среда, 4. јануар 2023.

MRAK (2022)

 

**
2

 

Ovaj domaći „hororoid“ moći ćete da pogledate na TV tokom NG praznika (tačnije, na RTS-u, 4. januara): bizaran izbor, jer tad se valjda prikazuju veseli, razdragani, zabavni filmovi, a ne mrtvopuvalaste smaračine – ali OK, ako baš želite, pogledajte ovo, pa javite. To što je film dosadan samo je jedan od njegovih grehova: znatno veći je idejni.

O čemu se tu radi? Zvanična najava kaže: „Mrak je psihološki triler iz 2022. godine koji prikazuje istinite događaje iz vremena martovskog progona na Kosovu i Metohiji nakon Uskrsa 2004. godine.“ 

A ja kažem: koješta! Nikakav „martovski progon“ se ovde niti prikazuje, niti rečju pominje, niti tematizuje, osim u kraaajnje indirektno-stidljivim, indirektnim dijaloškim aluzijama koje jedva da su čak i to. To da se nekakav „pogrom“ desio promaći će i prosečno-pažljivom domaćem gledaocu, a o inostranom da i ne govorim – toliko je kontekst u ovome filmu sveden na ničim izazvani understatement.

U ovoj priči Štimac je jedan od poslednjih preostalih Srba na Kosovu koji polako ludi od straha i paranoje i zbog toga teroriše svoju familiju (ćerku i unuku), a da gledalac nijednog trena ne vidi ni najmanju naznaku realne pretnje: stvarne šiptarske opasnosti. Zbog toga, nenamerna ali neizbežna poenta nije „Pogledajte u kakvom paklu žive Srbi na Kosovu, gledajte šta im rade!“ nego, avaj, „Srbi na Kosovu su sami sebi najveći neprijatelji: ne prete im Albanci, nema tu terorisanja od strane komšija, nego je tu jedino samoindukovano, ničim-spolja-izazvano ludilo“.

Ovaj film je tipično srpski u svom kukavičluku, kalkulaciji i neumeću/nesposobnosti da se ozbiljno pozabavi aktuelnom temom: u strahu da nedajbože ispadne politički nekorektan, u želji da se svima dodvori, da nikoga ne uvredi, da se proda stranim fondovima i festivalima, da glumi „univerzalnost“ – ovaj film je isceđen od svega konkretnog, lokalspecifičnog, izolovan od istorije, od 21. veka, od bilo kakve reference na stvarna dešavanja na Kosovu u novije vreme.

On je, čak, mnogo sličniji šiptarskim filmovima koji su pravljeni na Kosovu tokom 1980-ih, koji su sve bili neke opskurantske, ezoterične, niđe-veze, parabole zabašurene zamumuljenom simbolikom o tome kako srpska vlast teroriše nedužni albanski živalj – ali, kažem, to je bilo toliko duboko između redova, a u redovima su sve neke uopštene zamagljene alegorije o vlasti, moći, ovome i onome, da se Vlasi ne dosete.

ALI – ako su Šiptari u 1980-im morali Srbima da podmeću svoja kukavičja jaja ofarbana u alegorije, ZAŠTO onda jebeni Srbi, dan-danas, usred Srbije, imaju potrebu da o UŽASU i paranoji i opresiji u kojima žive Srbi na Kosovu, a naročito oni „južno od Ibra“, govore u rukavicama, u zamumuljenim i promašenim metaforama, na ovako bezub, mlak, mlitav i nezanimljiv način?! Zašto se tek na samom samcitom kraju filma stavi taj stidljivi natpis – zašto to što tu PIŠE, što na ekranu vidimo desetak sekundi, nismo GLEDALI, DRAMATIZOVANO, u prethodnih sto minuta?

Ova TMUŠA je jedva shvatljiva i domaćem gledaocu, a sasvim nerazumljiva i besmislena inostranom, kojem se obraća („Srpski kandidat za Oskara“? Ha ha! Good luck with THAT!). Stranac nakon ove parade Štimčevog ludila i samouništavanja jedino može da pomisli: „Baš su šašavi ovi Srbi! Niko ih pod milim bogom ne dira, a oni se sami sebe pobiše i samospališe! U pravu su ’Kosovari’ što neće među sobom ove ovakve nestabilne, labilne, lake na obaraču,  da im samounište i samospale njihovu mladu, nezavisnu demokratiju.“

Potpuni autogol, i kao horor (zeeev, bauljanje po mraku, nešto šušnulo, jao vidi zmija, jao Štimac odlepio, puca u noć), i kao drama (nemamo kontekst, nemamo širu sliku, nemamo Albance nigde) i kao propaganda („Glejte šta nam raaaadeee!“ = ne rade nam ništa, sve sami sebi radimo).

I samo mi nemojte reći: „Sirovino, ništa nisi shvatio! Ovo je suptilna metafora, a ne dokumentarni film o Pogromu na Kosovu! Ovo je Umetnos! Nije film dužan da nam prikazuje spoljne ’činjenice’ – on nam, na svoj umetnički način, prikazuje unutrašnju Istinu! Paranoja tog čoveka nije došla iz čista mira, nego je izazvana konkretnim spoljašnjim činiocima, koje indirektno, manje-više, vidimo u filmu!“


Zapravo, priznaću: ja jesam sirovina utoliko što volim da mi se Važne Stvari nekako Prikažu; utoliko što ne volim da mi se Esencijalna stvar – Podrazumeva! Suviše je ovo važna i velika tema da bi se Kontekst te Štimčeve paranoje i postepenog gubljenja razuma – podrazumevao. Pustite vi to što ja „znam“ iz novina i iz dokumentarnih filmova; jedno umetničko delo, kakvo MRAK pretenduje da bude, mora da U SEBI sadrži dovoljno jasan ako ne prikaz, a ono bar jasne natuknice o KONTEKSTU koji je izrodio to stanje „mraka“ u kojem bauljaju Štimac i njegovi. A to ovde fali. I onda imamo „monster movie“ u kojem filmadžije nisu našle za shodno da metnu – monstera.

Stoga je krajnji rezultat nešto kao srpski „elevated horror“ – horor bez horora, bez čudovišta, psihologizovani, ali na faličan i ne mnogo dramski/filmski zanimljiv način – nešto kao domaći rimejk IT COMES AT NIGHT. Samo što u tom američkom „hororu“ spoljni kontekst nije suštinski bitan (otkud ta apokalipsa? šta se desilo sa svetom? zašto su se naši junaci povukli u šumu?) jer se sva njegova drama, sav njegov konflikt, odigrava unutar grupice likova (t.j. dve porodice) koje vidimo u filmu. U našem, pak, MRAKU (koji se iz meni nejasnih razloga inostranstvu prodaje kao DARKLING – valjda da neko ne pomisli da je to rimejk nekog od dvesta američkih filmova koji se zovu THE DARK/NESS) spoljni kontekst JESTE suštinski bitan i ne može se apstrahovati, gurnuti pod tepih, u par uzgrednih replika i u jedan natpis na kraju filma, jer konflikt između Štimca i njegove preostale familije nije, ili ne bi trebalo da bude tema filma – nego konflikt između te familije i onoga što je OKO nje, u šumi, i oko šume. Ako to nemaš u filmu – nemaš (skoro) ništa. Odnosno, imaš jednu mlitavu, bezubu, besciljnu pričicu koja teško da će ikoga da uznemiri, potrese, navede na razmišljanje ili na bilo šta sem na sleganje ramenima.

MRAK je film kakav bi sigurno rado podržale i tzv. institucije tzv. Kosova, da ih je neko pitao ili aplicirao, jer on, kako već rekoh, pokazuje da Srbe na Kosovu nikakvi Albanci ne ugnjetavaju – ako neko tu pati, pati zbog pogrešnog tumačenja nedužnih prirodnih pojava (tele se uplelo u srpsku bodljikavu žicu, niko ga nije ubio!), ako neko tu strada, ako je nečija kuća zapaljena, to su sve Srbi međusobno: „Sami palji, sami se ubilji.“


4 коментара:

  1. "Sami palji, sami se ubilji"...jaooo preplakao sam.
    Šta reći, još jedna nebuloza fiprescija ili ko već odlučuje o predstavniku (možda neki stručnjak poput av-a ?)
    A imali su "Zlatnog dečka", nije savršen, ali je bolji od ovog autogola.Ali, avaj taj film ne govori o stradanju nacije od strane Drugoga, nego od strane "naših", iznutra I zato se time ne treba hvaliti...bolje da se to ne vidi...c,c,c...

    ОдговориИзбриши
  2. Zato i tako prolazimo, snimajući filmove da se dopadnu Kforu (čitaj NATO-u). Kao Šiptar da je pisao scenario.

    ОдговориИзбриши
  3. A inače scena sa zmijama pokazuje mentalitet da i dalje su ova krhka beznoga bića neman iz Hada, stav o zmijama na nivou neke babe. Prvo zmiju ćete retko naći oko fekalija (Eskulapov smuk je simbol higijene i zdravlja, mada je ovde bio rekao bih stepski smuk Dolichophis caspius, svejedno) jer glavni repelenti za zmije su sulfidi, amonijaci, metani, sve to što ekskretujemo. Ajde i da je neka zakasala tuda, a ne gomila, ove sitne zmije ne napadaju čoveka već beže, nisu anakonde. Sigurno se ne bi namnožile tamo gde čovek još uvek deluje. Ma film je očajan, osim scenografije, ništa. Mazohistički, pesimistički snimljen, večito smo mi luzeri, napaćeni, ćutljive žrtve koje čekaju dželate i aman, dokle više? Kad će taj narod koji je iznedrio vampire da zagrize, zarije sisajuće očnjake u tkiva koja ga isisavaju svo ovo vreme? Dosta je onog hrišćanskog sranja ko tebe kamenom ti njega hlebom već macolom, sjedini ga sa tlom.

    ОдговориИзбриши
  4. Po meni nevidjeno remek delo. Slavko Štimac pokidao!
    Nevidljive ruke nas najjače lome. Friedrich Nietzsche

    ОдговориИзбриши