MOST NA IBRU (NAJLEPŠA JE ZEMLJA MOJA, 2012)

*(*)

1+

U okviru akcije "Ghoul pati umesto vas", poznate i pod dužim nazivom: "Svaku kaznu ću podneti. Ja ću je podneti, veću dužnost od te nemam. Da primim svaku kaznu, za Srbiju, da ljudi u njoj ne bi živeli u kazni," pogledao sam film MOST NA IBRU aka Die Brücke am Ibar aka My Beautiful Country. I bi kazna. I bi patnja. Pogledao sam i ovo đubre – jer to je moj križ. Valjda će bar ovaj prikaz vredeti svih tih muka…

            Da se razumemo: ovaj film snimljen u koprodukciji Nemačke, Srbije i Hrvatske smrdeo mi je iz aviona i to ne samo zbog saučesnika u njemu. Jasno mi je odmah bilo da Najlepša je zemlja moja nije dobar film, i to ne samo zato što ga je režirala izvesna Mihaela Kezele, znači žena, pa još početnica (ovo joj je debiltantski dugometražni). Kao što znate, povremeno se bavim analizom tzv. "chetnixploitation" filmova – onih u kojima se smišljeno i konzistentno falsifikuju fakti kako bi se ocrnili Srbi (aka Zlikovci) za sva zla prethodnih balkanskih ratova, dok se umanjuju, relativizuju ili skroz negiraju zločini drugih aktera (aka Žrtve) u tim sukobima. Ovde, konkretno, imamo hrvatsko-nemački film o sukobima Srba i Šiptara na Kosovu, smešten u vreme NATO bombardovanja, a pogledao sam ga baš na godišnjicu početka tog udruženog zločinačkog poduhvata zapadnih sila.

            Za razliku od nekih drugih "chetnixploitation" naslova, za ovaj se ne može baš sasvim reći da predstavlja produžetak rata (i ratne propagande) drugim sredstvima. Naime, ovo je film koji, istina, prikazuje Srbe (srpsku vojsku) kao glavne (i jedine) krivce za sukobe na Kosovu, ali istovremeno prikazuje i zlodelo NATO pakta, naročito kroz dejstvo municije sa osiromašenim uranijumom. Krajnja poenta ovog prirepka sa uranijumom nije baš najjasnija, ali između redova ispada ovako: Srbi su krivi za sranje na Kosovu, ali ako su ih već bombardovali, trebalo je to učiniti regularnim a ne međunarodno zabranjenim oružjem. Ako ništa drugo, barem deca-žrtve kraće pate.

            Ali, stvari su složenije od toga. Naime, Najlepša je zemlja moja boluje od čitavog niza iskrivljavanja stvarnosti. Neka od njih su možda delo neznanja: šta zna ta Nemica šta je i kako je bilo u Srbiji, pa još na Kosovu? Otac joj Hrvat, majka Srpkinja, a ona odrasla delom u Minhenu, delom u Dubrovniku. Pojedini propusti su proizvod trapavosti i nesposobnosti rediteljke i njene ekipe, ali neki, ipak, imaju učinak neprincipijelne i naprosto lažne agitacije (protiv jedne, srpske strane) koja ne odgovara stanju na terenu – bez obzira što mlada i naivna (?) rediteljka možda nije htela da takav učinak proizvede. Nedovoljna obaveštenost, tanušan talenat, površnost, patetika, neadekvatno "promišljanje" složene i daleke problematike nisu izgovori za trapav, traljav, glupav i mestimično zločest film kakav imamo pred sobom.

            Naravno, ako malo proguglate, videćete da naši bedni prepisivački mediji beslovesno papagajski ponavljaju ono što im je domaći distributer dostavio kao opis. Ako verujete njima, ovo je "Slojevita priča o ljubavi, ratu, odrastanju dece pod NATO bombama sa osiromašenim uranijumom, ekstremizmu sukobljenih strana, ali i mogućnosti oproštaja i rađanja emocija". Aha, evo sad ću da vam pokažem koliko je "slojevita". And then some!

            Natpis kojim film počinje prividno je suzdržan i "objektivan", barem u poređenju sa besramnim lažima kakvim, recimo, počinju takvi chex hitovi kao što su U ZEMLJI KRVI I MEĐEDA ili LOVAČKA DRUŽINA.

            Dve su stvari ovde indikativne: ne kaže se otkud taj konflikt, ko ga je i kako izazvao, ko je i kako započeo i koje je oblike imao PRE nego što se razvio u rat. Ništa višedecenijsko proterivanje Srba (uz zastrašivanje, silovanje, paljevinu, krađu šume, stoke, košnica itsl); ništa iredenta; ništa nekontrolisani višedecenijski upadi iz Albanije; ništa višedecenijski demografski rat; ništa belo roblje, narko- i druge krimi radnje Šiptara; ništa UČK, ništa "Veljika Aljbanija", ništa TERORIZAM... Ne, nego jednostavno – Pravoslavci protiv Muslimana, prosto ko u stripu.

            I još: razlog za NATO bombardovanje je, kaže nam se, bila namera da se spreči proterivanje Albanaca s Kosova – iako je, kao što je svakom dobronamernom građaninu poznato, s tim započeto tek POSLE početka bombardovanja, kao neka vrsta odmazde Šiptarima čiji su mentori i sponzori to započeli. Kao i obično kod Srba, i to poluproterivanje bilo je izvedeno manje nego poludupasto (videti pod polu-genocid u Srebrenici) i u velikoj meri je zapravo bilo odglumljeno od strane samih Albanaca a režirano od strane Ujka Semovih Neo-Gebels TV stanica.

            Najzad, ako niste znali, reka Ibar je prirodna granica između Srba i Šiptara na Kosovu. Film nam trapavo (ili podmuklo?) uopšte NE kaže na početku da se, kao, dešava u Kosovskoj Mitrovici, a patetična selendra u kojoj je sniman ne liči ni u najavi na taj GRAD. Niti nam se lepo kaže da je samo Kosovska Mitrovica rekom podeljena na srpski i šiptarski deo, nego tvrdi da je reka granica između dva naroda na celom Kosovu, što je notorna budalaština; ali, kao što ćemo još videti, mala Mihaela ionako kuburi sa geografijom. I još nekim naukama.

            Film počinje "akcionom" scenom: moćni i veliki vojni džip proganja nekakvu patetičnu krntiju od auta. Na stranu fakti da su šiptarski kriminalci zapravo češće vozili besna, krvlju i drogom kupljena kola i džipove – ovde nam se već ikonografskim izborom vozila "suptilno" sugeriše da je sukob na Kosovu bio između jake, besne srpske armije i sirotinjskog, improvizovanog, nejakog albanskog življa.

            Puca vojska al' pucaju, vala, i Šiptari: sva trojica u onoj smešnoj šklopociji imaju pištolje. Na kraju, ipak, moćnija sila ih sustigne. Budući da se nigde u filmu ne pominje UČK, jasno je da ovi Šiptari nemaju nikakve uniforme nego su prikazani u civilu. Suptilnim ikonografskim detaljima na planu kostimografije pokaže nam se da jedan od njih (ovaj iz PORNO BANDE) čak nosi majicu sa likom Brusa Lija. Znači, ikoničkog borca za pravdu, zaštitnika nejakih, obespravljenih, slabih. Kako smesta, na prvi pogled, ne voleti čoveka koji nosi majicu sa Brusom lijem, a ne mrzeti, instinktivno, nekakvu vojničinu u zelenoj uniformi? KAKO?!  

E, sad, da su Šiptari bili prikazani u crnim naci-ustašoidnim uniformama UČK, strani (Zapadni) gledalac bi mogao biti zbunjen i čak, možda, početi da drugačije gleda na ovaj sukob. Uostalom, radi se o proverenoj, oveštaloj strategiji u drugim CHEX filmovima, smeštenim recimo u Bosnu, gde naspram uniformisanih a bradatih Srba NIKAD ne vidimo vojnike tzv. Armije BiH nego uvek, svuda, samo i jedino – nedužne civile, žene i đecu, ponekog starca, svi u odrpanim kaputima, trenerkama, šalvarama... Nejač... Žrtve. Itd.

            Znači, s druge strane su Zli Srbi, u maskirnim uniformama. Njih je samo dvojica, ali nakrcani su zalihama ZLA za pun kamion. Jedan (mora da se zove Čeda!) ima popriličnu bradurinu, inače ne baš čest detalj među regularnim vojnicima.

Drugi ima samo brkove, ali je zato glumljen sa svom suptilnošću Zlog Mastermajnda iz nekog SyFy filmića, tipa SHARKNADO 3: SHARKS FROM MORAVA. To i ne čudi, budući da je "glumac" Miloš Timotijević igrao u Anđelininom pamfletu o zlim srpskim međedima, tako da je ovo otprilike taj nivo performansa. Ova karikatura zloće, preslikana iz nekog starijeg stripa o Zagoru, kezi se i škilji kroz ceo film kao da mu ti brkovi služe samo da bi mogao, u zloći, da ih uvrće (stara dobra tradicija "moustache twirling villain"). Velika je šteta što naša debi-rediteljka propušta nameštenu priliku pa to uvrtanje, avaj, ne vidimo da zaista i uradi!

            Zli Srbi teraju sirote civilne Brus-Li-štujuće Šiptare da, u Ibru do kolena, igraju srpsko kolo (koje Zlikovac svira na dečjoj igrački), s rečima: "Hoćete našu zemlju? E pa onda ima da igrate naše kolo!" Šiptari to i čine, ali ovome nije dosta, nego ih tera da pevaju "Hej, Sloveni" – drugu strofu. Ova scena je besramno ukradena iz, praktično, jedine dobre u inače jednako antisrpskoj TURNEJI, gde je na delu bio bolji glumac kao Zli pesmo-mučitelj (Sergej T) i bolja pesma (Cecina "Kukavica"). 

Pošto se PORNO Brus malo zbuni, dobije metak u čelo i otpluta niz vodu. Jedan ranjen u stomak dobrotom našeg Zlikovca bude pušten da pređe na "šiptarsku" stranu, a pošto ne zna da pliva, naš Zloćko mu za te namene pokloni plastičnu kantu od benzina da s njom otpluta. Šta bude s trećim, film nam ne kaže; njegova sudbina je samo jedna od manjih rupa u ovom filmu. Reklo bi se da je jedina njegova svrha da ilustruje ideju kako su, tih dana, Šiptari, iako većina (komada: TRI), bili maltretirani od strane srpske manjine (komada: DVA). A ne pokaže nam se ni kako se desilo da ovaj neplivač, umesto da ode na šiptarsku, završi na srpskoj strani reke (istoj sa koje je i oteran?). Ženica koja je ovo režirala pokazuje zaista jezivo nerazumevanje geografije, ne samo u opštem smislu, nego i filmskog prostora. U svakom slučaju, nekim čudom, desi se upravo to: ranjen u stomak, on se sakrije u kuću jedne srpske familije.

            Familiju čine majka Danica, zgodna udovica (igra je Hrvatica, Zrinka Cvitešić, zvezda filma Bore Lee: Čuvaj se sinjske ruke!) i dva nejaka sinčića. Otac im je pre godinu dana stradao u ratu, ali nam film ne kaže kako, tačno, i gde. Udovica ne deluje naročito unesrećeno – štaviše, prvi put je srećemo na groblju kako svom mrtvom mužu pokazuje dupe.

            I dok mu pokazuje dupe, ona pevuši pjesmicu "Ti si moja čokolada..." Hej, ne izmišljam ovo, moja mašta ne bi ovako nešto umela da iskonstruiše – a da nekim čudom ovako nešto sročim, bio bih, s katranom i perjem, ismejan iz ovog svemira! I to s pravom! Eto tako, verovali ili ne, ova nekrofilna dupexploatatorska scena je naš uvod u "lik" vesele udovice koja će ubrzo, bez reči, bez problema, glatko da primi Šiptara (in more ways than one), da ga izleči i okrepi i uteši i sve kako sleduje, u duhu prave Kosovke devojke.

            Naročito su rečiti kadrovi u kojima vidimo Šiptara Ramiza (Mišel Matičević, takođe Hrvat, rođen u Nemačkoj, gde je igrao u gomili nebitnih filmova) kako leži u sobi pored slike mrtvog muža sa crnim florom. Valjda bi trebalo da nam to pokaže da je naša ženica oličenje duha praštanja i pomirenja i protivljenja svakom "esktremizmu", ali ovi kadrovi sa paralelom mrtvi muž – ranjeni Šiptar ipak su degutantni baš kao i prethodni, s paralelom mrtvi muž – živo dupe. Ipak, to nam je što nam je: to je glavna junakinja s kojom bi trebalo da osetimo simpatiju...

            Ni njena dva sina nemaju veći problem sa Šiptarom koji im je ranjen došao u kuću. Mlađi je ionako zanemeo posle smrti oca (da se kladimo da će da progovori na kraju filma?) a nešto stariji se onako retorički pita "Ko ga je ranio?" Stvarno, KO će da rani Šiptara usred sukoba na Kosovu, i ZAŠTO? 

Ova deca kao da nisu odrasla na Kosovu nego su pala s Marsa, zajedno s rediteljkom! Ipak, ako očekujete sad neku tenziju u kući ovim povodom, neku "oću-neću" dramu, "dal da ga primim il da ga ne primim", natezanje tipa "ali oni su ubili tatu" – dobićete patku. 

Umesto toga, klinci se igraju sa Šiptarom a on, čim ojača dovoljno da stane na noge, doslovno im zameni oca: popravlja im stari televizor ("da se oseti muška ruka u kući!"), peva sa nemim klincem pesmu "Najlepša je zemlja moja" (da, Šiptar peva onu, srpsku, koju izvorno izvode Kolibri)...

...i vaćari/ljubaka kevu. Uostalom, ne zove se on slučajno baš Ramiz: isto kao čuveni Srboljub, Ramiz Sadiku, iz dueta "Boro i Ramiz" koji je zajednički podigao čuveni tržno-sportsko-kulturni centar usred Prištine u čijim sam podrumima ja proveo celo celcato NATO bombardovanje odeven u maskirno-zelenu uniformu. Uzgred, sad kad su tekovine Bore i Ramiza zgažene u blatu i krvi, pitam se kako se taj centar danas zove? Verovatno nosi ime Bilj Kljinton ili, u duhu njegove nakazne arhitektonike, možda – Madljen Olbrajt.

            Za to vreme, u selu – izvinite, ali ovi kućerci, ove livade, ove krave što se napasaju, ovo nema blage veze sa Kosovskom Mitrovicom koja je, nominalno, lokacija zbivanja – u selu, dakle, na jednoj livadi, tj. igralištu pored škole, Zla Srpska Vojska (dalje u tekstu: ZSV) je postavila maketu-mamac "tenka." Tačnije, u dijalogu nam se kaže da je to tenk: "Pa koja budala je ovde našla da parkira tenk? Mogli su sve da nas pobiju." Mi koji smo služili vojsku (za razliku od Švabice, rediteljke, kojoj bi to iskustvo sigurno koristilo), međutim, znamo da ovo što nam se na malim ekranima TV prijemnika i monitora pokazuje nije tenk nego "Praga", samohodni protivavionski top korišćen u samoodbrani tokom NATO agresije. Znam to pošto sam slučajno bio nekoliko nedelja u Đakovici tik pred rat i gledao sam ih izbliza. Ako već rediteljka ne zna ništa o geografiji i o vojsci, mogao je neki stručni konsultant da je uputi?

            Dakle – ZSV je mrtva ladna ostavila lažnu Pragu usred naseljenog mesta (!), na dečje igralište (!!), da privlači NATO bombe među civile i decu (!!!): 5-6 ašova zemlje razbacane okolo trebalo bi da sugeriše da je najmanje jedan projektil završio na metar-dva od Prage. Naravno, glupi roditelji puštaju decu da se igraju oko te "bombardovane" Prage, a Eva Ras čak ladno napasa kravu pored osiromašeno-uranisanog "Targeta". A posle im kriv Đavo kad, samo par dana kasnije, deca počnu da krvare iz prstiju i onesvešćuju se. 

Povrhnje svega, kad Eva krene da muze kravu – a ono: iz vimena krv brizne u kofu mleka! Sad, ovo nije za zajebanciju jer je NATO đubre zaista bacano širom Srbije, a naročito na Kosovu, i jeste proizvelo gadne kancerogene i druge efekte – ali trapavo tragikomičan način na koji je to prikazano u ovom filmu bacio bi u grohot i čoveka s kamenim srcem a kamoli iole normalnog gledaoca.

U školi učiteljica jezivog lika prisiljava decu da horski pevaju pesmicu "Najlepša je zemlja moja" (otud alternativni, engleski naziv filma, My Beautiful Country). Ovo je višestruka besmislica, ne samo zbog početničke patetične ofucane fore da se film bazira na lajtmotivu neke kretenske pesmice (o, zna li neko egzorcistu koji će mi iz mozga proterati jebeni TANGO ARGENTINO?!), nego naročito zato što film neznalački zaobilazi postojanje slične pesme koja baš tih dana JESTE bila opšteprisutna, budući bespoštedno puštana na radiju i TV – naime, "Volimo te, otadžbino naša". Svojevremeno, kada sam se u uniformi vojske koja je "pobedila NATO" početkom juna 1999. vraćao iz Prištine, poneo sam sa sobom za uspomenu iz Komande Prištinskog Korpusa nekoliko propagandnih audio-kaseta sa tom i još nekoliko prigodnih pesama za podizanje morala: može biti da mi je neka pretekla i da je još imam negde u dubinama radnog stola.

Ako već nesrećno izabrana pesma – i nesrećno izabrana "glumica" (?) za ulogu učiteljice – nisu dovoljni, tu je i još jedan u nizu debilnih dramaturških kikseva ovog jadnog scenarija. Naime, učiteljica se ljuti i našu vajnu majku Danicu proziva:  zašto njen sin ne peva u horu, nepunu godinu dana otkako mu je umro otac! Neće čak ni da otvara usta u prazno. Pa, mislim, JEBOTE! Ko bi bio toliki skot da zamera detetu kojem je poginuo otac što ne peva u njenom kretenskom horu?!

            A kad sam kod JEBOTE, evo još nekih nebuloza koje naivni gledalac, zaveden novinskim najavama koje mu obećavaju "Slojevitu priču o ljubavi, ratu, odrastanju dece pod NATO bombama i bla bla" zapravo mora da svojim očima vidi. Druga je stvar da li će i da poveruje u to što vidi, ali baš zato kačim i slike, da ne bude posle: "Zli Ghoul izmišlja, podmeće, vadi iz konteksta, nije to baš tako." ŠTA nije tako? Evo kako je!

            Slavko Štimac po ko zna koji put igra ono jedino što "igra" već poslednjih 25 godina: usamljeno-povučenu patetičnu dobričinu, Čoveka Zlatnog Srca, Večitog Dečaka (Salaš u Malom Ritu forever!). Naravno, taj lik kojeg ovaj odavno na auto-pilotu izvodi u svakom bogovetnom filmu danas se može gledati samo kao to što jeste: otrcani kliše, karikatura za sprdnju.

            Bata Životinja se niotkuda pojavi na tri sekunde, ali nemoj slučajno da trepnete baš tada ("Mislim da sam video cica-Batu? Jesam, video sam cica-Batu!") jer propustićete jedan od većih non sequitura i WTF momenata ovog filma: naime, Bata se zabavlja time što pljuje pivo u facu dečaku. Valjda mu to neki fazon. Možda u Nemačkoj to tako rade, ne znam... A posle detetu kad počnu da otpadaju uši ima da bude: eto, kriv je NATO! Nije NATO nego Bato! 
Bata nam takođe saopšti da je, kad je bio mlad, sa ovog mosta na Ibru "leteo kao ptica", što nam i slikovito demonstrira. E, to bi valjalo videti.

            Za to vreme, lečenje Ramiza se sastoji u tome što mu naša Hrvatica zalepi flaster na stomak. Kao, unutra nema vitalnih organa – kakva jetra, kakav želudac, kakvi bubrezi, "it's a flesh wound, posred stomaka!" Ama, čak ni metak mu ne izvadi. Jbt, još iz dana kada sam čitao Zagora – što će reći, još pre kojih 35 godina – znao sam da metak ranjeniku mora da se izvadi iz rane, inače ima da se inficira i biće belaja. Ali ne, naša rediteljka nije čitala ni Zagora, niti šta zna o biologiji i medicini: jedan flaster na ranu, i naš Ramiz već sutra-prekosutra može da hoda, saginje se, šetka se, trči, jebe – boli njega! Mislim, boooli njega baš zato što ga ništa ne boli.

            Ipak, da ne pomislite da su svi Zli Srbi bili samo u uniformama. O, ne. Jedan brkati smrad (Ljubomir Bandović) usred bombardovanja drži otvorenu prodavnicu bicikala u tom selištu. Alo, bajo, zašto ti nisi regrutovan? Izgledaš mi vojno sposoban, Šiptari te napadaju iza brega, NATO te gađa s neba a ti, šta – prodaješ jebene bicikle? Pa kome je do toga usred tog sranja – osim kretenskom klincu koga zabole i za mrtvog oca i za živog Šiptara u kući, važno mu samo da masno dupište zalepi na biciklo! I zato, klinja sakuplja nekakvu siću u kutiji, specijalno za biciklo. Rediteljka nam pokazuje sadržaj te kutije, a u njoj – osim EKSTRA EROTIKE na čijoj korici je Samanta Foks – vidimo novčanice koje sve zajedno ne vrede mnogo više od 200 dinara.

            Potpuna budalaština: klinac je dovoljno odrastao da se dodiruje uz Samantu a ne zna koliko vredi bicikl? Ume da kupi Extra Erotiku a ne ume da kupi bicikl? I otkud uopšte Samanta Foks na korici erotskog magazina 1999-te, zakasnila bar 15 godina u odnosu na vreme kad je harala ovim krajevima? Ako već ova rediteljka ne zna ništa o srpskim erotskim magazinima i o srpskim novčanicama, neko je mogao da je uputi? Ali ni to nije sve – jer brkati vojno sposobni džukac uzima tu smešnu siću od deteta kao kaparu, a posle se pravi blesav i tera ga iz radnje pre nego što je ovaj otplatio i koliko za zvonce! "Eto, takvi su ti Srbi: OLOŠ! Zar od deteta da krade (lizalicu)?!"

            A ni to nije sve po pitanju karikaturalnih Zlikovaca u ovom "slojevitom" filmu. Potpuno novi sloj groteske dodaje jedna od najgorih glumica viđenih u novijem srpskom filmu, Danica Ristovski: ona ima nezahvalan zadatak da igra Zlu domaćicu koja Mrzi Šiptare, pa zato, kad zasvira Šizela, ona u svoj bedni podrum ne pušta ženu čiji je (pokojni?) muž Šiptar. O, da, ona ne pušta ni nju ni njenu ćerčicu u zaklon svog patetičnog "atomskog" skloništa. Kakva džukela! Pa ovim Srbima uopšte ne trebaju neprijatelji (a sudeći po ovom filmu, i nemaju ih, osim samih sebe)!

            Ono što je posebno gnusno u karakterizaciji ovog lika – pored zaista užasne "glume" – jeste implikacija da je ona takva zato što je nerotkinja! Naša vesela udovica u jednom trenutku joj kaže: "Ja imam dvoje dece – nemam vremena da mrzim!" A njoj, nešto kao: "Ti nisi rađala, nemaš nikoga, džaba sediš po vasceli dan, pa zato gajiš mržnju!" Sad, da je neki muški reditelj plasirao ovako imbecilno biološko-mizogino "objašnjenje" (nacionalne) mržnje, digle bi se kuke i motike. Ali kad ovo vidim u "ženskom" filmu, onda – reči me izdaju!

            U svakom slučaju, pošto ih otera iz podruma, "šiptarsko kopile" se sasvim lepo zabavlja na otvorenom, i igra i pleše po pustoj ulici dok je kovitlaju vetrovi rata – valjda naša rediteljka zamišlja da su NATO bombarderi, sa visine od 10km u vazduhu, proizvodili takve vetrove na nivou tla. Ili je to samo umetnička sloboda, stilizacija koja bi da nam pokaže – šta, tačno? Kako detinja nevinost i neokaljanost može da igra i pleše čak i pod bombama? Koješta! Kažite to deci koju su te nimalo stilizovane bombe stvarno pobile...

            Inače, slika "podeljenog" grada je zaista neverovatni WTF "laugh riot"! Naime, ZSV čuva most – ne, ne čuvaju ga protivavionskim sredstvima, nego samo pešački, dva stražara nadziru i brane svetu da ide preko, jer "tamo su Šiptari". Ali, ovo ne važi za KURVE – jer u FEJK FEJK FEJK svetu ovoga filma Šiptari nemaju svoje kurve, nego koriste usluge srpskih droplji! I tako, ove dve fufice prelaze most, idu tamo-vamo, i našem debelom dečkiću otkrivaju tajnu: "Pa nas obe strane vole." Pizza nas je ujedinila – njojzi hvala! I još mu poklone jedno jagnjence – pošto Šiptari, izgleda, plaćaju  i u naturi. (Ovo je inače glupost svoje vrste, jer zašto bi Šiptar uopšte plaćao kurvu ako već ima jagnje?...)

            Ali OK, ako nekako i progutamo tu apsolutno imbecilnu budalaštinu o kurvama-preletačicama koje prevazilaze navodno veštačke, nametnute granice među narodima i narodnostima pa glume ambasadorke bratstva i jedinstva (a sa tim jagnjetom, vala, kao da simbolizuju ako ne Hrista a ono barem Mariju Magdalenu) – pojedini detalji u "Kosovskoj Mitrovici" su neoprostivi. Naime, kad pred kraj filma uđemo u "grad", tj. u njegov albanski deo, vidimo bolnicu na kojoj jasno, lepo stoji natpis i na srpskom i na aljbanskom. HELOU, bič! Natpis na srpskom! U albanskom delu grada! Tokom bombardovanja! Reality check! U kom to paralelnom univerzumu?!

            Ah, da – pa to je isti univerzum u kojem naš Ramiz zna tekst dečje pesme koju pevaju KOLIBRI (hej, dragi čitaoci: koliko VAS zna text te jebene pesmice? I nije li vas sramota da jedan Ramiz zna, a vi ne znate?!). I da, to je isti univerzum u kojem naš Ramiz – čak i dok puca na srpsku vojsku – u džepu nosi staru, srpsku ličnu kartu (koju načas vidimo u krupnom planu)! Da li je to neka UČK strategija, "da se Vlasi ne dosete", kao – pucam na vas, ali kad me uhvatite, imam dokumenta države koju ne priznajem, kako ne biste pogodili da sam UČK!? Ali šta o tome zna "naša" Nemica, a šta, pak, imbecil koji je bio zadužen za rekvizite u filmu (uključujući onu Samantu 1999, sitne novčanice, srpski natpis usred šiptarskog dela Mitrovice itd)?

            I kad sam kod kretenski nerealnih rekvizita i scenografije – pred kraj, takođe, kad se "zanemeli" dečak izgubi, Ramiz oblepi Mitrovicu njegovom slikom, tražeći ga. Ono što je smehotresno-debilno, međutim, jeste da na zidu koji je oblepio, usred šiptarskog dela Mitrovice netaknuta, nepocepana, neušvrljana, neoskrnavljena, visi fotka Slobe Miloševića? O, Gospodi pomiluj... Baš tolerantna ta Mitrovica. Kao na filmu...

            Nego, valjda ste stekli ideju o tome koliko je ovaj film FEJK i na nivou detalja – koji uopšte NISU detalji, nego su vrlo rečiti, ali i na nivou krupnijih stvari (gluma, dramaturgija, režija, inscenacija, idejnost...). Uzgred, jedna "nevina" greščica, koju bih u poštenijem filmu možda i prihvatio kao "omašku" iliti narodski "goof", OVDE moram da vidim kao znakovitu. Naime, tokom TV vesti koje govore o sukobima sa Albancima, prikaže se načas i čuveni kadar onog šiptarskog mongoloida koji savija i lomi krst sa srpske crkve. Da, tako je: hronologija i kauzalnost je drastično poremećena.  

U vestima koje idu 1999. vidi se divljanje Šiptara snimljeno tokom martovskog pogroma, zločina u kome je učestvovalo preko 50.000 rušilački nastrojenih Albanaca, koji su predvođeni oružanim ekstremistima u dobro organizovanim i sinhronizovanim akcijama na celoj teritoriji Kosova i Metohije 17–19 marta, 2004. godine proterali preko 4.000 Srba. Stavljanjem tog kadra u ovaj kontekst i taj zločin se (slučajno? nenamerno?) relativizuje ako ne i opravdava – jer to je jedini "zli" Šiptar kojeg vidimo u celom filmu! A gde ga vidimo? Jedna je stvar kad razularena šiptarska rulja na etnički počišćenom NATO Kosovu krene, bez ikakvog povoda, na srpsku manjinu (5 godina posle rata), a nešto drugo je kad se takav čin smesti u kontekst ratnih dejstava iz 1999. gde, kao što videsmo, Zli Srbi teraju šiptarske naoružane civile da u reci do kolena igraju kolo i pevaju "Hej Sloveni".

            Fast forward: na kraju devojčica koja se igrala kraj ozračene Prage umre samo 5 dana kasnije u albanskoj bolnici; zanemeli dečak progovori; Ramiz ga pronađe i odveze biciklom sve do mosta – ali ne pre nego što skine srpsku uniformu sa leševa ubijenih vojnika na koje naiđe; vraćajući se u šiptarsku Mitrovicu na putu ga skenja šiptarski snajper – u divnoj ironiji, upuca ga, maltene, rođeni brat (tj. brat drži dvogled a puca neki ćelavac odmah pored). Joooj, tragike, ba! Vidite li, đeco, šta vam je rat: bratoubijanje, eto šta! Odnosno, nekom rat – nekom brat! B-Ratatatatatat!

Ali to nije sve: istog časa kad Sloba potpiše kapitulaciju u Kumanovu, naša Danica spakuje kofere i decu, te sedne na autobus, i krene (implauzibilno!) – pravo u Pariz. Naime, golupčići su se ranije dogovorili da se nađu U FUCKING PARIZU, ispod Ajfelovog tornja, kad je već njihova ljubav na Kosovu osuđena na propast! I tako, nesvesna da njen Ramiz u tom trenu leži u prašini i sakuplja muve, Danica se kvekne u autobus –

-dok se Jalova Mrziteljka i Rak-Mrz-Učiteljica klate na ljuljaški u nadrealnom WTF WTF WTF kadru!-

i tako, autobus ode u daljinu, u Pariz, u neki lepši svet u kojem je ljubav moguća, a jagnjence ljupko trčka za autobusom…

Avaj, zlokobni natpis nas obaveštava da neprijateljstva do danas nisu prestala.

Ali o uzrocima i prirodi tih neprijateljstava ovaj film nam ne kaže AMA BAŠ NIŠTA, osim nekih krajnje plitkoumnih, površnih, netačnih, blatantno pogrešnih, naivnih, patetičnih i falsifikovanih "istina".

No, nema veze. Glupi Srbi će ne samo gledati ova govna, nego će ih i plaćati. Jedan od ko-finansijera ovog u svakom smislu promašenog i štetnog filma, jeste i FILMSKI CENTAR SRBIJE.

To je razlog što se, na odjavnoj špici, autorka pored ostalih, zahvaljuje Samanti Foks, Darku Bajiću, Petritu Imamiju (profesoru sa FDU) i – Mići Vučkoviću, tadašnjem v.d. direktora FILMSKOG CENTRA SRBIJE, inače zdušnom podržavaocu blatantno antisrpskih filmova, kao što je recimo ORDINARY PEOPLE.

FILMSKI CENTAR SRBIJE – vaše pravo da vaše pare (od poreza i drugih reketa) završe u OVAKVOM estetskom, idejnom i političkom đubretu!