izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 3. октобар 2022.

BLONDE (2022)

 **(*)

 

Pre neki dan sam ovde pisao prikaz odlične biografije ČUDOVIŠTA (MONSTER: THE JEFFREY DAHMER STORY). Kao antipod toga, u skoro svakom smislu, s druge strane imamo PLAVUŠU… Film koji je najavljivan kao ne toliko biografija koliko „horor film o slavi“, kao nepodnošljivi košmar i psiho-tortura-pakao sa NC-17 rejtingom… I odmah moram reći da sam snažno razočaran. Posle ogromnog hajpa, na koji sam se i ja delimično primio, jer mi se javljalo da bi ovde mogao ležati masterpis, nažalost, ono što sam video na kraju nije opravdalo ta očekivanja.

Izlišno je reći da moja evaluacija ovog filma nema veze sa ruljom koja bljuje po internetima dve vrste budalaština: 1) „buaaa, film je mnogo nasilan i mračan i gadan, a ja sa svojom đecom, i babom pride, oću o Merlinki da gledam vedar, veseo i razdragan film!“ i 2) „buaaa, oskrnavili su našeg idola, našeg anđela, našu sveticu prikazali kako gola baulja, abortira i pobacuje, bljuje u kameru, puši kurčeve, jebu je zguza i sve tako neke gadosti!“

Moj problem s ovim filmom nije u tome što je mračan i gadan (hell, pa baš zato sam poitao da ga gledam!), niti što je obeščastio neku pretpostavljenu idiličnu sliku o glumici o kojoj takvu sliku nisam ni imao. A nije mi problem ni u tome da li je i koliko je istinit, na kraju krajeva. Ovo je FILM, igrani, glumljeni, režirani, a ne dokumentarac; dakle jedna umetnička vizija, zasnovana na knjizi koja je takođe ROMAN, a ne dokumentarna biografija. Kad povodom umetnosti čujem tako praznoglavo, prvoloptaško posezanje za rečima „istina“ i „stvarnost“ hvatam se za pištolj! Kao što ja to uvek ponekad volim da ponovim, UMETNOST JE LAŽ KOJA GOVORI ISTINU.

I baš zato me je ovaj film zanimao da ga pogledam smesta (a ne mesec ili godinu dana kasnije) – ne zato što, navodno, govori o MM (koja uopšte ne spada u top-100 osoba čiji me život i delo najviše zanimaju; pa čak ni u top-200), nego zato što sam se nekako nadao i priželjkivao da je to film koji jednu fikcionalizovanu i stilizovanu verziju njene životne priče koristi kako bi na originalan i beskompromisan način kazao nešto o temama daleko većim od životopisanija tamo neke starlete i glumice – temama kao što su Slava, Bogatstvo, Moć, Holivud, Muški Gejz, Ženskost, Ženska objektifikacija, Kancer Patrijarhata i njegove temeljne Mizoginije, Šovinizma i Eksploatacije…

Znači, Feminista u meni i Horordžija u meni seli su zajedno pred ovaj film, nadajući se golicanju svojih respektivnih G-tačaka… i obojica su na kraju ostali hladni, ili u najboljem mlaki, pretežno neuzbuđeni ovim filmom. To je poslednji uticaj koji bi jedna PLAVUŠA trebalo da ima, ali jbg, tako je kako je. Površniji neka se ovim oduševljavaju (a ima ih onoliko! mnogima će ovo biti film godine!) – ja ne vidim čime bih, i zašto.

Pre svega, reći će neko da mešam babe i žabe, i da je glupo da uopšte poredim ČUDOVIŠTE i PLAVUŠU. DAMER je serija koja ukupno traje skoro 10 sati, više nego tri puta više od tročasovne BLONDE. DAMER je o Zlikovcu, BLONDA je o Žrtvi. Najzad, njihove stilizacije su prilično radikalno različite – dok je DAMER urađen relativno konvencionalno realistički, žena zvana BLONDA je hiperstilizovana na trista načina: tu se skače između crno-belog, sepije i kolora prilično proizvoljno (barem je meni promakao sistem, if any, u tome kad će i šta da bude u boji, a šta ne), iz kvazirealizma se naglo skače u delirični subjektivizam (što je prilika za neke zabavne vizuelno-rediteljske egzibicije, koje nisu bez pregnantnosti značenjem, npr. kad tokom njenog prvog pobačaja na plaži umesto muža do nje prvi dotrče fotoreporteri sa svojim blicevima; ili kad ima stvarnost-ili-san košmar posle nametnutog abortusa), a elipse su toliko ogromne da ono što sam tim povodom gunđao oko DAMERA deluje kao bezveznjačko cepidlačenje u odnosu na ponore neizrečenog i neprikazanog, a suštinski važnog, ovde u BLONDI…

KAKO je uopšte Norma Džin postala Merilin Monro? Ne vidimo. U jednom trenu je sjebani curetak kojega psihotična keva umalo da udavi u kadi, u sledećem je na audiciji, a dok nisi ni trepnuo nju već neko jebe na istoj. Onda sledi niz njenih „veza“, gde ne vidimo KAKO je, a još manje ZAŠTO, bila sa baš tim osobama, od dueta sinova Čaplina i E. Dž. Robinsona (ovo je, kažu, totalna fikcija), pa preko onog nekog Sportiste, preko nepodnošljivo mrtvopuvalastog Artura Milera (ne znam što su zvali Oskarovca A. Brodija da igra ovaj fletlajn od non-persone kojeg je mogo i neki statista sa zadatkom da odstoji? Nije baš da sam neki fan Smrti trgovačkog putnika, drame koju sam bio prinuđen predavati studentima tokom mog fakultetskog desetljeća, ali da li je zaista ovoliki non-entity stajao iza tog klasika?!) do, na svršu svršetka, Precednika You-Ass-Heya.

Žao mi je, deco, vi koji se oduševljavate ovim filmom, ali drama o užasu slave je, po meni, besmislena ako joj fali ikakav prikaz uzročno-posledičnih veza u tom paklenom rolerkosteru, ako nemam ni najmanji nagoveštaj KAKO je i ZAŠTO osoba MM došla od tačke A do tačke B.

BLONDA mi ne odgovara na temeljno pitanje svake priče: Zašto je pile prešlo ulicu?

Glavni problem ovog filma je fundamentalan, i leži u koncepciji lika MM: ona je svedena na Žrtvu. To znači sledeće: Ona je Pasivna. Ona Trpi. Nju okolnosti, slučajevi, i naročito Zli Muškarci u njenom životu, bacaju levo i desno, šutiraju je gore i dole, trpaju je zguza i spreda, a ona, Jadna, Nemoćna, ćuti i trpi. Norma/Merilin, kako je ovaj film prikazuje, totalno je lišena onoga što naš narod zove AGENCY, a što bi se moralo pomalo opisno prevesti frazom SNAGA VOLJNE DELATNOSTI.

Možda Merilin ovde ima agenta, možda nju zastupa neka agencija, ali ona kao osoba apsolutno nigde ne ispoljava taj AGENCY. Ona nije prikazana kao delatno biće, nego kao pasivna trpiteljka raznih trpanja.

Zašto je ovaj film plitak i prazan? Zato što nam u svoje središte ne stavlja živu osobu sa ikakvom energijom i subjektivitetom, samostalnošću, snagom – hej, pa ipak je ona neko vreme, duže od decenije, bila na vrhuncu slave i MOĆI, u Holivudu svog vremena, nije baš da se nije nizašta pitala, da nije mogla biti i hirovita, i nezgodna, neprijatna, zajebana, i za ulogu nespremna, sa stalno nenaučenim tekstom (što su joj tolerisali jer je njena pojava donosila ozbiljne pare)? Nije valjda da se do statusa ovolikog IDOLA natčovečanskih i nad-ženskih razmera popela tamo neka lepojka kakvih je u Holivudu bilo milion, jedna sex-lutka na naduvavanje? A harizma, a sexipil (koji je itekako svesno građen, a ne samo neprskano-prirodan „operi pa nosi“), a delatnost – to NIŠTA?

Zašto je ona skoro nepostojeća kao LIK u ovom filmu? Zato što je čitav njen „lik“ sveden na JEDNU crtu – na njenu glad, odmalena, da nađe svog Taticu, nepoznatog, neimenovanog, odbeglog, navodno slavnog, moćnog Holivudžiju koji joj je oprašio kevu i nestao. I taj skromni frojdovski lajtmotiv je SVE što definiše ovu osobu, sve što je goni od jedne budale do sledeće, od jednog abjuzera do onog iza njega u redu, a ona, jadna, patetična, gladna Tatice, srlja od jednog do drugog pogrešnog naručja kao muva bez glave… Iako mu to nije bila namera, ovaj film kao da potvrđuje otrcani kliše o glupoj plavuši: valjda bi naslov filma trebalo da bude ironičan, a ne doslovan? (Što je još gore, ona nije ni bila prirodna plavuša, što se i u filmu kaže na jednom mestu – ali ako nam se u kolektivno sećanje urezala kao plavuša, onda ima da bude plavuša, i to arhetipska, i kraj priče! Pa ni Frankenštajn nije ime čudovišta, nego tvorca-naučnika, pa šta sad da radimo? Ni Elvis nije Prisli nego Presli, ali – sad je dockan… Tako ušlo u narod…)

Halo, djevojko – KAKO si, i ZAŠTO si postala ta „pu-pu-pi-du“ Lutka sa Naslovne Strane i sa postera za kamiondžije i zagorele vojnike? Film nam niti pokazuje KAKO niti igde vidimo ZAŠTO. Osim ako nije stvarno bila glupa plavuša koja voli patnju, poniženje i bol. Ah, da! Sve vreme je tražila Taticu! E, onda je sve Objašnjeno! (Zamislite načas da je serija o DAMERU bila toliko plitka da svog naslovnog lika svede na Tatica-sindrom: „Tata, zapazi me, primeti me, saslušaj me! Tata, pale me muškarci! Tata, pali me dranje i čerečenje životinja – a, vala, i ljudi!“ Taj aspekt, naravno, postoji u seriji, ali kao samo jedan od niza složenih činilaca, a ne kao jedan jedini lajtmotiv i Ključ za sve brave. U Blondi je „Tatica“ baš to – Ključ za sve brave. Poor man’s „Rosebud“…)

Feminista u meni je zgađen ovako pojednostavljenom koncepcijom lika i sudbine te osobe, ovako napadnom jednodimenzionalnošću koja čini da ovaj film bude i predug i predosadan, jer se svodi na niz ponavljanja, odnosno varijacija na jedan te isti šablon koji, jednom kad ga registrujete pre isteka prvog sata, čini maltene redundantnim još dva sata koji uslede zatim. A kad se na kraju trećeg sata Merilin otruje tabletama i skonča sama i pusta u svom krevetu, gledalac prosto odahne i kaže: „Fala bogu što je ova skončala u trijes i šestoj, jer da je živela do svoje, šta znam, sedamdesete, ovaj film bi umesto tri trajao deset sati i imali bismo gledati još najmanje 5-6 njenih (neuspelih) pokušaja da u pogrešnim muškarcima nađe Taticu, i još sate i sate lascivno-uspaljenih pogleda razularenih mužjaka koji drkaju na njene fotke i sate i sate glasnih eksplozija fleševa fotoreportera koji je proganjaju da je ustrele objektivima svojih muških gejzova…“

To, bojim se, nije željena reakcija, nije vrsta osećaja s kojim želite ostaviti svog gledaoca na kraju ove odiseje. Ali je, u ovakvoj koncepciji, u ovako repeptitivno-jednoznačno sročenom narativu, neizbežna.

Šteta, jer Ana de Armas je dala SVE od sebe (uključujući i mnogo više golotinje nego što bismo ikada dobili da je ovu ulogu igrala Nejomi Vots, kako je prvobitno, pre desetak godina, bio naum – ali eto prednosti kad dobiješ južnoameričku glumicu, njoj možeš da tražiš više, a za manje para!), i pružila je impersonaciju MM vrednu svakog divljenja i svake nagrade koju će dobiti – a i režija i fotografija imaju svojih kvaliteta od kojih sam neke već nagovestio gore.

Međutim, to što imamo vrhunsku glumačku izvedbu u središtu BLONDE je bukvalno jedina veća paralela sa DAMEROM. Ono što ovom filmu nedostaje za puno poređenje s tom serijom je vrlo znakovito: BLONDA nema nijedan sporedni lik ili performansu koji se mogu uporediti sa Tatkom, Susetkom i Gluvonemim ljubavnikom iz DAMERA; ok, MM ima Psihotičnu Kevu, jedva veću od kameo pojave, koja se može kvalitativno meriti s Damerovom psiho-kevom, i to je sve. Merlinkini muževi su karikature. Njeni reditelji nisu čak ni kameo pojave (Bili Vajlder se vidi na, otprilike, 10 sekundi). Njeni prijatelji, prijateljice, kolege? Ako ih je imala, film nam ih ne prikazuje. Norma sve vreme tokom tri sata ovog filma lebdi u Limbu, u vakuumu praznine i tišine iz kojeg se tek povremeno začuju neki prigušeni, nepovezani zvuci, ili blesnu neke niđe-veze slike.

A kontekst? Amerika 1950-ih? Početak 1960-ih? Jedva da vidimo skicu toga.

Recimo, evo, da ne bude da samo kritikujem: odlična je scena snimanja antologijskog kadra iz SEDAM GODINA SVRABA (tj. VERNOSTI), kad vazduh iz metroa kroz rešetke na pločniku zadigne suknju Merlinki i otkrije joj duuge nooge (za igraanje, vito teelo za…).

Odlična je zato što BLONDA eksplicira ono što je izvorno bilo samo implicitno, to muškogejzersko objektifikovanje žene i njeno vulgarno ogoljavanje, njeno SILOVANJE kamerom (kojom prilikom film više insistira na njenim gaćicama i guzi itsl. detaljima na koje SEDAM GODINA samo „čedno“ aludira). Dakle, skoro pornografskom hiperbolom ovde se ogoljava „erotika“ tog navodno nedužnog, čednog prizora.

Uzgred, nedavno sam, u okviru priprema za ovaj film, reprizirao NEKI TO VOLE VRUĆE, i na stranu njegovi komedijski kvaliteti, koji nisu upitni (neki od najboljih gegova, replika, komičnih situacija svih vremena), moram reći da je tretman Merlinke u njemu zaista eksploatacijski (tupava i trapava ali seksi plavuša!). Još gore, uzeo sam zatim da se podsetim filma SEDAM GODINA VERNOST (The Seven Year Itch) i bio toliko zgađen količinom blatantnog muškog šovinizma,

…tim podilaženjem muškom švalerskom ponašanju i nametljivom nabacivanju i skoro patološkom voajerisanju i bukvalno proganjanju (stalkovanju) žena koje se tretira sa blagonaklonim, dobroćudno-komičnim, samopodrazumevajućim smeškom da mi je to bilo vredno bljuvanja.

Čak bih rekao da je ista ona patologija koja je u zaleđini Hičkokovih najboljih filmova - ali je tamo donekle svarljiva jer je uglavnom između redova, ili ne ovako napadna, kod Vajldera, a naročito u ovom SVRABU od filma - OGOLJENA u BLONDI do nivoa transparenta i bilborda tako da tu više nema beganja, nema pranja ruku, nema da se pravimo blesavi o čemu se tu radi i šta se poručuje:

buljenje je OK, zviždukanje je OK, vatanje za dupe je OK, a samo korak dalje je i nedužno jebuckanje na audiciji – hej, sve su to KOMPLIMENTI, sve je to očekivano i podržavano ponašanje, a naročito prema plavušama, pa još ako su dugonoge, oho-hoooo! Fić-fijuuu!

(Ako nekad budem dovoljno dokon i motivisan, možda ću da stisnem zube i odgledam do kraha ovo đubre od SVRABA, samo kako bih razvio ovde skiciranu tezu o paraleli/antipodu sa Hičkokovim plavušama – naravno, Vajlder ih u SVRABU gleda kao lascivni Lasalvi, a stidljivo-potisnuti Hič ih namerno podiže na nedohvatljivi tron da ne bi pao u iskušenje da ih pipne, ali u oba slučaja se voajerizam, zviždukanje i nametljivost podrazumevaju.)

MUŠKI GEJZ

Ali, izvan te IZOLOVANE scene, ŽENA ZVANA BLONDA nam ne prikazuje Vajldera, ne daje plastičniju sliku tadašnjeg sveprisutnog muškošovinizma i žensploatacije – a još manje nam daje i najmanju naznaku Merlinkinog odnosa prema tome. Odnosno, mi vidimo da ona histeriše na setu, dere se na Vajldera, ali zašto, zaista? Shvatila je da je šala na njen račun? I? Iiiii? (I ništa. Došla na snimanje i sutradan, i prekosutra. I na premijeru, na crveni tepih. Tugovala celim putem do banke.)

Kako si ti, curo, postala sex bomba? I zašto? Jesi li stvarno bila tolika pasivna lujka da nisi videla ništa od toga šta se radi oko tebe i sa tebe? A jednom kad si videla, što nisi rekla DOSTA? Što nisi oterala u pizdu, u tri pizde materine i Vajldera i sve ostale? Ili, kad smo kod toga, što nisi šutnula u muda onog prvog što te jebo na audiciji? Nešto ne videh da si bila lisicama vezana za krevet. Audicija ti bila važnija od časti i obraza? Pa, onda gutaj! Što si dopustila te abortuse? Zbog karijere? Bila si omamljena lekovima, nisi znala za sjebe? Ma daaj! „Bu-hu-huuu, progoni me bebica koju sam iz mog stomaka samlela u mleveno meso zato što su me Drugi naterali.“ ŠMRC! „THEY made me do it!“ Neozbiljno. Neodgovorno. Nedostojno homo sapiensa.

Jbg, ne gutam ja to. Obrati se DAMERU da vidiš kako se to sve radi vrhunski. A naročito kako se inteligentno, slojevito, izbegava to patetično „Bu-hu-huuu: THEY made me do it!“ Kako se tretira osoba koja bi lako mogla da se prikaže kao ŽRTVA, ali koja na kraju balade izbegava tu jadnu, simplističku dihotomiju Čudovište – Žrtva. Ta crno-bela slika možda prolazi u novobosanskim propagandnim uradcima koji se izdaju, pa ponegde čak i gutaju, i nagrađuju, kao „filmovi“ (AIDA i slična govna), ali u ozbiljnoj umetnosti je to nagvaždanje o Čudovištima i Žrtvama devalvirano još pre stotinak godina.

Damer ima AGENCY: Damera, iako gone ćudi i od njega prave ćudovište, nije patetično pasivno cmizdralo, on donosi odluke, uglavnom pogrešne, on ne zna sve to što ga pokreće, ne razume svoju ćudovišnost, ali ipak dela po njoj, radi šta radi, i kad se na kraju nađe na vrhu metalne šipke, to je tako dobro, zasluženo, katarzično – i zaokruženo.

Nasuprot tome, rekoh već, Merlinkin kraj je samo jedan patetični limp dick od kraja, i jedno olakšanje što su tri sata okončana, što nema više, što ovaj mučni jednoznačni repetitivni rolerkoster torture porn ne moramo da provozamo još jedan krug, i još jedan, i još jedan. Videli smo dovoljno. I previše. Već u prvih sat, sat i po. Nije to moralo da traje duplo duže. Što reko onaj čiča u DILINDŽERU (jedna od mojih omiljenih replika u svekolikoj istoriji pokretnih slika): „I heard you the first time.“

I zato, kako ne bih ponovio PLAVUŠIN greh i prokockao svoju dobrodošlicu neumerenom dužinom i ponavljanjem / varijacijama na jedno te isto, osloniću se na to da ste me i vi čuli prvi put, tako da ne moram (više) da ponavljam i crtam, nego ću ovde da – stanem.

Ko razume, shvatio/la/lo je; ko nije, i neće.


3 коментара:

  1. Koliko analize. Kad sve ovo pročitam, na pamet mi dođe onaj klinac filmadžija iz "Tri karte za Holivud" koji čita bukvicu o filmovima u kojoj stoji da radom premorena američka publika voli videti radnje filmova prostog zapleta. Preskočiću ovu ekranizovanu psihoanalizu glumice i ne zanima me ni u top 500. Lepo sam sada odgledao domaći film "Poslednji kolosek" iz 50ih - grupa železničara pljačka vagone. Prosta radnja, a toliko onog duha vremena u filmu sa svim tim noarom, muzikom i krispi video efektima. Ovo ću možda nekad pogledati, jer trenutno imam vampira koji mi crpi energiju. Taj vampir je loš duh vremena.

    ОдговориИзбриши
  2. Započeo sam gledanje filma ali nisam daleko odmakao. Nije bilo tog nečega što bi me vuklo dalje. Posle tvog rivjua/kritike, dobijam želju da mu se vratim. Čisto da obratim pažnju na sve aspekte koje si pobrojao. Inače, kroz "Merilinkin" lik može se posmatrati gomila naših današnjih žena.

    ОдговориИзбриши
  3. Slažem se sa većinom. Trpi i niko ne zna što. I meni ključno za Elvisa da se vidi da ga je menadžerija vodila ,a ovde se ne vidi ko šta kako...stvari se kao dešavaju.
    A ona mrtvo puvalo...
    Pa meni je baš bitno zašto su neke scene crno bele a neke u boji.
    Prvo sam mislila da je Norma boja...pa vidim nije, pa kad tužna -nije ni to... ZAŠTO?

    ОдговориИзбриши