toga što je njegov autor takođe i urednik strip-izdanja u kući  "Veseli četvrtak" i što stoji iza niza nadahnutih propratnih tekstova za DILANA DOGA (uvodi u redovnim izdanjima; prateći, u DD knjigama), niti samo zato što je hororičnu koricu i hororične unutrašnje kolor ilustracije u svom prepoznatljivom maniru izradio Ivica Stevanović. MALTEREGO je, zapravo, vrlo originalna (možda donekle i nesvesna?) transpozicija sveta i svetonazora Ticijana Sklavija i njegove Dilan Dog mitologije u svet izgubljene, beznadežne, pred- (ili post-) apokaliptične Srbije, i čita se kao neka od boljih psiho epizoda DILANA DOGA – jedna od onih bez čudovišta, bez duhova i pipaka i mutanata, gde svi mrakovi potiču iz psihe junaka, uključujući (naročito) glavnog...

            Mladi roker Leo ima običaj da frustracije neživotom u Srbiji danas proživljava i pročišćuje piskarajući u beležnici avanture svog alter ega pod imenom Malterego: to je antisuperjunak koji se u fikciji surovo sveti onima što truju život i zdravlje našem junaku, nemoćnom da im doaka u stvarnosti. Što bi rekli psihijatri, klasični poriv za kompenzacijom, tako prirodan u sredini u kojoj je neizbežno da se, zbog ove ili one stoke, bar jednom dnevno osetiš kao jebana stranka. A onda, posle "nezgodnog" TV intervjua i grdnih obostranih prozivki sa voditeljkom na ivici incidenta, ovu već sutradan nađu mrtvu – i to, šljusnutu s velike visine na mestu gde nema okolnih zgrada s kojih bi skočila ili bila bačena. Otkud ona baš tu? Pala s Marsa, il' Venere? I ko je ubi? Ima li to kakve veze s Leom / Malteregom, i nagoveštajima njegove mračne strane? Da li je beležnica postala nedovoljna da sakupi (i zadrži) nagomilane porive da se stoki najebeš majke – naživo, a ne samo u mašti? 

            Da je cela stvar samo jedan whodunit, teško da bih ovo uopšte uzeo u ruke, Marčelo ili Ne-Marčelo. Koga je briga ko je ubio tamo neku TV dronfulju? Međutim, ovo uopšte nije roman o tome. Čak i na nivou zapleta, taj slučaj relativno brzo padne u pozadinu, a mnogo važnije postane nešto mnogo bliže i intimnije našem Leu: povratak džukele koja je njemu i Brani, njegovom prijatelju i kolegi iz benda već ranije zatrovala život (a potonjega i doslovno žigosala, tj. zasekla mu obraz). Nove pretnje drugaru okidač su za pretnju još ozbiljniju: da Leo odlepi i razulari svoj alter ego, odnosno pretvori se u Radovana III, da ubije govno i gotova stvar! U tome leži glavni konflikt i saspens ovog romana: da li i kako, i po koju cenu, čovek može odabrati da (ne) bude životinja.

            Ali, čak i dok ga ovako opisujem, osećam da prepričavanjem ne uspevam da prenesem zašto je MALTEREGO drugačiji, jer njegovi osnovni kvaliteti nisu toliko u onome ŠTA koliko u KAKO (i ZAŠTO). Pošto je već i sama knjiga napisana izrazito jasno, direktno, bez trunke opisa, skroz u dijaloškoj formi, maltene kao strip-scenario (kako je u blurbu opisa Deksa Pantalejski) i ja ću probati da jasno i pregledno izlistam ono što ovu knjigu čini posebnom i pažnje vrednom.

            - Pre svega, glavni lik. Bez njega – ništa. Esencijalna dobričina u zlom svetu. Unikatno redak slučaj u srpskoj prozi: junak s kojim bih se rado naživo družio. U moru jebivetara, kretena, izgubljenih, samosažaljivih ili pak naduvanih wish-fulfillment fantazija sklepanih od ofucalih fraza što napučuju srpsku prozu, Leo je ne samo lik od krvi i mesa, nego likčina vredna poštovanja. A opet, nema u njemu ništa naduvano, ništa preterano, veće od života: on je poseban na način na koji je dašak zdravlja redak u kužnoj sredini; poseban kao zrak sunca u memli i paučini nekrofilne kripte zvane Srbija.

            - S tim u vezi je i čvrsta, jasno definisana moralna dimenzija romana, izvajana sa vrlo malo popovanja, vanredno ubedljivo i proživljeno: dakle, očigledna je iskrenost i vera, a ne mahanje ispraznim frazama, u beskompromisnoj posvećenosti tome da se bude Čovek, čak i među neljudima koji jedva čekaju izgovore tipa "Eh, šta ću, takva su vremena... Ne bih ja to, ali, kud svi Turci tu i mali Sulejman..." A to se najbolje vidi upravo u Leovoj nesebičnoj brizi za drugoga, a ne za svoju guzicu (koja je motivacijski faktor protagonista većine novijih srpskih romana, uključujući tu, ehm, i moje).

            - Tečno, pitko i nimalo smaračko pisanje, potpomognuto dijaloškom formom, ali još i više autorovim pronicljivim zapažanjima iznetim kroz jasne i upečatljive fraze i sa smislom za humor (naročito kroz igre reči, tipa "Videćemo čija majka crni vudu prede", ali ne samo kroz njih). Prosto rečeno, retko koja strana ovog romana nema sa strane mojom olovkom obeleženu bar neku simpatičnu rečenicu ("Veterani su oni koji o ratu pričaju sa jezom u očima, mašući patrljcima dok govore, a on, pa njemu su to najlepše uspomene") ili frazu ("Kamo sutra"), bilo da se radi o dobroj pošalici ("Odelo ne čini čoveka, ali idiota, o, još kako!") ili o odlično sažetoj definiciji ("Imam hobi koji me i prazni i ispunjava"), a nađe se, vala, i poneka mudrolija lepo iskazana ("Mi ni govor nismo smislili dok nismo hteli da lažemo. Sve drugo smo mogli da kažemo i rukama"). 

            - Sposobnost da se piše angažovano, a da to ne bude previše napadno ili smarački i trulo. Ovo je vrlo pipav posao, i ovde je obavljen sa respektabilnim uspehom. Volim da vidim srpski žanrovski roman koji je o nečemu – od autora sa budnom i aktivnom svešću o svojoj sredini, o tome ko je i šta je i gde je. Naročito imponuje što je slojevit presek Srbije danas izveden na nepretenciozan način, bez bombastičnih metafora, bez mnogo mudrijašenja i izdrkavanja. Za moj ukus, istina, postoji jedno ili dva mesta u knjizi gde je piščev angažman malkice preočigledan – mislim pre svega na razgovore sa dizel-skin-"patriotskim" unukom njegove susetke. 

No, u ovom kontekstu čak i one mi ne škripe, jer kontam ovako: Marčelo je popularan i ima svoju publiku. Gomila mladeži će ovu knjigu uzeti u šake zato što je ON to napisao, a ne zbog korice, žanra, Dilana, zapleta ili ne znam čega. E pa, kad je već tako, lepo je da neko ko ima bar nekakav mali uticaj na mlađe naraštaje tu poziciju upotrebi da im na ubedljiv i živopisan način predoči kakva su pošast nakaradno (ne)shvaćeni patriotizam, nacionalizam, te ksenofobija, homofobija i druge fobije i paranoje što haraju među današnjom omladinom.

Omladinom? Da, to su oni što na prvi podstrek krenu da ruše, razbijaju, tuku i lome, a onda dušebrižnici kažu: "Eh, deca su to, šta ćete? Boys will be boys! Nisu oni krivi." Kurac nisu! Svako može da bira da li će biti životinja ili čovek (upravo o tome je ovaj roman!), i mladost-ludost nije alibi ni za kakvo nasilje, pretnje i slične svinjarije prema neistomišljenicima ili pripadnicima grupa koje se doživljavaju kao pretnja sopstvenoj. Dakle, možda će nešto starijem čitaocu ponešto u MALTEREGU delovati kao truizam ali, nažalost, mnogom junoši danas i ovde neće: jezive ankete i statistike o preovlađujućim stavovima današnjih srednjoškolaca pokazuju da neće! Zato je okrepljujuće u moru popularne literature gde haraju ili beslovesni eskapizam ili jedva prikriveno desničarstvo naići na roman sa pozicije koju neću etiketirati kao "liberalnu" već prosto kao ljudsku i zdravorazumsku. Ako baš hoćete, i hrišćansku – ali u njegovom izvornom obliku a ne u smislu "Ajde da idealizujemo popove, crkvu, rituale i obrede, da fantaziramo o svetloj tradiciji, ajde da eksploatišemo 'sveca' koji je ozakonio Hrišćanstvo" i sl.

U kontekstu naklapanja o "dve Srbije" MALTEREGO donosi sasvim jednostavnu poruku: Budimo ljudi iako smo Srbi!

- Svaku pohvalu zaslužuju i zamisao i realizacija zlikovca u ovom romanu. On je originalan upravo po tome što NIJE originalan, što je govance u kakvo je svako od nas u nekom trenutku života ugazio barem jednom, a mnogi se od nas takvim i isprljao, jer teško ih je zaobići. Radi se o vrlo osobenoj vrsti – netalentovani površni skorojević ubeđen da nije prazan i da ima šta da kaže. Takav je Hordak, nešto kao poor man's Salieri za našeg skromnog Mocarta (Leo): nabeđena veličina puna grandioznih planova koja se, kada bude fino odgurnuta u stranu, pretvori u najljućeg neprijatelja.

"Ti nisi zlikovac o kome se pišu debele knjige i snimaju grandiozni filmovi, jer nisi talentovan čak ni za zlo. Ti si sićušno, sićušno govno koje prolazi ispod ozbiljnog radara policije, ispod radara sudija, verovatno i ispod radara svačijeg imaginarnog prijatelja zvanog Pravda, Bog ili kako već. Ti is pakost koja ne zaslužuje ničiju ozbiljnu pažnju, jer je tako nemaštovita i... svakodnevna. A opet, ironično, upravo ti si dovoljan za trajno upropašćenje nečijeg običnog života."

Tačno tako! Ne Helingeni, ne Ksabarasi, nego sitne, neiživljene gnjide s manijama veličine su one koje će najverovatnije da vam se, što bi današnja mladež rekla, "poseru u život".

- MALTEREGO, dakle, uspeva da živo i zanimljivo prozbori o mislima i osećanjima svima poznatim ali retko kada tako živopisno uhvaćenim: nema šanse da se ne prepoznate ili ne složite sa nizom opservacija, procena, definicija, situacija, misli i problema ovde prikazanih – a opet su svakodnevica i prepoznatljivost taman toliko oplemenjeni da ne dobijemo dosadni komad "realizma" ili prepis iz dnevnih novina, nego pažljivo konstruisanu i stilizovanu triler-storiju koju je uživanje čitati.

- Što se tiče žanra, za one kojima je najvažnije ima li ovde fantastike i horora ili nema, reći ću prosto: MALTEREGO nije pisan kao horor, ali isti ovaj zaplet mogao bi se ispričati na horor način bez ikakvih većih menjanja, dodavanja ili oduzimanja, samo sa malim senčenjem ovde-onde. To nije horor roman, ali lako bi mogao poslužiti kao predložak za horor film u rukama pravog reditelja voljnog za takvo što. Ima tu nagoveštaja fantastike: Leova susetka, baba-vračara, kako izgleda, poseduje moći koje nadilaze prirodne; njegov alter-ego možda stvarno postoji izvan njega kao zasebni entitet a ne kao fragment šizo-psihe; a u narednim delovima planirane trilogije tek treba da vidimo kako je novinarka i odakle doletela na pločnik daleko od najbliže zgrade.

Rekao sam već, i potpisujem, da bi Sklavi veoma voleo ovu knjigu, kad bi je neko preveo i nekako mu je doturio: glavni junak je anahroni i pomalo autsajderski romantik; suočava se sa zlom u drugima i mračnom stranom u samom sebi (dakle, ima džekilhajdovski problem); suočava se sa pitanjima Stvarnosti i Mašte, Dobra i Zla, sa velikim slovima; tekst sadrži mestimične pesme, i na par mesta opasno prilazi patetici, baš kao i DD; ima nelinearnu strukturu pripovedanja i mnogo eksperimentalnih zahvata (odlomci iz dnevnika, zapisi iz beležnice, članci iz novina, povremeno nadahnuto organizovan tekst...); najzad, ima nekoliko aluzija i posveta DILANU DOGU.

Konkretno: doslovce se pominje čuvar koji na radnom mestu čita DILANA; na drugom mestu pominje se Tartini (nešto opskurnija, indirektnija aluzija na DD, ali pravi fanovi će je prepoznati); najzad, najvažnije, imidž Malterega preslikan je od Sklavijevog NEVIDLJIVOG ČOVEKA ("Uspomene nevidljivog", i kasnije): dugi kišni mantil, šešir, i crnilo (praznina?) umesto lica...

Zanimljivo je, dakle, da iako MALTEREGO nije pisan kao žanrovski roman per se, on to jeste, ali na slobodniji, neopterećeniji način. Odnosno, ako mu priđete kao krimiću, on će vas raditi kao krimić; ako želite triler, on i to jeste. Čitate ga kao horor roman? On i to može da bude; i fantastika; i romansa; i komedija... A opet, sve je to skladno ukomponovano, prirodno se pretapa jedno u drugo, bez kalkulacija o zadovoljenju što više ciljnih grupa – zapravo, dobar primer slipstrima kome mnogi teže ali ga retki postižu: roman koji se lako čita a teško zaboravlja.

            PS: Pre nego što se javi neki Šerlok, priznaću ono što ionako nije nikakva tajna: Marčelo mi je urednik u Veselom Četvrtku, gde pišem propratne tekstove za DILAN DOG knjige. Istina, do sada sam tim povodom sarađivao isključivo sa onim drugim urednikom u VČ (poznatim pod umetničkim imenom Dušman), ali viđao sam se i sa Markom i nešto malo družio na odbrani mog doktorata, i kasnije, na sajmu knjiga. Prema tome, neki Hordak bi mogao da pomisli: "Aha, ortaci su, ili barem urednik-saradnik – sve mi je jasno! Naručena kritika! Pa naravno da će da pohvali knjigu, neće valjda da opljune onog ko ga koricom suvog leba narani jednom na svaka 3-4 meseca!"

            Neću da se pravdam. Ko mi veruje – verovaće, ko mi ne veruje, neverovaće i kenjaće. Knjiga je, što rek'o Molder, OUT THERE, već je prodato 4000 komada za 4 meseca otkako je izašla, pa požurite da nabavite sebi komad dok ih još ima i proverite sami da li je Dr Ghoul lagao.