CALVAIRE (2004)

*** 

3

Evo jednog vrlo vrednog horora na francuskom jeziku. Moguća su poređenja sa HAUTE TENSION: i ovde imamo arhetipski-prepoznatljiv zaplet, tekovine američkog brutalnog filma prenete u evropski (pretežno šumoviti i zabiti) ambijent, ultrabrutalne prizore (u koje spada i ‘sex’ scena kakvu do sada još nisam video na filmu – a mislio sam da sam video sve!), apsolutno fenomenalno izvanrednu fotografiju...

Ono što nije isto: ne da nema genijalne muzike iz HT – ovde nema NIKAKVE muzike; NEMA bitnijeg krvoliptanja (najkrvavija je scena šišanja…); nema većih ženskih uloga; nema simpatičnih likova za koje bismo brinuli, nema DUŠE i, najbitnije – NEMA TRANSCENDENCIJE klišea koju je HT genijalno izveo. Dok HT diže tekovine slashera na jedan novi nivo i nudi i žanrovske i artsy novine, i menja značenje nekih bitnih momenata ovog pod-žanra – CALVAIRE nije dovoljno big boy da bi uradio nešto dovoljno slično.

A činilo se da će – dobru polovinu filma to je išlo u smeru koji je obećavao četvorku: set up je odličan, ambijent super, atmosfera sve gušće i sve nepredvidivije pretnje sjajna, smisao reditelja (Fabrize de Welz) za detalje prilično dobar, vrrrlo sicko vibe dobro pogođen – ali u drugoj polovini, kad stvari postanu definitivno fucked-up – umesto da se sve zahuktava ka orgiji ludila, ovaj vozić gubi nadahnuće i servira prilično ustajali bućkuriš nedovoljno maštovitih ili zanimljivih ili zastrašujućih zbitija, što kulminira u dve užasno nepotrebne scene.

Jedna je neverovatna, ali bukvalno neopisiva scena ‘plesa’ ludaka u krčmi – to morate da vidite da bi se upitali: WHAT THE FUCK WERE THEY THINKING?!!! Ko god je mislio da je ovo dobra ideja – zreo je za ludnicu. Mislim, ta scena bi možda funkcionisala u SCARY MOVIE 4 koji režira Gaspar Noe, ali u ovom paprikašu od TCM-a, STRAW DOGSa i DELIVERANCEa – ovo je out of this universe! 

Taman se povratim od zabezeknutosti i vratim vilicu na mesto – a film me lupi po glavi besramnim ‘omažem’, odnosno nenadahnutim kopiranjem delirične scene večere iz TCM-a: luda hrabrost koju je neko imao, misleći da je dobra ideja da pokrade čitave kadrove iz jedne od najgenijalnijih i najžešćih horor scena ikada – graniči se sa imbecilnošću, a u ovoj sceni je definitivno i prelazi.

Zbivanjima na kraju nedostaje katarza, smisao, krv, poenta – štaviše, filmu nedostaje kraj: prosto se prekida na proizvoljnom mestu, a da je svog ‘protagonistu’ – koji je u početku obećavao, i činilo se da njegova profesija i karakter mogu da bitnije figuriraju u raspletu – zaboravio odnosno napustio još pre više od pola sata. 

Sve u svemu, dajem mu trojku jer sam široka srca zbog sjajno uhvaćene atmosfere ruralne pretnje i originalno-poremećenih, ubedljivih rednecka, zbog vrlo osobenjačkog deadpan crnog humora, zbog smelosti da kreira ovako antipatičan lik za protagonistu i surovo se poigra s njim, kao i zbog žestine pojedinih ideja (ako već ne u potpunosti i žestine realizacije), uglavnom vezanih za prve 2/3 filma.

Isti reditelj je odmah zatim snimio jedan od najboljih horora XXI veka - VINYAN. Imate prikaz ovde na blogu... Inače, film je belgijski, ali sam ga ovde eto tako, što mi se može, svrstao uz francuske.

APARECIDOS (The Appeared)

**(*)
3-

evo jednog argentinca čiji me je trejler privukao još sredinom prošle godine kad ga prvi put nađoh negde na netu. početak je dobar: brat i sestra koji se stalno koškaju (naravno!) dolaze u bolnicu da potpišu papire kojima će odobriti da im ćaleta isključe sa mašina pošto je moždano mrtav. međutim, bolećivi sinak vidi ćaletovu fotku iz mladosti, kraj njihove nekadašnje kuće, i reši da prvo ode i poseti tu kuću i 'sazna nešto više o ocu' pre nego što odobri da izvuku utikač. sestra se nećka, ali on je uceni da inače neće da potpiše papir. (naravno, na kraju će o ocu otkriti više nego što bi to želeli…)
oni kreću na put, i usput sinak vidi duh devojčice koji mu iznad točka auta zakači beležnicu sa fotkama i novinskim člancima koji opisuju zločin (ubistvo muža, žene i ćerke im) u jednom starom hotelu. to im ispadne usput, svrate u taj hotel, tokom noći čuju buku iz susedne sobe (gde je bilo klanje pre 20ak godina) i - pobegnu… time počinje niz preplitanja prošlosti i sadašnjosti, duhova i živih, što isprva deluje zabavno, ali vremenom nestaje gledaočeva involviranost kada te metafore ne uspeju da zažive na planu narativa.
konkretnije rečeno, film je pre svega politička parabola o godinama diktature tokom kojih su grdni ljudi NESTALI – tj. bili hapšeni, mučeni i ubijani kao 'subverzivni', i od sredine filma pa nadalje manje ga zanima da priča koherentnu priču a više da se bavi kritikom toga, i dalje koristeći (sve proizvoljnije i neubedljivije) te 'duhove'. duhovi su čas prozračni, čas su materijalni (u par navrata sinak grli i nosi u rukama tu devojčicu – dakle, ona je vrlo materijalna i čvrsta, a ne oblak pare), ali zakonitosti vezane za njihovu pojavu i namere su iritirajuće neodređene tako da film tokom većeg dela svog toka nije jasan po pitanju toga da li naši junaci hitaju da spreče da se zločin PONOVI nad nekim novim, živim ljudima, ili da nekako IZMENE prošlost i spasu one koji su već ubijeni, ili… ŠTA? dakle, poprilična zbrka nastaje u tom sudaru vrlog angažmana i potrebe da se ispriča žanrovska, koherentna i dosledna priča, i u jednom trenu pomislih koliko je marković daleko veštije uspeo da u VEĆ VIĐENOM materijalizuje sličnu politički intoniranu priču o sudaru prošlosti i sadašnjosti, odnosno o dusima prošlosti koji i dan-danas kose žrtve…
ovaj argentinac u tome ne uspeva u potpunosti, i film ostaje polovičan, sa par baš žešće glupih situacija (sinak vidi auto sa otetom curom kako skreće prema napuštenoj fabrici; kreće za njim, iako je sam –sa sestrom- i žgoljav i nenaoružan; parkira auto ispred, ostavlja sestru samu u kolima (!) i sam kreće u fabriku…), ali i sa nekoliko efektnih scena sa duhovima, od kojih je najbolja jedna kada u punom kafeu, naočigled svih, devojku u beloj spavaćici nevidljivi ubica probada i diže 3m uvis. šta ću kad sam sucker za nevidljive ubice koji podižu žrtve do plafona još od NIGHTMARE ON ELM STREETA – nikad toga dosta, a ovde je baš efektno usnimljeno.
znači, zbog mestimično fine jeze, dobre glume, uverljivih likova, pristojne kamere i muzike – ovo se MOŽE pogledati. ne očekujte previše i možda bude OK.

DOROTHY MILLS (2008)

**(*)
3- 

Jedina stvar jezivija od žene iz koje govori duh mrtvog čoveka jeste žena iz koje govori – čitava gomila!

Žene se kao reditelji u filmskom hororu nisu baš proslavile: lepši pol smo navikli da gledamo  kao žrtve-vrištavice, odvažne djeve koje se okrenu protiv monstruma, i poneko žensko čudovište (u rasponu od Frankenštajnove neveste do Sadako iz japanskog Kruga...). Osim Kathryn Bigelow i njenog Near Dark (1987), malo se još rediteljki može pohvaliti krupnijim doprinosom ovom žanru.

Zato bi, valjda, Doroti Mils trebalo da držimo kao malo vode na dlanu. U pitanju je vrlo ženski horor film: ne samo što ga potpisuje rediteljka Agnès Merlet prema duplo-ženskom scenariju (Merletova plus Juliette Sales), nego u svom središtu ima dva jaka i složena ženska lika, a muškarci su prikazani kao svinje.

Naslovna junakinja (Jenn Murray) ružnjikava je devojka optužena da je pokušala da zadavi bebu poverenu joj na čuvanje. Zvezda Verhoevenove Crne knjige, Carice van Houten, igra psihijatricu Džejn, koja dolazi na izolovano irsko ostrvce kako bi procenila da li je Doroti za sudnicu ili za bolnicu. Naravno, ona nailazi na standardno neprijateljski odnos domorodaca prema došljaku iz grada, ali prave komplikacije nastaju kada se ispostavi da devojka pati od poremećaja višestruke ličnosti, a da je jedan od likova koji govore iz nje – Džejnin tragično stradali sinčić. 

Već iz ovog opisa može se naslutiti da ovo nije horor za ljubitelje razjapljenih čeljusti i potoka krvi i sluzi; preciznije bi se mogao opisati kao psihološki triler sa naznakama natprirodnog koji svoje filmske pandane ima u klasičnim naslovima kao što su Čovek od pruća i Ne gledaj sada (oba iz 1973). To znači da je veći naglasak na drami i psihološkom profilisanju likova, kao i na detaljnom slikanju ambijenta koji je tretiran kao ravnopravan karakter sa ostalima. Sve se dešava u živopisnim, magličastim krajolicima Irske gde se pod natmurenim nebom penušavo more lomi o stene, a starostavne crkve i nahereni nadgrobni spomenici od pre dvesta godina stvaraju ugođaj blage jeze. Zasenjujući prizori, zahvaljujući izvrsnoj fotografiji Giorgosa Arvanitisa, čine film prelepim za oko.

Srećom, Doroti Mils je više od puke razglednice iz Irske, i predstavlja solidnu (mada predvidivu) studiju zatucanosti kao produkta izolacije. Pored toga, on nudi osudu (možda i previše očiglednu) plemenskog mentaliteta malih zajednica u kojima svako svakoga poznaje i koja se na okupu održava zajedničkim tajnama i skrivenim zločinima. Pomenute tajne nisu naročito originalne niti su skrivene iole verziranom gledaocu, ali ovaj zaplet, pored pomenutih vizuelno-atmosferičnih kvaliteta, iz proseka izdižu dve centralne ženske glumačke bravure.

Van Houtenova je očekivano dobra kao psihijatrica kojoj bi i samoj dobro došao psihijatar, ali najveće i najprijatnije iznenađenje filma donosi debitantkinja Jenn Murray koja ima da odigra nekoliko vrlo različitih likova koji govore kroz Doroti. Transformacije se nižu sa jednakom ubedljivošću i jezom, od trogodišnje devojčice preko razvratne fufice do siledžije koji davi decu i Džejninog stradalog sina.

Poznato je pravilo da je dobra gluma u stanju da gledaocu "proda" i najneverovatniji scenario. Zahvaljujući pomno izgrađenom ljudskom faktoru, Doroti Mils se ističe kao psiho-triler-horor vredan pažnje čak i za one koji inače ne vole stravu, naročito ako imaju strpljenja za prilično usporen ritam ovog filma. A ako vam se osladi priča o izolovanim irskim zajednicama i dođošima sa strane koji u njima nailaze na čudna dešavanja – pogledajte i Puffball, najnoviji film Nicka Roega (reditelja gorepomenutog Ne gledaj sada).

(Ova kritika originalno je objavljena na POPBOKSU)

BASKET CASE

***
3

SAD, 1981

Scenario i režija: Frenk Henenloter

Uloge: Kevin Hentenrik, Teri Suzan Smit, Beverli Boner, Robert Vogel...

''Često kroz lošu režiju, pogrešnu režiju, nestručnu režiju, film poprima nadrealističke tonove, prenoseći užasno klišetiziranu priču preko novih granica – i sedite tako, vrteći glavom, totalno uzbuđeni, skroz nesposobni da pogodite u kom pravcu će ovo krenuti idućeg momenta, ili koja će sumanuta replika izaći iz nečijih usta. Samo da ne bude nalik stvarima koje svakodnevno gledate...''

Ovako režiser Frenk Henenloter brani svoju životnu opsesiju niskobudžetskim trash-om svih žanrova, ali pre svega horora, u specijalu kultnog časopisa RE/SEARCH posvećenom 'Neverovatno čudnim filmovima'. Njegov debitantski film NAPAST IZ KORPE, ali i svi naredni, jasan su omaž Z-movie uzorima, a pre svega filmovima Heršela Gordona Luisa, s tom razlikom što je Henenloterova režija u najgorem slučaju barem kompetentna, sa mestimičnim bleskovima čiste inspiracije. Nadrealni efekat o kome govori on ne postiže kroz lošu režiju, već kroz otkačeni tretman bizarnih premisa, kroz uglavnom lošu glumu, sirove tehničke uslove, groteskne specijalne efekte, samosvesno prekoračivanje tzv. 'dobrog ukusa', i specifičan spoj horor splatera i crnog humora koji je pionirski inaugurisao zajedno sa filmovima AMERIČKI VUKODLAK U LONDONU, ZLI MRTVACI i URLIKANJE (svi nastali 1981. godine!).

Konkretno, bizarna premisa KORPE glasi: sijamski blizanci, od kojih je jedan 'normalan' a drugi monstruozna gomila izvitoperenog tkiva, silom su razdvojeni još u dečačkom dobu. Kada odrastu, Duejn (K. Hentenrik) dolazi u trećerazredni njujorški hotel, noseći svoju čudovišnu 'polovinu' u pletenoj korpi, sa namerom da se zajedno osvete hirurzima koji su ih rastavili. To i čine, na prilično žestoke i krvopljusne načine... Oružje osvete su pretežno snažne šake (i kandže) čudovišnog Belajla koje deru kožu i komadaju tela kao od šale, mada u jednom slučaju u igru stupaju i hirurški skalpeli, dok flešbek otkriva sudbinu oca (inicirao razdvajanje!), zapečaćenu cirkularnom testerom koja ga prepolovi po vertikali (naznačeno bez mnogo krvi, samo kroz krupni plan njegovih nogu, koje padaju na dve suprotne strane...).

Ako iz filmova H.G. Luisa izvadite krvave scene (jedini pravi razlog njihovog postojanja), ono što ostaje je negledljiva, bezlična i loše režirana gnjavaža. Kod Henenlotera nije tako. Njegov Duejn je simpatičan momak za koga navijate, sa čijom podeljenom prirodom saučestvujete, baš kao i sa problemima zbog ljubomornog brata s kojim je u telepatskoj vezi, nezadovoljnim što Duejn počinje da se viđa sa jednom devojkom. Na stranu horor momenti, veliki deo šarma NAPASTI IZ KORPE postignut je kroz spoj realističnog setinga i potpuno nadrealne premise. Film je snimljen u autentičnom jeftinom hotelu na Tajms Skveru, a vlasnik je zahtevao da se u filmu prikrije naziv lokacije kako sanitarna inspekcija ne bi doznala za (ne)uslove u kojima radi. Otkačene goste igraju očigledni naturščici, koji preglumljuju preko svake mere (naročito antipatični, ali neodoljivo smešni vlasnik hotela, čiji je jedini zadatak u filmu da trči gore-dole stepeništem na svaki vrisak i dere se na goste poput goniča robova) – ali u ovakvom filmu to je samo kvalitet plus. Iako snimljen na 16 mm traci sa budžetom od 35.000 $ (!), film ima sasvim kompetentne specijalne efekte čija se ograničenja ogledaju jedino u animaciji Belajla, koja se kreće u rasponu od prilično ubedljivih krupnih planova, preko prihvatljivih brzih kadrova u kojima se žrtve hrvu sa nepokretnom lutkom, pa do komično neubedljivih stop-motion efekata.

Iako povremeno usporen režiserovom zaokupljenošću egzotičnom klijentelom hotela (brbljiva kurva i ostali čudaci), NAPAST je ipak dovoljno dinamičan, duhovit, zabavan i nepredvidiv film. Zahvaljujući svežini pristupa i s ljubavlju odrađenim elementima koje fanovi ove vrste filmova poštuju, bez problema je postao jedan od najvećih kult horor filmova ikada, prvo u bioskopima (vrteći se u nedogled u legendarnoj njujorškoj 42. ulici), zatim na videu (uprkos kontroverzama sa cenzorskim intervencijama na nekim od krvavijih scena) i najzad na DVD-u, gde se može naći u svojoj punoj, neskraćenoj slavi, i uz posebno vredan dodatak – prateći komentar samog Henenlotera, čiji su ljubav i poznavanje onoga što radi očigledni kao i vispreni smisao za humor.

Kako sa uspešnim kult filmovima obično biva, usledili su i nastavci, od istog režisera, i sa manje-više istom ekipom: NAPAST IZ KORPE 2 je rađen sa većim budžetom, ima bolje i brojnije maske (u njemu braća dospevaju u porodicu ultra-grotesknih nakaza, i moraju da se bore protiv 'normalnih', pohlepnih uljeza koji bi da im naruše privatnost), ali zadržava isti pristup –uz još sumanutije ideje i prizore – i jedan je od retkih nastavaka koji su na nivou originala (zapravo, još je bolji). Treći deo je, na žalost, mnogo slabiji – sa očiglednim padom inspiracije, dramaturški i režijski je otaljan, i bez sećanja vrednih prizora, iako ga fanovi serijala mogu pogledati bez previše patnje. Ovaj pad u kvalitetu treće KORPE može se donekle opravdati odličnim filmovima koje je Henenloter potpisao nevezano za ovu trilogiju, odnosno groteskno-crnohumornim draguljima kakvi su OŠTEĆENJE MOZGA (Brain Damage, 1988) i FRANKENKURVA (Frankenhooker, 1990), koji su obavezna lektira za sve ljubitelje nadrealno-bizarnih niskobudžetnih horora.

(izašlo u rubrici KULT HORROR, u niškom PRESSINGU br. 41, proleće 2003.)

MARTYRS

****
4

MARTYRS je (iz)vanredno visceralno iskustvo – toliko jako da sam, nakon izluđujuće dugog čekanja ali, srećom, nakon milosrdno kratke patnje između nabavljenog filma (na francuskom, of kors) i nabavljenog titla (ukupno: 4 dana mučenja!), film pogledao DVAPUT u roku od 15 sati. ne pamtim kada sam poslednji put uopšte poželeo, a kamoli ostvario tako nešto.

prvih 40ak minuta filma je tako intenzivno i žestoko da se to može uporediti s malo toga u istoriji horora: šok za šokom za šokom, a sve to unutar drame, sa likovima za koje nas je briga, sjajno odglumljene i upravo savršeno režirane. plus – vanredno žestok sound design koji ne dopušta predaha ni mira! između zvukova čistog pakla samo povremeno se začuje elegični instrumentalni skor koji je, u tom okruženju, pravi blagoslov.

dakle, prva polovina filma, i nešto jače od toga, je kvintesencija body horrora i onoga što se, kada se govori o imbecilnoj američkoj varijanti, može zvati torture pornom – ali ovde, u ovom konkretnom filmu, radi se o apoteozi bola, i patnje, koja je zaista na tragu vintage klajva barkera, tj. hellraisera – samo što je potonji išao daleko dalje u fantastique, dok je laugier uglavnom ostajao s ove strane, u okvirima evil that men do. pa opet, žestina tog otvaranja je na sasvim drugom nivou od uobičajenih SAW slagalica, suštinski infantilnih igrarija u gross-out nadmetanju. MARTYRS je torture porn za odrasle; ovo je thinking man's torture porn! to je sugerisano već naslovom, i metafizika mesa ne izostaje u drugoj polovini, i na kraju.

prva polovina je, dakle, nesumnjivo i nepatvoreno genijalna orgija užasa, i to je svakom dobronamernom građaninu odmah jasno.

problemi, donekle, počinju u II polovini. da ne bih spojlovao, neću to detaljno obrazlagati, ali… užasi koji se dešavaju u toj deonici iznenađujuće su nenadahnuti, čak neshvatljivo suzdržani i repetitivni u svojoj banalnosti. konceptu iza njih nedostaje smisao za aktuelnost – ovako nešto mogao je da inscenira sam oneko ko nema pojma o užasima ratova u bosni, hrvatskoj, na kosovu, o tamošnjim zatvorima, tamošnjim mučenjima… iako film pokušava da uspostavi vezu sa nekim realnim, istorijskim grozotama, to uglavnom ostaje na apstrakciji, i ne uspeva – bar ovdašnjeg gledaoca – da uveri u svoju nabeđenu, ali nedovoljno realizovanu grozomornost.

četvrta petina filma je, dakle, poprilično razočarenje, ali poslednja donekle vadi stvar i spasava film od pravog razočarenja, dovodeći ga u 'spas u zadnji čas' kategoriju. da budem jasan: govorim o spasu umetničkog integriteta filma, a ne spasu za junakinje filma. metafizički momenti na kraju su, za moj ukus, previše suzdržani, ja bih se tu još malo razulario, ali i ovo što je pruženo više je nego što je ijedan skorašnji film pružio, i ja ne mogu da imam većih zamerki tim povodom. baš poput svoje junakinje, MARTYRS je uspeo da prevaziđe svoje poreklo, i da ga transfiguriše u nešto više i bolje.

ipak, pored nemaštovite i promašene četvrte petine, filmu smeta i određeno zalaženje u apstrakciju i filozofiranje, što u hororu ume da zasmeta kada se radi nauštrb emocija: to znači da samom kraju nedostaje dovoljan emocionalni impakt. laugier se opredeljuje za ideje, ali ne zaboravimo: horor je pre svega EMOCIJA pa tek onda IDEJA. zbog toga je HAUTE TENSION još uvek nedostignuti primer francuskog (a i šire) modernog horora. MUČENICE su mu prišle opasno blizu, ali ga nisu ni dostigle ni prevazišle. druga polovina prelazi u izvesnu sterilnost, a sam kraj, mada vrlo dobar, smesta je razvodnjen nedobro odabranom završnom pesmom, koja je u koliziji s njim (iako je njen text relevantna, melodija se ne uklapa najbolje u ono što je neposredno prethodilo).

ipak, pokazani kvaliteti u prvoj polovini, te hrabre (mada ne uvek i sasvim uspele) odluke u drugoj polovini još uvek, uz sve moguće zamerke, čine MARTYRS najboljim hororom iz 2008. a laugiera – otkrovenjem koje je, očito, svoj talenat vrlo škrto koristilo u osrednjem ST. ANGES-u (vidi rivju na ovom blogu), ali ga je ovde nemilosrno prosulo u zaista retko viđenoj exploziji vrhunske horor režije. ako mu samo daju punu slobodu, njegov HELLRAISER bi mogao da bude vrlo velika stvar, i napokon jedan rimejk koji IMA pravo da postoji i da, čak, bude još bolji od ionako velikog originala.