LET THE RIGHT ONE IN (roman)

još proletos, čim prvi put odgledah LET THE RIGHT ONE IN na sinema sitiju u novom sadu, zadao sam sebi zadatak: moraš da pronađeš roman prema kome je ovo napravljeno! film je odličan, knjiga mora da je još bolja!

trebalo je da prođe pola godine pre nego što sam okončao misiju, ali eto, najzad je knjiga došla u moje šake, pa evo, da podelim sa zainteresovanom javnošću svoje impresije.

moja žudnja da pročitam knjigu nije bila vođena samo naivnom verom u onaj kliše da su knjige uvek (ili barem najčešće) bolje od filmova prema njima, nego i jednim dodatnim motivom: film je u pojedinim značajnim aspektima delovao previše komprimovano i eliptički za moj ukus, odnosno suviše neodređeno o nekim vrlo važnim pitanjima.

neka od njih su:

1) ko, šta i odakle je curica-vampirica Eli?

2) ko je i šta je njoj onaj čiča s kojim je na početku filma, a za koga su mnogi (logično) pomislili da joj je ćale?

3) zašto dečurlija ugnjetava i kinji plavokosog arijevca usred švedske? i šta li bi mu radili da je tamnoput? ili srbin?

4) kakav je odnos gl. junaka, oskara, sa svojim roditeljima, i koja je poenta njihovog razvoda?

5) zašto se sve to dešava sredinom '80-ih, a ne danas?

6) šta, dođavola, znači onaj ožiljak koji načas spazimo tamo gde bi eli trebalo da ima ono što curice obično imaju između nogu?

7) šta će dalje biti sa njih dvoje?

uz ova vrlo konkretna pitanja tu je, naravno, i uobičajena želja da se duže i opširnije upoznam sa tim simpatičnim likovima i njihovim životima kroz mnogo više detalja nego što film u svoja nepuna 2 sata može da pruži.

pre nego što se ovim pitanjima pozabavim opširnije, da prvo sažmem sve zajedno: knjiga uglavnom ne daje mnogo detaljnije ili zadovoljavajućije odgovore nego što to čini film, niti pak (paradoxalno!) pruža prilike za mnogo više druženja s tim klincima nego li film.

ukratko rečeno, iako je knjiški predložak vrlo dobra, zabavna i čitljiva knjiga, roman je kao roman znatno slabiji nego li što je film kao film dobar. ovo je jedan od onih retkih, dragocenih primera u kojima je filmska adaptacija očistila, pametno preradila i čak kvalitativno prevazišla knjigu.

prvo moje veliko iznenađenje bilo je kada sam, već nakon prvih stranica, shvatio da se radi o školskom primeru BESTSELER pisanja, a ne o književno vrednom delu. očekivao sam da ovo bude nešto kao SMILLA'S SENSE OF SNOW (izvanredan roman pretvoren u solidan, ali neuporedivo slabiji film) – još jedan nordijski art-žanrovski rad koji je dosledno koristio triler, horor pa i SF, ali sve vreme ipak pre svega ostajući književno bogato, lepo napisano i slojevito promišljeno delo. tom prilikom –kod SMILLE- su psihološka i druga bogatstva romana morala da uslovnostima filmskog medija budu donekle osiromašena, kompromitovana, pa i prilično izmenjena i zatupljena. nadao sam se da će roman LET THE RIGHT ONE IN biti od filma bolji bar onoliko koliko je to SMILLA u knjiškom obliku u odnosu na filmsku. avaj, slučaj je obrnut. ispostavilo se da je roman "samo" jedan odličan švedski (pomalo odocneli) ejping stivena kinga.

da se razumemo, ja imam izvesno poštovanje prema kingu, nemam ništa protiv nekih njegovih romana iz dana pre nego što ga je kamionče bacilo u jarak, i čak bih rekao bi se LET THE RIGHT ONE IN mogao, uz minorne izmene imena junaka, lokacija i kulturoloških referenci, prebaciti u ameriku i prodavati kao izgubljeni i tek nedavno otkriveni roman stivena kinga napisan, circa, 1982.

ovo je kompliment, u izvesnom smislu.

najveći nedostaci romana tiču se njegove nefokusiranosti: umesto da se, kao genijalno pročišćena filmska verzija, pre svega bavi sa to dvoje klinaca i njihovim problemima, roman je all over the place: beskrajne stranice traće se na nagvaždanja one grupice besposličara u kafani, pri čemu njihovi nebitni likovi imaju znatno više ničim zasluženog prostora; sporedni likovi imaju neverovatno razvijene sub-plotove koji nemaju nikakve veze sa glavninom romana (stariji brat jednog od bullija, i njegov odnos sa očuhom, koji je btw. pajkan koji istražuje 'misteriozne' zločine obeskrvljavanja u okolini).

tu su i sasvim nebitna rastezanja i rasplinjavanja sa desetinama stranica potrošenim bez prave svrhe. samo jedan od primera: žena koju u filmu, nakon što bude zaražena vampirizmom, spopadnu mačke i bace niz stepenice, pa ujutro sagori u bolničkom krevetu kada razgrnu zavese – u knjizi se toliko kenja o beskrajnom procesu njenog povampiravanja da je to zaista besmisleno: ima i nepotrebna epizoda njenog odlaska na posao i pokušaja da radi tamo, usred dana, nakon čega joj pozli itd i bla bla bla. tu je i nebitna epizoda sa jednom elinom nesuđenom žrtvom koje uopšte nema u filmu – u pitanju je žena koja boluje od raka, što eli otkrije tek kad joj proba (gorku) krv...

daleko najveće zavlačenje i apsolutno nepotrebno traćenje prostora i vremena – te najkrupnija razlika između romana i knjige – tiče se sudbine elinog matorog pomagača. u filmu on, nakon što zabrlja po drugi put, i polije facu kiselinom da ga ne prepoznaju, strada kada mu u bolnici ona malo gucne krvi, a onda ga strovali kroz prozor i on se slomi 10ak spratova niže. ali ne i u romanu: u romanu taj lik OŽIVI u mrtvačnici, pojede jednog dežurnog, a onda –prilično sjeban, ali još uvek funkcionalan, kao zombi-vampir, tumara okolinom, spopada neke ljude, za njim kreće sva policija, cela ogromna akcija koja skreće pažnju sa romanse oskara i eli, a koja se okonča njegovim doteturavanjem u oskarovu zgradu, te horor susretom sa pomenutim nebitnim epizodistom, starijim bullijem, koji ga zatepa a da eli svog ex-partnera nijednom ne sretne. to je jedno ogromno slepo crevo u narativu koje mu ama baš ničim ne doprinosi, osim što je povod za nekoliko zabavnih, ali suštinski nebitnih horor scena. znači, standardno nakucavanje da bi roman bio cigla.

što se tiče konkretnih pitanja:

1) ko, šta i odakle je curica-vampirica Eli?

=ne saznajemo ništa bitno novo ni o njoj (sem da je stara 200 godina), ni o vampirima uopšte (sem da ih ima još, ali ne mnogo);

2) ko je i šta je njoj onaj čiča s kojim je na početku filma, a za koga su mnogi (logično) pomislili da joj je ćale?

=on joj nije ni rod ni pomoz bog, a svakako nije ćale. ali nije ni ljubavnik, mada ga ona ponekad nagradi tako što mu dopusti da leži pored nje, ali bez sexa. on nije –kako sam ja slutio, u filmu – dečak koga je ona savatala ko zna kada, kao sada oskara, koji je u međuveremu ostario a ona ostala ista: ne, njih dvoje su zajedno tek nekoliko meseci unazad. on je, inače, bio nastavnik-pedofil, i u romanu ima mnogo više elaboracije njegove pedofilije - ima scena kada u wc-u biblioteke angažuje maloletnog dečaka da mu puši, a scena drugog zabrljanog, tj neuspelog ubistva, u svlačionici, ima mnogo više erotskih i dečačko-golotinjskih detalja (nego u filmu), koji ne samo što opet ničemu ne služe nego dodatno ostavljaju misteriju – kako je i zašto je eli jednog takvog gada uzela za svog pomoćnika? nije baš da na svetu nema još nekih otpadnika i jadnika koji bi joj mogli pripomoći, nije morala baš ova gnjida! to baca sumnjivu senku na njihov odnos, pa indirektno i na njen lik.

3) zašto dečurlija ugnjetava i kinji plavokosog arijevca usred švedske?

=eto tako, zato! zato što je ovo besramno ejpovanje stivena kinga, a u njegovim romanima UVEK moraju da postoje neki buliji da gnjave glavnog junaka. oko tog bulisanja ima u knjizi više detalja, uključujući 'pissball', spravu nejasnog funkcionisanja, koja treba da oskara nekako zaštiti kada se od straha upiški dok ga ovi kinje.

4) kakav je odnos gl. junaka, oskara, sa svojim roditeljima, i koja je poenta njihovog razvoda?

=i otac i majka su u knjizi opisani kao sasvim ok, neproblematični, mada ne preterano involvirani ljudi, pomalo zaokupljeni sobom, naročito otac. u filmu je otac dvosmisleno prikazan tako da se nekim gledaocima učinilo da je možda i on peder – poseta onog prijatelja (?) tu deluje vrlo sumnjivo, kao i oskarova burna rekacija kad se tata posveti prijatelju više nego njemu. ali u knjizi je jasno da tata nije gay, da je ovaj što je naišao – samo prijatelj, i da je ćale samo jedan pomalo sebičan baja koji se s oskarovom mamom razveo zbog toga, i zbog sklonosti prema piću;

5) zašto se sve to dešava sredinom '80-ih, a ne danas?

=nikakva bitna idejnost ne krije se iza ovoga. slutim, zato što je '80-ih king objavio svoja najbolja dela. postoje neke aluzije na incident nasukane ruske podmornice na obalama švedske, ali to se pominje uzgred i bez ikakve veze sa bilo čime. rubikova kocka je tu, kao i u filmu, kao znak vremena, bez naročite simbolike.

6) šta, dođavola, znači onaj ožiljak koji načas spazimo tamo gde bi eli trebalo da ima ono što curice obično imaju između nogu?

=jedan od najmisterioznijih detalja filma, avaj, ni u knjizi nije ljudski objašnjen. dobro, u knjizi se barem explicitno kaže da je eli bila/bio dečak pre 200 godina, i da ga je neki plemić, iz zabave ili obesti – kastrirao. postoji flešbek na tu scenu (kada eli poljubi oskara on može da vidi njena sećanja) – ali ta epizoda je data van ikakvog kontexta, tako da niti je jasno ko je, niti zašto je eliju odsekao pišu, a još manje je jasno kako i zašto je eli potom dobio/la izgled devojčice! (niti, da li eli uopšte piški, i kako?)

ali nije nebitno to da, nakon tog otkrovenja, tokom cele finalne četvrtine knjige, uz eli ide muška zamenica 'on', ali se to uopšte ne problematizuje – oskar njega/nju i dalje voli kao da je normalna curica, što celoj priči daje jednu u najmanju ruku proizvoljnu, a možda i pomalo sumnjivu dimenziju...

7) šta će dalje biti sa njih dvoje?

=ni roman nije jasniji po tom pitanju: kraj je isti kao u filmu. njih dvoje odlaze neznano kuda, vozom, a kondukter koji naiđe i vidi oskara sa velikim kovčegom samo prokomentariše nešto tipa: 'sve je lako kad si mlad'.

eh, možda ponešto i jeste lakše kad si mlad, ali - ako je tvoj izabranik/ca zapravo kastrirani dečak koji izgleda kao devojčica i koji može da preživljava samo ako pije ljudsku krv koju ćeš verovatno ti morati da mu/joj nabavljaš – onda ne znam kako je tu mladost od pomoći! rekao bih da to čak komplikuje stvari. kako će oni nadalje živeti, i od čega, i dokle će 2 maloletnika koji iznajmljuju stanove uvek u mestima gde dolazi do krvavih zločina biti neprimećeni i nesumnjivi? tko to zna. možda vidimo u nastavku.

sve u svemu, knjiga je zabavan, čitljiv, prilično dobar primer bestselerskog pisanja, ali ne očekujte previše od nje; film je mnogo bolji, i određeni nedostaci ovog konkretnog zapleta, odnosno rupa u njemu, manje su vidljivi u filmskoj verziji (mada ih knjiga sada još više ogoljava)!

Ja i SLAVNI!

Sudar titana!
Neki od najslavnijih savremenika Dejana Ognjanovića fotografisali su se s njim. Dario Argento, Lloyd Kaufman, Aleksandar Radivojević, Srpski Psihi, i mnogi drugi - ovde:

http://www.facebook.com/album.php?aid=63815&id=674782258&ref=nf

Potrebno je da imate Fejsbuk account da biste ovo videli.

CIGLE UMESTO ROMANA

(Tirada sproću bestselerskog pisanja)

     pokušaću da pojasnim svoj osnovni problem sa bestselerskim -ili ti, kako to takođe ponekad zovem- "cigla" pisanjem. to je stil pisanja i građenja zapleta koji je nastao sa svim tim haroldima robinsima, arturima hejlijima, robinima kucima, pa i stivenima kinzima i dinima kuncima. jednostavan, suštinski siromašan jezik filovan povremenim bombastičnim poređenjima ili metaforama te vickastim opaskama, posvećen isključivo neumoljivom opisivanju zbivanja: zaplet, zaplet, zaplet, mnogo dešavanja, važno je da se stalno nešto DEŠAVA, nema mnogo kontemplacije ili opisa, nego samo teraj mile: beskrajni dijalozi, he said, she said, he asked, she responded, he smiled, she jumped, u detalje opisane situacije od kojih su mnoge u sumnjivoj vezi sa srži zapleta i poentom, al nema veze, samo kucaj, mile, samo kucaj, ima još dugo do zore!

     ako nešto mrzim, to je BLEBETANJE.
     brbljanje u prazno.

     a bestselersko pisanje je nezamislivo bez toga, bar u svom modernom obliku.
     nekada davno, u '50-im i '60-im, popularni žanrovski romani imali su 150-250 strana. pogledajte koliki su romani reja bredberija, r. metisona ili filipa dika. dik samo u najređim slučajevima ume da (jedva) prebaci cifru od 300, ali nikada ne ide do 400 ili 500. fuck, pa 'rozmerina beba' ima nekih 250ak strana; 'egzorcist' jedva 300ak. a onda su, početkom 70ih, u modu ušli CIGLA-ROMANI. odjednom je počelo to imbecilno jebeno BLEBETANJE!
bla bla blaaaa... nakucavanje umesto pisanja.

     nekada pažljivo građeni horor i triler zapleti sada su počeli da metastaziraju u višestruke pod-zaplete, a sveznajući naratori počeli su da nas zatrpavaju beskrajnim stranicama koje se bave životima i problemima sporednih likova, jedva bitnih za zaplet. nebitne ili jedva bitne epizode sada se rastežu na desetine stranica bez ikakvog smisla, sem da se produži i podeblja roman. samo ako se nešto u njima DEŠAVA – nema veze! the more, the merrier!

     neću ovom prilikom da dublje ulazim u fenomen FENTEZI cigala, koje obično dolaze u grozdovima od po 3, 5 i više cigletina; koja je poanta tih grdnih trilogija, petologija, desetologija koje zatrpavaju fantasy rafove knjižara? odgovor je prost: oni su namenjeni čitalaštvu koje ne samo što je potpuno retardirano u književnom smislu – tj. koje pravu književnost ne čita uopšte – to su fah-idioti koji sem tih svojih igrica i možda stripova nemaju šta drugo da rade sa svojim vremenom, i njima nije ništa da čitaju iljade i iljade stranica beslovesnog trućanja i 'avantura' raznih prinčeva, čarobnjaka, princeza, trolova, aždaja, čarobnih prstenova i mačeva koji pevaju!
    znači, čike iz supermarketa su rekle: the more, the merrier! dajte debele knjige.
    e, pa, neće moći! nemam bre ja vremena ni živaca za vaše praznoslovlje i nakucavanje i blebetanje! cut to the chase! ja ne čitam da bih UBIJAO vreme, tj traćio ga na vaša BRBLJANJA. mene zanima PISANJE. a njega ima vrlo malo u ovim cigla-romanima. džaba ti verisimilitude na mikro-planu (ubeskraj opisan neki susret, dijalog, akcija, zamešateljstvo...) kad je na makro-planu ta gomila zbitija labavo, sumnjivo povezana, sa brojnim slepim crevima i nebitnim rastezanjima i tupljavinama. od mase drveća ne vidi se šuma: mikro-ubedljivost je poništena makro-neubedljivošću, barem kod pažljivog čitaoca koji je u stanju da u glavu drži The Big Picture. ali, takvih je sve manje, i cigla-romani se ne pišu za njih, nego za one koji imaju vremena za ubiti (tinejdžeri i omladina – dakle, oni koji još uvek nisu u jarmu žena i dece i posla; i poslovni ljudi te svi ostali koji imaju da provedu više sati u vozu ili avionu), i koji će rado i bez pitanja prigrliti svakog ko može da im lagano i neosetno ukrade nekoliko sati vremena, pa još i da ih tokom njih zabavi što prizemnijim i prepoznatljivijim atrakcijama. njima trebaju promućkana i reciklirana, te sveže lakirana opšta mesta.

        enter stephen king!
    koji, za razliku od brojnih bestselerdžija, zapravo ima duha i smisla za humor, pa i pripovedačkog talenta, tako da ga je zabavnije čitati no većinu drugih kolega mu po ciglaštvu. ali to ne znači da su njegove cigle neka 'teška' literatura. to je, u suštini, samo uspešno zamajavanje – kao oni prodavci polovnih automobila koji vas obrlate svojim blebetanjem i dok se okrenete već ste kupili od njih šta su hteli da vam uvale, i još ste srećni što ste dobro prošli. da, deco, sve se to vrti oko kupovine i prodaje. i zamajavanja nužnog da sve to funkcioniše.
     nazovite me snobom, ali ja zaista nemam strpljenja za to zamajavanje, a pošto se ponešto malo razumem i u pisanje i u teoriju književnosti, brže i lakše prozirem to zamajavanje od nedužnog laičkog čitaoca, koji sve to guta na lopate. 800 strana roman? ma nema veze, teraj mile, samo nemoj da su 'braća karamazovi'! ako je 'talisman' il 'potpaljivačica' - onda nema problema!
    nadam se da je moja poenta jasna, te stoga – pre nego što se i ova tirada pretvori u orgiju ponavljanja i blebetanja – ja stavljam tačku.

ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE: Ghoulish ejakulacija

****

4+

ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE je najbolji i najznačajniji srpski film nastao još od LEPIH SELA (1996), a možda i duže.

Njegova pojava sada i ovde i baš u ovom obliku je vanredno značajna, iz više razloga.

Prvi i najvažniji je, svakako, to da se radi o odličnom filmu.

Da, dobro ste pročitali: radi se o ODLIČNOM srpskom filmu. Znam da to zvuči neverovatno. Potpuno smo se odvikli od fraze "odličan SRPSKI film" kada govorimo o novim naslovima. Možda kada govorimo o ponekom od onog tuceta davno-prošlih filmova, pravljenih pre našeg rođenja, ili dok smo još bili u štramplicama. Za novije srpske filmove navikli smo da (eventualno, u retkim, izuzetnim slučajevima) koristimo epitete kao što su "značajan", "vredan", "koristan", "hrabar", "neobičan" itsl. Njima smo prikrivali to da se radi o filmovima u kojima nismo baš iskreno i do kraja uživali, ali ih iz ovog ili onog razloga poštujemo i raduje nas što su nastali makar i takvi, sa nezanemarljivim problemima. Ali, ako ćemo iskreno, u poslednjih 12-ak godina ja zaista ne znam ni jedan domaći film na koji bih bez ostatka nalepio etiketu ODLIČAN.

Sve do nedelje 1. marta, kada -poslednjeg dana FEST-a!- pogledah ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE Mladena Đorđevića.

ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE je ODLIČAN film.

To, pre svega, znači da ga je uživanje gledati. To znači da ne moram, ako neću, da ga po svaku cenu intelektualizujem ili istorizujem ili sociologizujem ili filozofizujem kako bih ga "opravdao". Niti da ga pravdam kontekstom. Znate već ono: "siman sa X budžetom"; "napravljen za samo Y nedelja snimanja"; "imao XYZ probleme u produkciji, post-produkciji" itsl. Iako, konkretno, PORNO BANDA jeste imala grdne probleme od svog nastanka do danas, ono što je kod nje posebno slatko jeste to što sada, kad je pred nama, uopšte nema potrebe da se vadi na njih i koristi ih kao izgovore. Za razliku od većine srpskih filmova koji sjebanom produkcionom pričom na kraju ispadnu kao polu-abortirani, blago-retardirani proizvodi sa ozbiljnim poremećajima koji ometaju puno uživanje u njima - PORNO BANDA je iz svih gnjavaža kroz koje je prošla izašla jača, i SKORO neokrnjena. Ima tu poneki ožiljak, da se razumemo, ali zaista, ovo je redak primer domaćeg filma koji ima sve udove na broju, koji ima glavu, oba oka, usta, ima muda, ima netaknut mozak… i zdravo srce na pravom mestu.

ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE je autentičan film. On je hiper-realističan. On je ISTINIT. Nema laži, nema prevare, nema kalkulacije. On samim svojim postojanjem, u ovom obliku, svojom istinitošću, predstavlja ne šamar nego udarac maljem u potiljak retardiranih abominacija novijeg srpskog filma i njihovih jalovih, kalkulantskih, polovičnih, kukavičkih, praznjikavih pokušaja da se bave (po)ratnom, tranzicijskom Srbijom na prelomu milenijuma i mrakovima koji je opsedaju. Iako smo to i do sada slutili, tek PORNO BANDA nam direktno, neopozivo razotkriva koliko su svi ostali skorašnji srpski filmovi – FEJK!

ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE na sto iznosi GOLI RUČAK. Ne, ne mislim na onu hit TV seriju kulinarskih recepata. Mislim na jednu od kapitalnih knjiga XX veka, by William Burroughs. Goli ručak – onaj trenutak kada shvatiš ŠTA ti je na vrhu viljuške, kada se život oko tebe OGOLI u potpunosti. Mladen Đorđević čini baš to. Ide do kraja, ogoljava lice Srbije danas - i to lice nije lepo. O, ne, daleko je od lepog. On ulazi u SRCE TAME – kako beogradske, tako i Srbije u unutrašnjosti – i vraća se sa rentgenskim snimkom koji, možda, nije baš najoptimističniji po pacijenta, ali je barem – za razliku od ostalih fejk i polu-fejk retuširanih i zaslađivanih i doktorovanih "snimaka" Stanja Stvari u Srbiji – ISTINIT. To je kao da se mesecima i godinama majete kod kojekakvih baba-vračara i gatara, vidovnjaka, astrologa, "tarota", nadrilekara, nadrikuraca i nadripalaca – a onda na kraju odete na VMA. Na žalost, 95,6% trenutno aktivnih srpskih reditelja su nekakvi nadri-reditelji koji prave nadri-filmove bez prave, dubinske relevantnosti. A onda dođe ovaj rentgenski snimak.

OVO je Srbija, hteli mi to ili ne.

Srbija u kojoj su jedino otpadnici i "degenerici" – normalni; u kojoj su "normalni" - najveći akoliti ZLA.

Simpatija za slikovite autsajdere je definitivno žilnikovski momenat kod Mladena, kao i taj motiv "road-movieja" po iznutricama Srbije, ali –srećom!- umesto nekih levičarskih palamuđenja Porno Banda srpskom seljaku i domaćinu nudi bazične sile: Eros i Tanatos. Kako se ispostavlja, Naš čovek je skloniji Tanatosu. To ne treba da čudi u narodu gde je jedna od glavnih psovki - pretnja: JEBAĆU TE LOŠE! U narodu u kome sex nije nešto pozitivno, lepo, što služi za uživanje i opuštanje, nego – za kažnjavanje, za ispoljavanje dominacije, za dokazivanje "ko je ovde glavni"; u narodu u kome domaćini, ako i jebu svoje žene, ne čine to toliko zato što im je to lepo, koliko da ih podsete ko je Dole a ko je Gore; ko je Gazda; ko koga JEBE. Znači - JEBAĆU TE LOŠE! Jebem li ti majku, sestru, oca – jebem li ti žive i mrtve, bez razlike – jebem li ti decu krvavu, itd. To su "normalne" psovke u Srbiji. Penis kao ultimativni malj i pištolj. Ne kao izvor zadovoljstva, nego pre svega – patnje.

Ovo je sjajno prikazano u sceni u kojoj besni seljaci iz osvete siluju vezanu Porno Bandu (uz "Dodirni mi kolena" by ZANA, sa kasetofona). Ovo, prepričano, možda zvuči kao vic – u narodu u kome je najveća kletva: dabogda tebi radili ono što ti radiš drugima. Ali sjajno je što ta scena u filmu uopšte nije komična, to nije weird crni humor ili geg za dodvoravanje publici i kasnije prepričavanje: zapravo je vrlo potresna (a Zanina pesma na neverovatan način doprinosi skoro elegično-mučnom ugođaju)! Mladen ide IZA vica, i pokazuje crni mrak IZA našeg smeha. Zapravo, balans između komedije i tragedije – tako karakterističan za ovo podneblje – izveden je maestralno! Moje – i ne samo moje – davnašnje ubeđenje je da se o Srbiji zaista ozbiljno i potpuno može govoriti samo kroz tragikomediju: gola komedija ili gola tragedija bi, svaka za sebe, bile nedovoljne, polovične. Ovaj narod je najsmešniji kad mu je najgore; zapravo, u svoja govna redovno upada iz najsmešnijih razloga. Najsigurniji način da ovde ispadneš smešan jeste da se prčiš da budeš ozbiljan.

Mladen kamerom ne beleži onaj uobičajeni Beograd koji beogradski reditelji (kao i "poturice" među njima) obično beleže: on slika mesta kojima pre svega gravitiraju marginalci i dođoši iz te famozne "unutrašnjosti" (tj. sve što nije Beograd). Tu je Železnička stanica, tu je bioskop Partizan, tu je podzemni prolaz kod Zelenog venca… slikovita i značajna mesta za pipanje pulsa Srbije (i Beograda!) koja na filmu retko, if ever, viđamo. Takođe, u njegovom filmu ne oseća se ona ogavna beogradocentrična vizura koju tako često, implicitnu ili explicitnu, osećam u skoro svim novijim Bg filmovima, kojom se Bg vidi kao bastion "normalnog života", dok su horde varvarskih giliptera i ljudoždera odmah izvan njegovih granica. Mladenovi austajderi dok cunjaju Srbijom jednako su zgađeni Beogradom, i pomišlju na povratak u njega. Mladen, prosto, apstrahuje tu podelu: autsajdera ima SVUDA, i u najzabačenijim selima, i on ih zaista i nalazi tamo, i iznosi njihove priče.

To me dovodi do glumaca: GLUMCI su jedno od primarnih blaga PORNO BANDE. Imao sam veliku strepnju od njih; bojao sam se da će njihovo neiskustvo možda da pokvari eventualno dobre dijaloge ili scenario koji od njih traži stvari za koje oni nisu sposobni. Bojao sam se, pre gledanja, da će film na tom polju da "prokliza". Ne samo što se to nije desilo, nego su oni zaista ZVEZDE filma. Pri tom mislim podjednako na glavne junake, članove Porno Bande (koji su skoro bez izuzetka odlični), kao i na ljude koje oni sreću po selima – sa naročitim naglaskom na "žrtvama" njihovih snuff filmova.

Ja sam zadivljen – ne: impresioniran tim facama, prirodnošću i ubedljivošću tih likova, njihovih životnih priča – (nepatetičnom) potresnošću koju oni bez problema oživljavaju i prenose. Ja im verujem. To moram da naglasim, jer inače, kod 94,7% današnjih srpskih glumaca i dijaloga ja ne verujem ni reči tim facama i njihovim beživotnim recitovanjima. A ovde: KASTING je potpuno GENIJALAN. Što je posebno važno, Mladen te face nije uzeo da bi im se, bar u nekom momentu, podsmevao, da bi od njih pravio karikature, tj. koristio ih kao ready-made karikature (poput, npr, one babe sa piskutavim glasićem u VRANAMA i drugim crnotalasovskim filmovima; ili onog čičice iz KO TO TAMO PEVA i MARATONACA). Lako je izrugivati se; teško je razumeti i poštovati. Mladen to čini.

Ove "žrtve" su ravnopravni likovi sa junacima filma, i zapravo – njihove priče, njihove POJAVE, njihovi razlozi zbog koga su rešili da dobrovoljno budu ubijeni pred kamerama sjajno su i zamišljeni, i napisani, i odglumljeni, i režirani – toliko, da sam na ivici da poverujem da ti ljudi ništa nisu odglumili, da su stvarno ispričali SVOJE prave priče, jedino što nisu (bar se nadam) stvarno i ubijeni pred Mladenovom kamerom. Taj mladić u nekom vukojebinskom selu koji za sebe ne vidi izlaza nego da se seče britvom po stomaku i grudima, i koji ne želi da ostavi ni dinara majci, "toj kučki"; taj snajperista, "terijer", obezljuđen na hrvatskom ratištu, koji želi da bar svojom smrću svojoj deci ostavi nešto, i koji sa jezivim mirom i tihom patnjom čeka na to oslobađajuće "udri!" po sebi; pa čak i ti seljaci koji se nadaju parama za operaciju svoje devojčice mutirane od NATO uranijuma bačenog na obližnje njive… to je potpuno genijalno!

To je istinito! To su ljudi koji do sada nisu imali svoj glas, čije priče do sada nisu zabeležene, koji od urbanih, beogradskih problema nisu stigli na red: to su ubedljivi, upečatljivi glumci koji nisu mogli da dođu na red od raznih Vukova Kostića, Nebojša Glogovaca, Dragana Jovanovića i Nikola Đuričaka. Mladen je OSVEŽIO srpski film nekim novim facama pored kojih se napred-navedeni, i brojni drugi, pokazuju kao nadri-glumci; pored kojih se vidi ko su tu pravi amateri! Istovremeno je OSVEŽIO srpski film temama vrednim istraživanja. To znači da nam Mladen ne prodaje priču o kriminalskoj sponzoruši i kriminalskom henčmenu kao tragičnu ljubavnu priču sa beogradskog asfalta. Ne, ništa tako besmisleno i fejk. On proniče u srž.

Tanatos kao dominantna sila koja isplivava na najmanju provokaciju, pa i bez provokacije; latentno nasilje, iživljavanje i mučenje koje je uvek iza ugla; jalovost i beznađe da bilo šta što zasadiš može da nikne nekim lepim i vrednim plodom – da bilo kakva akcija neće smesta ili vrlo brzo postati obesmišljena, zatrta ili "bar" pervertirana u nešto sasvim deseto od prvobitnog plana… Taj jad i čemer Srbije – ogoljeni su zaista ingeniozno! Prepoznavanje koje nudi ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE je bolno koliko i okrepljujuće: gledajući taj film imao sam stalni osećaj: "Da! To je to! Tako je! Jeste! Tačno je to – to!" Evo, najzad, filma koji je priključen na puls naroda o kome govori; koji ga ne opisuje iz neke zaštićene (novo)beogradske plastične opne, već koji ga oseća, poznaje, razume – i koji ga ne mrzi. Kritikuje – da. Ali nije mizantrop. Ovaj narod je teško ne mrzeti, naročito ako si stalno uronjen u njega, ali Mladenu nekako to polazi za rukom. On uspeva da bude objektivan.

Jedan od mogućih korena srpske tanatofilije i nekrofilije nagovešten je u ovdašnjem obliku zadrtog patrijarhata. Neopisivo ikonoklastična je Mladenova genijalno dosledna dekonstrukcija roditeljskog (a pre svega očinskog, kao dominantnog) autoriteta – kako kroz prikaz očeva u filmu, tako i kroz indirektnu njihovu transpoziciju kroz prikaz predstavnika autoriteta (policija) i moći (porno-producent, snuff-naručilac). Začudo, prikaz religioznog autoriteta je neočekivano blag, čak pozitivan: taj momenat u kome, u jednom trenu filma jedan lik, niotkuda, reši da ode u manastir, nije adekvatno pripremljen niti obrazložen. Možda to ima više smisla u verziji filma od 8 sati (kažu da je toliko trajala prva verzija u montaži!), ali u ovoj od 110 to i dramaturški i idejno dolazi niotkuda i stoga – "štrči". Taj ključni sukob roditelji-deca, svakako, nije ni lokal-specifičan (tj. srpski) ni nov u srpskom filmu (viđen je u mali milion filmova sa Batom Stojkovićem kao ovdašnjim arhi-pater familijasom: krupnim, debelim, brkatim, glasnim, naizgled opasnim – a zapravo, čim malo zagrebeš, patetičnim, ograničenim, slabim, čak smešnim). Ali taj sukob otelotvoren je u filmu sa retko viđenom snagom i doslednošću – ne kao usputna fora ili fazon, ili plot device, nego kao jedna od implicitnih tematskih i idejnih okosnica. Svi junaci ovog filma su begunci od Zakona Oca, ali ih on ipak sa asfalta pronalazi i sustiže u šljivarima i šumarcima.

U tom smislu je, rekao bih, za srpske okvire (o-queere) revolucionaran i tretman homosexualnosti, koja se ovde niti problematizuje, niti karikira, niti napada, niti brani. Ona je prosto – tu: matter of fact. Ne zbog šoka, ne zbog provokacije, ne zbog jeftinog efekta, nego zbog neumoljive logike priče. Za razliku od stidljivog, epizodnog, često i ne-expliciranog prisustva u filmovima Crnog talasa (videti esej o ovome u NOVIM KADROVIMA!), u PORNO BANDI se to opredeljenje prihvata kao jedan od fakata (kao i, recimo, narkomanska zavisnost nekih drugih likova), maltene kao sastavni deo autsajderstva nekih članova te ekipe. Tim je duhovitija i subverzivnija parafraza u jednom momentu filma (ne znam da li je bila svesna i namerna, ali je u svakom slučaju genijalna) – kada jedan gay kaže svom ljubavniku da neće moći da vode ljubav pošto ima sidu, a ovaj uzima refren koji je desničarski (pa time i homofobni) reditelj Džon Milijus ponavljao kroz svog pravoslavnog KONANA: "Ma nema veze, ja neću da živim večno." Istovremeno dirljiva, i moćno subverzivna replika!

Što se tiče "šokantnih" scena, kojih ovde ima mnogo, i o kojima će vam senzacionalistički i površni mediji najviše i trubiti, ja se nad njima neću zadržavati, sem jednog aspekta koji je meni bio najšokantniji, i koji sam retko viđao i u svetskom filmu. Naime, Lakobrijini set-pisovi sa krvoliptanjima, glavosečenjima, vratorezanjima i sl. ovde - nisu "cool"! To nisu slešer scene kojima se aplaudira (kao u ZONI MRTVIH, npr.), koje su spektakl i senzacija za uzburkivanje krvi i za zabavu "otkačenih" koji uživaju u takvim prizorima. Teško da ćete uživati u ovim scenama. One su mučne. Zato što se dešavaju likovima do kojih vam je stalo, ili barem koji su predstavljeni dovoljno zaokruženo da ih vidite kao žive ljude, a ne kao pione u rukama papet-master-reditelja. te scene imaju impakt. One bole. Isto važi i za rekonstrukciju ratnog snuffa, skoro negledljivo ubedljivu: svi smo videli bar poneki od njih, ako ne od domaćih, a ono od ruskih, avganistanskih, iračkih. Ili bar bili na ivici da pogledamo. Ti filmovi su tu. Svako ko poželi može lako da ih nađe i pogleda. Na internetu, ili na kompjuteru kod vašeg prijatelja ili komšije. Te grozote su deo naše stvarnosti, deo našeg bekgraunda, čak i ako za njih znamo samo iz priča onih koji su ih gledali. To je svet u kome živimo. I Mladen se njime bavi. Još malo pa NAŽIVO.

(BTW: Moguće je da je Mladen bio delimično inspirisan romanom NAŽIVO za ovaj film, budući da postoje neke paralele između njegovog sinopsisa, a naročito scena koje je hteo da ubaci u svoju adaptaciju a koje nisu bile u mom romanu, i nekih scena u PORNO BANDI; ali ako i jeste tako, inspiracija je bila idejno-tematska, kroz identično korišćenje pornografije, snuffa i horrora za bavljenje užasima Srbije koje je tim romanom na ovim prostorima inicirano, an e kroz reciklažu zapleta. Na žalost, kasnije je ta NAŽIVO tematika masovno raširena u svom zaglupljenom, ništanerazumevajućem obliku, u SRPSKOM PSIHU, ali evo, hvala Azatotu, ako sam kroz srpske psihiće stvorio monstrume, Mladen je – u pravom času na pravi način nadahnut adekvatno-inspirativnim štivom- stvorio nešto dostojno uzora, iako sasvim drukčije od njega.)

Toliko, za sada, o kvalitetima. Mada mnoge od njih nisam ni pobrojao, kao npr. neke odlične lokacije (razdrkani vagoni na skrajnutom koloseku; seoske udžerice; napuštene zgradurine, itd.) ili sjajnu kameru, ili upotrebu postojećih pesama (pored pomenute odlične Zane, tu je i "Uzeću veliki ekser" by Kolibri, npr. ili onaj neki domaći death metal koji slušaju porno-producent i policijski inspektor dok guziče uMETnika).

Dakle, da kažem i par stvari o problemima koje sam imao sa nekim aspektima filma. Moje zamerke mogu se svesti na dve glavne: 1) ritam, i 2) glavni junak.

1) Ritam: skoro sve ključne scene u kojima emocionalna involviranost dostiže krešendo kao da su kraće za 5-10 sekundi, za po kadar ili dva da bi imale PUNI impakt. Prosto, fejd-aut dođe prebrzo, bez pravog i punog panča. Mislim, OK, ima udara i ovako kako sada jeste, ali… nisam neki muzički expert, pa ipak to je kao da u ključnom momentu omašiš takt, ili oktavu, ili šta li. Rezultat nije falš, nije tragičan, ne umanjuje tu scenu mnogo, ali… čini je donekle krnjom. Ponekad se bukvalno radi o samo još jednom nedostajućem kadru, samo o još jednom izrazu lica, još jednoj reakciji, ili još jednom totalu koji bi vezao mašnicu na scenu i dao joj onu završnu jagodu na šlagu. Ta jagoda mi je, u 3-4 navrata, zafalila. Scena se završila prebrzo.

U manjoj meri, moglo bi se reći da i naglašena fragmentarnost filma povremeno smeta; ona se može braniti obiljem snimljenog materijala koji je posle bilo teško izmontirati, ali to nije neki izgovor. Možda je epizodičnost mogla biti malkice manja, a veze između epizoda jače. Ali, da ne tupim previše, ovo je za srpske standarde zaista cepidlačenje. Film ipak teče prilično glatko i pregledno, za ovu vrstu (road movie).

2) Glavni junak: ovaj baja zaslužuje sve aplauze za hrabrost, i svakako je sveže novo lice koje vredi pozdraviti. Ipak, u ovom ansamblu glumaca on mi je bio najmanje ubedljiv. Krivica je samo delom do njegove glume, a delom je, reklo bi se, kriv i scenario koji nije baš najubedljivije (bar ne u ovoj verziji od 110') definisao ni njega, ni njegovu motivaciju. Prelaz od trash-hororčića na porno-teatar dešava se maltene kao nešto samopodrazumevajuće, a jednako glatko i bez mnogo premišljanja on čini i taj korak od porno-teatra u snuff-teatar. Njegova evolucija, a naročito ta 2 ključna koraka koja načini, nisu mi baš bili ubedljivo pokazani. Njegove fraze o Erosu i Tanatosu iz off-a su verbalne deklaracije, ali ja bih voleo da mi je film zapravo pokazao KO je taj lik zapravo, ŠTA on hoće, i ZAŠTO bi se neko poput njega bavio time čime se bavi?

Od sirotog studenta režije koji bi samo da snima beokonske filmove (dakle, normalni momak sa normalnom snob-devojkom-kokoškom, s kakvim svako može da se identifikuje) on previše lako i brzo prelazi u svet narkomana, kvirova, trandži, pornićara… Za jednog filmadžiju previše olako prelazi u TEATAR, tj. nekakav maltene akcionizam. OK; pojedini akcionisti su snimali i filmiće, ali naš Marko jednom kad osnuje Porno Bandu potpuno ostavi kameru, i njoj se vraća tek kada ga angažuju da snima snafove – što je takođe krupna odluka koju on donese tek tako, preko noći. KAKO je jedan prosečni mladi beokonac postao psiho-ubica, ili bar saučesnik u ubijanju – to za moj groš nije dovoljno ubedljivo pokazano. Slično važi i za sam kraj filma, ali da ne bih spojlovao, neću o tome. Samo ovo: zbog određene zbrzanosti i neopravdanosti, taj kraj ima manji impakt nego mnoge scene u sredini filma, a to svakako nije dobro. Valjda bi za glavnog junaka trebalo da me je mnogo više briga nego za nekog ko se pojavio niotkuda i nestao 5 minuta potom, ali u PORNO BANDI biva obrnuto. O tom reditelju najmanje saznamo, tokom većeg dela filma zasenjen je većim "zvezdama", a on bi zapravo trebalo da bude kičma ovog filma.

Sa svim ovim na umu, zaključujem da navedeni nedostaci nisu toliko veliki da bi bitno umanjili neosporne, zaista ogromne i –zašto ne reći- revolucionarne kvalitete filma, te stoga mogu samo da izrazim svoje veliko poštovanje, divljenje i uživanje u ovom filmu.

E, TAKO se to pravi!

Samo još par usputnih opaski:

-Zaista je sramotno da film koji je koštao bar 3 puta više (ZONA MRTVIH) izgleda bar 3 puta jeftinije, ružnije, mračnije, amaterskije u skoro svakom departmanu nego što izgleda jedan dokumentaristički film kao ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE! Prosto me je sramota što će beli svet da gleda onu orgiju amaterštine (ZONA MRTVIH), dok je takva sudbina neizvesna za istinski vredan i dobar film! :(

-Biće zanimljivo videti šta će SRPSKI FILM imati da ponudi u svojoj varijanti ispipavanja pulsa Srbije kroz motive pornografije i snafa, i da li će moći da postigne ovaj nivo ISTINITOSTI i EMOCIONALNOG IMPAKTA. Naravno, ta 2 filma su nebo i zemlja, drugačiji stilovi, pristupi itd. Ostaje da se vidi da li je za pravu rentgensku sliku Srbije prikladniji sirovi, direktni, dokumentaristički pristup PORNO BANDE, ili uglađeni, minuciozni, elaborirani movie-making SRPSKOG FILMA. Nadajmo se da to uopšte nije ili/ili situacija, i da će se oba ova filma lepo uklopiti i nadopuniti jedan drugoga kako bi zajedno – slutim- pružili jednu do sada zaista neviđenu sliku srca tame koje se Srbijom danas zove.

-Kako čujem, ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE neće u srpske bioskope bar još dva meseca. Koliko god mi bilo drago što sam ga video ovako rano iz sebičnih razloga (nestrpljivost!), objektivno gledano možda nije bilo mudro praviti zbrzanu, neadekvatno najavljenu premijeru na FEST-u, pa još sa DVD-a (pošto prebacivanje na traku još nije urađeno). Ovaj film je trebalo da bude sa trake prikazan u Sava Centru, i da odmah potom zajaše talas word of moutha kroz to malo preostalih srpskih bioskopa. Hajp koji je film zasluženo stekao od skoro svih koji su ga pogledali a imaju nekog pojma o filmu malo će da splasne dok ne dočekamo bioskopsku distribuciju.

Šteta, ali u svakom slučaju PORNO BANDI kultni status ne gine, kao ni podrška sa najrelevantnijih mesta.

Narode – srpski film, a ODLIČAN! Ko bi se pa tome nadao? Eto, kad se već i taj redak zver pojavio, treba ga "ispoštovati"!

ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE je film kakav je nama ovde preko potreban.

ZONA MRTVIH: Ghoulish čerečenje

 *(*) 

 2- 

ZONA MRTVIH je, na žalost, sve ono što sam se bojao da će biti.

zapravo, još malkice gora.
nikakav patriotizam, nikakva vera u budućnost 'novog srpskog filma', nikakve pridike o 'hvali ako ikako možeš' ne mogu me naterati da lažem.

ovo je jadno u skoro svakom zamislivom smislu: bez trunke duha ili inventivnosti, bez one dosetljivosti koja krasi velike reditelje low budget arene sposobne da ni od čega naprave nešto - ovo je prosto patetičan, čak mučan film, težak za gledanje tim pre što bi hteo da bude drugačiji od uobičajene srpske čamotinje - a zapravo je isto tako mučno gledalačko iskustvo kao i 94,7% novijih srpskih filmova. samo na malkice drugačiji način, proizvedeno neuobičajenim sredstvima.

mogu vam tamo neki pričati o niskom budgetu, o tome za koliko nedelja i u kakvim uslovima je ovo snimljeno, o bolesnim kanarincima autora i o građenju tradicije koja će za 8 godina da proizvede srpskog čanvuk parka; ali ja vam kažem - ovo je bilo mrtvo još na nivou scenarija, a svi ostali faktori samo su zabetonirali beznadežnost da od... znate čega... ispadne jestiva pita.
pazite: ne ukusna.
ne unikatna.
ne neprejebiva pita.
samo jestiva.

ne, ova pita je gletava, bajata, neslana, suva, tvrda, sa vrlo malo ustajalog sira, i sa buđi na ivicama.

možda će pekari za 8 godina naučiti zanat, možda će već sledeća pita biti bar jestiva, možda će svinje naučiti da lete, možda će srbija ući u EU do nove godine, možda...

ali ja ovu pitu ni sa svim patriotskim i žanru-naklonjenim maslom ne mogu niti da svarim niti da drugima preporučim.

stvarno mi je žao što je ovo još veći ćorak nego što sam mislio.

ovo nije film to laugh WITH: ovo je 'film' to laugh AT.
ali gorak je to smeh, i nisam se mnogo ni nasmejao na ovoj projekciji. a nije baš ni publika. uglavnom su uzdisali, meškoljili se, 12ak njih je napustilo film oko polovine, zgroženo.

ako treba nešto i pohvaliti, hajde da vidimo:

-ken fori je sjajan: ne zato što mu je uloga sjajna, nego jer je on svojom pojavom i glasom uspeo da većinu traljavosti i nedopečenosti koje su mu scenaristi/reditelji namestili – proda.

a što se tiče njegovog 'lika': kad otvorite knjigu SCREENWRITING FOR DUMMIES, kad otvorite poglavlje STOCK CHARACTERS, na njegovoj 1. strani naći ćete ga pod 'GRIZZLED (EX-)COP (WITH DEAD/DIVORCED WIFE, TRAUMA FROM THE PAST, PILLS ETC.) – USUALLY COMES ACROSS TROUBLE ON THE LAST DAY BEFORE PENSION'.

a kad sam već kod ove knjige, ako SCREENWRITING FOR DUMMIES otvorite samo jednu stranu dalje, naći ćete i 'lik' kristine klebe, pod rubrikom 'ROOKIE ON THE 1ST DAY OF HIS/HER WORK ASSIGNED TO AN IMPORTANT MISSION/INVESTIGATION'

-scene sa zombijima pred kraj filma nisu toliko loše kao one u prvoj polovini.

-efekti maske nisu loši, u onih par kadrova u kojima se od mrdanja i štucanja kamere uopšte mogu REGISTROVATI.

to znači da mi je baš žao lakobrije i ekipe što su toliko vremena i živaca potrošili a da to njihovo na kraju skoro da nije ni usnimljeno kako valja.

-miki krstović izgleda kao neko ko bi mogao da se nosi sa ken forijima, lans henriksenima i žan-majkl vinsentima ovoga sveta.

pokušaji humora su skoro bez izuzetka – ćorci.

500ak duša u niškom domu vojske ostalo je mrtvo ladno na 'kurac' i 'pičku' – čak se čulo glasno trenje ženskih svila o muške džinseve dok su se parovi zgledali u neverici.

sala je prsla u masovni smeh u samo nekoliko situacija:

-kad se emilio baca ustranu i puca dok leti: scena zalutala iz TORRENTE 4: MISSION IN SERVIA

-kad miki priča xtini o pogibiji kenove žene – o tome kako se jednog dana - okliznula... i pala na šine...

-kad miki k. postaje zombi, transformiše se i traži od xtine da ga upuca

-'die you yombie bastard!'

-'pazi se. ovaj je od onih prvozaraženih zombija. oni su zajebani.' 'aha.' CAP! gotovo.

-kad se pojavi dimbo sa pecaljkom.

što se tiče 'angažmana' filma, svuda se u medijima potencira prenaglašeni EKOLOŠKI angažman (ready-made pančevo, pali na prvu loptu – iako ovako smešno inscenirano i objašnjeno zagađenje nema veze s pančevom per se, i taj vagon je mogao da isto ovako bude jednim metkom izbušen i na žel. stanici u niškoj banji!),

pa angažman za NATO & PARTNERSTVO ZA MIR (da nam nije tih ex-CIA agenata nikada ne bismo sami mogli da počistimo sranja iz sopstvene prošlosti!),

angažman za RAZUMEVANJE IZMEĐU RAZLIČITIH RASA,

angažman za AMERIČKO-SRPSKO PRIJATELJSTVO,

angažman VERUJ SVOM PRECEDNIKU (zlikovci su uvek mangupi u njegovim potčinjenim redovima, ali bez njegovog znanja: u najsvetlijoj tradiciji američkih filmova – mada ne i karpenterovih, na koje se ovi milani nominalno, ali ništa u njima ne razumevši, naslanjaju),

angažman MAČO-FEMINIZMA (uzmi ženi-početnici laptop, daj joj pištolje, puške i bazuke, i samo gledaj kako puca ko da joj je sigurni viver mama a džejmi li kertis tata!)

angažman USERIMO NAŠE (prokleti JUGO!),

angažman za promociju VERONAUKE I IZUČAVANJA BIBLIJE,

angažman OJAČAJTE SVOJ KUĆNI ARSENAL ORUŽJA – TREBAĆE VAM!

i brojni drugi angažmani.

but seriously guys:

ako me nešto nervira to je kad 'autor' nema nikakav etitjud, ali hini da ga ima, i priča priču koja ga NAMEĆE a on ga ili izbegava ili promašuje; pazi, jedno je kad imaš 5 omladinaca u šumi koje juri manijak: to je sasvim izopšteno iz bilo čega (ne mora da bude, ali ako jeste – ima smisla);

ali kad skockaš 'zaplet' (ajde da ovo što se u filmu izdešava nazovemo tako – posle nek neko kaže da nisam blag!) u kome su ti sastavni delovi: NATO vežbe sa srbijom; mračne tajne i klike unutar (naših) vladajućih krugova; predsednik zemlje lično ti je jedan od ključnih 'likova' (užasno odglumljen, al ajde... ne mož svako da bude maneken; ovaj je očigledno neki državnik!); ekološko zagađenje; kolateralna šteta; izvoz našeg oružja na tuđa ratna područja; itd. itsl. – i KAD O SVEMU TOME NEMAŠ NIKAKAV DOSLEDAN, SMISLEN, ISPOLJEN STAV nego ih tretiraš kao neki retardirani Timm-ey kockice neke slagalice, nabacane pre nego spojene – šta više, kad umesto tog vajkadašnjeg kritičkog, subverzivnog, satiričkog, oštrog, anti-establišment stava koji je krasio najbolje filmove autora na koje se pozivaš (karpenter i romero) ti proizvedeš jedan detinjasto MLAKONJAV, NEZREO, MLITAV, nedokuvan, nepromišljen, banalan filmić – to pokazuje da ništa nisi naučio ni o žanru kojim bi hteo da se baviš, ni od uzora koje deklarativno prizivaš a koji ni u svojim najbunovnijim momentima ne bi potpisali jedno ovako površno i šuplje delce.

ne, ne kažem da je ovo trebalo da izgleda kao film larsa fon trira: dopustite da NACRTAM: karpenter i romero su veliki, pored ostalog, zato što su UMELI da kroz akciju, kroz splatter, kroz spektakl, kroz ZABAVU provuku i neku poentu, neki ETITJUD (you gotta have a fucking attitude!).

ZONA MRTVIH je delo ljudi nesvesnih šta rade, zašto to rade, i kako to uopšte treba da se radi.

oni ne znaju azbuku.

njima je žanr samo mindless fun – što bi takođe bilo legitimno, da su samo uspeli da nekako proizvedu taj osećaj ZABAVE, DUHA KOJI VRCA, ZEZANJA, ZAJEBANCIJE, TAJ DUH – NOTHING REALLY MATTERS LET'S GO FOR THE HELL OF IT!

ovo potonje je daleko uspešnije ostvareno u amaterskoj kućnoj produkciji IKONE SV. TODORA – duhovitog, zabavnog, neambicioznog, ali u svojim okvirima savršeno ljupkog i zabavnog filmića (gde takođe nema ozbiljnijih tragova satire i ostalih 'poanti' – mada je deo sa knjigom mire marković u biblioteci duhovitiji od bilo kog fazona u ZONI) uspeva da na publiku PRENESE tu zabavu koju su tvorci osećali dok su ga pravili.

i to je super.

sad kad je taj baja upisao FDU, možemo da očekujemo da će praviti još bolje stvari (mada postoji i škola mišljenja po kojoj FDU postoji za zaglupljivanje, a ne obrazovanje)!

s druge pak strane, ako su se milani i ekipa i zabavljali dok su snimuckali ovo, to se uglavnom nije prenelo na gledaoce koji u snimanje nisu bili uključeni.

ZONA je, naprosto, lišena DUHA.

D.O.A.