izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 10. јун 2021.

Veliki PROKLETIJE intervju


 

            Oko 20. juna iz štampe izlazi dugočekani treći roman Dejana Ognjanovića PROKLETIJE.  

Tim povodom g. Ognjanović je bio ljubazan da ovom blogu da ekskluzivan intervju kako bi nas sve psihički, mentalno, duhovno pripremio za ono što nas čeka već krajem ovog meseca. Pa, da ne gubimo vreme na uvode i najave, najavu pretplate i poneke detalje o knjizi već imate OVDE, pa se podsetite ili pogledajte to ako do sad niste, a zatim, odmah, da pređemo na razgovor.

 

 

The Cult of Ghoul: Vaš prvi roman, Naživo, objavljen je daleke 2003. godine. Vaš drugi roman, Zavodnik, izašao je 2014., dakle 11 godine kasnije. Sada, u godini 2021-oj, celih 7 godina potom, vi objavljujete tek svoj treći roman. Zašto toliko gnjavite s tim romanima, što ih ne objavljujete češće? Neke vaše kolege izbacuju po jedan svake godine, ili u najgorem, jedan na svake dve godine. Umesto da sada pred narod izlazite sa, u najmanjem, svojim desetim romanom, vi kô neki golobradi početnik dolazite tek s trećim… Smeju vam se iza leđa 25-godišnjaci koji već imaju dve trilogije iza sebe, svaki komat po petsto strana mrtve vage nakucanog papira…

 

Dejan Ognjanović: Potpuno razumem vaša osećanja, i delim ih. Nezadovoljan sam zbog toga. Maltene me je sramota što nisam plodniji pisac. Nije mi drago što je to tako, jer ja sebe pre svega smatram piscem, pa tek onda sve ono ostalo (urednik, prevodilac, kritičar, esejista itd). A ispada da, u proseku, izbacujem roman na svakih šest i pô godina. To je prevelik razmak, nenormalan – kad se gleda van konteksta.

            Ali, s druge strane, u svoju odbranu mogu da kažem dve stvari

 

Prvo, to nije zbog lenjosti, a još manje zbog gubljenja vremena. Ne radi se o tome da sam vreme od mog debi romana do danas provodio buljeći u zid, ili u horor filmove, čitajući, igrajući igrice ili nešto slično. Podsetiću vas da sam 2003., kada je izašao Naživo, bio stalno (?!) zaposlen na niškom Filozofskom fakultetu kao asistent, da sam godinu dana (2003-04) bio u Americi, a po povratku zatrpan obavezama oko izrade magistarskog i oko nastave. Dakle, ludilo je da sam uopšte stigao da taj roman napišem i objavim usred tih obaveza.

            Kada sam 2009. ostao bez posla (a nakon što sam napisao i odbranio magistarski rad, i još tri esejističke knjige, nevezane za fakultet, u međuvremenu!), prioritet svih prioriteta bio je da što pre doktoriram: to je bilo egzistencijalno pitanje, stvar opstanka, jer u to vreme sam sebe jedino video na fakultetu, nekom, negde, u Srbiji, a kad su me šutnuli ovi debili iz Niša, trebao mi je doktorat. I zato sam ga uradio i odbranio ekspresnom brzinom, u Beogradu, i odmah čim sam doktorirao, maltene par nedelja potom, odmah sam se bacio na pisanje romana Zavodnik.

            Ubrzo zatim, počev od 2014. godine, došlo je do saradnje sa Orfelin izdavaštvom, gde uređujem ediciju „Poetika strave“. Za 6 godina njenog postojanja do sada, priredio sam 23 knjige te edicije: to znači 23 stručna pogovora od po 20-30 strana svaki, 23 detaljne biografije autora na 5-10 strana, to znači na hiljade i hiljade stranica proze iščitanih radi odabira onog najboljeg u njima, i to znači još dodatne hiljade stranica studija, biografija, eseja, o žanru uopšte i o obrađenim piscima konkretno, kako bi oni bili u tim pogovorima najsveobuhvatnije moguće sagledani. To je kao da sam u tom periodu, posle doktorata, prerađenog u knjigu Poetika horora, napisao još jednu, duplo obimniju knjižurinu o horor književnosti na oko 1.000 stranica koja je objavljivana u nastavcima, kroz dodatke u „Poetici strave“. A pisale su se i druge stvari, prikazi i eseji – za niški Filaž, za slovenački Ekran, za kanadski Rue Morgue, za razne neke zbornike radova, domaće i strane…

ovo je forzec knjige

 

Ghoul: Sve je to lepo i krasno, g. Ognjanoviću, ali i sami ste gore rekli da sebe pre svega vidite kao pisca. Proznog pisca. Niste li previše vremena proveli u mantiji kritičara, pišući o drugima, i za druge, a nedovoljno u pelerini spisatelja, koji piše za sebe, o sebi, iz svoje duše…?

 

Ognjanović: Bojim se da ste u pravu. Tako je. Umesto što sam se bavio horor prosvetiteljstvom i narodu širio Lavkraftovo jevanđelje i otkrivao čitaocima do sada u Srbiji neobjavljivane genijalnosti Blekvuda, Ejkmana, Ligotija, Topora, Grabinjskog, Rea, Hodžsona, Klajna, i drugih – u čemu sam uživao i što me je ispunjavalo – mogao sam da napišem bar pet svojih romana i ko zna koliko kratkih priča. Ali, prilika kakva se ukazala sa Orfelinom ukazuje se jednom u životu, i bilo bi glupo da je nisam iskoristio, i da je i dalje ne koristim, na duhovno blagoutrobije ove horor nacije…

zadnja korica knjige

 

Ghoul: Dobro, u redu. Nek vam bude… Nego, kazali ste gore da u svoju odbranu, oko malog broja romana, možete da kažete dve stvari. Jedna je „Poetika strave“. Koja je druga?

 

Ognjanović: Druga je ta da mi opus možda nije veliki koliko bih ja voleo, i koliko bi moji čitaoci voleli, ali barem u njemu, da se ne lažemo i ne pravimo lažno skromni, nema praznog hoda. Nema nakucavanja. Praznoslovlja. Razvlačenja na silu. Vi imate pisce koji, kad im sine neka idejica, ili fora, ili koncept, pa to upali, i narod se primi, oni onda to cede kao suvu drenovinu u pet-šest knjiga, rastežu na silu neke novelice do dužine romana, ubacuju prazne strane, novo poglavlje na svakoj drugoj strani, naduvavaju šupljinu dok im skromni tekst ne naraste na dovoljno hartije da to zaliči na knjigu, naprave kiflicu pa je napumpavaju do privida vekne hleba. I narod to guta. Hej, slobodan svet, svako radi kako najbolje ume i svako troši pare kako hoće…

Ali, ja ne kradem ni svoje ni tuđe vreme nekim trla-baba-lan vunovlačarenjima. Svaka moja knjiga je nastala zato što je morala da nastane, nastala je iz čiste stvaralačke nužde, i to se u njima i vidi. U svakoj od njih. Nikakve kalkulacije tu nije bilo. Kad sam pisao Naživo bio sam niko, potpuni anonimus; ni kao kritičara me niko nije znao izvan Niša, a kamoli kao pisca. A ja, bez ijedne objavljene kratke priče, iz neba pa u rebra, odmah roman! Istina, trebalo je vremena da se pročuje i za tu knjigu i za mene, nikakvog marketinga tu nije bilo, njen izdavač je propao par godina po njenom izdavanju, pa sam preostala dva morao ja sam da izdam…

 

Ghoul: Dobro, dobro, pustite sada to: o vašim ranijim radovima čitaoci mogu da se upoznaju širom neta, pa i pretražujući ovaj blog, naročito kategoriju INTERVJU. Nego, da ipak pređemo na Prokletije. Pomenuli ste Naživo. Zanima me u kakvom su donosu te dve knjige? Da li su Prokletije nastavak Naživog, ili šta…?

 

Ognjanović: Prokletije jesu neka vrsta nastavka Naživog, ali ja bih to nazvao „bočnim nastavkom“. Dakle, imate direktne nastavke – školski primer bi na filmu bio Noć veštica 2, koji se nastavlja na događaje iz prvog dela direktno, počinje tamo gde je prvi stao, i gledamo tu istu junakinju kako se, u drugom ambijentu, ali iste te noći, bori sa istim zlikovcem, Majklom Majersom… U tom smislu Prokletije nisu nastavak Naživog, jer ne prate istog glavnog junaka, i jer postoji manji skok vremenski, a i prostorni. Književnim jezikom rečeno, drugi je hronotop, mada blizak onom izvornom, barem u početku, a kako roman odmiče, sve je dalji i dalji.

Ovo je, dakle, bočni nastavak: to nije književni termin, nego sam ga ja upravo izmislio. To je takav nastavak koji se tematski nadovezuje na ono što je Naživo pokrivao – pakao 1990-ih na Balkanu, rat i okolo-ratna zbivanja, sunovrat svih vrednosti, dekadencija, Zlo… posmatrani iz jedne ekscentrične, hororične, okultno-ezoterijske i mistične vizure. Ali nije stvar samo u tome da ovog puta imamo različitu vizuru, drugog glavnog junaka, nego je taj novi zaplet toliko razgranatiji, širi, kompleksniji, da pruža i širu i dublju sliku onih užasa koji su u Naživom bili tek nagovešteni u jednom ograničenom, lokalnom, uskom vidokrugu.  

 

Ghoul: Da li to znači da je povezanost ova dva romana samo na tom uopšteno-tematskom planu (horor 1990-ih)?

 

Ognjanović: Ne, ne, mnogo je konkretnija povezanost. Sećate se onoga što Adrijan mom antijunaku, Dejanu, kazuje o izvesnom Crnom Bratstvu i njihovim aktivnostima u Bosni…? E, to se, donekle, tematizuje ovde. Ti ćelavci u crnom. I oni drugi, koje samo načas nazremo pred sam kraj romana… Sad ćemo malo bolje videti ko su svi oni, šta rade, zašto rade, šta uopšte jesu…

 

Ghoul: Znači, sve će biti objašnjeno?

 

Ognjanović: Ne. Taman posla. Previše objašnjavanja ubija horor. Oni koji su čitali moje ranije romane, ali i moje napise o hororu u Poetici horora i u „Poetici strave“, znaju da je horor specifičan žanr po tome što najbolje buja i deluje u senkama, u nagoveštajima, u suptilnim naznakama, a ne u objašnjenjima i rezonovanjima i racionalizacijama. Potonji horor ubijaju. A ja to nikad ne bih uradio.

            ALI! Činjenica je da će mnoge stvari, jedva skicirane u Naživom, a vezane za okultno-mistična dešavanja na ovim prostorima, biti razrađenije i donekle jasnije. S tim što, kao što nam narator Naživog odavno reče, „svaki vrhunac je samo preludijum za novi početak“. Tako i u Prokletijama. Jedna stvar se, donekle, pojasni ili bar malo raščisti – a tri se istovremeno zamute ili pojave nagoveštaji novih…

 

Ghoul: I dalje mi nije jasna veza sa Naživim: kakva je i kolika je?

 

Ognjanović: Recimo ovako: i neki drugi ljudi su dolazili u dodir sa silama, entitetima i sektama s kojima je i naš Dejan u Naživom. I neki drugi su, na Kosovu, čačkali po stvarima i silama mnogo starijim od Kosovskog boja… Rezultati tih susreta i akcija porašće toliko, i pustiće pipke tako daleko da će se, na neki način, bočno, kako rekoh, povezati i sa dešavanjima iz Naživo.

 

Ghoul: Znači, ipak treba čitati Naživo pre Prokletija da bi se roman razumeo?

 

Ognjanović: To je poželjno, ali nije neophodno. Zato što to nije direktni nego bočni nastavak. Da se vratim na gornju analogiju: Noć veštica 2 je apsolutno nerazumljiv nekome ko nije gledao prvi deo, jer ta osoba će s pravom da se pita: ko je sad ova cura? Šta joj se uopšte desilo, pa je završila u bolnici? Ko je ovaj maskirani što je juri? ZAŠTO je on juri? Zašto ubija te ljude okolo? Ko je ovaj čikica s bradicom, kakve veze on ima s tim? itd.

            Čitalac Prokletija neće imati takve dileme: on ulazi u jednu novu priču, prati novog junaka, a tamo gde se zaplet povezuje s onim u Naživo, to je izvedeno tako da postoji neka vrsta kontekstualizacije koja neiniciranom čitaocu pomaže da uhvati taj link. Znači, strogo zbog zapleta, Naživo nije NUŽAN preduslov za razumevanje Prokletija. ALI – poželjan je, jer će ipak neke stvari da idu glatkije, jasnije, bolje, a osim toga konotacije zbivanja, implikacije, simbolika, značenje – biće jasniji ako se zna gde je naš prethodni junak bio, šta je radio, i s kakvim rezultatima… Osim toga, postoje tu i brojne aluzije, citati, parafraze i ostala „uskršnja jaja“ za čitaoce Naživog koji će biti nevidljivi, neprepoznatljivi onima koji u ovu sagu ulaze tek na Prokletijama. Što se tiče onih koji su ranije već čitali Naživo, njima preporučujem da se podsete tog romana, tj. da ga opet pročitaju pre nego što se popnu na Prokletije.

 

Ghoul: Da li ćemo u Prokletijama videti i glavnog junaka Naživog, Dejana?

Dejan, na slici

 

Ognjanović: To je zapravo spojler, ali pošto sam već negde na fejsbuku, a možda i na blogu, kazao da hoćemo, onda – jebi ga. Da. Srešćemo ga. Ali, što reče neko u Tvin Piksu: „Sledeći put kad me sretneš to neću biti ja.“ Onaj mladi cinični filmofil posebnih nazora i ukusa, kojeg znaju čitaoci Naživog, sad je--- drugačiji. Samo toliko ću reći.

 

Ghoul: Naživo je često bio opisivan kao ekstreman, žestok, šokantan, morbidan, odvratan, nije za ljude slabog stomaka, izaziva mučninu, itsl. Da li to važi i za Prokletije?

 

Ognjanović: U Naživom je tematika nametala takav pristup, odnosno jedno promišljeno sjedinjavanje dokumentarizma, horora i pornografije. Njihov sudar dovodio je do niza groznih, veoma krvavih scena, naročito kad se u kotao ubace još i RAT i OKULTNI RITUALI. Sad, u Prokletijama svakako ima žestokih scena i prizora, proliva se puno krvi – hej, RAT je! – ali u donekle drugačijem kontekstu…

 

Ghoul: Šta? Jedina krv koja se ovde proliva je u borbi, mecima? Bang bang? To je tako dosadno!

 

Ognjanović: Ne! Nisam to rekao. Mnogo se krvi ovde proliva, i vatrenim i hladnim oružjem, i u borbi, i u ritualnom kontekstu, i drugde i drugačije. Zapravo, mislim da ne otkrivam previše ako kažem da su Prokletije moj daleko najkrvaviji roman. Krvaviji je od Naživog, pošto u Zavodniku ima samo nešto malo životinjske krvi. Ali, nadam se da će moji čitaoci – barem oni koji su čitali moje prethodne knjige – biti dovoljno pametni i strpljivi da spoznaju SMISAO iza takvih scena. Verovali ili ne, ali moj splatter ima filozofiju. I mistiku. Svašta se nešto ovde radi sa telima, sa mesom, sa krvlju – ali sve to ima viši smisao…


 

Ghoul: A šta ćemo sa onim čitateljkama nežnih, hristijanizovanih senzibiliteta koje vas znaju samo po romanu Zavodnik? Pouzdano znam da ima mnogo ženica srednjih godina koje su se oduševljavale vašim tretmanom propalog srpskog sela, starih narodnih priča i verovanja, folk horora, i koje su u Zavodniku uživale iskreno i duboko, iako čak i ne vole horor, zato što su korespondirale sa ambijentom, sa atmosferom, sa probuđenim sećanjima iz detinjstva na boravke kod babe na selu, na seoskim grobljima, na jezive priče o omajama i čumama. Kako će one reagovati na ekstremne vrhove Prokletija?

 

Ognjanović: Pa… to će svakako biti zabavno posmatrati. Potrebna je određena priprema za to, svakako. Potrebna je dobra horor kondicija da se popnete na vrhove Prokletija. Nije ovo roman za one koji horor ne vole, ili su samo horor-vikendaši…

Javlja mi se da neke od pomenutih čitateljki, koje me znaju samo po finom i nježnom, blagom Zavodniku, neće izdržati ni dalje od prvih 5-6 strana romana Prokletije, jer za razliku od prva dva moja, ovaj počinje žestoko, in medias res. Neke će se tu možda razbežati. Ali, ja se uzdam u njihovu pismenost, a još više u radoznalost. Čak i ako se iznerviraju, zgade, bace knjigu na početku, opsuju pisca, želim da verujem da će joj se, posle nekog vremena, vratiti da vide šta je dalje bilo, i da li je uopšte normalan taj pisac, i šta je mislio i kuda je hteo dalje s takvim početkom… A ako stisnu zube i pruže šansu knjizi, videće, vrlo brzo, da je sve to tako kako jeste zato što tako treba

            Mada, iskren da budem, očekujem i jednu dozu kontroverzi i šokova, sa raznih strana, ne samo od strane domaćica i horor-vikendaša. Ovo je jedan duboko provokativan roman. To što se ovde-onde opiše neka krvava scena nije baš skandal jer, hej, alo, ovo je HOROR roman – to je normalno tu, i ko se toga kloni bolje horor da ne čita! Ne, još više provokativan može biti zato što, kako rekoh gore, moj splatter ima filozofiju. Mislim da će šokantnije, ili barem kontroverznije, biti neke ideje i misli i implikacije koji se provlače po redovima i između redova ove knjige, nego što su to opisi raznih maštovitih načina da se meso zaseče, osakati, preobrazi…

ovo je naslovna strana knjige

 

Ghoul: Kad već govorimo o mogućim reakcijama, pitam se: za kog i kakvog čitaoca vi uopšte pišete?

 

Ognjanović: Iskren da budem, ja pišem pre svega za buduće čitaoce, za one koji dolaze. Ne toliko za čitaoce koji sad postoje oko mene, kao stvarni ili potencijalni. Ja hoću da svoje čitaoce stvorim. To je, komercijalno gledano, ne samo rizično nego maltene samoubilački, i zato: deco, ne radite to kod kuće. S takvim stavom nećete se baš mnogo knjiga naprodavati. Mnogo je sigurnije pisati već postojećoj publici, onoj koja je npr. već zgutala desetine knjiga neke vrste, i onda im vi servirate nešto što liči njima poznatim i dragim stvarima: evo još jednog stivenkingovskog hororčića, evo još jednog trilera u nordijskom fazonu, evo još jednog prežvakavanja slavne srpske istorije, bajnih vitezova i slovenskih bogova, evo iz Randomajzera upravo izbačenog najnovijeg susreta slavnih istorijskih ličnosti u nekom pulp plotu. I to ide. Narod se zabavlja čitajući po pedeseti put nešto što mu se prethodnih 49 puta sviđalo. To je narod koji čita da bi ubijao vreme nakon napornog rada na poslu, u kuhinji, kupatilu i drugde.

            Mada su moji romani čitljivi i takvima, ja pre svega pišem NE da bih ubijao vreme jer nemam pametnija posla, niti pišem za čitaoce koji samo hoće da ubijaju svoje vreme po gradskom prevozu, plažama, vozovima itsl. Ja pišem da bih istraživao sebe i svet oko sebe, pa su zato moji idealni čitaoci oni koji ne puštaju mozak na otavu kad čitaju („daj da se malo opustim kad uspavam muža i decu…“) nego oni koji čitaju gonjeni radoznalošću, zapitanošću i svojevrsnim intelektualno-duhovnim avanturizmom. Ono što je Lavkraft nazivao svojom omiljenom frazom „adventurous expectancy“… Pišem, dakle, za čitaoca koji hoće nešto novo, drugačije, originalno, što ne liči ni na šta u ponudi. 

 

Ghoul: Ma hajde, pa sve što postoji liči na nešto drugo: treba samo malo volje i smisla za igru, pa da se apsolutno sve dovede u vezu sa bilo čim drugim. Uostalom, i ovde na blogu već smo se igrali igre NA ŠTA LIČE PROKLETIJE. Ali, igru na stranu, možemo li vas ozbiljno upitati: kako biste nekome ko nije čitao ni vaš raniji intervju o ovom romanu OVDE, ni vaše druge napise o njemu, npr. OVDE, ukratko, jezgrovito opisali kakav je to roman i šta da u njemu očekuje?

 

Ognjanović: Prokletije su HOROR roman. Dakle, sročen je od početka do kraja pre svega za čitaoce koji su navikli na horor diskurs, koji takve pripovesti vole, koji nemaju problema sa poetikom šoka, subverzije, provokacije, preterivanja.

Ali taj horor mogao bi (i morao) da bude prijemčiv i 1) svima onima koji su živeli ovde tokom 1990-ih, i 2) onima koji su od ovdašnjih horora umakli u tuđinu na vreme, i 3) onima koji žive u regionu (ex-Yu) i koji su tim hororima bili manje ili više okrznuti ili spaljeni. Voleli horor ili ne, ovo je roman koji zalazi duboko, i iz jednog originalnog ugla, u pitanja koja nažalost nisu umrla u 1990-im, kao što ni 1990-te nisu umrle, kao što ni mnogi zlikovci iz 1990-ih nisu umrli nego upravljaju našim sudbinama, a nerešena pitanja, aktuelna tada, kao što je npr. sudbina Kosova, aktuelna su, eto, i dan-danas, i nikad aktuelnija.

Ovo sasvim sigurno nije eskapistički horor: ovo nije kvazihoror koji konzumentima boze iz Lagune i Vulkana služi da beže od stvarnosti – ovo je horor za one (mnogo ređe, ako ih uopšte ima) koji horor čitaju i gledaju radi efikasnijeg sudara sa realnošću. Ovde se obrađuju teme nacionalnog i ličnog identiteta; mentalnog zdravlja i ludila; intelekta i primitivizma; srpstva i kosmopolitizma; akcije i kontemplacije; ovde se tematizuje Kosovo na više načina i iz više vizura, ono je i to što jeste, doslovno, ali i simbol, jedan od temeljnih simbola i mitova ovog naroda, pa se tu zato nalaze i pitanja srpsko-albanskih odnosa (odvajkada), i kosovske „nezavisnosti“, i „kosovske oslobodilačke armije“ – ali i neka druga, koja se izdižu nad dnevnopolitičkim…

Najsažetije rečeno, ako je Naživo bio horor roman za gikove, a Zavodnik horor roman za one koji horor ne vole, Prokletije su akciono-kontemplativni filozofski horor-splater roman u kojem se i kosmička strava i gnusni body horror, i ono najniže i ono najviše, prožimaju na način koji nikada i nigde niste videli. Nisam ni ja. Zato sam ovaj roman i napisao. I zaista, uz sve moje čitalačko i gledalačko iskustvo, ne mogu vam navesti jednu knjigu ili jedan film koji makar izdaleka liči na ovo što sam tu uradio.

 

Ghoul: Kosovo je izuzetno važno u Naživom, i kao lokacija, i kao simbol. Ima li nekog pomaka, razlike, u prisustvu i značenju Kosova u Prokletijama?

tragovi ritualne divinacije nad retkim primerkom prištinskog fanzina
sa mojom ilustracijom na korici

 

Ognjanović: To je donekle produžetak onoga započetog u Naživom, a odnekle je nešto vrlo različito. Jer, u tom romanu od Kosova vidimo pretežno Prištinu, dakle grad, asfalt, jedan stan i jedan mračni, gotičarsko-sektaški kafić. A na video-kaseti i jedan gnusni okultni snimak snimljen na nekoj livadi, u nekom šumarku nedaleko od Prištine.

            U Prokletijama Kosovo je, naravno, pretežno prisutno kroz divlji, primordijalni ambijent – mada, naravno, odsustvo gradova, asfalta, kafića i ljudi u crnom ne znači da tamo nema nikoga… i ničega… Možda tamo sretnemo i nekog starog poznanika, ali možda upoznamo i potpune neznance… Ipak, pre nego što dospemo u same Prokletije, videćemo još ponešto od slikovite i pregnantne kosovske arhitekture i lokacija. Kosovo se u ovom romanu, u Prokletijama, širi i u horizontali i u vertikali (a ovo potonje znači – i nagore, i nadole).

 


I glava romana

 

Ghoul: Šta će čitaoce najviše iznenaditi u Prokletijama?


Ognjanović: Sveznajući pripovedač.

Dejan.

Politika.

„Srbovanje“.

Ženski lik.

Ljubavna priča.

Esejizam.

Alhemija.

Hrvatski jezik.

Latinski jezik.

Simpatičnost gde je ne očekujete.

Koliko je roman jeziv.

Koliko je roman neviđeno grozomoran i gnusan.

Koliko je toga nabijeno na samo 400 strana.

 


II glava romana

 

Ghoul: Šta će čitaoce najviše naljutiti u Prokletijama?


Ognjanović: Prva scena.

To što nije još duži.

Politička nekorektnost.

Deca.

Šiptari.

 


III glava romana

 

Ghoul: Šta će čitaoce najviše oduševiti u Prokletijama?


Ognjanović: Scena u ludnici.

Esej „Da se napokon svrši s ovim svijetom“.

Magna Mater.

Početak.

Kraj.

 


 

Ghoul: Šta će čitaoce najviše zbuniti u Prokletijama?


Ognjanović: Igrao sam se, vrlo slobodno i bez kalkulisanja, sa raznim problematičnim temama, idejama, prizorima, scenama, i kao rezultat toga spreman sam za to da će mi neki nepažljiviji, površniji čitaoci možda nalepiti neke etikete, ali bolje da ja to ne prejudiciram, i na navodim koje bi to etikete mogle biti. Ko zna, možda potcenjujem publiku i možda baš nikakve kontroverze ne bude bilo. A opet, ne znam… Svašta tu ima, i da zavede i da naljuti: i leve i desne, i liberale i crkvenjake, i ćiriličare i krug-dvojkaše, i tradicionaliste i drugosrbijance, i patriote i kosmopolite, i Srbe i Albance i Bosance…

 

Ghoul: Svašta! Pa to je nemoguće. Zvuči mi kao nekakav contraditio in adjecto od romana! Kao nekakav prozni hermafrodit…

 

Ognjanović: Ništa pametnije niste rekli do sada!

 

Ghoul: Dobro, i kad ćemo najzad u svojim rukama imati ovaj roman?

 

Ognjanović: To zavisi od toga kada ste se prijavili! Ja ga iz štamparije dobijam oko 20-og, i šaljem poštom pretplatnicima, onim redom kojim su mi se javljali, prema spisku. Imajte na umu da ne mogu 300 knjiga da odnesem prvog dana u poštu. Pa ni drugog. Trebaće neko vreme za to. Ali pošto je više od 95% pretplatnika naručilo knjigu ili preko post expresa ili kao preporučenu tiskovinu, knjige bi trebalo da im stignu VRLO brzo i pouzdano (koliko je to sa srpskom poštom moguće).  

Naravno, nije kasno da se jave i oni koji do sada nisu: cena je i dalje 900 din + ptt, a samo treba da mi pišu radi dogovora na mejl dogstar666 at yaho dot com i da kažu koje knjige, koliko primeraka, i kako to ptt-om poslati, pa da se dogovorimo.

            Ako uspem da organizujem prevoz nekoliko paketa knjiga do Beograda, možda ću pretplatnicima IZ BEOGRADA zakazati susret na nekoj lokaciji U BEOGRADU, susret za naživo preuzimanje, već negde oko 25. juna. Ako to sredim, najaviću na blogu, a i njima, mejlom.

            Prva prava promocija knjige Prokletije biće u BEOGRADU, u nedelju 4. jula, u POLETU, u 18 h. Više detalja o tome – kad se taj datum primakne.

 

Ghoul: Da li će biti nastavka? Možemo li očekivati trilogiju?

 

Ognjanović: Ljudi, svašta će biti! Pre svega, oko Naživog i oko Prokletija širi se jedan svet i jedna mitologija koje sam već koristio u nekim pričama, a neke od zamišljenih tek treba da napišem. U planu je, dakle, zbirka priča s radnim naslovom Jama i drugi užasi. Mada, ko zna, sviđa mi se i naziv jedne druge priče iz nje, pa ću možda po njoj nazvati zbirku – Holokaust anđela. Nadam se da ću u neko razumno vreme, tj. do kraja ove godine, stići da napišem nedostajuće a planirane priče, pa da tokom iduće objavim tu zbirku.

 

Ghoul: Vidim da ipak sledite strategiju vašeg sugrađanina, Dekse Pantalejskog (nekima poznatog i pod Laguna-imenom Dejan Stojiljković)! Nastavci, proširivanja, varijacije… Šta je sledeće? Strip? Pozorišna predstava? Kafana Prokletije u Niškoj Banji?

 

Ognjanović: Za sada samo zbirku priča mogu da obećam kao skoro sigurnu. Što se tiče romana-nastavka, on jeste moguć – i odmah da naglasim, ovo nije spojler: kao prvo, moji likovi se preobražavaju i uskrsavaju bez problema, da li žive ili ginu ili postaju ko-zna-šta manje je važno; kao drugo, nisam ovim nagovestio da će ovaj glavni junak iz Prokletija biti živ i zdrav i prisutan u eventualnom nastavku: ako bude trećeg dela sage, može tu glavni lik biti neko treći. Videću. Golicaju me prsti, uživam u tom svetu i mitologiji koje sam stvorio, i rado ću im se vratiti ako me osećanja na to navedu. I ako i ja sam, pre toga, ne budem razapet na krst zbog Prokletija

 

Ghoul: Znači, ipak se i čitaoci nešto pitaju? Imam utisak da čekate da vidite reakciju čitalaca pre nego što date definitivan odgovor o nastavku?

 

Ognjanović: Pronicljiviji ste nego što izgledate! Da, može se tako reći: ako čitaoci budu povoljno reagovali na Prokletije, nastavka će gotovo sigurno biti. S druge strane, ako se stvori neki odijum, nerazumevanje, mržnja, kontroverza, osude, gnušanje javnosti – nastavka će sasvim sigurno biti!


3 коментара:

  1. Promocija u Poletu? Ne misliš valjda na onu kafanu preko puta Skc? 😄

    ОдговориИзбриши
  2. Ha, tek sad videh... PROKLETIJE - kakvo ime za kafanu! 😁😜

    ОдговориИзбриши
  3. UPDATE: Blago kašnjenje iz štamparije, ništa strašno.
    Prokletije izlaze iz štampe 24. juna i šalju se pretplatnicima po redu kojim su se javljali.
    Još samo malo strpljenja!

    ОдговориИзбриши