izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 2. мај 2022.

Ukleti zamak Vodriž

 

Pre dve nedelje sam sebi dopustio mali dopust i predahnuo sam od rada na pripremi za štampu moje prve zbirke priča, DIVLJA KAPELA. Čim sam nju, gotovu, prelomljenu, poslao štamparu, sebe sam poslao na putovanje. (Trenutno je knjiga u štampi: očekujem je u rukama sredinom maja!)

 

Otišao sam na kraći odmor u Ljubljanu, na festival KURJA POLT, gde sam pogledao nekoliko odličnih filmova – o kojima ću vas izvestiti čim prije. Do tada, evo slikovitog izveštaja o odmoru unutar tog odmora.

 

Naime, sa mojim drugom i domaćinom, Ervinom, i njegovom družbenicom, Mojcom, napustili smo Ljubljanu na jedan dan, i u subotu 23. aprila otisnuli se, na moj predlog, u potragu za jednim starim, ruševnim zamkom. Slovenija ih je puna – zamkova, hoću reći.

 

Problem je jedino taj što su Slovenci, kako ih bog dao marljive i vredne i popravkama sklone, većinu toga restaurisali, omalterisali i okrečili. A mene baš živo zabole za restaurisane i za-turiste-spremne građevine sa kafićima u zidinama ili odmah prekoputa i sa zidovima čija se površina ne razlikuje mnogo od novih kuća okolo.

 

Mene zanimaju samo mesta na kojima se može osetiti, ili bar naslutiti, dah prošlosti – gde tragovi vremena nisu prekriveni debelim naslagama šminke, nego stoje naočigled onima, retkima, poput mene, koji ruševine vole da budu ruševne i urasle, puste, prirodi prepuštene.

 

Ništa me više ne uzbuđuje od tog spoja raspadanja kamena i bujanja zelenila po njemu, bilo da su u pitanju mahovine, paprati, ili krupnije žbunje i čitavo drveće koje se prepliće sa drevnim kamenom i izrasta iz građevina u kojima se slabašni rad ljudskih ruku predaje mnogo čvršćoj i nemilosrdnijoj ruci tzv. Majke Prirode.

 

Ukratko, kad sam mojim drugarima opisao šta želim i šta tražim, oni su pretragom interneta došli do jednog od manjine slovenačkih zamkova koje su restauratori nekim čudom ostavili na miru. 

Pokazali su mi slike i ja sam rekao: „Da! To je to! Let's go!“

 

Trebalo je da se potegne do njega, sat i po vožnje kolima do njega i još toliko nazad do Ljubljane, ali put je itekako vredeo – i to je opšti konsenzus.

 

Dakle, nije to samo moj stav, koji je i prirodan & očekivan, nego i mojih saputnika, koji ni blizu nisu toliko nekro-gotski i ruin-porn nastrojeni kao ja.

 

Sve nas je „posralo“ oko ovog putešestvija: i prijatno prolećno vreme tog dana,

i lokacija, pusta, daleka od naseobina, skrivena duboko u prelepoj šumi,

i izgled samog zamka (vidi fucking slike!)

i činjenica da nijedno ljudsko biće ili vozilo nismo videli nigde blizu

– šuma je bila samo naša, zamak je bio samo naš…

i ponekog duha, možda, koji se nije primetnije bunio zbog našeg ipak respektom ispunjenog remećenja njihovog spokoja.

 

O zamku Vodriž, nedaleko od (Titovog) Velenja (editovano: prvo sam bio napisao Veles!), 

a još bliže Slovenj Gradecu, iz 14. veka, a napuštenom još u 18-om, informišite se na slici:

 

Fakti na stranu, uživajte u ovim slikama i maštajte o ovakvim mestima… i pričama koje možda kriju…

 

Neke od priča u DIVLJOJ KAPELI nadahnute su upravo ovakvim mojim putovanjima i lokacijama… Pa, ako je još niste naručili, samo izvol'te, pišite na mejl…


Sve fotke uslikao (c) Ghoul, osim one koje ga prikazuju, u kojem slučaju, i za fotke i za ceo doživljaj, zahvalnost dugujem Ervinu i Mojci!



























1 коментар:

  1. Само једна исправка, ово је код Велења а Велес је у Македонији. Оба са Титовим именом својевремно.

    ОдговориИзбриши