недеља, 8. октобар 2017.

BLADE RUNNER 2049 (2017)


**(*)
3-

Želeo sam da verujem! Zbog toga što je ovo ko-pisao ko-pisac originalnog BR-a Hampton Fenčer, zbog toga što režira Vilnev, koji je u ARRIVALu već pokazao da ume i sa slikom i sa pričom (mada, i da ne ume da ode dovoljno daleko...) i najzad zato što sve to slika Rodžer Dikins. Nažalost, ovaj nastavak nije opravdao moja očekivanja i, uprkos odličnoj fotografiji, svrstavam ga u isti koš sa PROMETEJOM i KOVENANTOM – kao film koji bi da se nastavi na priču koju niti je razumeo kako valja niti ima kapaciteta da joj priđe na puškomet pa zato samo ispada glup u tom pokušaju.
Da se razumemo: BLADE RUNNER (1982) je, za mene, sam-samcit vrh SF filma (drugi po redu posle ODISEJE U SVEMIRU 2001) i jedan od najboljih filmova ikada, bez obzira na žanr. Zašto to mislim – već sam na blogu pisao OVDE. I ne samo na blogu, nego i u belosvetskim knjigama, recimo OVDE. Reprizirao sam ga, po ko zna koji put, dan uoči premijernog gledanja njegovog nastavka, pa zato bez rezerve potpisujem svoj davnašnji sud. Odlično se to drži i dalje.
S tim što ovde sad valja da zastanete i polagano, reč po reč, pročitate i promislite sledeću trejd mark mudrost: odličnom filmu mogu se oprostiti kojekakve gluposti, a slabom – ne!
Naime, nije izvorni BR savršen, ima popriličnih rupa u scenariju: pre svega vezano za totalno odsustvo profesionalizma u sekjuritiju u toj budućnosti. Recimo, genijalna memorabilna milion puta citirana uvodna scena (intervju sa kandidatom koji ispadne ubilački replikant) omogućena je samo činjenicom da jebeni blejd raner (dakle, iskusan lovac na replikante a ne tamo neki amater, ćata) organizuje intervju na koji OČEKUJE da mu se javi neki od ubilačkih replikanata, a da pritom a) ne stavi na sebe neprobojni prsluk, nego lepo, u odelcu, dočekuje kandidate, i b) na ulazu u zgradu i u ofis ne postoji nikakav detektor za oružje nego mu potencijalno ubilački replikant ladno tu ušeta s pištoljem i od potencijalnog postane aktuelni!
Ali kome još to smeta kad nam pažnju odvraćaju zabavno-začudna pitanja intervjua i dobra gluma i odlična režija i još svi oni erkondišni iz 1940-ih (šta, u super-tehno-budućnosti ne postoji neka kulturnija klima od onih smešnih davno prevaziđenih vrteški na plafonu za mućkanje ustajalog vazduha?)… Da ne govorim koliko prosto i jednostavno kasnije ubilački replikanti upadnu u stan super-bogatog i super-moćnog Tajrela, vlasnika sega-mega korporacije koji, uprkos tome, nema baš nikakvo ljudsko, robotsko niti androidsko obezbeđenje, nego je dovoljan jedan smešni brzostareći čovečuljak da mu na legalo dovede gorepomenute tvorcoubice. 
Ali ko je još to i zapazio na prvo gledanje kad su tu hipnotičke luciferske plave oči Rutgera Hauera i fascinantni Džo Turkel (šef sale Overluk hotela!) i beskrajno zabavna i pregnantna scena koja se tu odvija sa izobiljem memorabilnih replika koje su posle milion puta bile citirane, varirane i semplovane kroz filmove, stripove, muziku!?

Da vam Ghoul kaže nešto. Za velike filmove važi što i za velike ljude: njima je sve oprošteno!

To što su veliki daje im za pravo i da brljaju. Koga je briga što je Barouz ubio svoju ženu i što je Lavkraft imao rasističke nazore i što je Polanski jebo tinejdž-radodajke u Holivudu? Samo morone, eto koga! Veliki su veliki, i što važi za male ne važi za velike. Quod licet Iovi non licet bovi! I zato su gorepomenute stvari – i još poneke koje bi se mogle navoditi – povodom BR-82 samo cepidlačenje koje VELIKOM filmu ne oduzima mnogo, tj. oduzima mu taman toliko koliko to što HPL nije voleo crnce umanjuje U PLANINAMA LUDILA. Znači, nimalo.

Osnovni problem BR-17 je u tome što to nije veliki film. Ne, nije veliki, ni blizu. A pošto nije – moraće da bude podvrgnut Ghoul-autopsiji™. To znači da odavde pa nadalje kreću obilati SPOJLERI!


Sve je ovde promašeno.
Srž zapleta je bezvezna jer se vrti oko činjenicu da su Dekard i Rejčel imali dete, i sad je to dete moneta za potkusurivanje nekakvih odmetnutih robova koji spremaju revoluciju a činjenica da je robo-Rejčel zanela od homo-Dekarda je, kao, presudna stvar da se dignu potlačeni i bedni ovoga sveta (inače ne bi).
Sad, zabavno je to što se ovaj film (u produkciji Ridlija Skota) posrao na Skotovu glupu ideju da je Dekard bio replikant (jednorozi, bato!), jer ovde ga vidimo a) kao grdno ostarelog i zbrčkanog starkelju, baš ko da je živ čovek, i b) kao spermonosno-plodotvornog roditelja. Ipak, to nam i dalje ne kazuje kako je uopšte njegov punoglavac oplodio Šon Jang, a još manje nam kazuje zašto bi IKO, ma i u najdubljem frankenštajnovskom ludilu, pravio robo-sekretaricu koja je u stanju da zatrudni! Holy macaroni, pa SVAKI šef bi zlatom platio baš onu koja je provereno jalova, a ne obrnuto! Em zasigurno ne mora da brine da joj plaća porodiljsko (šta, oćeš platu godinu dana a da ništa ne radiš? ja da ti plaćam dok ti dojiš svoje žgepče? pa to nije u duhu kapitalizma!), em može da je trpa po volji bez brige oko kasnije gnjavaže sa očinstvom, ucenama i koječime!
Mislim, ako ćemo pravo, ni u izvornom BR-82 nije baš najjasnija fiziologija tih replikanata: mogu li oni, recimo, da se napiju, ili to prolazi kroz njih kao kroz sunđer? Treba li njima hrana, i da li je svare i izbacuju u vidu robo-fekalija baš isto kao ljudi? Kako im funkcioniše seksualnost, šta te lutke-manekeni uopšte imaju među nogama i da li je baš 100% funkcionalno kao kod ljudi? Long story short, izmiče mi sasvim zašto bi neko u PRENASELJENOM svetu koji videsmo u BR-82 uopšte POMISLIO da pravi STVAR koja može da zatrudni sa čovekom (!), a kamoli trošio energiju, vreme i resurse da TO zapravo i napravi, pa i pusti u svet!? A BR-17 nam tvrdi upravo to.
Naravno, BR-82 je imao super-zanimljive likove, vanredno-intrigantnu priču i vrhunsku režiju koja je natrpala ceo jedan fascinantni svet u svojih 117 minuta – jeste, bato, sva ta genijalnost traje manje od dva sata, i u tom impaktu-za-impaktom čovek i nema vremena da razmišlja da li robo-Rejčel može da ima menstruaciju! It's that kind of a movie! S druge strane, BR-17 ima dosadne likove, mrtvački ritam i traje ko gladna godina, pa čovek, od muke, nema druge nego da počne da... razmišlja...
A sve i da prihvatimo tu fantomsku Rejčelinu trudnoću kao nekakav divine intervention, opet je nategnuta ta motivacija: kao, robovi neće da ustanu protiv ljudskih zavojevača (tvoraca!) zato što ih ovi izrabljuju i tlače, nego će da se dignu (da prostite) tek kad otkriju da je jedna od njih pre 30 godina rodila dete (bez epruvete)! I onda imamo konvencionalno tretiran podzaplet o krčkanju pobune robova koji zauzme oko DVA MINUTA filma – što će reći, sve to tretirano je kao plot gimmick, da bi se oko nečega vrteo ionako sumnjivo utemeljeni zaplet, a ne kao ozbiljno osmišljena tema i ideja filma.
Pored toga, filozofski gledano, očito je glupa degradacija u sledećem: poenta BR-82 bila je u tome da “stvar” postaje nešto VIŠE od čoveka i stiče dušu time što voli i žrtvuje se iako za to nije programirana, a poenta BR-17 je u tome da “stvar” postaje nešto VIŠE čineći evolutivni korak UNAZAD, ka ljudskom, organskom, ka trudnoći i rađanju. Znači, nešto što je NAPRAVLJENO s potencijalom da izraste u luciferijanskog Buntovnika sada DEVOLUIRA u nešto što ima da se vraća korak unazad, ka ljudskom, ka porodici, i da se bakće sa sluzavim krvavim usranim old-school životinjskim rađanjem.
Uostalom, gle'jte kako je Rejčel prošla u filmu: umrla na porođaju! Eto vam vaše superiorno biće, eto novog koraka evolucije, eto ga “more human than the human”! Kurac! Nazad u 19. vek (ili u Srbiju 21. veka) gde žene umiru na porođaju. Napredno, nema šta! Brže, jače, bolje! Ala ste ga opravili, svaka vam čast!
Kao drugo, glavni (anti)junak je promašen. I time ne mislim samo na kasting – izgleda da sam ja u veoma malobrojnoj manjini onih koji Rajana Gusana smatraju osrednjim, neupečatljivim i jedva prosečnim glumcem; pa, ok, neka vam bude, prokleti bili, ali istorija će pokazati da sam ja bio u pravu a ne vi!
Ne, mislim da je sama koncepcija tog lika promašena, jer od mene se traži da se identifikujem sa likom koji se zaljubljuje u hologram! Da, kunem vam se. Ako smo u BR-82 imali sasvim prihvatljivu situaciju da se čovek od krvi i mesa zaljubi u stvar (hell, ako stvar izgleda kao Šon Jang iz ONIH dana, kad je bila young, ko ne bi?), ovde imamo budalaštinu sa Goslingovim ljubavisanjem sa neopipljivom, nematerijalnom, eteričnom hologramicom!
Pa izvin’te ali manje mi je patetičan i bliži razumevanju neko ko se zaljubi u lutku na naduvavanje nego u jebeni hologram! Znači, to ovog baju čini toliko ozbiljno poremećenim i jadnim da ja s tim ne mogu da saučestvujem, dapače! Lost me at hello! Uostalom, vidim da Gusana ženski rod smatra nepojmljivo seksipilnim, turaju ga na liste najpoželjnijih mužjaka Holivuda i sve u tom stilu. Pa ako je tako, zašto onda taj He-Man u 2049. godini ne može sebi da nađe neku seksi domaćicu od krvi i MESA nego mora da se druži i voli sa treperavom pokretnom 3-D sličicom iz koje mu stalno iskaču nekakve coitus interruptus notifikacije?
Promašeni su i ostali likovi, ali oni su toliko nezanimljivi da me mrzi njima i da se bavim... Slepi Džared Leto Jesen Zima i njegovi monolozi... A još svi u filmu govore onim grlenim polušapatom, kao, sve su to neke celomudrenosti, arty misli što ne govore se svima, no se samo nekom šapnu… ti ih znaaaaš…
Promašen je i ritam, sa namerno usporenim tempom, kao – ako se svaka scena traje duplo duže nego što bi bila u prosečnom holivudskom blokbasteru, to onda znači da ovde radimo Tarkovskog. Pa, žao mi je, đeco, ali ne ide to tako lako. Nije se ovde dobacilo ni do asistenta na Tarkovskog, genijalnog i nedovoljno hvaljenog K. Lopušanskog, iz čijih prelepih SF-filmova kao da se ovde malo kraduckalo. Pisao sam odavno o njima, podsećam: PISMA MRTVOG ČOVEKA (1986) i POSETITELJ MUZEJA (1989).


Ovaj film je bez problema mogao da traje bar kojih 20-ak minuta manje. Dođavola, pa da li je normalno da film traje koliko vožnja busom od Bg do Niša (ako idete Niš-Expresom, direktno)? Naravno da nije! Pa nisu ljudi replikanti – imaju bešike, a neki čak i prostate, imajte bre dušu! Čak i taj bus zastane negde oko Velike Plane na 10-min. piš-puš pauzu, a ovi ovde – jok, nego samo Vozi, Mile!
Muzika je, posle mnogo piši-briši iza kulisa, na kraju dovedena do nivoa podnošljivog ali neupečatljivog ejpinga epohalnog Vangelisovog skora. Vangelis je napravio najmanje 3-4 zimzelena hita na tom skoru, plus brdo sitnijih finih radova. A ovo što su na kraju potpisali Hans Cimer i njegov cimer nema nijednu zaista memorabilnu temu nego gomilu vežbica iz obožavanja Vangelisa, ali potisnutih, suzdržanih, laganih, sa više dronova nego melodije. Slušljivo je to, ali ništa za legendu...
I tako, imamo sumnjivo motivisani zaplet sa bledunjavo postavljenim glavnim junakom i letargičnim pripovedanjem koji se upinje iz petnih žila da se pravi pametnijim nego što jeste (zaplet, ne junak) ali mu kolena klecaju (zapletu, pričam metaforički) pod teretom sopstvene neutemeljene pretencioznosti. Ako smo u BR-82 za junaka imali čoveka za kojeg posumnjamo nije li možda replikant, ovde imamo replikanta za kojeg posumnjamo nije li možda ipak čovek. U oba slučaja naše sumnje se pokažu netačnim, šta god onaj Skot lupetao o tome!
BR-82 je legendaran delom i zbog svoje revolucionarno genijalne scenografije + fotografije, koje udruženim umetničkim poduhvatom kreiraju jedan upečatljiv (ne nužno ubedljiv, ako se nad time zamisli – ali ko ima vremena da misli pod tim baražom genijalnosti?) tech-noir svet čija je slikovitost obeležila decenije koje su usledile. BR-17 kaska za time, i mada na raspolaganju ima beskrajno naprednije resurse jer ne zavisi samo od minuciozno pravljenih maketa i poluprimitivnih matte slika i praistorijskih vizuelnih efekata – krajnji rezultat je jedan daleko manje ubedljiv svet: više kulisa za video spot nego mesto gde neki ljudi žive i rade… Istina, leteće vrdalame ovde ubedljivije lete po vazduhu, i to je sve od uverljivosti što su postigli za 35 godina.
(Uzgred, 30 godina nakon dešavanja iz BR-82 nisu samo žutaći osvojili L.A. nego su sad tu, zajedno sa njima, i Rusi! Otkud to, ne zna se, ali savremena današnja paranoja pred tom svetskom silom uplela se nekako i u ovu distopično-ćiriličnu viziju budućnosti! Food for thought!)
Odlična fotografija i preterano nenormalna scenografija mogu vas zavesti u pomisao da gledate bolji film nego što se zaista odvija na ekranu. Ali koliko je on daleko od VELIKOG vidi se po tome što je BR-82 imao vrhunsku glumačku podelu u kojoj je SVAKO, od glavnih likova do poslednjeg epizodiste, računajući i žutaća koji prodaje nudle, imao nešto memorabilno da uradi i/ili izgovori: svi odreda su tu odlični, da ih ne nabrajam, jer izuzetka nema. SVI su izvanredni. 
BR-17 nema nijednu glumačku kreaciju vrednu pamćenja, sem, možda, donekle, vrlo kratke epizode na samom početku – mislim na onog krupajliju kojeg Gusan dođe da testira i privede, odnosno penzioniše. Sve ostalo je korektno, OK, prihvatljivo – ali sasvim zaboravljivo.
To važi i za previše ostarelog i vidno umornog Harisona Forda koji i nema pravog razloga da bude u ovom filmu – tj. on lično ima, da pokupi ček i smeška se celim putem do banke, a imaju i producenti, jer on je i dalje najveće ime u ovom filmu i privući će neke mase da kupe kartu, iako on u ovom zapletu samo statira i ništa pomena vredno ne donese niti odnese.
Nećemo se tih likova sećati onako kako su snažan pečat ostavili oni iz BR-82, a još manje ćemo pamtiti njihove replike – jer sentenci, fraza i mudrolija za pamćenje u BR-17 NEMA NI ZA LEK! BR-82 je bio i ostao neiscrpno tlo za svakojake semplove u EBM i industrial muzici decenijama kasnije; u BR-17 ja zaista ne vidim šta bi moglo da se vadi i sempluje. 
BR-17 je samo jedna fina šarena laža za gledanje u bioskopu sa smanjenim očekivanjima, jedan fan fiction koji si umišlja da je strašno pametan i dubok pa je zato ceo u slow motionu, ali koliko je to sve njanjavo najbolje se vidi u činjenici da su dva najbolja momenta u ovome – oni u kojima imamo flešbek na prvi, superiorni film, naime: 1) kad nam jedini pravi Blejd Raner (pa makar bio i mator) prvi put iskoči iz mraka i vidimo ga s uperenim pištoljem (nažalost, ovaj trenutak je spojlovan već u trejleru!)
i 2) kad se, posle par audio-video zapisa, naživo pojavi Rejčel Mlada, ko nekada. I sve je to lepo ali prekratko traje, ali svejedno, više je nego znakovito kad ti u „novom“ filmu daleko najbolje legnu stvari koje te podsećaju na „stari“.
I pre nego što neki mudrijaš iskoči sa zaključkom da je BR-17 nešto skroz drugačije i originalno i da ne treba očekivati od njega da bude isto što i BR-82 (kao da ja tražim da kloniraju super-zimzeleni masterpis, pa da gledam isto to, samo prelakirano?!) – samo ću ga vratiti na gornje deonice gde objašnjavam zašto je OVAJ film slab na nivou zapleta, likova, motivacije itd. i da njegov glavni problem nije u tome što ne ponavlja i ne kopira BR-82, nego "jedino“ u tome što NIJE VELIKI FILM. Samo je dugačak.


Neki ljudi su veliki, a neki su debeli. Neke knjige su velike a neke su debele. Neki filmovi su veliki a neki su dugački. BR-17 je dugačak. Eto, toliko mu priznajem. 

23 коментара:

  1. Velikim delom se slažem sa rivju, samo što bih dodo, da traljav nezaplet sa trudnoću retroaktivno RASKRINKAVA humanistički holivudski sentimentalni kič koji je meni zasr'o i originalnog Blejd Ranera, i to u OBE VERZIJE, dakle bez obzira na to da l je Dekard bijo, ili nije bijo, replikant. Ali ti si već tri decenije zaljubljen u Rudjerove rembrandovski plave oči, pa ne znam da li ova moja pritužba ima ikakvu šansu. Izgleda da ću sam sa gugutke lepiti nebeske tapete, suzama na kiši.

    Podsetio si me uzgred budi da je Marko Fereri osamdesetih bijo napravio film o fetišisti koji se jebava sa PRIVESKOM, zaboravih naslov, tol'ko o naučnofantastičnosti i novosti buržoaskog holo-fetišizma!

    ОдговориИзбриши
  2. evo tog fererijevog naslova http://www.imdb.com/title/tt0091244/?ref_=nm_flmg_act_72

    ОдговориИзбриши
  3. Površinski narativ jeste na neki način bled ali upravo je to suština... I ja sam se uhvatio u tu mrežu sivila i otrcanosti glavne priče (na momente sam bio i razočaran), ali suština se krije iza te mreže. Koja je poenta ovog filma? Ta srž narativa (fabula) krije se u detaljima (baš kao i sam đavo:)). Jedna reč, NABOKOV. Roman pomenutog autora pod naslovom Bleda vatra očito je ključ za razumevanje ideja ovog filmskog ostvarenja. Nestvarnost stvarnosti, percepcija, interpretacije, svest, postojanje. Nije li "K" zaista postao Dekardov sin, interesantna je kontrastna scena na samom kraju filma kada on umire na snegu dok u isto vreme Dekardova ćerka ushićeno posmatra hologramsku projekciju snežnih pahulja. Nije ovo nimalo naivan film i biće potrebno dosta podrobnih analiza da se dođe do nekog optimalnog značenja... Po mom mišljenju jeste slabiji od prvog dela jer mu fali onog neverovatnog poetskog elementa koji je sveprisutan u Ridlijevom remek-delu, ali ne treba tek tako popljuvati ovaj nastavak. Možda je najbolje ostaviti sve da se slegne pa tek onda komentarisati. Za sada ocena 7,5/10 Falila mi je i Vangelisova muzika... :(

    ОдговориИзбриши
  4. rečeno mi je da i u onoj otužnoj bljuzgi HER postoji scena u kojoj veštačka ženska inteligencija (is there any other kind?), budući bestelesna, naruči svom brki kurvu kako bi se njih dve stopile u jednu i tako ga obljubile - slično kao u BR-17. ne znam, nisam gledo, ali ako neko jeste, želim 2 odgovora: 1) ZAŠTO ste to gledali? i 2) da li je ta scena meni tačno opisana?

    ОдговориИзбриши
  5. Mnogo je 3-, mnogo. Ovo je tragicno lose uradjen, neverovatno dosadan, a ekstremno skup film. 'Gladan srati' pokusaj da se izgradi atmosfera i umetnicki impakt™ besmislenim usporavanjem tanke price (ne, nije prvi Blejdraner remek-delo zato sto ima spor ritam). Jezivo iskustvo. 5 puta sam gledao na sat, cekajuci da se zavrsi. Najstrasnije je sto je zasejano zlo seme za nastavak. :( Slutim 'Revoluciju replikanata' ili tako neko sranje. Nadam se da nece zaraditi dovoljno para za taj 'podvig', ali se bojim da ce me ralnost demantovati.

    ОдговориИзбриши
  6. Ok, Her 2013, pored Upstream Color je meni jedan od najomrazeniji sf-ova.

    Scena po sinopsisu (for what it's worth): Theodore meets with Catherine at a restaurant to sign the divorce papers and he mentions Samantha. Appalled that he can be romantically attached to what she calls a "computer," Catherine accuses Theodore of being unable to deal with real human emotions. Her accusations linger in his mind. Sensing that something is amiss, Samantha suggests using a sex surrogate, Isabella, who would simulate Samantha so that they can be physically intimate. Theodore reluctantly agrees, but is overwhelmed by the strangeness of the experience. Terminating the encounter, he sends a distraught Isabella away, causing tension between himself and Samantha.

    Ispovijed: Pogledao sam zato sto inace jako volim i postujem prethodne filmove tog rezisera, koji jeste, vrlo cesto, nesnosni hipster ali imao je srece da se zakaci za jednu od najzanimljiviji pojava u svjetu filma u proteklih 25 godina, Kaufmana - inace, rezisera najboljeg filma 21 vijeka po meni: SNY. Osim toga, direktor fotografije je Hoyte van Hoytem. I tako dalje.

    ОдговориИзбриши
  7. Ko što rekoh pred bioskopom: u Her je računaljka ženskog roda naručila živu žensku svom brki. Tako da mi odmah to upade u oko. Zaboravio si ta tvoj Gusan zanemaruje veliku posekotinu na startu filma, dok se lema sa onim fenomenalnim rmpalijom, koji je uzgred i meni najjača faca u podeli. Gusan pretrpe mnoge povrede stojički i meni to govori da je cilj bio da nam prikažu slabopovredivost replikanata. Možda- al' Gusan udavi super zlu replikanticu u kolima ko ništa. Znači, treba im vazduha. Da ne pominjem mega siti, multi kulturalni, sa letećim kolima. Dok se gusan obrušava nad panoramom mega grada, samo jedan usamljeninpoliciski auto proleće niže levo u kadru (ako se dobro sećam). Ima velikih šupljina, al' 'ajde sad. Pretpostavljam da posle dvesta komentara pronađemo još puno grešaka ali i još mnogo više smislenih ideja oko smislenosti filma. Ne dorečenost i tišina nas navodi da sami smišljamo.

    ОдговориИзбриши
  8. Jebo i tu trojku, ne namačinje ovo ni dvojku minus. On je hteo da zaradi puno para a da se pritom proda ko novi Alfonso Kuraon ČILDRN OF MEN, tetka hipsterska, pa mu nije uspelo ni jedno, ni drugo. Pritom je Milenijalcima i mladjima zasro sećanje na original i ono malo duše što ostade kad kiša bejaše oprala Rudjerove suze. I kako sramota nije Harisona da u tim godinama paradira go po ekranu, ko Hju Hefner, i zamišlja da je još uvek oličenje mačo seksepila! Matori drkadžija, sigurno je posle snimanja jebavao animatronik od Rejčel. Daću ja njemu Blejd Ranera sas leteću govnjivu motku!

    ОдговориИзбриши
  9. BR-82 - Ridley Scott, BR-17 - Diddley Squat!

    Niko nema muda za evoluciju danas, ocigledno.

    SKYNET DID NOTHING WRONG...

    ОдговориИзбриши
  10. Ko mi je kriv - kad ne citam prvo Ghoul-ovu recenziju, nego idem grlom u jagode... Trebao sam da naučim do sad, ali eto, izgleda da ipak nisam. ;) Kakvo BOLNO iskustvo, kakav impakt na intelekt, razum, logiku, očekivanja i, u krajnjem - novčanik. Ako mi je ikada bilo žao para datih za bioskopski "ugođaj" i indirektno finansiranje potencijalnih baljezgarija od nastavka "fransize" (plašim se da je to izvjesno) - sada je. Jedino što je uspjelo da me iznervira čak i više od samog "filma" su ljudi koji mi od sinoć za isti uporno tvrde da je odličan, "dostojan nastavak prvog DIJELA"!! Ovo NIJE nikakav nastavak, već sramna zloupotreba imena jednog od najboljih filmova ikada - i ništa više. Sramota!

    ОдговориИзбриши
  11. Sestre, braco, prijatelji...provereno dojavljujem da tek sledi era ovakvih apsurdarija. Tek cete gledati, nervirati se i pisati o rimejcima ili nastavcima Paklene pomorandze, Odiseje 2001 i sl...Time to die...

    ОдговориИзбриши
  12. Lament Velikom:
    https://www.youtube.com/watch?v=VZ7Busuk--Q

    ОдговориИзбриши
  13. ovo je najpametniji text o novom blejd raneru koji sam do sada pročitao: http://www.rifters.com/crawl/?p=7678

    ОдговориИзбриши
  14. Јел зна неко колики је Кјубриков инволвмент у првом Ранеру,Ридли је нешто о томе говорио у једној емисији-чак је и рекао да није знао шта је ноар док му Стенли то није објаснио...мислим да ли је овај био ту на снимању и давао сугестије?

    ОдговориИзбриши
  15. ABN javlja: у “Данасу”, па на задњој страни, дакле стр. 20, Светислав Басара је посветио целу своју данашњу колумну критици тог СФ филма! али то је оштро и беспоштедно као да је писао наш Ghoul! Наслов гласи (латиница) “Vrlo bled runner”. Басара каже да је онај први Блејд ранер, онај из 1982, генијално филмско дело, али да је овај 2049 очајан, бескрај досадан и празан, тај му је филм дозлогрдио већ после двадесетак минута, али је Басара ипак остао до краја, дуже од два и по сата, само да би се сасвим поуздано и доследно уверио да филм не ваља, тј. да је то филм лош до краја, цео лош.

    ОдговориИзбриши
  16. B L E S A R A!Pušti me s pijancima.
    Ono što piše tamo JOVAN nije Ridliju palo na pamet da turi,to je sve što hoću da kažem.

    ОдговориИзбриши
  17. "Pa izvin’te ali manje mi je patetičan i bliži razumevanju neko ko se zaljubi u lutku na naduvavanje nego u jebeni hologram! Znači, to ovog baju čini toliko ozbiljno poremećenim i jadnim da ja s tim ne mogu da saučestvujem, dapače! Lost me at hello! Uostalom, vidim da Gusana ženski rod smatra nepojmljivo seksipilnim, turaju ga na liste najpoželjnijih mužjaka Holivuda i sve u tom stilu. Pa ako je tako, zašto onda taj He-Man u 2049. godini ne može sebi da nađe neku seksi domaćicu od krvi i MESA nego mora da se druži i voli sa treperavom pokretnom 3-D sličicom iz koje mu stalno iskaču nekakve coitus interruptus notifikacije?"

    Mozda zato sto je replikant?

    ОдговориИзбриши
  18. možda zato što smo u BR-82 imali replikante sa žudnjama, težnjama i dr. osećanjima s kojima čovek može da simpatizuje a ovde imamo uglavnom neke patetične kreature, i to ne samo ovu 'glavnu' (gusana) nego i sve ostale (npr. 'pobunjenici'). sve to jadno i nikakvo.

    ОдговориИзбриши
  19. Asked about her opinion on BLADE RUNNER 2049, Sean Young said: "It's long. To be truthful, it is an achievement in terms of the story and the film and what it looks like and what it's trying to say. But it's awfully bleak. They do try to end the film on a positive note, but it's a pretty depressing picture of the future."

    ОдговориИзбриши
  20. Pa oprosti joj,žensko dete,divno-divlje odbačeno od svjeta pa još replikant...

    ОдговориИзбриши
  21. Film truly is magic jer u njemu i ovakvo bottomless shallow no brain bice izgleda onako i odise onako a da nije ni svesno ni kako, ni zasto, ni sta zapravo igra... Nekoliko puta sam pustao i prekidao ovaj intervju jer mi se bicu opire da prihvati da iz njenih usta tolika kolicina gluposti i besvesti navire:
    https://www.youtube.com/watch?v=vIdlYzbugT8&t=103s

    ОдговориИзбриши
  22. ona je SAVRŠENA u tom filmu. izgled, pokreti, SVE... ništa sa strane to ne može da umanji. samo to u filmu se računa, jebeš beogradske hronike i jućube.

    ОдговориИзбриши
  23. S obzirom da je vilenev rezirao arrival bilo je za ocekivati spori ritam i u BR-17

    ОдговориИзбриши