izabrana dela

izabrana dela

уторак, 11. октобар 2022.

HELLRAISER (2022)

 ***
3+

 

 

Novi Helrejzer je čudna zverka: nit je rimejk, nit je nastavak, nit je nova adaptacija izvorne novele „Hellbound Heart“. Dolazi u vreme kad su svi odavno digli ruke da će se pod tim imenom ikad više pojaviti nešto vredno gledanja – evo, priznajem da sam čak i ja namerno ignorisao/preskočio poslednja dva-tri „helrejzera“ (namerno malim slovom). Ovaj sadašnji dolazi nakon nekoliko izluđujuće neuspelih najava-pa-odbacivanja da će novi mladi besni reditelji ekstremnih materijala pokušati da mu udahnu svežu krv: Paskal MARTYRS Ložije je pokušao, pa preterao, i bio šutnut; onaj duet iz A L'INTERIEUR je takođe imao neku viziju koju su šićardžijski producenti procenili kao preteranu (!!!u serijalu u kojem je, barem u korenu, u prva dva dela, Preterivanje bilo Ime Igre!!!), pa su i njih šutnuli.

Zato sam s opreznim optimizmom dočekao najavu da će Dejvid Brukner, reditelj meni veoma dragog NIGHT HOUSE, kojeg smatram jednim od deset najboljih horora u poslednjih pet godina, zajedno sa scenaristima tog filma, uzeti da reimaginira Helrejzera. Što bi rekla današnja mladež, „reboot“. Znači, pokušaj voskresenija nekih tema i ideja, da ne kažem Barkerove mitologije oko Lament Konfiguracije, kenobita i teme bola/uživanja, ali sa sasvim novim likovima, novim zapletom, lokacijom, pristupom. Ukratko, da pozajmim moto od SPS Praščića: „Počnimo ljubav ispočetka.“

Mnogo je toga išlo na vodenicu te ljubavi, i na prvo gledanje bio sam sklon da u ovom novom sadomazohizmu prednost dam zadovoljstvu koje sam dobio, žmureći i poluignorišući bol koji mi je istovremeno bio zadavan, a koji nije deo „igre“ i nepisanog sporazuma, nego je nepotrebni višak koji sreću kvari. Ipak, ubrzo nakon prolazne euforije („Hej, pa ovo uopšte nije bilo tako loše! Čak mi je pretežno prijalo!“) počeli su da me drmaju fleševi na one frustrirajuće, manje prijatne momente tokom ovog SM seksa.

Da, ovaj film je ona zajebana vrsta iskustva koje dok traje deluje ok, ali kad prođe – što više razmišljaš o njemu, sve ti je neprijatnije…

Da vidimo, dakle, šta mi je ovde PRIJALO, a šta me je (nepotrebno, neželjeno) BOLELO.

 

UŽITAK

 

1. Poštovanje, Ambicija i Znanje/Umeće.

Ovo je daleko od šićardžijskog, neambicioznog „Ajd da smandrljamo Makaršta i exploatišemo Brend Nejm za navlačenje milenijalaca i druge mlađarije“: dapače, radi se o filmu koji izvornom materijalu prilazi sa a) Poštovanjem, b) Ambicijom i c) Znanjem/Umećem (relativnim). Znači, nešto se ozbiljno i pametno ovde htelo, pokušalo, i donekle i ostvarilo.


2. TAKO TREBA!

Ovaj Helrejzer je školski primer oličenja još jedne SPS maksime: „TAKO TREBA!“ U smislu, tako treba raditi ributove i slične nove obrade starih materijala: dobra razmera onoga starog i poznatog uzeta je, donekle reimaginirana, i prilično organski, promišljeno, mestimično inteligentno ubačena u novi materijal. Ko je voleo ono staro, dobiće dovoljno toga što očekuje i ovde, a opet u dovoljno drugačijem pakovanju da to ne bude mlako podgrejani repete. Ovo je nova priča, u osnovi vredna pričanja (mada ne nužno baš na ovakav način). Sviđa mi se „mašnica“ koju na ovu priču vezuje finalna odluka naše junakinje.

3. Gluma, kamera, muzika, scenografija, efekti, režija

Sve je to na sasvim zadovoljavajućem nivou jednog natprosečnog, profesionalnog Filma (krupno osveženje posle, koliko uopšte beše – pet-šest direktno-za-u-klozet video-nastavaka snimljenih za šaku dolara, sa šačicom talenta); ne može da ne imponuje gledaocu kad vidi da su neki nadareni ljudi uložili svoju energiju i talenat u nešto, a dat im je čak i pristojan budžet da sve to izgleda kao nešto respektabilno.

 

4. Ovaj film se više nego na prvi deo zapravo oslanja na HELLBOUND: HELLRAISER II

To je u mojoj knjizi krvi uvek veliki plus: ovaj svet bi bio daleko lepše mesto kad bi se u njemu više filmova nadahnjivalo tim skrajnutim, nedovoljno hvaljenim biserom horora. Zašto? Pa, zato što je Barkerov prvi deo prvobitno trebalo da se zove SADOMASOCHISTS FROM BEYOND THE GRAVE (ne zezam vas! tako ga je Barker izvorno bio zamislio: srećom odvratili su ga!), a mene lično baš mnogo zabole i za sadomazo i za povratnike iz groba (to smo imali milion puta i pre tog filma, i posle). Mislim, ne shvatite me pogrešno, ja obožavam taj prvi film, nepomeriv mi je iz top-10 ever, ali to je ipak „samo“ jedna nadahnuta, smela, nenormalno krvava porodična (incestuozna) drama smeštena u jednu prigradsku kućicu kojoj extra šmek daju tek ti kenobiti i nagoveštaji jednog Pakla poprilično drugačije osmišljenog od klasičnog, hrišćanskog (iako ovaj Barkerov, strogo gledano, svoje korene ipak ima u katoličkim šizofrenim duh-telo paganizam-svetost Bog-Đavo ekscesima koje je Kamila Palja odavno lepo opisala i objasnila).


---I da vam ovde (ponovo) objasnim, jer vidim da i najveći domaći fanovi horora greše: 1) Nije Klajv Barker izmislio reč „cenobite“ za te demonske stvorove; 2) Ta reč postoji odavno i u engleskom i u srpskom; 3) Na srpskom se ne kaže „senobit“ (ili „senobajt“, kako to Englezi i Ameri izgovaraju) nego „kenobit“; 4) Reč kenobit znači: onaj koji živi u manastiru, kaluđer; figurativno: usamljenik, isposnik. (Pozno latinski coenobìta, poteklo od coenobium, samostan, od grčkog koinobion, od koinobios, živeti u zajednici, od: koinos, zajednički + bios, život.) Kenobijum je sinonim za samostan. Dakle, kenobiti su, u ovom kontekstu, „pakleni“ isposnici, fanatični posvećenici svojoj misiji vezanoj za služenje Lament Konfiguraciji i bogu Levijatanu (čije ime takođe ima koren u Bibliji, mada su mu atributi sasvim drugačiji).

            Sve ovo sam odavno napisao u knjizi FAUSTOVSKI EKRAN, ili ako već nemate tu moju knjigu, imate ovde na blogu odlomak iz nje, o prva tri Helrejzera

            ---Da se vratim Helbaundu: moje obožavanje tog filma preogromno je da bih ovde stavljao toliku digresiju i kazao sve što imam o tome kako i zašto; za ovaj kontekst želim samo reći da taj nastavak radi ono što je u svekolikoj istoriji horora uradio minorno mali broj nastavaka, a to je da inteligentno, kreativno nadopuni i razradi original tako da ga u mnogo toga i nadmaši – ako ne baš na nivou pripovedanja i filmmejkinga (koji imaju svoje grehove u vidu haotičnosti, lavirintske (!) nepreglednosti, itd), a ono svakako na nivou horor imaginacije, koja je prvorazredna, unikatna, vrhunska, mestimično doslovno Genijalna – i što je posebno važno, koja odlazi još dalje i dublje u (suprajz!) Horor! Sa velikim H!

Moglo bi se reći da je, npr. ALIENS na pametan način razvio i potencijale i mitologiju ALIENA, ali on je to učinio promenom žanra, od horora ka SF-AKCIONOM-RATNOM filmu, time što je srozao skoro mistično-demonsko nepojmljivo biće iz prvog dela u „samo“ opasnu životinju koja se može upucavati rafalima na buljuke. Taj Kameronov RAT-A-TAT-ATATATATATA je ubio Ridlijev horor. Helbaund nije ubio horor Helrejzera nego ga je pametno razradio – i njegovu nekadašnju desetku odvrnuo na 11!

Od stidljivih nagoveštaja neke Veće Priče i Mitologije/Religije u prvom Helrejzeru, koji se ipak pretežno bavi tim sadomazohistima iz pakla u jednom skučenom, intimnom ambijentu, tek Helbaund smelo ide tamo gde je malo stopala svoje stope zaputilo – u pravcu građenja jedne autentične Horor Neomitologije kakva, po originalnosti, morbidnosti i pompeznoj sveobuhvatnosti, nije bila viđena još od Lavkraftovog Mita o Ktuluu. Rekoh već u pomenutoj knjizi: „Pejsaži Pakla strukturisani su po modelu Ešerovih ubeskraj opruženih aleja perceptivnog ambisa smisla. Njima predsedava demon-bog Levijatan, ''Gospodar Lavirinta'', sasvim neljudska geometrijska struktura koja na sve strane isijava zrake neprozirne tmine, što je najsmeliji i najoriginalniji koncept numinoznog u okvirima horor žanra još od Lavkraftovog idiot-boga Azatota koji tronuje u središtu vasione...“

art (c) by Ghoul

E, sad, novi, današnji Helrejzer je poprilično daleko od tog nivoa inventivnosti, smelosti i ludačkog „We Break for No One“ pristupa (od toga smo se pozdravili još u 1980-ima, to više nikad, šmrc, nećemo videti ponovo). Ali, u svojim svedenijim okvirima, Brukner ipak gradi na temeljima Helbaunda i tamo nagoveštene mitologije, i pozajmljuje otuda i ikonografiju Boga Levijatana, i Pakao-kao-Lavirint, pa čak i svog glavnog ljudskog antagonistu portretiše po (ipak, nedostižnom, a meni preobožavanom) doktoru Čenardu. Nažalost, iz tog filma prepisuje i dve fore koje nisam voleo ni tamo, a još manje su spretno i pametno preslikane ovde, a vezane su za koncepciju kenobita: njihovu smrtnost i njihovo ljudsko poreklo. Razradiću ovo malo niže.

5) Koncepcija kenobita

Vizuelno, ikonografski, dobra je fora da se napuste Barkerovi SM kožnjaci i da se, umesto njih, celokupna „odežda“ kenobita svodi na njihovu sopstvenu kožu, izvrnutu, zasečenu, rastegnutu, preoblikovanu, izbušenu, ukrašenu. Na nivou dizajna, ima tu finih kreativnih rešenja. Za moj groš, stari kenobiti su bolji (jer: sveta jednostavnost), ovi novi su previše slikoviti, preterani, stripovski, jer ipak nije koža = žvakaća guma, ali ok, neću da cepidlačim, utisak je pretežno povoljan.

Mada, kvari ga činjenica da izvedba te kvazi-kože nije dovoljno gipka i živa, fali joj čulnost i mesnatost i kožnost i tekstura živog mesa koju su tkiva starih kenobita imala: ovi ovde deluju suviše neživo, nečulno, plastično…

Ipak, ovi šareni, slikoviti novi kenobiti su statisti. Ali lepo je odahnuti i zapaziti da su u ovom rebootu barem besprekorno uradili skoro sve vezano za Glavnog Kenobita, odnosno Paklenog Sveštenika (za prijatelje: Pinhed/ica). Odličan je kasting Džejmi Klejton, i to dvojako:

a) zbog činjenice da se radi o trans-osobi (što će reći, svi vi koji ste krenuli da drkate na ovu glumicu, imajte na umu da je ona zapravo bila rođena kao on, kao muško, pa je tek kasnije svoje telo, pojavu i identitet tranzicionirala ka ženskom – ne kažem da je taj podatak nešto loše, hell no, samo eto, da znate na čemu ste: nekima, neupućenima, mogao bi takav detalj da zasmeta!);

b) zbog talenta glumice, jer je donela nešto novo, upečatljivo i zlokobno u taj lik, ne nadmećući se sa Dagom Bredlijem u unapred izgubljenoj bici, nego radeći nešto svoje. Njena Pinhedica je, ukratko, jedan od najvećih i najneupitnijih kvaliteta ovog filma. Oko skoro svega drugog možemo da se sporimo, ali ne i oko toga da je Klejton/Pinhedica pakleno dobra!

 

 

            BOL

 

            1. Tanušni, prejednostavni likovi, svedeni na jednu odliku.

Dobro, to nije krupan pad u odnosu na prva dva Helrejzera, jer se i za njih to donekle može reći – ALI, a) tamo je to manje očito jer su zapleti bili kompaktniji u 90, odnosno 100 minuta, za razliku od prerazvučenih 120 ovde; i b) tamo ti i takvi likovi ipak stupaju u međusobne beskrajno originalnije i pregnantnije odnose nego što su ovi, u ovoj novoj drami. Ta komplikovana međuigra iz I dela, Frenk-Džulija-Kirsti-Tatica, pa to je dovoljno potentno studije o tome da se pišu! Perverzni (transgresivni) Ujak, Zla (napaljena) Maćeha, Mlitavi (dobroćudno-kratkovidi) Tatko, Asertivna (relativno omoćena) Curica (i njen presmešno nebitni prirepak od nonentity dečka!) – kakva se tu čuda prepliću i usložnjavaju, kakvi se podteksti tu otvaraju u tom zapletu! U tih skromnih 90 minuta od kojih nijedan nije protraćen, dapače, svaki je nabijen do pucanja… Slično važi i za go-for-broke Helbaund

            Ali ne i za novog Helrejzera. Glavna cura je koncipirana kao ex(?)-zavisnica gonjena grešnom prošlošću, pogrešnim izborom muškaraca i krivicom prema, ipak, dobronamerno-brižnom bratu. Bata je onako usput gej, što je za narativ nebitni omaž Barkeru. Možda se njegova homosexualnost mogla nekako jače tematizovati i povezati sa kenobitima/Lamentom/stradanjem, ili barem sa odnosom prema sekici, da se gušće zapapri ova melodramska čorba, ali ovde je taj gej momenat samo ukras, šminka, slepo crevce, mig. I naravno, danas takav lik više nije subverzija, nego kliše, maltene Ugovorna obaveza pred snimanje bilo kog novog horora.

A njegov ljubavnik u današnje doba, MORA da bude druge, tamnije rase, jer ne daj bože ako bi neko u današnjem hororu, bio gej ili hetero, za partnera imao osobu iste, tj. bele rase – pa ta ili taj je smesta doživljen kao skinhed onaj najćelaviji, u martinkama! Za najnovije primere toga vidi dve upravo procurele nove TV serije: INTERVIEW WITH THE VAMPIRE (sad je jedan od one dvojice čipka-vampira crnac) i LET THE RIGHT ONE IN (onog arijevski plavog Šveda zamenili su, pogađate, tršavim crnčetom u koje se zaljubi vampirica, ovog puta Hispano-Filipinskog porekla). (Usput, nisam gledo ove serije, niti planiram: javlja mi se da fundamentalno smrde, nevezano za ove rasne izmene.)

To što je batin ljubavnik tamnoput, naravno, nije problem po sebi, neka ga: problem je što je on U POTPUNOSTI okarakterisan rasom i polnom orijentacijom, odnosno sveden na njih, kao po šablonu. To je, eto, neka osoba koja je crna i gej, i to je SVE što znamo o njemu, jer inače je kao lik, izvan toga, nepodnošljivo mlak i bezličan. Neka naročita karakterna crta? Neki osoben smisao za humor? Neki tik, nešto? Ne, štiklirali smo na formularu: a) crn, i b) gej, i toliko. Iza toga – prazno. Ništa… Po tome me donekle podseća na (naravno) crnog dečka belog gej protagoniste nove serije CHUCKY, nepodnošljivo prezaslađenog i ispraznog (Uzgred, prvu sezonu sam nekako ispratio, ali me je pred kraj smorila, i mada vidim da je upravo krenula S02, to ću ipak preskočiti).

            Jednako plitki su i ostali likovi i njihovi odnosi – tu je, recimo, i jedna Azijatkinja, čisto da se na Obaveznom Šablonu štiklira još jedna Polit-Korektna stavka za „Racial diversity“, kojoj bi na čelu trebalo da stoji tetovirano „Topovsko meso“, a tu je i novi, sveže-upoznati dečko naše glavne junakinje koji – SPOJLER! – dobro jebe, ali još bolje laže, a ko laže taj i krade (mada se na drugo gledanje bolje vidi njegovo sumnjivo ponašanje!); povrh toga, on se upliće u logički neverovatno zapetljane marifetluke umesto da do željenog cilja dođe bržim, kraćim i lakšim putem.

 

            2. Zaplet + rupe

Zaplet, u svojoj osnovi, u nacrtu, u onome što je bilo nažvrljano na prvoj salveti, nije loš, dapače, to je jedan sasvim solidan kostur. Problem je u mišićima (tankim) nabacanim na njega, u tome kako su oni (labavo) povezani, i u pomalo ravodnjenoj, malokrvnoj krvi (sic) koja mu venama teče. Previše je ovde rupa u zapletu, naravno očiglednijih na drugo gledanje, kad je jasno šta kako zašto i čemu.

            a) Zašto naš Zlikovac (Višnjić) pravi tako debilan rizik da, baš dok mu je u kući mega-žurka sa desetinama zvanica, namami jednog momka (koga su desetine gostiju videle tu), da ga rastrgnu lanci u velikoj prostoriji koja nema čak ni jebena vrata da zatvori prema hodniku i sobama kućerine gde u svakom trenu neki slučajni lik u potrazi za kupatilom ili jebarnikom može da bane?! Pa zar se tako ubijaju ljudi, pred tucetima svedoka? Zar se životno važni rituali obavljaju dok ti po kući baza pedeset pijanih budala?

            b) Zašto se naš film dešava ŠEST godina posle ovog prologa? To nepotrebno remeti ionako tanku plauzibilnost zapleta. Ispade da je šest godina Višnjić –nakon toga što mu se desilo u elipsi na kraju prologa- bazao, transformisan, po tunelima u zidovima kućerine, a za sve to vreme njegova advokatkinja uredno plaćala struju, kako bi je (struje) bilo za drugu polovinu filma (ŠEST godina kasnije), jer se sve to što se odigra u navodno pustoj kući, ne bi moglo odigrati da u njoj nema struje. I tu kuću, iako u njoj, spolja gledano, niko ne živi, nikakve bande sirotinje i zgubidana i lopova nisu našle za shodno da orobe, jer ŠEST GODINA u njoj čuče kožne galanterije, skupocena drvenarija, kristalni lusteri, i to niko nije opelješio!

            Još gore i gluplje od ovoga: ŠEST godina Višnjićevi minjoni, i advokatica i sitni krimos, nisu mogli da mu navataju, kupe, zarobe, otmu, šta god, pet jebenih beskućnika (ili sitnih lopova koji bi sami došli u tu „pustu“ kuću da je orobe) koji mu trebaju da obavi svoj master-plan. Ne, ŠEST godina to sve stoji na stend-baju, a krupan pomak se desi – SPOJLER! – na apsolutno komplikovan i neubedljiv način: kao, sad će krimos da se spanđa s nekom raspadnutom ex(?)narkomankom, pa će s njom dva meseca da se jebava polagano (dok mu Gazda trpi pravi Pakao svakog sekunda!) dok, izokola, nju i njenu bratiju topovskog mesa ne namami u kućerinu…

            Pri svemu tome, sva je sreća što se predugi film ne razvači još nekim pajkanima koji istražuju to sve, ali čisto logički, mora se reći da policija (vidljiva bukvalno na tri sekunde, u uniformi koja, baš čudno, više liči na srpskog policajca nego na američanskog) pokazuje izrazito upadljivu nezainteresovanost za 1) nestanak kontroverznog bogatuna (koji se krije u sopstvenoj „pustoj“ kući, ali ga izgleda tamo niko nije potražio – iako neko sve vreme plaća struju za tu „praznu“ zgradu), 2) nestanak nekog momka koji je ispario iz javnog klozeta usred parka u centru Beogr… ovaj, grada, i 3) nestanak pacijentkinje koja ispari tokom 10 sekundi na koliko je bila ostavljena nasamo u ambulanti jedne velike bolnice…

            3) Koncepcija i motivacija Zlikovca (Višnjića)

            Fali mesa na kosturu ovog lika! Ne mora da se mnogo u ide u njegovu predistoriju i pričam-ti-priču sa još 20 minuta expozicije – mada, radije bih to gledao, tih 20 minuta o Višnjiću i njegovim okultnim potragama, nego one zgubidane-cimere i njihova isprazna nagvaždanja, jer jedan freez-frame vesti o njemu, koju na internetu nađe naša junakinja, beskrajno je zanimljiviji i mesnatiji od svega toga.  

            Alternativno, ako se išlo na „No Time Tolouse“: mogao je taj lik da se reši ili drugim, boljim glumcem, ili pametnijom režijom ovoga ovde, koji nije toliko loš po sebi, ali ovo što ovde vidimo toliko je otrcani kliše, i po mimici i po ponašanju i svemu da je, što bi popovi rekli, Nedostojan toga da se nađe u istoj rečenici sa dr Čenardom (gde je Kenet Kranam intenzivnom glumom i mimikom otelotvorio opsesiju i žudnju za nečim Iza toliko živopisno da tu nema potrebe za mnogo praznoslovlja)!

            Povrh toga, podeljen sam i oko njegove transformacije: s jedne strane, lepa je, sadističko-gnusna ideja o onoj spravi za zatezanje nerava usred trupa koja mu konstantno ne da mira. S druge, vrlo je glupo, nekanonski, da lik nakon što je imao susret i trampu sa Bogom, bude vraćen nazad među smrtnike sa svojom čegrtaljkom u grudima, da sa njom zuji i zvrkće i zvekeće na ovom istom nivou stvarnosti gde i svi ostali od-Boga-daleki ljudi… Da tumara po svojoj pustoj kući i da čeka da nekoga tu nečim bocne…

 

            4) Razne propuštene šanse vezane za Srbiju

            Velika je šteta što su Helrejzerovci u Srbiju došli kao tipični kapitalisti sa Zapada, sa željom da iskoriste što više resursa za što manje para, da prođu što jeftinije (jeftina radna snaga, jeftine a dobre lokacije, jeftini a strušni tehničari, daleko od strukovnih sindikata i unija i njihovih dosadnih pravila da bi ih udavila i novčanik im savila). Za to vreme boravka ovde očito je da se nisu nimalo zainteresovali Gde su došli: u taksiju u Beogradu, na početku, čuje se ruski a ne srpski! (Istina, možda je taxista neki Rusofil, pa sluša ruske vesti da vidi šta ima novo u tzv. „spec. vojnoj operaciji“, ali ako je tako, to je valjalo prikazati tako!). A da su znali gde su došli, mogli su tu lokaciju da kreativno upotrebe za svoje zlodelo.

naše ministarstvo, začudo, za promenu, dalo pare nekom filmu koji nije antisrpski

            Znakovito je, i ne mnogo laskavo po nas, u Srbiji, što se nekakav neimenovani Orijent, iz prologa Barkerovog filma iz 1987, danas u 2022. zamenjuje sivim i ružnim Novim Beogradom. Neko bi čak mogo reći da su tendenciozno odabrali izrazito ružne lokacije u Novo-BG blokovima za svoju novu verziju orijentalizma, da nas indirektno, na kvarno, prikažu kao zemlju trećeg sveta (koja naivno, barem deklarativno, i dalje šeni pred vratima kluba zvanog EU, ali se u duši ipak čvrsto drži istočnih despotija).

ima posla ko oće da radi: došli strani investitori. pozdrav našima!

            ALI, kad su već prolog smestili u Srbiju, mogli su i morali i ostatak, jer bi se ovaj zaplet mogao beskrajno bolje i ubedljivije adaptirati za ovo okruženje – nego za taj neki lažni „Masačusets“ kojega glume srpske lokacije, sve vreme filma, od gradskih, preko ludničkih, pa sve do centralne Višnjićeve palate (odnosno, Belog dvora).

danju Beli Dvor: noću - Leglo Sotonjara!

            I motiv zavisnosti bi imao veću pregnantost ovde, gde je svaka nada ubijena, gde života nema, gde OČAJ može ljude da natera mnogo dalje na stazi ka Paklu… I ovde bolje i bujnije cveta Crno tržište raznih zabranjenih produkata i artefakata, pa tako i Lament konfiguracije… I nezanimanje policije bi bilo ubedljivije… I bogati moćnik koji ne plaća struju jer živi u državnoj (nacionalizovanoj) rezidenciji… Koji bi mogao, recimo, da bude bivši političar koji je iscrpeo sve što mu ovozemaljska vlast nudi, koji se umorio od Palminih i Praščićevih teenage Bunga-Bunga žurki, i koji sada hoće da ode Dalje, into „the further regions of experience“…

            Ukratko, ovo je okruženje gde bi ta priča mogla da dobije šmek i živost i originalnost i da prirodno, iz korenova ovog tla, ovog sjebanog, paklenog ambijenta, zaista jarkim cvetovima procveta…

            U tom kontekstu Predrag Bjelac, koji je bio božanstveno predivno zločest kao ZloPop u CRNOJ SVADBI, ne bi bio protraćen u skoro beznačajnoj kameo-pojavi na početku, u trajanju od 10 sekundi, nego bi dobio mesnatu rolu dostojnu njegovog talenta. (Jebote, i dalje ne mogu da verujem da su Onakvog Glumca pozvali za tu prekratku pojavu i nisu mu, ako ne ranije a ono na licu mesta dopisali ulogu, pa da ga vidimo i dalje, kasnije u filmu, kako nešto mračnozabavno radi!)

            U tom kontekstu bi još više imalo smisla što Zlikovčeva advokatkinja govori nekakvim jakim akcentom; u tom kontekstu Goran Višnjić, sa svojim ipak primetnim akcentom, ne bi igrao nekakvog Rolanda Vojta (!), nego bi mogao da bude Hrvoye Chenardovich i da prozbori na hrvatosrpskom, da bude pravi pravcati Ovdašnji Zlikovac.

            Avaj, da parafraziram SPS, „Amerika se saginjati neće!“ Jebo ih Masačusec!

 


            5) Koncepcija kenobita

            Dobar deo ovoga gore može da se podvede pod cepidlačenje, traženje dlake u jajetu, namicanje maka na konac itsl. Ili pod preterani, ničim izazvani apsolutizam: „Malo mi je Dobro, hoću Odlično! Malo mi je Odlično – hoću Izuzetno! Do juče sam gledo ’helrejzer’ govno snimano u nečijoj šupi, a sad hoću HELREJZERA na nivou Barkerovog, ako ne i boljeg!“

            Ali ono što smatram neoprostivim nedostatkom ovog filma jeste to kako su kenobiti tretirani izvan šminkerske kreativnosti. Da, rekoh već gore, ne izgledaju loše, dobri su. ALI, za one koji se ne daju zaseniti površinom i slikovitošću, za one (retke) koji promišljaju to što gledaju, moglo bi da zasmeta šta je tačno rađeno sa kenobitima (a i sa kockom!) na nivou zapleta i konkretnih scena.

            Kenobiti su jedna od najdragocenijih horor koncepcija u svekolikom žanru i zato s njima treba i mora da se radi nežno, pažljivo, promišljeno. To su krhka bića. Nisu to ofucani vukodlaci, vampiri, mumije, zombiji i ostala bulumenta koju je jebo ko je stigo, u knjigama, filmovima, stripovima, tv serijama, igricama… To su orhideje horor filma koje se otvaraju samo noću, jednom u pedeset godina. To su originalne kreacije jednog umetnika, a ne varijacije na narodnu maštu, folklor, mitologiju i koješta što smo imali kao uobičajeni asortiman horor čudovišta. Nisu to ni životinje, ni ljudi, ni nešto između. To su Anđeli-Demoni. Demons to some,  Angels to others. To je suptilni ekvilibrijum koji mora da se drži kao malo vode na dlanu, kao čaša dovrha puna, kao hodanje po žici… To egzistira u nekom svom liminalnom i numinoznom prostoru.

Ne može to tek tako grubo da se ubaci u ovaj naš profani svet, da hoda ulicama i diže u vazduh automobile i uličnu rasvetu kao u mestimično zabavnom ali suštinski debilnom, koncepcijski promašenom Helrejzeru III (Hell on Earth)! Da upada u disko klubove i kolje klijentelu CD diskovima kao neki ekserima načičkani Fredi Kruger iz Nightmare 2 (na žurci kraj bazena).

Ne može to da se šetka po parku ili da stoji na rosnom večernjem travnjaku i čeka nepomično kao neki odrpani Spavač-uličar iz PRINCA TAME. Quod licet bovi non licet Iovi!

Ne može to da JEBENO TRČI I JURCA za žrtvama da ih prikolje ko neki slešer manijak!

Kad ste videli popa u mantiji da trči ko sumanut – a kamoli papu?! A ovo je daleko više od toga, ovo je iz sasvim druge sfere bivstva.

I ne može, jebo vas Bog Blesavi Azatot, da se to zaglavljuje u vrata, stisnuto ko neko kučence, da tu patetično cvili: „Izbavyte myyy odaaavdyyyy!“

NE MOŽE, JEBEM VAM SVE!

To je Anđeo-Demon! To nije Džejson Vorhis!

To je nežno numinozno biće, a ne hrpa natprirodno animiranog mesišta!

I ne može taj entitet da se pregradi, spreči, a kamoli zaglavi JEBENOM METALNOM OGRADOM!

(A šta ako je ta ograda nekako okultno impregnirana? Pa, to nam nije ni rečeno ni pokazano. Po svemu što vidimo, to je obično gvožđe, koje ne deluje mističnim silama, nego materijalnošću svog metala. Obične rešetke u običnim, neezoteričnim obličjima: nikakve mandale, obična ograda za vikendicu da seljaci ne upadaju.)

Jesu koreni ovog srozavanja kenobita na ljudsku meru prisutni u Helbaundu, ali tamo barem Pinheda i kompaniju, usred onostranog paklenog lavirinta, pokolje ko prasiće Čenard koji je, u tom trenutku, već odavno ostavio ljudskost iza sebe, sjedinio se s Levijatanom i postao nešto barem na njihovom, kenobitskom nivou, ako ne i višem, pa mu se zato može. Ali da kenobite savatavaju i bockaju po nekakvim vulgarno-ovozemaljskim parkovima obična smrtna profana ljudska bića – pa to je svinjarija! Šta je sledeće – borba s kenobitima bejzbol palicama? Upucavanje pištoljima, bazukama? Dinamitom? Idemo u srce Lavirinta da postavimo hrpu TNT-a, kao Pera Kojot, da dignemo u vazduh Levijatana?!

Ne može bre to tako, to su sasvim druge frekvencije!

To je vulgarizacija (i suštinsko nerazumevanje) jedne daleko prefinjenije koncepcije.

I to me je nerviralo i na prvo, a još više na drugo gledanje ovog novog Helrejzera.

Plus, slikani su ravno, banalno, bez pompeznosti, bez posebnog svetla i uglova, bez naročite režije, bez ispoljene svesti da ta bića treba slikati kao Anđele koji se vrlo tankim, krhkim nitima ukazuju u našem svetu, koji tada biva i naš i nenaš. Barker je, iako tada amater i početnik u filmskoj režiji, mikro-sredstvima umeo da pojavu kenobita (npr. u bolničkoj sobi) prikaže kao UPAD NUMINOZNOG U TRIVIJALNO-PROFANO. Brukner ih slika ravno, obično, kao eto došo neki čika iz druge sobe, slikamo ga faktualno, kreće se, šetka, cupka okolo kao bilo koje ovozemaljsko živinče pod tim običnim štedljivim polusvetlom!

 

6. Koncepcija Lament konfiguracije (kocke)

Isti greh kao i za kenobite: na nivou dizajna, to je super! Kocka nikad nije lepše i bolje izgledala, i po dizajnu (ukrasi! šareniš! kukice! oblici!) i po izvedbi (taj metal, ta tekstura, to kako svetlo pada na to) sve to izgleda NIKAD BOLJE.

Avaj, kao i za kenobite: nije sve u izgledu, ima nešto i u smislu, značenju, konotacijama! Čemu ovo služi, a uz to i ne radi?!

Ovde, u novom Helrejzeru, suština kocke je izneverena. Izvorno, ona odgovara na Žudnju Tragaoca. „It is not hands that summon us – it is DESIRE!“ Tako glasi jedna od genijalnih rečenica u I delu, ne zato što je dobar uan-lajner, nego i zato što je SMISAO toga pametan, znakovit. Čitava poenta BDSM-a je da DOBIJAŠ ONO ŠTO ŽELIŠ (and then some). Što ŽELIŠ, naglašavam, a ne što ti neko kao Džefri Damer na kvarno sipa u piće kad ne gledaš!

zar je ovo dress code za bogatunsku žurku u vili?

Ovde, kocka je običan podmukli booby-trap! Svako ko je pipne, čak i slučajno, a svakako ne znajući Šta je ona i kuda vodi, može da se nabode na njen Kvarni Šiljak koji izleti, pusti ti krv i obeleži te kao Njihovog (kenobitskog). A kenobiti više nisu Pružaoci Onostranih, Numinoznih BDSM Pakleno-Rajskih Usluga, nego su obični Demoni-Koljači. „Raskrvarili smo te na kvarno, prevarom, a sad ćemo da te istranžiramo!“ PRC! To blage veze nema s Barkerom i njegovom koncepcijom (a činjenica da je on nešto kao sarađivao s ovima, savetovao ih, producirao, i dopustio ovo, dodatno deprimira, jer znači da je ovaj 70-godišnjak ili odavno zaboravio šta je pre skoro 40 godina stvorio, ili ga više nije ni briga. Možda im je samo citirao Karpenterovu mantru: „Dajte mi moj ček i radite s mojim čedom šta oćete, baš me briga!“). 

Ovi kenobiti sada više nisu Demons to some, Angels to others.

Ovi kenobiti sada NIKOME više nisu Anđeli: SVIMA SU, odreda, svakome ko takne kocku, makar i slučajno, samo i jedino - Demons.

Oko toga da su kenobiti nekad bili ljudi, pa prešli na Drugu Stranu, oduvek sam bio ambivalentan: više su mi se sviđali u I delu, kao nepojmljivi Anđeo-Demoni, nego kao Ex-Ljudi u kojima, negde u dubini duše (?!), još čuče relikti ljudske persone, kako se ispostavi u II delu – mada se i to donekle moglo tolerisati jer je podnošljivo prikazano, za razliku od debilno amerikanizovanog i psihoanalitički-za-glupake uprošćenog III dela, koji sasvim srozava Pinheda toliko da od toga više nema oporavka.

Ali, u teoriji, nije to sasvim loša ideja, i da budem iskren, razradio sam je na neki moj način, sa mojim, uslovno rečeno, „kenobit-šogotima“ u PROKLETIJAMA… Ko je čitao, zna o čemu govorim.

Ipak, dramaturški mi je klimava kulminacija ovog Helrejzera. Zapravo, antiklimaktični twist (sa finalnom odlukom naše junakinje) mi se sviđa, neočekivan je, iznenađujuć, a smislen, i čak je na tematsko-značenjskoj liniji Bruknerovog odličnijeg NIGHT HOUSE-a: oba se bave pokušajem žene da se nosi sa gubitkom dragog muškarca u svom životu (tamo muža, ovde brata) i njenim finalnim prihvatanjem tog gubitka kao neopozivog, nepovratnog, mirenjem sa neminovnošću. To je, onako, i tužno i dirljivo i pametno i pregnantno…

Ali pošto je kraj takav, u anderstejtmentu, onda su osećali potrebu da imaju nekakav BANG!, pa pošto ne može biti vezan za glavnu junakinju, onda gledamo taj Bang oko lika koji je, rekoh, morao biti u filmu plastičniji, slojevitiji, jači od skoro karikiranog Klišea. Zato mi njegova transformacija, iako vizuelno zanimljiva, konotativno i dramski nema snagu koju bi inače imala u bolje promišljenom filmu u kojem taj lik ima snažnije prisustvo…

 

7. Muzika!

Prva dva Helrejzera imaju muzičke skorove Kristofera Janga koji su božanska muzika sfera, sam-samcit vrh-vrhunaca horor skorova, sušta genijalnost u svom najkristalnije čistom obliku!

U ovom Helrejzeru a) muzika je uglavnom svedena, pritajena, neupečatljivo-konvencionalno- OKEJ ali ne više od toga, b) ali sve vreme PARAZITIRA na Jangovim skorovima, ali na neki bizaran, poludupasti, kao-stidljivi način, kao neka koktizerka koja bi tela da se jebe ali ne bi da joj uđe, pa sve nešto obigrava oko njega, pa ga pipne ovde, pa ga pomiluje onde, pa uzme dva tona ovde, tri tona onde, i ti delovi su najbolji delovi ovog kvazi-novog skora, c) i tek pred sam kraj se krene sa većim, otvorenijim pozajmicama od Janga, odnosno copy-paste prepisivanje, ALI – d) neverovatno neoprostivo: Kristofer Jang uopšte nije potpisan na špici! Kaže špica – muzika: taj tamo neki. I kaže: muz. supervizor: neki treći. Ali NE kaže: originalna muzika Kristofera Janga korišćena ovde-onde, ili nešto tako. Ne kaže to ni dalje na odjavnoj špici. JEDINO gde se njegovo ime uopšte pomene, je na samom DNU špice, gde navode PESME korišćene u filmu, pa se uz razne neke pesmice i teme, pomene i ovo. Pa ako to nije NEPOŠTOVANJE, ako ne i nešto gore, ne znam šta je (to nek oni rasprave s advokatima!).

 

ZADOVOLJSTVO U BOLU

 

Gde smo bili, šta smo radili, šta smo ovde imali?

Š! Boško! ŠŠŠ! MAŠAČUŠETŠ!

Nekima novi Helrejzer može biti umereno zabavan, vizuelno atraktivan: wow, ima nešto krvi, baš su lepi novi „senobiti“, vidi snimali u Beogradu, eno ga Pionirski park, eno grafit na srpskom usred „Masačusetsa“, wow! „Hej, kakvi su Helrejzeri u zadnjih 5-6 nastavaka, ovaj je SUPER!“

Drugima će smetati što je film predug, treba mu vremena da se pokrene od tih nezanimljivih likova ka nekim barem upola-zanimljivim dešavanjima; smetaće ta „body count“ struktura, sa nezanimljivim topovskim mesom od likova – i smetaće, naročito, što jednom kad ti likovi uopšte zaginu, to ili bude neprikazano, ili trepni-i-propusti. „Više krvi, aloo! Kakav je ovo beskrvni Helrejzer?!“ Ali po principu „Daj šta daš“, ima ovde dovoljno mesa za pod zub da je gledanje ovog filma sasvim pristojno iskustvo, ima dovoljno „blast from the past“ draži da, sa svim gunđanjima i manama, ono što ovde valja i dalje ovaj film čini trećim-najboljim Helrejzerom (dakle, posle prvog i drugog, a ispred trećeg i četvrtog).

            Trećima, najzahtevnijima, avaj, smetaće idejne i konotativne manjkavosti, odsustvo prave transgresivnosti, manjak duboke horor imaginacije, previše konvencionalnosti a nedovoljno visceralnosti, ali bi i oni mogli da, štono reko Frojd, „prihvate Princip Realnosti“, pomire se s tim da je doba transgresivnog horora prošlo i u pogledu ideja i tema, tako i u izvedbi starog dobrog body horrora (ovde: jedva nešto malo!), pa zato, uskliknimo s ljubavlju svetitelju Pinhedu što je ovaj film ipak režirao barem Dejvid Brukner, a ne Geri Taniklif ili Patrik Lusijer. Realno, ni Barker danas nije Onaj od Nekad, a novodošle horordžije su sve manje voljne i sposobne da guraju stvari do Limita, i iza njega… I tako mu je to.

            Gledajte novog Helrejzera. Nije loš. Mogao je biti mnogo bolji, ali nije. I takav kakav je, kompromitovan, bezub, nedomišljen, ima nešto tog vintage fanta-SM mesenca za pod zub. A ko hoće baš ozbiljno meso, međutim, moraće da reprizira prva dva dela, idealno u back-to-bareback dabl-bilu. Jer TAKO SE TO RADI(LO) nekad! Sad više ne, niti će.

artworks (c) by young ghoul

            Uživajte u tome što ima, udrite brigu na veselje i ne kukajte zbog onoga što je moglo bolje – it’s a waste of good suffering!

10 коментара:

  1. Potpuno je predvidljivo da si u ovom KRIVOTVORENJU TEKSTA potpuno ''zaboravio'' da naglasis scenu u kojoj sefica Kenobita, pre nego sto ce jedna od njenih podanica nestati jer su je klinci uboli nozem iz kocke, napravi znak krsta. Medjutim i BEZ te (pravoslavne) ikonografije, jasno je da junakinja prekida narkomansku-sadomazohisticku fantaziju o TOTALNOM ZADOVOLJSTVU (jouissance) i da se na taj nacin izbavlja od lose beskonacnosti neprestanog drazenja, a koja strefi nesrecnika koji je prihvatio Levijatana. Dakle dok se Barkerov izvornik zadovoljavao time da konstatuje kako su sadizam i mazohizam liminalni prostor, ovaj film na to dodaje neophodnost ZRTVOVANJA, zadovoljstva, da bi se covek spasao Pakla, i to je u biti centralna hriscanska misao. Vrlo slicna, ako ne identicna poruka, je iz psihoanalize. Dok nam globalisticki svet nudi DIKTAT neprstanog uzivanja, klinike su prepune opsesija i ovisnosti, iz cega se jasno vidi da slabo ko zaista uziva, u konceptu totalnog zadovoljenja. Na koncu treba zapaziti, da je medju 6 konfiguracija Pakla, i LJUBAV, koju medjutim niko od prisutnih ne bira, cime se htelo reci da je Pakao svet bez ljubavi.

    ОдговориИзбриши
  2. oba se bave pokušajem žene da se nosi sa gubitkom dragog muškarca u svom životu (tamo muža, ovde brata) i njenim finalnim prihvatanjem tog gubitka kao neopozivog, nepovratnog, mirenjem sa neminovnošću. To je, onako, i tužno i dirljivo i pametno i pregnantno…

    Pregnantno je pre svega to sto je tvoj srpski AUTO-SOVINIZAM toliki, da ne primecujes da si i sam izrekao hriscansku poruku: prava ljubav zahteva odricanje od iluzije totalnog zadovoljenja (romanticnog ili sadomazohistickog, svejedno)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. samo slepac poput tebe može da ne zapazi da ja STALNO iznosim hrišćanske poruke.

      Избриши
    2. Izvini ali ja nisam pokusav'o da te konvertujem na hristijanstvo a pogotovo ne na NASE, jer ti si krsten kod Azatota, a na liturgiju ides kod Levijatana. Nego ovde se radi o tvom autosovinistickom odbijanju da prihvatis da su Amerikanci u ovom skriptu ne samo usvojili nesto od ruske kulture, narocito u toj insinuaciji neophodnosti ZRTVOVANJA, ali takodje i da se u cisto formalnom smislu ta premisa veoma razlikuje od Barkerove inicijalne, u kojoj nije bilo reci ni o ljubavi ni o zrtvovanju, nego samo o raznim strastima, i onda iznosis razne neistine o filmu. Takodje ti ne upada u oci da u ovom filmu, za razliku od 93.99 posto novih horora, NEMA neke upadljive valorizacije kulturmarksisticke (a onda i americke) oficijelne adjende, za to svakako postoji razlog, jer autori ocigledno nisu glupi.

      Избриши
    3. ako se od mene očekuje da nešto odgovorim na ovu nesuvislu salatu od reči, to se neće desiti. bio bih ti zahvalan da mi ne zatrpavaš blog ovako bezumnim budalaštinama, ili ako baš to činiš, barem probaj da budu smešne, zabavne, da se smejemo "jbt koji je ono bolid". ovo što si nakucao je samo glupo, ali na nezabavan način.

      Избриши
  3. Film je takav da ga se posle 48h, jedva secam.
    Bas slabo da ima neke preterane veze sa Hellraiserom.
    Likovi slabo razvijeni, neubedljivi, neupecatljivi. Uzmes manekenku presvuces iz suknje u XXL duksericu sa kapuljacom i to je onda... narkoman?
    Konstantno histerisanje i vristanje, obratite paznju prilikom gledanja da prigusite ton.

    Sta ga izdvaja od svih onih tragikomicnih nastavaka je mnogo veci budzet.
    Ocena: 2


    ОдговориИзбриши
  4. Jedino što valja u filmu je glavna glumica, koja je uradila sa ulogom koliko je mogla.

    Za ostalo mi nije jasno pranje ovog filma, koji se od drugih produkcija u istočnoj Evropi razlikuje samo što je imao nešto pametniji književni predložak, pa je i to pretvorio u polutrešericu.

    Pitam se zašto ovoliko mistifikuješ jer ti je posao na neki način sasvim obrnut - da demistifikuješ numinozno. Čemu stalni pokušaji da "akademski" zaogrneš sopstveni subjektivni ugođaj...

    A onda pročitam ovo: "Demoni u Gospodarima Pakla su sveštenici-hirurzi-egzekutori, eksperti u nanošenju užitka i provociranju najsuptilnijeg bola"

    Najsuptilnijeg bola, mda. Ako nešto ovi kaluđeri nikad nisu bili onda nikad nisu bili suptilni.

    ОдговориИзбриши
  5. Mooožda i pogledam, imam ga u... bioskopu. Franšiza čiodoglavog Uzdizača Pakla me nije nikad vukla, previše eksplicitna maska za moj ukus, Rowan Atkinson kao vodič u Paklu mi je zabavniji. Ali tragaću za mudrošću u Hellraiseru.

    Significant other (2022) - volim da pogledam medijski skrajnutije horore. U prvom delu ovo jeste skoro horor, hd šumski pejzaži, saspens, nečista cura uglavu, podsetilo me slikom i jesenjom turobnošću na Antlers. U drugom delu to postaje horor i crna komedija, vizuelno zaličuje na Species, Mutations s Dejvid Duhovnijem, ali se bavi i suštinom života - da li treba menjati kožu ako se već može ili dobra je i ova u kojoj čekamo upokojenje.

    Nego, HW Ends ga ima i u 4K... a ima ga i Imdb 5,6... ali, nazad u bioskop.

    ОдговориИзбриши
  6. Preporucujem spanski horor Piggy 2022, odlican, tek izasao.

    ОдговориИзбриши