Pre
dve nedelje sam sebi dopustio mali dopust i predahnuo sam od rada na pripremi
za štampu moje prve zbirke priča, DIVLJA KAPELA. Čim sam nju, gotovu,
prelomljenu, poslao štamparu, sebe sam poslao na putovanje. (Trenutno je knjiga
u štampi: očekujem je u rukama sredinom maja!)
Otišao
sam na kraći odmor u Ljubljanu, na festival KURJA POLT, gde sam pogledao
nekoliko odličnih filmova – o kojima ću vas izvestiti čim prije. Do tada, evo
slikovitog izveštaja o odmoru unutar
tog odmora.
Naime,
sa mojim drugom i domaćinom, Ervinom, i njegovom družbenicom, Mojcom, napustili
smo Ljubljanu na jedan dan, i u subotu 23. aprila otisnuli se, na moj predlog,
u potragu za jednim starim, ruševnim zamkom. Slovenija ih je puna – zamkova,
hoću reći.
Problem
je jedino taj što su Slovenci, kako ih bog dao marljive i vredne i popravkama
sklone, većinu toga restaurisali, omalterisali i okrečili. A mene baš živo
zabole za restaurisane i za-turiste-spremne građevine sa kafićima u zidinama
ili odmah prekoputa i sa zidovima čija se površina ne razlikuje mnogo od novih
kuća okolo.
Mene
zanimaju samo mesta na kojima se može osetiti, ili bar naslutiti, dah prošlosti
– gde tragovi vremena nisu prekriveni debelim naslagama šminke, nego stoje
naočigled onima, retkima, poput mene, koji ruševine vole da budu ruševne i
urasle, puste, prirodi prepuštene.
Ništa
me više ne uzbuđuje od tog spoja raspadanja kamena i bujanja zelenila po njemu,
bilo da su u pitanju mahovine, paprati, ili krupnije žbunje i čitavo drveće
koje se prepliće sa drevnim kamenom i izrasta iz građevina u kojima se slabašni
rad ljudskih ruku predaje mnogo čvršćoj i nemilosrdnijoj ruci tzv. Majke
Prirode.
Ukratko, kad sam mojim drugarima opisao šta želim i šta tražim, oni su pretragom interneta došli do jednog od manjine slovenačkih zamkova koje su restauratori nekim čudom ostavili na miru.
Pokazali su mi slike i ja sam rekao: „Da! To je to! Let's go!“
Trebalo
je da se potegne do njega, sat i po vožnje kolima do njega i još toliko nazad
do Ljubljane, ali put je itekako vredeo – i to je opšti konsenzus.
Dakle,
nije to samo moj stav, koji je i prirodan & očekivan, nego i mojih
saputnika, koji ni blizu nisu toliko nekro-gotski i ruin-porn nastrojeni kao
ja.
Sve
nas je „posralo“ oko ovog putešestvija: i prijatno prolećno vreme tog dana,
i lokacija,
pusta, daleka od naseobina, skrivena duboko u prelepoj šumi,
i
izgled samog zamka (vidi fucking slike!)
i
činjenica da nijedno ljudsko biće ili vozilo nismo videli nigde blizu
–
šuma je bila samo naša, zamak je bio samo naš…
i
ponekog duha, možda, koji se nije primetnije bunio zbog našeg ipak respektom
ispunjenog remećenja njihovog spokoja.
O zamku Vodriž, nedaleko od (Titovog) Velenja (editovano: prvo sam bio napisao Veles!),
a još bliže Slovenj Gradecu, iz 14. veka, a napuštenom još u 18-om, informišite se na slici:
Fakti
na stranu, uživajte u ovim slikama i maštajte o ovakvim mestima… i pričama koje
možda kriju…
Neke od priča u DIVLJOJ KAPELI nadahnute su upravo ovakvim mojim putovanjima i lokacijama… Pa, ako je još niste naručili, samo izvol'te, pišite na mejl…
Само једна исправка, ово је код Велења а Велес је у Македонији. Оба са Титовим именом својевремно.
ОдговориИзбриши