Mladen Đorđević: DOKUMENTARCI

Pogledao sam 2 Mladenova dokumentarca rađena 2006. godine u produkciji ARHITEL-a, koja je radila i MADE IN SERBIA.

Radi se o filmovima RATNICI i ALI HAMADOVA PRIČA, u približnom trajanju od oko 45-50 minuta svaki. Iste godine su emitovani, a zatim i kasnije, na B92, BN-u i na mnogim lokalnim televizijama. Producent je Lazar Lalić, koautor Ivana Lalić. Oba je snimao Nemanja Jovanov, s kojim je radio i PORNO BANDU kasnije (a koji je, zatim, snimio i SRPSKI FILM).

Mladen kaže da ih nisu slali na festivale "pošto se ti filmovi po formi kose sa mojim shvatanjem dokumentarnog filma", i ja ga razumem, iako nakon svih njegovih upozoravanja da to nije ništa posebno, da je rađeno za TV, da su to samo intervjui s nekim ljudima, moram priznati da sam bio prijatno iznenađen, i formom i sadržinom. Ovo su svakako više nego reprezentativni primerci unutar svoje forme (TV dokumentarac). Pored toga, tematski se više nego dobro uklapaju u ostatak Mladenovog opusa, pa se nikako ne mogu otpisati kao "tezge", već čine integralni (mada sekundarni) deo njegove filmografije.

ALI HAMADOVA PRIČA je kontroverzniji od ova dva: sastoji se iz razgovora sa naslovnim junakom, bivšim mudžahedinom koji se borio malo u Avganistanu (direktno upoznao Osamu!) a malo u Bosni. Tu se i priženio i izrodio dve ćerke, pre nego što su ga 1997. uhapsili zbog podmetanja bombe pod autobus. Zvuči kao jasan slučaj: zlikovac vredan svake mržnje i svake kazne koja ga zapadne. Ali, ispadne da stvari nisu tako čiste.

Iz njegove priče otkrijemo kako je dospeo među teroriste – klasična priča o zalutaloj ovčici, otac i braća ga oterali od kuće kad je imao 17 godina. Nakon nekog vremena prišli mu ovi iz Al Kaide i vrbovali ga, ne toliko ideologijom koliko davanjem hleba, odeće i smeštaja kad ih nije imao niotkuda. Potom su, naravno, lukavo kanalisali njegovu mržnju protiv celog sveta koja je ipak potekla iz sasvim privatne, porodične sjebanosti.

Stvar dodatno komplikuje njegovo iskreno pokajanje, vrlo jasna svest o životnim greškama koje je načinio, duboka tuga zbog puteva kojima je krenuo, i jedina želja – da svoju ženu i decu nekako izvuče iz senke svog promašenog života i spreči da i one stradaju zbog njega.

Iako film nije nimalo precizan oko toga da li se ikakvi konkretni zločini mogu pripisati Ali Hamadu, činjenica da je nekoliko godina bio zapovednik jedinici mudžahedina u Bosni sama po sebi nameće zaključak da svakako nije bio jagnješce: sve i ako lično nije nikoga ubio, bio je tu kada su njegovi ubijali na najstrašnije načine... U horor smislu, posebno su potresne deonice u kojima govori o tome kako se teroristi iniciraju u Al Kaidu, kako novodošle privikavaju na krv – ne samo kroz stavljanje u prve borbene redove, nego i kroz naročitno gnusne načine: pijenje sopstvene krvi, i krvi zarobljenika, te jedenje komada mesa naživo isečenih na njegove oči od zarobljenih nesrećnika.

Najzad, cela ta ispovest dobija još jednu dimenziju kada vidimo i čujemo njegovog advokata – bosanskog Srbina, koji je i sam za vreme rata proveo 100-ak dana u musli zarobljeništvu. Činjenica da je taj i takav čovek za klijenta prihvatio ovog mudžahedina, i da se maltene pobratimio s njim, da mu potpuno veruje i najiskrenije ga brani svakako je dokaz koji će pokolebati sve one koji bi, možda, Ali Hamadovu priču prebrzo otpisali kao lukavo, neiskreno, pritvorno zataškavanje sopstvene krivice. Pritom se i taj naš čovek pokazuje kao ličnost vredna zasebnog dokumentarca samo o njemu...

RATNICI govori o dvojici 'ratnika' iz nedavnih balkanskih klanica, jednom 'našem' i jednom 'njihovom'. 'Naš' je Dušan Damjanović, čovek koji je kao sasvim situiran radnik u Nemačkoj, čuvši vesti o ustaškim ogrlicama od dečjih (srpskih) prstića, smesta podigao svu ušteđevinu, došao u Srbiju i prijavio se u kasarnu JNA u svom rodnom Kragujevcu. Posle kratke obuke pokazao se kao snajperista, i u tom svojstvu je bio prvo u Hrvatskoj, zatim u Bosni, i najzad na Kosovu. Mnogi detalji njegove životne priče i ratnih užasa koje je doživeo kasnije su se našli u zaista potresnom liku snajperiste u filmu ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE. Ovo je dodatni način na koji se ovi filmovi uklapaju u Mladenov opus, i teško ih je izvaditi iz njega, odnosno razlučiti dokumentarnost od fikcije.

Od njega ovde čujemo i detalj (takođe naveden u PORNO BANDI) tj. prizor koji je zatekao: golu devojku vezanu lisicama za metalni krevet, i ostavljenu tako – sa odsečenom glavom na nahtkasni. On nam ispripoveda i grozan način na koji se obe strane obračunavaju sa živouhvaćenim snajperistima, najmrskijom vrstom 'ratnika', za koje ne da nema ni trunke milosti, nego im je garantovana najodvratnija, najduža i najbolnija smrt.

Njegov muslimanski kolega je mlađi, manje lucidan i manje kontemplativan: niti je dovoljno iskren da uopšte saznamo šta je on tačno radio u ratu (Dušan otvoreno, sa iskrenim kajanjem, govori o svemu), niti je dovoljno zreo da uopšte i sada, sa distance, možemo da zaista vidimo nekakvo sazrevanje i uticaj sveg tog iskustva na njega. Jasno je jedino da ga je rat zatekao kao mladunca bez ikakve svesti o bilo čemu, kao jednog običnog bosančerosa prepuštenog šegi i ševi sa jaranima, kome se, pre nego što je išta shvatio o životu, puška zatekla u ruci... U mnogo manjoj meri od ovog 'našeg' i on se na kraju ukazuje kao žrtva, sa naravoučenijem da su obojicu manipulatori i politikanti sažvakali i ispljuvali.

Baš kao i PORNO BANDA, ovi filmovi plene svojom distancom, odbijanjem svrstavanja na bilo koju stranu, i pokušajem da se naizgled 'jednostavna' crno-bela priča pokaže u svoj svojoj složenosti. Bez nepotrebne patetike, ti filmovi uspevaju da vas vežu za svoje promašene, izgubljene i zaboravljene junake i da stvore simpatiju (ili bar razumevanje) prema njima, ne zaboravljajući na njihove krvave ruke.

Dodatni je plus što u tome reditelj uspeva u još svedenijim okolnostima nego u svom igranom filmu: u duplo kraćem vremenskom trajanju, i u krajnje svedenim produkcijskim okolnostima on uspeva da kreira složene, i ubedljive, žive ljudske sudbine. Npr. sagovornici im nisu bili dostupni koliko treba: onaj snajperista je bio bolestan, a za boravak u Sarajevu gde su snimali muslimanskog ratnika nisu imali novca, tako da su ostali samo 2 dana. Ali Hamada su snimali u zatvoru u Zenici i za to im je bilo odobreno svega nekoliko sati.

Baš kao i u PORNO BANDI, ta ograničenja se ne vide, ili se vide vrlo malo, i ne utiču bitnije na kvalitete koji su postignuti uprkos svemu tome. Sigurno je da je rad na ovim dokumentarcima za Mladena bio svojevrsna vežba iz ekonomije, kako finansijske tako i pripovedačke, i zadivljujuće je kako se na kraju izborio sa svim preprekama i potpisao sasvim respektabilne, pa i više od toga, TV dokumentarce.

U formalnom smislu, to svakako nisu puki 'talking heads' filmovi, već su vrlo živahno kadrirani i montirani, sa mnogo dinamike u režiji, sa raznim lokacijama i arhivskim materijalima kojima se pripovedanje ilustruje i oživljava tako da nijednom prilikom ne postaju statični ili dosadni.

Ova 2 dokumentarca spadaju u bolje radove na teme skorašnjih stradanja u ovim krajevima, i lepo bi bilo videti ih jednog dana kao EXTRAS na DVD-u PORNO BANDE, ako je ikako moguće. Ipak je to jedna te ista priča, jedan te isti horor.