THE BRIDE (2026)

 

THE BRIDE je kao neki osrednji vic koji bi možda zaslužio mlako „Ha-ha“ da traje mnogo kraće i da ga je ispričao neko vešt pričanju viceva. Ovako kako jeste, to je jedan nedokuvan, mlaki bućkuriš koječega polusvarenog, nedomišljenog, ali s nabacanim ljutim začinima koji bi trebalo da prikriju tu u suštini vodenastu supicu s vrlo malo mesa.

Kad je Meri Šeli pisala svog FRANKENŠTAJNA 1818. to je bila knjiga BEZ PREMCA, bez prethodnika, munja u boci, dar s neba, meteor, kamen-temeljac nekolikih žanrova, kapitalno, revolucionarno delo koje se i dva veka potom, sve do danas, intenzivno čita, i za dušu, i za promišljanje.

Ali u prepotentnom prologu ovog filma crnobela Meri nam kaže da ta priča u knjizi nije bila ni upola toga što je imala na umu: ne, njena prava, puna priča je OVO ŠTO SLEDI.

A to što sledi je – brdo prežvakanih ali nesvarenih klišea. Kojima nedostaje, da, varnica ŽIVOTA da opravda što su uopšte vađeni iz buđavog špajza. I zbog toga će ovaj film biti zaboravljen već iduće godine u ovo vreme (ako ne i pre), a kamoli 200 godina od sada.

Ovo je film koji me je doslovno izgubio na „Hello“!

Dizati iz groba nesrećnu Šelijevu zbog OVOGA stvarno je svetogrđe.

Onoliko koliko je prolog, sa Meri Šeli, u THE BRIDE OF FRANKENSTEIN, vickast, pametan, zabavan, duhovit, kempi, vizuelno nadahnut – isto toliko je ovaj, u THE BRIDE (OF NO ONE), fletlajn ravan, prenadrkano nabeđen da je mnogo pametan, a doslovno ništa memorabilno ne kaže, niti pokaže („Meri“ čuči u mraku neke ostave i ne kaže ništa pametno, mada povremeno opsuje, za one koji padaju na te fore).

Ritam je off tokom celog filma! Ne samo u prologu, ne samo u kilavim prvim scenama, gde svi govore mrtvosano, spooorooo, nego i kasnije kad, kao, krene, neka „akcija“. Ajd da ovo samo krene teturavo, pa da vremenom nađe neki svoj ritam – jok, ovo se kilavi, oteže, tetura, sapliće, gega, gnjavi, zastajkuje, tupi, digresira, retardira, sve vreme, skroz do zadnje scene! Nije ni čudo što je puko na box offisu: neee, ne padajte na njiov marketing, nije to zbog „nesvaćene genijalnosti“ ovog filma, nego zato što je promašen na skoro svim nivoima (uključujući spektakl).

Ovaj film je kao gost koji vam dođe, već blago pripit u startu, a onda vam sedi celo veče, i pije sve više, i galami, i smeje se grohotom svojim fazonima (nimalo smešnim), a onda tokom večeri počne i da razbija čaše i flaše, i da vam zapišava-promašuje WC šolju, dok se na kraju i ne izbljuje na tepihu. A onda kaže: „E, brate, al se ludo provedosmo, a? Kakva zabava! Ahahahaha!“

Za nešto što nekritički kritičari hvališu zbog „velike filmofilije, omaža istoriji filma“ itsl, ovaj film se ponaša kao da ne postoji THE BRIDE sa Dženifer Bils, kao da ne postoji KILL BILL (i njegova „Nevesta“), dok implicitno kao i da kritikuje THE BRIDE OF FRANKENSTEIN, remek-delo ako je ikad takvo postojalo, koje već skoro ceo vek stoji kano klisurina i stajaće mnogo posle ove ne(s)vestice.

Još smešnije, ovaj film se pravi kao da ne postoji DŽOUKR: FOLI A DU, film od pre samo par godina, koji je istina promašeniji od ovoga, ali je barem respektabilniji u svojim promašajima. I ovde, kao i tamo, imamo dva „čudovišta“ koja beže, a ceo svet im je za petama, dok oni igraju i pevaju usput (i ponekoga upucaju: srećom, ne ubijaju ljude, nego samo pajkane). I ovde, kao i tamo, imamo plitko prizivanje „revolucije“, samo je ova ovde još praznija, plića, pozerskija, besciljnija (jer: sebičnija, privatnija) – ali film je nesvestan toga, pa nam prikazuje razne neke KOPIKETERKE, pozerke koje su oko usta preslikale rendom fleku od mastila koju ima NEVESTA, koje rade – ne znam šta, slikaju selfije za Instagram, s tom lažnom flekom, i tako ruše Zli Sistem?

To što Frank otkida na zvezdu mjuzikala iz tog doba (1930-ih) i fetišistički prati njegove bioskopske projekcije ovde je, kao, nekakva „oda filmu“ or some such shit. Jeftino i besmisleno.

Isto kao i plitko-nedomišljeni „omaž“ MLADOM FRANKENŠTAJNU: naime, kad napokon Frank susretne naživo svog idola, i kad ga ovaj praktično odbaci i ismeje, ovaj, kao reakciju na to, reši da pleše – i to isti onaj nezaboravni ples Pitera Bojla na temu iz Bruksovog filma. Niđe veze! Ali „aluzija“ je tu. Deep! Svaka šuša može tako rendom, na bućkalo, da vadi „aluzije“ na svašta – ali da ih smisleno povežu sa svojim delom mogu samo mnogo veći od ove Džilenholke.

U srži filma trebalo bi da je ljubavna priča, ali „ljubav“ se ovde mnogo više podrazumeva, nego što se vidi, a i to što se vidi – na klimavim je osnovama. Frank, koji sluti i strepi od mogućnosti da bude odbačen, praktično veći deo filma zloupotrebljava amneziju oživelog leša s kojim se spanđao („Nevesta“) i laže je da su oni bili zajedno i pre njenog blekauta, i puni je pričama o nepostojećoj prošlosti koju nisu imali, koje ona guta. Kad na kraju to ona prozre, nevesta se nešto kao malo naduri, ali onda ga na kraju ipak prigrli, i njega i sve one laži i abjuz, puj pike ne važi, nema veze, „laga-laga-ooo si me, celi dan i noć, ali nema veze, ja sam tvoja i ti si moooj...“

A tu je i suptilan-ko-macola-u-glavu „ME TOOOO!“ momenat kad kroz mrtvu Nevestu progovore žene nekog „italijanskog“ gangstera koji govori sa slovenskim akcentom (jer: Zlatko Burić) koje je ovaj pobio i odsekao im jezike (ne znam kojim redom). Naravno, u vizuri ovog filma „Only Women Bleed!“ i „Only Female Lives Matter“, jer gangsteri su, izgleda, ubijali samo žene, žene, i nikog osim žena, kao što nas istorija uči... Ili barem ova nakaradna Me too „istorija“...

Ali u srži je još plići i gluplji „feministički“ momenat: insistira se, u par navrata, uključujući tik pred kulminaciju, da „Nevesta“ nije ni Frankenštajnova, ni Perina, ni Mikina, ni Žikina. „Samo Nevesta“, kaže.

Ekskjuuuuz mi! Dozvolite da nacrtam truizam: reč „nevesta“ samom svojom suštinom fundamentalno upućuje na zavisnost, na relaciju u odnosu na nekoga. Ako si nevesta, onda moraš biti nečija. Gde je nevesta, tu je i mladoženja, ženik, šta god. Ne postoji „nevesta“ koja je „samo svoja“. Čak i u ovo doba rampantnog narcizma, apsurdna je nevesta „udata“ za sebe samu.

Osim toga, u poslednjem kadru (SPOJLER, ako se govno može spojlovati), ubiveni oživeli mrtvaci (sic) ponovo oživljavaju (sic) i spajaju svoje šake u svom prvom post-voskresenije momentu, čime film negira sve to prethodno „nisam ničija“ praznoslovlje, i tim završetkom, tim hepiendom, tim sjedinjavanjem, pokazuje da ona, svemu uprkos, pa i naslovu filma uprkos, nije samo „nevesta“ (jer to ne može postojati), nego je, zaista, „Frankenštajnova nevesta“!

E, Meri Šeli, zar su te zbog ovoga iz groba iskopale i kosti ti uznemiravale?

P.S. Ne želim uopšte da zalazim u niz drugih besmislica: u „svetu“ ovog filma postoje i Meri Šeli, i njen roman, ali i u „stvarnosti“ postoji Fr. čudovište (dakle, to što je ona napisala stvarno postoji, njena fikcija je stvarnost), ali pošto se film dešava 1930-ih, nije jasno da li u tom svemiru postoji i Vejlov film FRANKENŠTAJN iz 1931. pa eventualno i njegova NEVESTA (1935)? Umesto što gleda mjuzikle, Frank bi mogo da ide i gleda serijal filmova o Frankenštajnu. Ima tu čitav niz „ma koga je briga, trpaj sve, it’s the millennium“ anahronizama, pa tako u jednom trenu monsteri odu i da gledaju 3-D film u vreme kada to još nije postojalo. Pošto je tomu tako, mogao bi naš Frank da s curom ode i pogleda i ABOT I KOSTELO SREĆU FRANKENŠTAJNA!

Plus, mrzi me da se bakćem plakatima u pustom sokaku koji slave Bauhaus i Dadu, ili da razglabam o potpuno nesvrhovitom, dosadnom, izrazito nezanimljivom podzapletu o dvoje detektiva koji su za petama našim „monstrumima“, a čija je jedina poenta, izgleda, da naša rediteljka i scenaristkinja ubaci još jedan „Go, Sister, Go!“ momenat, kad na kraju detektivka (dakle, žena) reši slučaj koji gomila muških pandura nije umela sve vreme, pa čak se i implicira da će ona, žena omoćena, da razbije i celu korumpiranu policiju koju u šaci drži srpski a kobajagi italijanski mafijaš! 

A u bezveznoj kodi, kad već krene špica, vidimo i njega kako ga gomila ženskinja zarobila i sprema se da mu odseče jezik – ali nejasno je zašto i on ima apsurdnu fleku od mastila na ustima? Da nije i on, tako mator i muški, rešio da pređe u Twisted Sisters? Koješta!

It’s all an overlong, lame orgy of sound & fury, signifying nothing.