THE MATRIX REVOLUTIONS (2003)

  

  **(*)  

  2+  

Drugi deo ove sage, čiju kritiku sam nedavno obznanio OVDE, skroz je ubio bilo kakva moja očekivanja od trećeg i finalnog dela, i u tom procesu me naljutio, smorio i ugnjavio svojim isprazno-neubedljivim i usiljenim pokušajima melodrame, filozofije, ezoterije itd. Zbog toga, sve čemu sam od trećeg dela mogao da se nadam jeste = da ne boli previše.

Pošto mi je dvojka dovoljno otupila čula da bih stvarno bio povređen sunovratom kvaliteta u odnosu na I deo (koji i dalje smatram izuzetnim, odličnim filmom, posmatranim u izolaciji od nastavaka), trojku sam posmatrao sa rezignirane distance, pošto je svaki involvement ubijen jos u II delu, i zabavljao se odličnim efektima upotrebljenim za likove i priču za koje je odavno prestalo da me bude briga.

Prosto rečeno: drugi deo mi je trajao celu večnost, i tokom tog trajanja me konstantno iritirao. Treći mi je prošao relativno brzo, tj. jednom kad nešto, kao, počne da se mrda/dešava, i to je otprilike sve. Kada kažem da mi je treći bio zabavniji, to treba posmatrati u kontrastu sa drugim delom, a i "zabava" je od sasvim druge sorte nego ona koju pružaju vrhunski zabavni filmovi.

Ali, to mu je što mu je. Evo šta sam napisao u kritici objavljenoj u časopisu ZNAК SAGITE br. 14 (decembar 2003, str.2490-2492.) koju sada ekskluzivno obznanjujem onlajn čitateljstvu.

MATRIKS REVOLUCIJE 

(The Matrix Revolutions, USA, 2003)

            Dakle, sa pojavom trećeg dela, Matriks-priča je završena.

            Završena? Hm, vratiću se na ovo, ali prvo:

            Koja priča?

            O čemu se ono beše radilo u Matriksu? O borbi "probuđenih" ljudi protiv mašina koje ih (bukvalno) uljuljkuju u virtuelni svet lažne sigurnosti? O razlici između slatke laži i gorke istine? O oslobađanju od iluzija i suočenju sa realnošću? O uzimanju sudbine u svoje ruke? O tome šta znači biti čovek?

            Uprkos tvrdnjama braće Vahovski da je cela priča originalno zamišljena kao trilogija, teško je nakon kvazi-Revolucije trećeg dela Matriks "sage" poverovati da je ovo deo (i to završni!) one iste priče. Nije toliko problematično što se film "završava" sa tri tačke, koliko to što su slične rupe ostavljene u samim temeljima zapleta, čineći krajnji produkt i dramaturški i idejno neodrživim. Ako su se Reloaded-u (kako je u Srbiji "preveden") mogle oprostiti neke proizvoljnosti i nedoslednosti, u nadi da će ih treći deo pojasniti, nakon ovakvog okončanja preostali fanovi će morati dobro da se napregnu ne bi li opravdali mnogo toga. Jer, u Revoluciji, na svako "zašto" odgovor je "znaš ti zašto", na svako "kako" odogovor je "zar ne znaš kako?", na svako "šta" odgovor je – "znaš ti šta".

            Dokle?

            ("Znaš ti dokle – celim putem do banke!" javlja mi se glas Džoela Silvera, producenta.)

            Mislim, možda sam ja glup, možda su brat i sestra Vahovski precenili moju moć samostalnog razmišljanja i slaganja kockica bez uputstva za upotrebu, ali ja ne vidim kakvoj svrsi u zapletu služi Arhitetka i njegova priča o pređašnjim mesijama, ili Merovinžanin sa svojom statirajućom-u-kukuruzu Monikom Beluči, a i dalje ne razumem kako je Neo uspostavio kontrolu nad mašinama u stvarnom svetu. Niti vidim poentu u hindu-programima koji evoluiraju u brižne roditelje ili u "bogu"-železničaru koji izgleda kao klošar, ili u drastičnoj promeni ukusa kod Merovinžanina (od evropski-sofisticiranog restorana u Reloadedu do ekvivalenta londonskog Torture Garden SM-trans-sex-gay-fetish kluba u Revoluciji). Da li onda u kontekstu svega ovoga uopšte zamerati očajnu "glumu" slatke male hindu djevuške kad se u tome brukaju i oni koji su za to dobili milionske honorare?

            Nesposobni da se raspetljaju iz kolariću-paniću zavrzlama iz drugog dela, u trećem braća kao da kažu: "Ma sva ta razglabanja nisu ni bitna, 'ajde da se zezamo". I onda kreće dža-buuuum, bang-bang, vrrrr, štrc, zoooom bitka za ono podzemno skladište zarđalog gvožđa i njegovih patetičnih, odrpanih sionskih mudraca. Uprkos skoro-perfektnim vizuelnim efektima ova pompezna i preskupa scena ne uspeva da bude uzbudljiva, i to iz dva ogromna, i niza sitnijih razloga.

Prvo, nije nas briga za likove koji su podređeni mašinama unutar kojih se bore, pa tako čak i bukvalno, na vizuelnom planu, minimizirani i zasenjeni kompjuterskim efektima. Drugo, borba za Sion je koncipirana kao gotovo bestelesna video igra, bez smisla za opipljivost i autentičnost akcije koju majstori poput Kamerona, Verhovena i Mektirnana bez greške proizvode. Tako je udaljenost gledaoca od dešavanja na platnu dvojaka: niti su ga autori (dramaturški) vezali za klišetizirane likove niti su ga (režijski) ubacili u centar žestokih zbivanja tako da stvarno oseti svaki udar, i tresak, i plamen, i gar, i šrapnel, i krv, znoj i suze. Da budem iskren, skoro da me radovalo da vidim bezličnog vođu Sionaca (onog koji će mašinama da "pruži Pakao…") kao žrtvu sakaćenja kakvo nam ove godine ni Cabin Fever ni Teksaški masakr nisu pružili.

            Dakle, centralna scena trećeg dela zabavna je koliko i posmatrati nekoga preko ramena dok igra odličnu video igru. A to je još i najbolja scena filma (u ovakvim okolnostima)! Jer, ono što sledi je neobjašnjeno lak Neov prodor u (inače nedostupni) Grad Mašina, "plaćen" isforsiranom pogibijom Triniti (ovog puta ništa od masaže srca, uprkos Neovoj čarobnoj ruci, koja zaustavlja sve pred sobom) i okončan patetičnom i neubedljivom scenom njihovog oproštaja koja vas, normalno, ostavlja hladnim. Čitava ta "romansa" je u samom startu bila neubedljiva, puka konvencija koju bi trebalo da prihvatimo zdravo za gotovo, iako je hemija između aktera = nula. Kako da poverujem u snagu te ljubavi ako Triniti, videvši da je njen voljeni upravo unakažen (ostao bez oba oka!), reaguje mlakim zagrljajem i komentarom "Oh, ne," kao da joj je ovaj upravo saopštio da je priklještio prst vratima?

            "Kruna" filma je još jedna déjà vu scena lomatanja Nea i Smita po kiši (valjda je sa svom tom vodom scena više cool?), dok stotine Smitovih ni za kakvu vajdu kloniranih kopija statira u pozadini. Oni su uostalom jeftiniji kao pozadinci nego da su nam režiseri pokazali Matriks-verzije ljudi koji naprasno nestadoše iz tog sveta. Možda bi u završnim prizorima trebalo da osećamo napetost, uzbuđenje, neizvesnost (uostalom, sudbina dva sveta zavisi od ishoda te borbe!) – ali kako, zaboga, ako je do tog trenutka davno prestalo da nas bude briga za bilo koga i bilo šta u filmu čiji je Zlikovac, od nekada originalnog i jezivog tipa devoluirao do nivoa Sideshow Boba (iz Simpsona), sasve groteskno-ludačkim cerekanjem?! 

Pravila tih svetova ni njihovim tvorcima (bata i seka Vahovski), izgleda, nisu sasvim jasna, pa zašto bi se onda neko uzbuđivao za ishod borbe u kojoj učestvuju Zlikovac o čijim moćima ne znamo mnogo, ali znamo da ga je "naš" Dobrica već par puta dobro izmlatio, dok je potonji u međuvremenu stekao i moć da pokretom ruke pomera planine? Nakon još malo rutinske koreografije koja čak ni na formalnom planu više nije tako nadahnuta stvari se nekako privedu kraju.

            Kraju?

            Šlag na ovoj promašenoj, zagoreloj, nejestivoj torti je naravoučenije o kompromisu sa mašinama, a gnjila jagoda na vrhu – završni prizor lažnog, virtuelnog sunca. Iz'em ti "revoluciju" koja se završava primirjem! Kako je tako nešto uopšte moguće među stranama dijametralno suprotstavljenim? Kako je moguće da mašine dozvole samo nekima, "koji to žele", da napuste Matrix (i tako ugase svoje "baterije" i nastave da se množe i kuju urote protiv mašina)? Uostalom, zašto bi uopšte jedna nadmoćna (veštačka, neljudska) inteligencija bila ograničena ljudskim konceptom časti i date reči, i poštovala primirje nakon što je jedini svedok i "potpisnik" hrišćanski prineo sebe na žrtvu, a protivnici su bukvalno na kolenima, sa glavom na panju? Ah, da, zaboravio sam: mašine su časnije i poštenije od ljudi ("What do you think I am? Human?" zgražava se Arhitetka na sumnju u svoju iskrenost). A to što parazitiraju na energiji čitavog porobljenog i učaurenog čovečanstva…? Eh, dobro sad, niko nije savršen, je l' tako? Mora se nekako izboriti za opstanak.

            Ovako gnusnim, kolaboratorskim krajem Vahovski kao da ilustruju najcrnje levičarske (Robin Vud, Slavoj Žižek, itd.) dijagnoze o ideologiji američkog žanrovskog filma. Sloboda (tj. njen privid) moguća je, kako nam je ovde pokazano, jedino unutar sistema koji je guši; istinski prevrat je nemoguć; revolucija je dugotrajan (tri filma!) i mukotrpan proces koji zahteva teške žrtve od svojih pokretača/nosilaca, uključujući tu i sopstveni život; pametnije je sačekati da neko drugi odradi posao, a onda, "ako želite", uživajte u izvojevanoj slobodi. Lažno sunce Matriksa je jedini dostupni simbol nade, budući da ono pravo, u stvarnom svetu, spazimo samo načas.

            Ovim su ogoljena sva naklapanja o navodnoj dubokoumnosti "filozofije" Matriks serijala: ako je ovo naravoučenije filma, braćo, niste morali da se trudite. O delotvornosti ovog "anarhičnog pamfleta" i "priručnika za revoluciju besnih adolescenata" najbolje govori uveseljavanje koje su mi priuštila dvojica crnaca u američkom bioskopu u kome sam film gledao. Njih je mimoišlo naravoučenije da će crnci naslediti Zemlju (stvarni svet, pun krša koji treba raščistiti) dok većina belaca uživa u Matriksovim zalascima sunca, ali su zato svoje razočarenje bedastim krajem ispoljavali sprdajući se sa reklamnim sloganom: "Everything that has a beginning has an end!"

            Matriks revolucije je tužno svedočanstvo o potpunom (?) gubljenju kompasa na putu jedne nekada obećavajuće karijere i još tužniji dokaz o zaludnosti očekivanja subverzije unutar sistema današnjeg američkog mejnstrim filma. Posle zelenih slova koja "čine" matricu virtuelnog sveta i dolarske novčanice mi izgledaju zelenije. Pilule Matriksa su suviše slatke, i koga je više zaista briga za "pustinju realnosti"?

            Eh, daleko je Sunce…

Dimitrije Vojnov o ZAVODNIKU

  

            Kao što možda već znate, svojevremeno sam se družio s Dimitrijem Vojnovim (2004-2008), pa prestao nakon što je njega veoma razočarala moja oštra, zgađena reakcija na MI NISMO ANĐELI 3, za koji je on pisao scenario; svaki kontakt smo prekinuli kada sam uvredio njegovu dvojicu tadašnjih poslušnika. Uprkos tome, i nekim drugim stvarima u međuvremenu, zadržao sam dozu poštovanja prema njemu, a naročito po pitanju – suprajz! – njegovih književnih sudova.

            Da, tako je. Njegovo pisanje o filmu, iako zasnovano na retko viđenom filmofilstvu i posvećenosti i znanju, ume da bude okrnjeno njegovim privatnim fetišima, ideologijom i drugim oblicima subjektivnosti – a to je posebno očito u napisima o domaćem filmu, gde je on "strana u sukobu", odnosno neko ko je upleten, bilo direktno kao (potencijalni) filmmejker, bilo kao prijatelj/poznanik brojnih aktera, bilo kao wannabe ideolog pokreta (tzv. "Novi srpski film"), pa se onda kao posledica toga hvale bezvredni (MILOŠ BRANKOVIĆ) ili veoma slabi (ZONA MRTVIH) filmovi zato što su po nekom ključu (ideološkom, poetičkom...) bliski Vojnovu. Dakle, pojedina dela se hvale strateški, a ne estetski - možda je to loše kao delo, ali je dobro kao trend, tendencija, namera, pa se pravimo da je bolje nego što jeste...

            S druge strane, njegovi napisi o žanrovskoj književnosti nisu opterećeni tim prtljagom, nisu pisani iz ugla "Starca sa planine" (odnosno druga "Starog", kako u poslednje vreme voli da sebe naziva) koji je sišao među nejač da OBJASNI, a pošto Vojnov nema ambicije da se bavi literaturom, niti ima mnogo prijatelja u tom svetu, njegovi sudovi o tome znatno su objektivniji i relevantniji. Njegovi osvrti na recentnu žanrovsku produkciju u Srbiji značajno su relevantniji od skoro bilo koga drugog ko se novijom srpskom fantastikom bavio, a naročito od niza aktivista, promotera, drugara, PR-a i drugih maskiranih "kritičara" i "fanova" koji, iz ovih ili onih razloga, stvari prikazuju ružičastijim nego što jesu. 

Uzgred, on je svojevremeno napisao i objavio par priča koje su se meni veoma dopale, pa sam čak pokrenuo topik o tome na forumu Znaka Sagite pod naslovom Video sam buducnost srpskog horora! Njegovo ime je:

            

           Tamo sam napisao:

Kripl ima jedan kvalitet koji nedostaje u 95 % srpske fantastike, a on ga jos rabi 100%totno i majstorski.

Vrlo prosto = ISKRENOST.

Ili sto bi rekao g. Knežević: 'egzibicionizam'.

Kripl se skida go pred nama. Kripl je prilično surov u samo-seciranju. Kripl razmišlja o sebi. Njegovo pisanje je rezultat toga.

Većina srpske fantastike je laž. Kao, ajde da malo kritikujemo nekoga/nešto drugo. Kao, ajde da smandrljamo neku, kao, satiru. Kao, gledajte kako su ljudi glupi. Ne ja, daleko bilo *ja* - nego tamo neki ljudi. Gledajte tu hipokriziju. Gledajte kako slabosti [ne moje, nikako ne moje, nego nekog fiktivnog lika, mog komšije, mog druga, jebem li ga koga, samo ne mene] dovode do twista na kraju priče. Bla bla. Itd.

Vecina srpske fantastike je extrovertna.

I zato je, bar za mene, irelevantna.

Čak i kad je u prvom licu, to je neki wish fulfillment fantasy: kao, divite se mom beskrajnom znanju i iskustvu. Ja znam znanje. Ja sam cool. Ja sam sveznajući narator koji oštricom svog ubitačnog jezika vickastim figurama sahranjuje sve ostale likove i pejsaže oko mene. Ja sam Hemingway. Ja sam Chandler. Ja sam Landsdale. Ja sam baja koji puši cigaru, pije ljuta pića, osvaja zene i ubija monstrume. Nekad monstrumi ubiju mene na kraju priče, ali čak i tada, to su neki bezlični, nelični monstrumi, ovaploćenja nekih sasvim bezličnih, apstraktnih opštih mesta od 'grehova'...

Kriplovo pisanje je introvertno.

Ono polazi iznutra.

I zato mislim da obećava.

On se ne stidi svojih slabosti. On svoje slabosti pretvara u kvalitete. Što je [barem za mene], oduvek bio najprostiji recept za dobro pisanje.

Da parafraziram L.F. Selina, koji je u jednom intervjuu kazao nešto kao: "Priče! Koga zanimaju priče! Otvorite dnevne novine i videćete da su pune priča! Priča imate koliko hoćete. Ali stil, bato... Stil! A stil polazi iznutra, iz karaktera pisca. Ako ne stavite svoju sopstvenu kožu na sto, ništa niste uradili."

Kripl piše na svojoj sopstvenoj koži.

To pozdravljam.

            Tako je to bilo pre 10 godina. Od tog Vojnova nije baš mnogo ostalo, ako je suditi po projektima koje je pisao, bilo kao tezgu, bilo "za dušu". Ako ništa drugo, ostalo je dovoljno barem za prilično pronicljivog čitaoca. Evo, dakle, šta je Vojnov, pod svojim internet nickom Crippled Avenger napisao na jednom opskurnom internet forumu na kojem, doslovno, aktivno učestvuje jedva pet učesnika, tako da je to manje pravi forum a više privatna prepiska nekolicine drugara koja se plasira u javnosti, pred svima. To je, ujedno, i jedini razlog što ovde ističem ovaj tekst: naime, o ZAVODNIKU su se oglasili i neki drugi pisci i značajna imena iz žanrovskog sveta, kao što su Lidija Beatović (PTY), Uroš Smiljanić (Meho Krljić), Ivana Milaković (angel011), Radmilo Anđelković (scallop) i drugi – ali oni su to učinili na posećenom, popularnom i opštepoznatom forumu za ljubitelje horora i fantastike, Znak Sagite, pa verujem da je svako koga ti žanrovi zanimaju to mogao tamo da vidi. Ako vam je to nekako promaklo, evo topika o ZAVODNIKU pa gledajte sad.

            S druge strane, Vojnov je svoj osvrt na ZAVODNIKA okačio samo na taj opskurni, slabo čitani forum, pa je to sigurno prošlo "ispod radara" većine potencijalno zainteresovanih čitalaca. Iz tog razloga sam rešio da taj njegov osvrt ovde prenesem. Evo ga dole.

Crippled Avenger

Post subject: Re: Dejan Ognjanovic - "Zavodnik" 2014.

Posted: Wed Jul 16, 2014 12:01 pm

Pročitao sam ZAVODNIK Dejana Ognjanovića. Posle NAŽIVO, očekivao sam velikom pažnjom njegov novi roman. NAŽIVO je roman koji je izašao u vreme kada je naša žanrovska produkcija prevashodno bila u domenu fandoma i u tim okvirima izdvojio se svojom dinamikom, žustrim izrazom, osećajem za stravu i ostaje jedno od najznačajnijih i najzaokruženijih dela horor-književnosti napisane kod nas, ako u obzir uzmemo pisce koji su se u to upustili sa velikim žanrovskim predznanjem i bili usmereni prema čisto žanrovskom ishodištu.

ZAVODNIK izlazi u trenutku kada je srpska žanrovska književnost potpuno potrošena, kada je knjigu objavilo i kuso i repato, i kada vidimo da iz kvantiteta nije proistekao kvalitet, uprkos pokroviteljstvu velikih izdavača. Štaviše, ko god je napravio kontinuitet, poput Skrobonje, samo je stagnirao, iako je sa svakim novim izdanjem imao sve bolje uslove.

U tim okolnostima, ZAVODNIK ponovo odskače od svojih savremenika, pre svega po izrazu a zatim i po ambicijama. U ZAVODNIKU nema senzacionalizma, nema pokušaja da se ukači na talas manje-više uspešnih srpskih kopija stranih bestselera iako direktno referiše na klasike gotskog romana i britansku lektiru, dakle nije reč o nekom barbarogenijskom spisu bez utemeljenja u tradiciji. Ali, u slučaju ZAVODNIKA ta tradicija nije King već Henry James, selo u kom se dešava priča nije Castle Rock već je bliže Nastasijeviću. U nekim aspektima bih rekao čak i da je bliže Nastasijeviću nego što bi trebalo da bude.

Da je ZAVODNIK uspeo u svojim namerama, Ognjanović bi ostavio za sobom već dva bitna, prelomna dela u žanrovskoj književnosti. Nažalost, ZAVODNIK ne funkcioniše kako treba zbog brojnih pleonazama kojima kvari svoju inače ispravnu i solidno ostvarenu minimalističku zamisao. Na previše mesta, ova "manje je više" direkcija biva opterećena rekapitulacijama, zaključcima, vicevima koji podvlače apsurd i humor koji je već jasan iz situacije.

ZAVODNIK na kraju liči na primerak romana koji je neki profesor u sklopu pripreme za predavanje malo rekapitulirao beleškama na kraju pojedinih deonica, a onda je taj fajl greškom otišao u štampu. Rečju, ZAVODNIK je mogao biti važan roman da je bolji. I mogao je biti bolji sa nešto, ne previše radikalnih, korekcija.

Ipak, to što ZAVODNIK ne dobacuje do svog punog potencijala ne znači da nije u svojim korenima zapravo korak u pravom smeru. Sad kad je žanrovski rukopis s jedne strane prostituisan i lagunizovan a s druge sveden na nedorađenu fanovsku skribomaniju, ZAVODNIK ostavlja utisak ozbiljnog pokušaja, promišljenog rada koji bi uz adekvatne uredničke intervencije postigao mnogo više. Međutim, u tom odsustvu stručnog urednika i atmosferi samizdata, ZAVODNIK barem uspeva da izbegne gnjecavost srpske žanrovske proze narendane na oštricama aktuelnog srpskog mejnstrim izdavaštva.

* * *

            Ja se, svakako, ne slažem sa svim ovim, a naročito ne sa glavnom zamerkom o navodnim "pleonazmima" – roman je u prvom licu i profa mora da preispituje svoju situaciju i važne odluke koje ga tište, to su previše važne stvari da bi se izbacile iz romana ili drastično redukovale, mada, istina, da je ovo film a ne knjiga, nešto od toga bi se dalo sažeti i/ili iskazati vizuelno a ne rečima. Dakle, pojedine "rekapitulacije" su nužne, a "viceva" – ipak nema. Takođe, javlja mi se da Vojnov nije pronikao u sve suptilnosti sitnog veza ovog teksta zato što on po svom pristupu i poetici nije ni naročito blizak onome što Vojnov inače voli da čita – ali, svejedno, mislim da je ovo jedan prilično pošten prikaz, sa nekim dobrim opservacijama, da je vredan pažnje, pa vam ga zato ovde i obznanjujem, a vi, dragi čitaoci, recite šta mislite.

DILAN DOG u koloru: Obojeni program

  

            Kao što znate, jubilarni brojevi redovnih epizoda Dilana rade se u koloru (broj 100, 200, 300...). A sada, najzad, evo i specijalaca na srpskom – iz edicije koja se u Italiji zove nemaštovito "Kolor fest", a kod nas – rokerski: "Obojeni program". Imajući u vidu uredničko nagnuće Dušana Mladenovića, možemo uskoro očekivati i specijalnu ediciju Zagora pod naslovom "Darkwood Dub", dok se o r'n'r nazivu za Tex-specijalce još duboko i intenzivno razmišlja.

            Šalu nastranima, valja istaći da ova edicija NIJE posvećena samo Dilanu, nego će se junaci smenjivati: pošto je Dilan u ovim krajevima najpopularniji (eto vam ga vaš Tex, žabari, najedite se!), kreće se s njim, i svaki drugi broj "Obojenog programa" biće Dilanov, dok će se s njim izmenjivati prvo Zagor, pa onda Tex. To nekima možda valja nacrtati, pa evo: OP1= Dilan, OP2= Zagor, OP3= Dilan, OP4= Tex, OP5= Dilan, OP6= Zagor, itd. Na zadnjoj korici prvog broja već je najavljena naredna epizoda – Zagor: "Duhovi kapetana Fišlega".

Veseli četvrtak svoju kolor ediciju Dilana Doga pokreće od broja 10 italijanskog "Color Fest" izdanja, ne zna se zašto: valjda im je namera da do kraja večnosti objave SVE epizode, ali zašto ovim (ne)redom – oh, sudbo kleta, ZAŠTO ovim redom, na to pitanje besnim kolekcionarima za sada još nema odgovora! 

Urednici, tim povodom ali ne baš o tome, kažu sledeće: "Radi se o ediciji koju smo nazvali biblioteka Obojeni program. U Italiji se, tokom zadnjih šest-sedam godina skupilo više Bonelijevih edicija koje sadrže epizode u boji. Radi se o edicijama Dilan Dog Color Fest, Color Zagor, Color Tex i još nekim drugim, o čemu ćemo neki drugi put pričati.

Mi smo odlučili da jednostavno objedinimo sve to u jednu ediciju i da naizmenično objavljujemo po junacima. Tako da prvi broj, koji će se pojaviti u prodaji tokom avgusta ove godine, jeste Dilan Dog. Drugi broj će biti Zagor, on će se pojaviti tri meseca kasnije, u novembru, iako će na sajmu knjiga već biti u prodaji. I moram da napomenem da se radi o kolekcionarskom izdanju, to jest da to ne ide na kioske, da se radi u tiražu od 500 komada i da ide u specijalizovane knjižare i naravno naš klub čitalaca."

            Tako kažu oni. Da vidimo šta kaže Dr Ghoul na sadržaj prvog broja. Brojevi u zagradama su moje ocene (od 1 do 5) za datu kategoriju (epizoda, crtež, scenario). Imajte na umu moje uobičajeno stroge ocene gde petica znači čisto savršenstvo (u epizodama, npr. OČI ZLA, NJUJORK, NJUJORK; USPOMENE NEVIDLJIVOG; POSLE PONOĆI; u crtežu: Kasertano, rani Pikato, Dalanjol, Stano...), četvorka – odličnost, a trojka, recimo, označava nešto sasvim pristojno, vrlo dobro, blago natprosečno.

Naslovnicu nacrtao: Davide De Cubellis (3)

Zbogom, Gručo (4-)

Tekst: Alessandro Bilotta (3+)

Crtež i boja: Paolo Martinello (4)

U bliskoj, mračnoj, zombijima zaraženoj budućnosti, Dilan ne može da se pomiri sa sudbinom i okači pištolj o klin, već započinje svoju poslednju istragu, ne shvatajući da će najveću cenu platiti… upravo on! Odnosno, Gručo. U nedavnoj epizodi Martija Misterije pod naslovom "Zbogom, Java" to "zbogom" bilo je privremeno i nije se ticalo životnog nego samo bračnog pitanja junakovog prišipetlje (eng. sidekick), mada je razlika tu, često, običan sofizam: oženio se, umro, ista stvar. Za razliku od mrljavog Jave, ovde Gručo stvarno... hm, ode. Kako, zašto, i gde... videćete. Ali priča je iznenađujuće sumorna i nihilistička, naročito za nešto što otvara prvi broj! Što se crteža tiče, skoro-slikarski stil naročito je zahvalan za prizore raskidanog i mutiranog mesa, i podseća na Serpierijev u serijalu DRUUNA (samo što ovde nema toliko pipaka, a ni guzica).

Pegava traka (3-)

Tekst: Antonio Serra (3-)

Crtež: Alessandro Bignamini (3)

Boja: Overdrive Studio (4-)

Mlada i lepa klijentkinja zvoni na vrata broja 7 u Krejven roudu. Dočekuje je neobično obučeni i formalni Gručo, a pre svega detektiv, čiji način istrage podseća na izvesnog… Šerloka Holmsa! Ova varijacija na jednu priču A. K. Dojla, smeštena (naravno) u viktorijansko doba, nije bogzna šta – previše je linearna, obična, nimalo dilanovska. Razrešenje "misterije" je obično: dođemo na lice mesta, prenoćimo-sačekamo, vidimo šta je posredi, upucamo, i doviđenja. Jedini twist je – eh, da ne otkrivam. SPOJLER: Ispada da su Dilan i Gručo (PRE rođenja pravog Gruča!) odbačeni Dojlovi likovi, šutnuti prozaičnom uredničkom logikom ("Daj narodu realne likove i akciju!") pre nego što se posvetio realističnijem detektivu, Šerloku. Crtež je ravan i neupečatljiv, korektan ali zaboravljiv: nažalost, komercijalni kolor strip uglavnom podrazumeva baš takav, valjda se generički crtež lakše farba od osobeno stilizovanog, pa i ne čudi što u ovom izdanju ne vidimo nijednog od najboljih Dilanovih crtača.

Mračni dani (3)

Tekst: Chiara Caccivio (3)

Crtež: Raul & Gianluca Cestaro (4-)

Boja: Overdrive Studio (3+)

Šta bi se dogodilo da mali Dilan nikada nije doživeo sadašnjicu, te da je odrastao u 17. veku sa svojim ocem Ksarabasom? Da li bi svejedno postao neustrašivi lovac na čudovišta? Sa takvim ocem – naravno! Još jedna zombi-priča, ali u davnoj prošlosti i sa još jednom rutinski prekinutom romansom, te snažnim edipovskim podtekstom: taman kad se naš dečkonja zaljubi, uskoči mu ćale koji bi, umesto Xabaras, trebalo da se zove Coitus Interruptus! Ipak, ovo je slikovita, simpatična varijacija na Dilanov kanon. Šteta je što u ovom prilično svedenom krvopljusu za priču sa zombi tematikom crvena farba ne šiklja i prska slobodno nego je zarobljena unutar strogo proskribovanih linija: mrzim kad to rade u kolor stripovima!

Dvostruki indentitet (3-)

Tekst: Giovanni Gualdoni (2+)

Crtež: Luca Raimondo (3-)

Boja: Overdrive Studio (3-)

Tridesetogodišnjak bez posla i bez ambicija. Uvek u svađi sa roditeljima, živi u svojoj sobici surfujući po internetu, čitajući stripove i sakupljajući figurice. Jednom rečju – "stripadžija", s licem Dilana Doga. Zajedno s drugaricom (drugaricom, a ne devojkom!) pokušava amaterski da ulovi serijskog ubicu koristeći nju kao mamac, sve do zaprepašćujućeg otkrića identiteta koljača!!! Svi klišei o strip-geekovima su tu, s tim izuzetkom da ovaj ima mišićavo telo sasve pločicama na stomaku, izvajano kao u modela za gaće (otkriva ga kratka, ničim izazvana scena tuširanja) a ne telesinu nekoga ko po ceo dan bleji u kompjuter i stripove. Ah, da: ovde otkrivamo da ovaj alternativni Dilan sluša Lejdi Gagu i Emi Vajnhaus, u sobi drži na blu-reju sve sezone serije LOST, ima modele koji upućuju i na Star Wars i na obožavanje Kapetana Amerike, a usred sve te mainstream mass-market bljuzge – ima i poster nimalo izvikanog, čak kultnog, odličnog italo-horora HOUSE WITH THE LAUGHING WINDOWS Pupija Ghoul-Approved Avatija! Koješta! U ovoj epizodi crtež je najslabiji a kolor najnepotrebniji, tj. baš ničemu ne služi, ništa ne dodaje. Sećate se kad mi je Rekioni u intervjuu nedavno kazao da Gvaldoni nikad više neće pisati Dilana? Pa, evo, pogledajte zašto!

Sve u svemu, ko voli Dilana, valja ovo da ima. Priče nisu za u nesvest, ali – koje pa jesu u poslednje vreme? Ipak ovde ima dovoljno zanimljivih i slikovitih varijacija, negde oko proseka pa i blago iznad ponegde, a ako ste već navučeni na ovog junaka u crno-belom izdanju, onda će vam to isto, ali u koloru, biti samo još bolje. Čista logika, zar ne? 

Papir je deblji i bolji nego za redovne epizode što se odražava i na kvalitet kolora, štampa je dobra (ali mogla bi biti i za dlaku ili dve bolja), prevod kao i uvek odličan i pismen, prateći tekstovi (uvodni, by Dušman, i odjavni by Marčelo) stručni i korisni, a ako ste članovi sekte VESELI ČETVRTAK, to znači da ne plaćate punu cenu od 990 din, nego imate popust koji će to dovesti negde u blizinu cifre od 666, pa prema tome – ne premišljajte se mnogo, jer ovo je rađeno u tiražu od samo 500 komada...

MAMULA (aka NYMPH, 2014)

  **(*)  

  2+  

            Najzad sam, na Grossmannu, pre mesec dana, pogledao MAMULU. Iskren da budem, posle više nego razočaravajuće ZONE MRTVIH, nisam baš izgarao od nestrpljenja, niti su mi očekivanja bila dovoljno visoka da zimus prevalim put od Niške Banje do Niša (9 km; 20 minuta busom), u vreme kada je načas igrao u ovdašnjim bioskopima kako bih potrošio jedno veče na njega. 

Ovog puta, na festivalu, kao član žirija za glavni (takmičarski) program, bio sam u obavezi da ga pogledam, pa sam to i učinio – u ljutomerskom bioskopu. I nije bolelo koliko sam se bojao. Dapače.

            O čemu se radi ovde?

            U prvih pola sata živci iole prefinjenog gledaoca su na ozbiljnoj probi dok imamo da pratimo ljubavne i srodne zgode nekolicine mlađih fun-loving osoba: američka novinarka i njena drugarica dođu u Boku Kotorsku da se izležavaju na suncu i brčkaju u slanoj vodi, a pridruži im se ćelavi Balkanoid na kojega trza drugarica, iako ovaj dolazi sa svojom nenajavljenom verenicom. 

I onda: sunce, more, golišave cure, isprazni mužjaci, mini-žurke, zezanje, mnogo brbljanja ("voliš li me, voliš li je..."), a čisto da nam ne udari u glavu sve to sunce i sav taj užasno đubroviti tehno-dens mjuzak i ta sapunska opera, vidimo i neka mlitava ubistva, u prologu, a onda i još jednom usred ove gnjavaže, da nas bar nešto podseti da gledamo neki, kao, horor (kad je već svaki nagoveštaj atmosfere i jezovitosti u korenu ubijen prizorima i dešavanjima koji kao da su preslikani iz neke hrvatske sapunice).

            Ubistvo (duplo) u prologu? Oho – sirena kolje od samog starta, radujete se naivno vi, jer su vas posteri i trejler filma pripremili za nešto što je izvorno trebalo da se zove KILLER MERMAID?! Koješta! Od toga se pozdravite odmah. Sirenu ćete videti, načas, tek negde oko polovine filma, ali zato, u nečemu što je, kao, o sireni-ubici (o, je, tak oriđinalno!) zapravo uglavnom imate da gledate običnog čoveka-ubicu (Miki Krstović) u pretežno zbrzanim, trepni-i-propusti shaky-cam šau-mau scenama blagog krvoprolića "and all that S&M stuff" koje su potpuno dežavi čak i u srpskim okvirima, a o svetskim da i ne govorimo.

            Ko izdrži pola sata ove torture, biće umereno nagrađen – kad se ova antipatična i nezanimljiva žgadija najzad dočepa naslovnog ostrva (ne, ovo nije biografski film o Nadi Mamuli nego se dešava na ostrvcu po imenu Mamula): tu barem dobijamo nešto bombonica za oči (što bi naš narod reko – eye candy) jer ta kamena tvrđava je zaista lepa za videti. 

Tu, najzad, kreće i neka kao akcija, prvo od krimi-triler sorte, s puškama, pucnjavom i jurnjavom, a napokon se, oko polovine filma, to preobrazi u nešto nalik hororu sa elementima skromne i nedomišljene fantastike, kad u igru uđe i – sirena...

            Opšte, otrcano mesto svih komentara koje sam mogao videti na netu glasi: "MAMULA je bolja od ZONE MRTVIH!" Bravo, Šerloče! Alal ti percepcija! Takve opaske, međutim, ne znače mnogo, jer teško je napraviti (mnogo) gori film od ZONE sve i kad bi neko namerno to pokušavao. Ne napraviti napredak, makar i mali, u odnosu na ONO – bilo bi neoprostivo. Kao što moja ocena pokazuje, pomak (od 2- na 2+) nije ogroman, ali jeste primetan, i prijatan.

Dakle, ovog puta su šutnuli onog engleskog epileptičnog slepca koji im je izigravao "direktora fotografije" na ZONI, i svojim neprestanim tresenjem i lošim osvetljenjem dodatno zamrljao i negledljivim učinio ionako duboko problematičan film, a doveli su nešto profesionalnijeg ovdašnjeg čoveka čiji minuli rad, istina, nije nimalo impresivan, ali ovaj je barem uspeo da sve što treba uslika tako da se nešto na ekranu može razaznati; štaviše, MAMULA izgleda sasvim solidno za ovaj nivo produkcije. Dakle, lekcija br. 1: "Uzeti direktora fotografije koji ume da izvuče dobru sliku" = naučena!

Lekcija br. 2: "Odabrati slikovitu lokaciju i izvući maksimum iz nje" takođe je, ovog puta, naučena. Umesto dosadnog, ružnog i neupečatljivog Pančeva (a i to malo što je vizuelno tamo zanimljivo u ZONI nisu umeli da iskoriste), ovog puta je poprište slikovito ostrvce Mamula koje skoro u potpunosti zauzima stara tvrđava-zatvor, čije drevno kamenje i zidine čine zahvalan ambijent za stravu.

Šteta što se u njima ne dešava nešto originalnije i jezivije, odnosno što se tu nije zatekao filmmejker kome je stalo do atmosfere jeze i tihe pretnje, ali šta je – tu je; dok se takav na ovim prostorima ne rodi, na ovo crnogorsko kamenje se iskrcao Milan Todorović "Toki" i sve što je umeo da u taj ambijent smesti jeste – prilično prizemna slešer jurnjava uz hodnike i niz tunele, uz zidove i niz njih, u podrumima i mraku, što je izvedeno tek korektno, ali ništa više od toga. 

No, dobro – eto primera da ne mora svaki ultra-jeftini filmček da izgleda banalno i ružno samo zato što se nema para za raskošnu scenografiju. Gomila jezivih, za horor prikladnih lokacija postoji u regionu, i čeka, tako ready-made, filmadžije s bar malo volje i talenta da ih iskoriste. Neke od njih sam i sâm posetio i slikao u svojim "Serbian gothic" putešestvijima ovde na blogu (vidi OVDE).

I lekcija broj 3. je naučena, a ona glasi: "Ako u Srbiji praviš creature feature, zovi Mikija Lakobriju za efekte maske i kreatura!" Sirena je solidno dizajnirana, kao i to malo krvavih efekata, mada su ovi, mora se reći, prilično svedeni i skromni za film o ubilačkoj sireni a još više o čoveku koji za nju ljude ubija nekakvim sidrom i onda ih komada na parčiće da ih ova lakše proguta.

Nažalost, nije naučena lekcija "Efekti zahtevaju Vreme i Novac da bi bili zaista efektni" – a pošto znam da je ovaj film sniman prebrzo (za samo 16 dana!) i da je pravljen od štapa i kanapa (sa barem duplo manje para nego što je otišlo u ZONU, iako se tamo uopšte ne vide!), neću mnogo da zameram efektima, naročito kompjuterskim – neki su OK a neki baš i nisu.

I, naravno, nije naučena lekcija zvana "Dobar film ima dobru (smislenu, uzbudljivu, znakovitu, originalnu) priču." I na tom polju (nimalo iznenađujuće!) ovaj film škripi skoro isto koliko i ZONA. Istina, kad pogledate da su scenario pisali scenarista TV serija "Cimerke" i "Sinđelići", Milan Konjević, u saradnji sa scenaristom kratkih filmova Između smrti i Jave (nešto apsolutno najodvratnije i najgluplje što sam ikada video među domaćim kratkim filmovima!) i Devojački bunar, Marko Backović, a da im je pomagao čovek čiji je jedini dotadašnji rad bilo pisanje za video igrice, Barry Keating (Wipeout 2048 /Video Game, additional material; Gun Commando, Video Game) – onda stvari i ne deluju toliko užasno. Odnosno, od koga je – super je!

Naravno, likovi su tanki i nebitni; dijalozi su sve sami otrcani klišei, bez duha; traći se vreme na odnose i  situacije koji nikada ne dobiju rezultat (payoff) – cela ta gnjavaža sa novom verenicom; potentni potencijali motiva sirene bacaju se u vodu, neiskorišćeni (recimo, to što samo muškarci čuju njihov zov, i trista zabavnih čuda vezanih za rat polova koja su mogla tu da se upletu) a umesto toga najveći deo filma bavi se otrcanim, milion puta viđenim slešerskim makljanjem, jurenjem, bežanjem, rvanjem, šutiranjem, zasecanjem 'ladnim oružjem i priručnim sredstvima, itsl.

Zaplet je apsurdan čak i za jedan skroz naskroz neambiciozno i zbrzano sklepani C-hororčić: navodno, jedno od retkih ostrva na svetu na kojem još uvek obitava sirena jeste – Mamula, koja se nalazi na ulazu u Bokokotorski zaliv i na 3,4 nautičke milje od Herceg Novog: dakle, na jednom užasno prometnom i vidljivom mestu gde jedna takva tajna nije mogla decenijama da se krije, naročito ako je Miki Krstović klao ljude skoro svakog dana (kako nam to ovaj film prikazuje).

I zašto samo jedna sirena?

Gde su bile i šta su radile (SPOJLER! šta – neko će zaista da se iznenadi?) druge sirene koje doplivaju u poslednjem kadru filma?

Motivacija je neubedljiva, a to naročito važi za sve što je vezano dvojicu muškaraca koji se oko sirene akaju decenijama (Miki Krstović i Franko Nero). Tu, istina, postoji nekakav poludupasti pokušaj simbolike. U Mikijevoj jazbini vidimo relikte komunizma, tragove SFRJ, stari grb Crne Gore (iz vremena kad joj se glavni grad zvao Titograd), pa i samu Titovu sliku. 

Miki-koljač na kapi i dalje nosi petokraku. Reklo bi se da on predstavlja ogrezlog autoritarnog Crnogorca. Komunistu.

Njegov suparnik, Franko Nero (poznatiji kao Banović Strahinja), na grudima prominentno nosi krst. Dakle, on je Srbin. Hrišćanin.

I – šta je simbolika toga? Čovek s petokrakom kolje ljude i posle smrti sistema koji ga je stvorio, da bi nahranio mitsko biće, inače oličenje "sujeverja" koje je njegov sistem trebalo da negira i suzbija, a ne da pothranjuje. Njegov protivnik je čovek sa krstom, koji decenijama iz prikrajka prati ove zločine i ne preduzima ništa – sve čekajući pravi čas, naime, da tu dođu strani posmatrači (američka novinarka). 

Da li to znači da je MAMULA film o sukobima i podelama na Balkanu, a pre svega između Petokrake i Krsta: između razuma i vere, budućnosti i prošlosti, napretka i tradicije…? Šta mu onda predstavlja sirena? Nit riba, nit đevojka – nešto kao SFRJ, nit socijalistička nit kapitalistička nego – nesvrstana? Da li je ona duh SFRJ koji iskače iz talasa i proždire hedonističku, imućnu, kapitalom i razbibrigom zadojenu omladinu koja se švrćka okolo i kurči sa svojim jahticama i brodićima?

Žiri festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji izgleda da je mislio baš tako nekako kad je MAMULI dao Drugu nagradu ZA SCENARIO! Evo njihovog obrazloženja:

"Druga nagrada festivala dodeljuje se scenariju filma Mamula za uspešno ispričanu, i u domaćoj kinematografiji atipičnu, priču u žanru horora i fantastike. Pored toga što se obraća širokoj publici, scenario filma Mamula zadovoljava i kriterijume poštovalaca pomenutih filmskih žanrova. Zanatski veštom obradom motiva mitološkog bića iz morskih dubina, scenaristi filma Mamula uspeli su da ostvare za žanr očekivan efekat napetosti, ali i da odu korak dalje, prema političkoj metafori koju film nudi. Žiri ističe i visoke profesionalne standarde koje karakterišu scenario filma Mamula."

  Nadam se da će nam neko razjasniti političku metaforu filma MAMULA u bližoj budućnosti, a naročito gde se u svemu tome nalazi istinska hororična istorija tog mesta – naime, tvrđava Mamula je u oba svetska rata korišćena kao zatvor za neposlušne i nekooperativne, što će reći: pretežno za Srbe. Gde su stvarne žrtve mamule u ovoj "političkoj metafori"? Eto, mislite o tome dok gledate ovaj komadić lepršave razbibrige koji nije ni bolji ni gori od prosečnog današnjeg praznoglavog američanskog hororčića sličnog produkcionog nivoa (direct to DVD).

PS: Dok sam se naglas čudio nagradi iz V. Banje za scenario MAMULE, reče mi jedan filmofil: "Pa šta hoćeš: taj film barem ima početak i kraj!" Lupio sam se o čelo i uskliknuo: "Dođavola, u pravu si! Prosečan srpski film zaista nema ni to! Nagrada je zaslužena!" Prema tome – dabome. Hvala žanru na sitnim milostima.

            PPS: Iako je scenario slab, likovi nikakvi a dijalozi smešni, izvesno poštovanje za uloženi trud zaslužili su Kristina Klebe (koja je i koproducent) za 100% unošenje u "lik", očigledno u svakom kadru, i Franko Nero, za to što ovo nije otaljao kao neku bezveznu tezgu, već se potrudio da nas podseti da je nekada bio sasvim solidan glumac, što se takođe nazire čak i u predugom objašnjavačkom monologu ali još više onda kada govori malo ili nimalo.