Freddy Vs Jason

FREDI PROTIV DžEJSONA

(Freddy Vs Jason)

USA, 2003.

Rezija: Roni Ju

Scenario: Damien Shanon, Mark Svift

izašlo u magazinu ZNAK SAGITE

Roni Ju najdraži je Holivudu po umeću iskazanom u svom

prvom američkom filmu: Čakijeva nevesta (The Bride of

Chucky, 1998.). Sa hongkonškom zaleđinom iskusnog i

vizuelno nadahnutog režisera (The Bride With White

Hair [oba dela], The Phantom Lover), upao je u

mlitav horor-serijal, i uspeo da četvrti nastavak

Dečje igre (Child's Play, r. Tom Holland, 1987) učini

kvalitetnijim i, što je jos važnije, komercijalnijim

od ijednog prethodnog nastavka, uključujući i

original. Posle slabo zapaženog krimića The 51st State

(2001) pružena mu je prilika da ponovi trik, i svoj

čarobni, revitalizujući prašak pospe po pepelu dva

najduža horror serijala: rezultat je FREDI PROTIV

DŽEJSONA.

Ali, tu ima jedna kvaka: Dečja igra je, u

Holandovoj verziji, bila bezvezna ali prijemčiva

pričica, i finom režijom i efektima donekle izdignuta

iz prosečne B produkcije. Dva sterilna, neinspirisana

nastavka kasnije, Ju dolazi da se iz svih topova baci

na dekonstrukciju priče koja je u startu bila sumanuta

(ubica čiji je duh zarobljen u dečjoj lutki!), i

njegovo samo-referencijalno, 'postmoderno' unošenje

king-sajz doza crnog humora (kao i dinamična režija)

bili su električna struja koja je iz mrtvih digla

zaboravljenu franšizu. E, sad, kvaka je u tome da je

situacija sa F vs J nešto drugačija. Serijal PETAK 13

(r. Sean Cuningham, 1980.) je započet u suštini

osrednjim filmom, a nastavljen gomilom budalaština iz

koje se jedino IV deo ističe kao iole gledljiv. Kako

je Petak… dalje odmicao, tako su prisutniji bili

humorni momenti, što je kulminiralo (nenamernom?)

sprdačinom u 9.delu (Džejson odlazi u pakao, 1993.) i

otvorenim kempom u 10-om, pod nazivom Džejson X.

S druge strane, serijal STRAVA U ULICI BRESTOVA je voćka

sasvim druge sorte: započet remek delom modernog

horora, pod palicom Vesa Krejvena, ovaj niz

se može pohvaliti biserima kad god je Krejven imao

svoje prste umešane (dakle, u prvom, trećem i sedmom

delu), dok su ostali sasvim solidni, ili u najgorem

slučaju osrednji (mada čak i tada pažnje vredni).

Ukratko, u F vs J producent Sean Cunningham u delo

sprovodi ukrštanje babe i žabe: s jedne strane je

(skoro) u startu suluda i nikom potrebna pantljičara

koja se moze rastezati u beskraj (Džejson u svemiru,

Džejson u kiberspejsu, Džejson u budućnosti, Džejson u

prošlosti, Džejson protiv Godzile…), a s druge,

serijal sa određenim dignitetom, na koji je njegov

tvorac stavio mudru i dostojanstvenu tačku (Novi

košmar, 1994). Na žalost, holivudska logika svaku

tačku pretvara u tri tačke, a svako 'zavrsno'

poglavlje praćeno je 'novim početkom', samo ako je

postignuta dovoljna zarada. Adolescentsko

čitateljstvo Fangorije već deceniju unazad kuka i

zapomaže za sudarom horor-titana, i nakon brojnih

zavrzlama (uglavnom poslovno-političke, a manje

kreativne prirode) producenti im napokon izlaze u

susret.

Kakav je krajnji rezultat? Zavisi, naravno, od

tacčke posmatranja. Ako je suditi po odličnoj zaradi

prvog vikenda, film je opravdao svoje postojanje:

horde fanova su pohrlile da vide 'ko će koga', a

Cunningham zadovoljno trlja ruke i verovatno

psuje:”Zašto smo ovoliko čekali?” Ovakva situacija me

uvek dovodi u shizofrenu poziciju: da li da navijam za

nešto poput ovoga? Svestan sam da svaki box office

uspeh horora znači otvaranje vrata za gomilu drugih

projekata ovog uvek 'sumnjivog' zanra. S druge strane,

uspeh baš ovog i ovakvog filma mogao bi da dovede do

niza još besmislenijih sparivanja, tipa: 'Majkl Majers

protiv Lederfejsa', 'Čaki protiv Pinheda', 'Gospodar

želja protiv (Džiper) Kripera'... Ako mislite da je

ovo preterivanje, počujte vest: New Line Cinema već

razmatra scenario u kome se Eš (lik Brusa Kempbela iz

Zlih mrtvaca) bori protiv Džejsona i Fredija!

U kontekstu ovakve triviljalizacije i

infantilizacije žanra relativizovana je i priča o

kvalitetu krajnjeg proizvoda: naravno da niko normalan

ne očekuje da film sa ovakvim naslovom priđe igde

blizu kvalitetima Krejvenovih (pa čak i Kaningemovih!)

filmova. Teško da iko stvarno očekuje da se uplaši

gledajući po deseti put likove odavno pretvorene u

auto-parodije. Dakle, ako iz svojih očekivanja

otpišemo umetničke kvalitete, pa čak i stravu = šta da

tražimo od ovog filma i zašto uopšte da ga gledamo? U

odluci gledati/ne gledati samo jednu stvar treba imati

na umu: ovo je (ne)delo napravljeno za jednu usku i

vrlo specifičnu fanovsku bazu, koja se odlikuje

površnošću, prizemnošću, nezrelošću... Ovo je film za

one koji su iz oba serijala skontali samo najbazičnije

koncepte: ako se tucaš u šumi (ili gdegod),

džinovski mongoloid s maskom će te rasporiti mačetom

(ili već nekom priručnom alatkom), odnosno: ako

zaspiš, ubiće te pervertirana očinska figura sa

noževima umesto prstiju.

Stoga je odgovor na pitanje

'šta očekivati?', u najkraćem – malo sisića, malo

tinejdž petinga, nešto humora, mnogo krvi i još više

akcije zalivene bučnom heavy metal muzikom.

Početak efektno sažima najefektnije momente iz

dosadašnjih Fredijevih avantura (simptomatično je da

ih je najviše iz prvog i trećeg dela- dakle iz

najboljih!), a prva prava scena je Džejsonov

wish-fulfillment dream u kome sisata noćna kupačica

biva kažnjena – mačetom, naravno. Tom prilikom

(dakle, u snu upokojenog zombija) ukazuje se

Džejsonova mama (Betsy Palmer, inače ubica u prvom

Petku 13-om, i jedina kameo-pojava iz oba serijala), i

svog naslednika šalje da tamani decu iz ulice

Brestova. Radi se, očito, o manipulaciji = Fredi je

preuzeo njen lik ne bi li naterao Džejsona da ulije

strah deci i tako mu omogući da ponovo ovlada njihovim

snovima...

Da, glupo zvuči, ali šta pa nije glupo u

ovom usiljenom filmu? No, dobro, rekosmo već da na

projekciju odlazimo na gluposti, odsustvo logike, loše

likove i dijaloge spremni: ako su krv i sise ono zbog

čega smo tu = krvi i sisa ima dovoljno. Na žalost,

sisa nešto manje, ali da ne kukamo previše - jedan par

pripada Katarini Izabel, lepšoj sestri iz GINGER

SNAPSA, pa je nekima već i to dovoljna preporuka...

Krv pljušti na sve strane, ali ubistva su tretirana sa

crnim humorom, pa nemaju onu brutalnost i žestinu

prvog Petka niti maštovitost prve Strave... i po

učinku su bliža pogibijama iz POSLEDNJE EKSKURZIJE

(kikotanje umesto šoka). Roni Ju uspeva da dinamikom

svoje režije prikrije (tj. učini da zaboravite)

besmislenost dešavanja i upeca vas u svoj

rollercoaster u onoj meri u kojoj ste voljni da mu se

predate. Istina, neke scene su mogle biti i bolje,

recimo prva pojava Džejsona, iz magle, morala je da

ima udar bar približan prvom susretu Sare Konor sa

Terminatorom u drugom delu (kad ovaj izlazi izlifta),

a mnogo-najavljivana scena rejva u kukuruzu (sic!)

suviše je kratka i nemaštovito odrađena, pa još uvek

neprevaziđeni prizor masovnog tranžiranja u nekom novijem

hororu ostaje disko-klanica u trećem HELLRAISERU.

Takodje, velika je šteta što je talentovana K. Izabel

ovde protraćena u nebitnoj, uvredljivoj epizodi (nema

šta da radi sem da pokaže sise i, kasnije, da beži,

krije se i vrišti), dok je primadona Monika Kina jedva

u stanju da nosi svoje zamašne grudi, a kamo li glavnu

ulogu. Film bi bio bar za nijansu jači da ga nosi

glumica za to sposobna, ali... bogovi su tako hteli...

Dakle, svi znamo od čega se pita ne pravi, pa uz

svest da od ovakve premise ni Šekspir ne bi napravio

bogzna kako bolju priču, moramo skinuti kapu Juu na

pošteno odrađenoj tezgi, jer je mnogo bolja nego što

to materijal zaslužuje. Naročito je efektna njegova

upotreba filtera sa primarnim bojama (crvena, zelena,

plava), koje je umešno koristio još u Hong Kongu, a

ovde je smislena utoliko što služi vizuelnoj

distinkciji različitih svetova/nivoa stvarnosti u

filmu. Sve u svemu, ako ste zadrti čitalac Fangorije,

ako imate 10-20 godina (ili ste bar u stanju da na

određeno vreme ponovo 'imate' toliko), ako volite

trash filmove i stvari tipa Godzila protiv Rodana,

Gamera protiv Godzile itsl. onda ćete ovde pronaći

ponešto za sebe. U suprotnom, klonite se ovoga.

P.S: Glavna misterija/spoiler koji zaokuplja

poklonike Fredijevog, odnosno Džejsonovog tabora

jeste: ko će pobediti? To je samo svedočanstvo njihove

naivnosti, odnosno infantilnosti. Zar stvarno verujete

da će ijedna od ovih dveju zlatnih koka biti zaklana

na kraju filma? Pobednik u ovom duelu nije ni Džejson

ni Fredi, vec Sean Cunningham i ostali producenti.

Publika je kolateralna šteta.

ČETIRI

****

4-

ČETIRI

Režija: Ilja Kržanovski

Scenario: Vladimir Sorokin

Uloge: Marina Vovčenko, Sergej Šnurov, Juri Laguta, Konstantin Murzenko...

Četiri psa leže na vlažnom, prljavom asfaltu ispred ruskih prodavnica. Noć je, i samo neon osvetljava pozornicu. Psi su uznemireni, u daljini se čuje lavež njihovih kolega, ali oni ostaju na tlu. Onda – odjednom, niotkuda, bukvalno s neba, spuštaju se četiri kraka gigantske mašine, poput mehaničkog pauka. Nadrealni upad ove mašinerije – neke vrste bagera, ili drobilice asfalta- proizvodi šok koji je mnogo više od banalnog iznenađenja: on poprima gotovo metafizičke razmere, kao ruka nekog neljudskog, monstruoznog boga spuštena među ovozemaljska pseta da donese konačnu presudu. Četiri kraka drobe asfalt uz zaglušujuću buku, a psi kevću, prestravljeni, i jure odatle. Ovo je 'samo' početna scena ruskog filma ČETIRI - ingeniozna najava nadrealne i apokaliptične atmosferu što prožima ostatak ovog kontroverznog naslova, prikazanog na FEST-u 2006. Ona ujedno uvodi lajtmotive kakvi su broj četiri (iz naslova) i psi lutalice, kao i estetiku šoka i brutalnosti koja će dominirati ostatkom filma.

Četiri noćne ptice, iz različitih životnih sfera, nađu se na okupu u jednom ruskom baru duboko iza ponoći, i prodaju jedni drugima preterane, neverovatne priče dok se nalivaju egzotičnim alkoholnim bućkurišima. Jedan od njih je preprodavac mesa: prvi put ga vidimo u ogavnim katakombama skladišta gde su hiljade polutki smrznutih lešina naslagane jedne na druge – hodnici i hodnici od mrtvog mesa i leda i obezljuđenih fizikalaca izgubljenih među njima. Na nekim od tih mrcina su pečati iz 1969-te, ali koga je briga? Pretvoriće se u mleveno meso i uvaliti sirotinji po nižoj ceni. U izvanredno napisanoj i režiranoj, dugačkoj sceni razgovora u baru, ovaj lik se predstavlja kao trgovac koji flaširanom vodom snabdeva Kremlj, i usput iznosi živopisne anegdote o Putinu i njegovoj ženi.

Drugi čovek okupljenima iznosi razrađenu, brojnim imenima i godinama potkrepljenu žvaku o tajnim ruskim genetskim eksperimentima. Navodno, Rusi su još tridesetih godina XX veka usavršili proces kloniranja ljudi, kojim se od jedne osobe kreiraju četiri 'dvojnika'. Po njemu, hiljade takvih duplikata napravljeno je tokom decenija, i postoje čitava sela u kojima žive samo klonovi. Ova priča, bukvalno shvaćena, spada u naučnu fantastiku – ali poenta autora je baš u tome da je današnja Rusija toliko ogrezla u dekadenciju da i najneverovatnije priče zvuče sasvim moguće, i čak verovatno. 'Ono što je na Zapadu zabranjeno, u Rusiji je normalno' odvraća on na nevericu sagovornika. Ovakav ambijent prepoznatljiv je publici post-komunističkih zemalja, pa tako i Srbima: ambijent u kome stvarnost svakodnevno prevazilazi fantastiku ili horor. 

Otud, ruska ČETVORKA u ovdašnjem gledaocu može lako da proizvede osećaj strave i užasa, ne u smislu banalnih američkih slashera, već kroz jezivo prepoznatljivu egzistencijalnu stravu koja natapa post-apokaliptički ambijent... Treći muškarac u ovoj grupi, barmen, nezainteresovan je i dremljiv, i prespava veći deo priče svojih gostiju. Četvorku zaokružuje devojka koju smo prethodno videli kako ustaje iz kreveta između dve zahrkale muške guzice, i pozdravlja se sa koleginicom, kol-gerlom. Ipak, za šankom se ona predstavlja kao zastupnik japanske firme koja proizvodi nekakvu vrstu jonizatora vazduha od koga radnici u kancelariji postaju zadovoljni i raspoloženi za rad. Nakon nekog vremena, uprkos popijenom alkoholu, bajke koje pričaju drugima (a verovatno i sebi) postaju neodržive, i oni se razilaze.

Tu film počinje da pada. Dotadašnja ravnoteža u praćenju ovih likova narušava se kada se pažnja usredsređuje na devojku, a ostala dvojica se zapostavljaju i tek sporadično vraćaju u priču. Devojka putuje u selo, u dugačkoj sceni u kojoj režiser gradi pejsaž sačinjen od blata, pasa lutalica, ogromnih i bučnih bagera koji prekopavaju zemlju, zadimljenih fabričkih dimnjaka, ogromnih smetlišta i pustara čije ruglo srpskom gledaocu –ponovo!- priziva jasne asocijacije, baš kao i putovanje vozom, u kome putnici nemilice proždiru nepojmljive količine hrane. Kamera se zariva u njihove ružne njuške, krupni planovi otkrivaju ispucale ruke i pocrnele nokte dok ruke čereče masno meso i dok krivi, požuteli zubi žvaću kuvana jaja. 

Film, do tada solidno kontrolisan, postaje od ovih momenata razuzdana orgija mizantropije, očaja i najcrnjeg nihilizma, a ono što je do tada nalikovalo vrlo mračnoj pesmi pretvara se u - urlik. Devojka dospeva u blatnjavu selendru baš na sahranu svoje sestre: okupljene su isključivo babe, čije kukanje i naricanje brzo biva zaliveno jakim količinama votke – cugane direktno iz flaše – a sovra se pretvara u orgiju pijanstva, kreštanja i blebetanja, pa i tuče među babama. Na kraju, starice sasvim odlepe i počnu da vade svoje usahle dojke i da se polivaju vinom dok izgladneli džukci proždiru lica lutaka, načinjena od sažvakane sredine hleba, koje su jedina mala privreda tog selišta...

ČETIRI je debitantski film Ilje Kržanovskog (1975) i nabijen je nedvosmislenim gnevom i frustracijom mladog čoveka poniklog iz zemlje u propadanju. Njegov prvenac iskazuje duboko i iskreno gađenje nad ljudskom, moralnom, socijalnom i svakom drugom katastrofom koja je zadesila Rusiju i pretvorila je, bukvalno i metaforički, u đubrište. Njegova emocija je razumljiva (i prepoznatljiva). Ipak, sirovost njene ekspresije, naročito u drugoj polovini filma, postaje kontraproduktivna za opšti 'umjetnički dojam': režiser počinje da se ponavlja, da preteruje bez pravog smisla, da nam nabija na nos sve više i više gadosti, u nameri da kroz pornografiju beznađa pročisti sebe, a možda i ponekog od izdržljivijih gledalaca. Žrtve njegove razuzdanosti, odnosno nedostatka kontrole u realizaciji dobre ideje, jesu čistota izraza kao i oštrina poente koju pokušava da izvede. 

Nije zanemarljivo ni otuđenje koje gledalac doživljava u trenucima kada se napuštaju i poslednji pokušaji dramaturgije i kada se 'priča' preobražava u sled neprijatnih i tragičnih prizora. Njihov učinak je zatupljen bukom i besom ovog gnevnog momka, pri čemu se od kritike dekadencije (u početku) ČETIRI, prema kraju, i sam pretvara u dekadentno, nekontrolisano, nabujalo, haotično delo. To su valjda odlike 'ruske duše' koja nikada nije bila čuvena po umerenosti: kada Rusi preteruju, to je onda preterivanje iza koga nema dalje. Zbog toga se daleki preci ovog dela mogu naći u prozi neizlečivog mračnjaka Leonida Andrejeva, kao i u filmu POSETILAC MUZEJA Konstantina Lopušanskog, u kojima protagonisti takođe lutaju bespućima i đubrištima ljudskosti, vrišteći na nepostojećeg ili indiferentnog Zlog Demijurga.

Uprkos svemu, talenat ispoljen u deonicama koje funkcionišu bez greške očitava se u smislu za kompoziciju kadra, detalj, gradnju atmosfere, rad sa glumcima, za upotrebu zvučnog dizajna za podupiranje ostvarenog ambijenta, za pretvaranje predmeta, objekata i lokacija u efikasne likove filma. To je dovoljan zalog za nadu da će Kržanovski u narednim ostvarenjima bolje zauzdati svoju emociju – kako bi je uspešnije ovaplotio, koncentrisao i dalje preneo bez ostatka.

http://us.imdb.com/title/tt0445161/

BULEVAR ZVEZDA (Mulholland Drive, 2001)

BULEVAR ZVEZDA (Mulholland Drive, 2001.)

Scenario i režija : Dejvid Linč

Uloge: Naomi Vots, Lora Elena Haring, Džastin Terou,...

IZAŠLO U LISTU 'PRESSING', NIŠ

Ako ste od onih koji čak i na filmu žele da im je sve jasno, logično i objašnjivo (kako u životu, dakako, nije) onda verovatno niste ljubitelj filmova Dejvida Linča. Ovaj režiser je svoju karijeru i svoj kultni status stekao upravo snolikim (pretežno košmarnim) ostvarenjima u kojima dominira ''logika'' iracionalnog. Konvencionalni holivudski linearni zapleti ovog rođenog Amerikanca nikada nisu zanimali, pa je on i pored svoje opsesije američkom pop kulturom, muzikom, stripovima, pitama i krofnama u svom osobenom filmofilskom pristupu bliži evropskim kolegama (Kokto, Bunjuel, Felini, Bergman...). 

 Karijeru je otpočeo avangardnim, eksperimentalnim kult hororom GLAVA ZA BRISANJE (Eraserhead, 1977) da bi se potom učinilo da će svoje bizarne preokupacije i stil uspeti da pomiri sa zahtevima nešto konvencionalnije komercijalne produkcije. Dovoljan je testament Linčove ekscentričnosti ako filmovi kakvi su ČOVEK SLON, DINA i PLAVI SOMOT predstavljaju njegove ''najnormalnije'' filmove. U devedesetim, nakon relativnog neuspeha TV serije TVIN PIKS (da, neuspeha: kultni status je ona stekla zahvaljujući Evropljanima i Japancima; u Americi je skinuta s programa nakon druge sezone) Linč kao da je potpuno napustio i samu pomisao na bilo kakav kompromis. 

Pokazatelj tog stava bio je i film TVIN PIKS: VATRO HODAJ SA MNOM (1992), opšte popljuvan od kritike i ignorisan od publike, danas donekle revalorizovan. HOTEL IZGUBLJENIH DUŠA (1996) bio je podjednako nezainteresovan za zahteve prosečnog bioskopskog konzumenta, a kritika mu je bila tek nešto naklonjenija. Nakon najperverznijeg primerka u čitavoj Linčovoj karijeri – linearne, jednostavne, tople ljudske STREJT PRIČE – Linč se u BULEVARU ZVEZDA vraća svom prepoznatljivom i neponovljivom stilu, samo da bi naišao na sveopšte oduševljenje kritičara i na kultni status kod ono malo američkih gledalaca koji su učinili napor da ga pogledaju.

Evropa, i ostatak ne-američkog sveta su puno bolje odreagovali na najnoviji Linčov atak na ono što samo ograničene osobe smatraju ''zdravim razumom'': Zlatna Palma koju je u Kanu 2001. podelio sa braćom Koen kao da je bila pokušaj iskupljenja za traumatično negativan prijem TVIN PIKSA u tom istom Kanu, dok se i u gomili nagrada koje je film dobio od raznih strukovnih udruženja u Americi primećuje osećaj griže savesti zbog lošeg tretmana ranijih filmova režisera koji se slobodno može smatrati jednim od petorice najznačajnijih živih američkih autora. Nominacija Oskar za najboljeg režisera najbliže je što je Linč u ultra-konzervativnoj Americi danas mogao da priđe zvaničnom priznanju. Oskara je, naravno, dobio bezlični odradek Ron Hauard.

          BULEVAR ZVEZDA je kulminacija dosadašnjeg Linčovog istraživanja deliričnih stanja koja isplivavaju ispod uglađene površine ''normalne'' i ''zdravorazumske'' Amerike, te motiva izgubljenog (ili podvojenog) identiteta koji je postao prominentan još od neshvaćene filmske verzije TVIN PIKSA. Očigledno je trebalo čak dva filma i skoro deset godina navikavanja publike i kritike pa da tek u trećem filmu sa sličnim pristupom pravi smisao Linčovih bizarnih sadržajno-idejno-formalnih eksperimenata postane bar donekle pristupačniji. Holivudski ambijent i priča o ambicioznoj glumici sa amnezijom koja sa novostečenom prijateljicom pokušava da otkrije niz tajni koje iz nje izviru bili su kao poručeni za Linčove preokupacije. Jer koje bi drugo mesto bilo pogodnije za priču o konstruktima realnosti, nemogućnosti razlikovanja stvarnosti od iluzije, za priču o problematičnim i nejasnim pitanjima identiteta, o mračnim strastima, urotama, ambicijama, skrivenim namerama, faustovskim pogodbama i nerasvetljenim zločinima – od najveće svetske Fabrike Snova? 

          Linč ingeniozno razotkriva alter ego industrije kroz jedan retko viđeni Holivud: Fabriku Košmara. Vrednost njegovog filma nije u samom razotkrivanju, koje je uostalom odavno izvedeno u sjajnom BULEVARU SUMRAKA (1950) Bilija Vajldera, koliko u načinu (originalnosti i ubedljivosti) na koji je to izvedeno. Njegov film je savršena dopuna Vajlderovom filmu, oličena i u naslovu: Malholend Drajv (vijugavi put preko losanđeleskih brda koji vodi u Holivud) se ovde spaja sa Bulevarom Sumraka i tako na filmskom planu ocrtava savršeni krug oko Holivuda.

           BULEVAR ZVEZDA ne ''govori o'' podvojenosti Fabrike Snova te o opšteljudskoj sklonosti ka iluziji, (samo)obmanjivanju i nesposobnosti suočenja sa svojom ''mračnom stranom'' kroz zašećerivanje stvarnog stanja stvari – BULEVAR ZVEZDA sve ovo, i još mnogo toga više, oličava! Linč ne pripoveda, ne objašnjava, ne dokazuje, on čak ništa ne tvrdi – on samo pokazuje: niz fragmenata ''realnosti'' odabran je i montiran ne-narativnom ne-logikom sna čije tumačenje je prepušteno gledaocu. Većina njih nije navikla na toliko poverenje, na toliku slobodu i kreativnost, i očekuje od režisera da pojasni: šta sve to, dođavola, znači?! 

          Linč koristi motiv detekcije (baziran na logici i zdravom razumu), kroz istragu glavne junakinje/junakinja samo kako bi podrio dominaciju racija i pokazao njegovu nedovoljnost u hvatanju u koštac sa mračnim dubinama psihe. Stoga završetak filma za dobar deo publike deluje frustrirajuće: zavedeni prividom konvencionalnog noir trilera oni su nespremni da se suoče sa žanrovskim skokom na kraju koji sve mračniju progresiju dešavanja neminovno vodi u oblast horora. Ali šta ste očekivali, gospodo, od Dejvida Linča? Hepi-end? Objašnjenje u stilu klasičnih krimića, gde sve niti zapleta bivaju na kraju raspletene i uredno izložene pred dokonog gledaoca? Iznenađeni ste hororom koji ''niotkuda'' izvire? Dopustili ste da budete obmanuti iluzijom normalnosti? Ako je tako – tako vam i treba.

           Svako od nas svake noći u svom životu sanja i po nekoliko snova. Tek deo toga bude upamćen. U čitavom životu, na duže staze tek pet-šest snova nam se neizbrisivo ureže u pamćenje. BULEVAR ZVEZDA je poput jednog od tih nezaboravnih snova. Već od ingeniozne najavne špice, u kojoj su sublimirani i tema i ideja i stil filma kojem prethodi, sve je tu: Linčova opsesija plesom i muzikom (nikad bolji saundtrek u, po tome i inače čuvenom, opusu), udvajanje glavnog lika, pretapanje, dominacija silueta i senki iz jarke, živo obojene površine, delirična intruzija sve zlokobnijih i mračnijih sadržaja... 

          Ako baš ne možete drugačije, i insistirate da detekciju sprovedete do kraja, nakon drugog ili trećeg gledanja/sanjanja možda ćete zapaziti da film uopšte nije tako anti-logičan kako se možda čini, i da se nazire privid smisla iza čudnih zbitija. Besmrtnim Hamletovim rečima: ''Though 't be madness, there's still system in it.'' Bilo kako bilo, lepota ove zagonetke ne zavisi od rešenja, ili ono bar za nju nije neophodno. Prepustite se snovima Dejvida Linča: oni predstavljaju obogaćenje duhovnog života svakog pravog filmofila i sanjara.

           Ako ne spadate u iste, gledajte filmove Rona Hauarda, ili bilo kog skorašnjeg Oskarovca. Tamo je sve jasno.

FRITT VILT 2 (2008)

**(*)
3-
 

u krajnjem zbiru ovaj nastavak je tek nešto malo bolji od 'originala' (ako se o originalima uopšte može govoriti kod ovako besramno derivativnih produkata), ali pošto sam više uživao tokom većeg dela njegovog trajanja, blagonaklono ga častim sa pola ocene više nego za FV1.

pre nego se bacim na nastavak, evo šta sam svojevremeno imao da kažem o 1. delu:

pokušao sam da se osvežim uz FRITT VILT (COLD PRAY), ali me je uglavnom ostavio ladnim - u lošem smislu reči!

odavno nisam video ovoliko rudimentaran, neambiciozan, neoriginalan 'plot'; što je još gore, njegova zastarelost i fućkanje na činjenicu da ovakvi filmovi postoje već pune 3 decenije smetaju tim više što on svoj déjà vu i ne pokušava da opravda, recimo, inovativnim set pisovima, upotrebom modernih efekata, nekom novom stilizacijom, pristupom, dramom, re-imaginacijom, dijalogom sa prethodnicima, bilo čime.

ali ne! beskrvna ubistva spadaju u najneinteresantnija half-assed off-screen bullshit otaljavanja u istoriji slashera!

ok, snježni krajolici su ljepi kao i grupica omladine koja ne deluje tako iritirajuće kao njini američki vršnjaci; i to je sve.

iritirajuća hard-rock bljuzga od soundtracka dodatno ukopava ovo sočinjenije u 80te, gde mu je i mesto, i odakle je misteriozno voskreslo sa par decenija zakašnjenja, bez ikakvog razloga da sada i ovde pomoli svoju ružnu glavicu iz snijega.

ocena: ** (2+)

a sad – nastavak.

ili, bolje reći, rimejk HALLOWEENA 2.

jeste: sve se dešava ne baš iste noći kao u H2 nego 2 noći kasnije, u bolnici, u koju prvo smeste poslednju preživelu junakinju iz 1. dela, a potom tu dovezu i leševe+ubicu iz one ledene rupe u kojoj su završili na kraju FV1.

naravno, ubica oživi čim se malko razmrzne u toploj mrtvačnici (!) i krene da kolje sve oko sebe. moram reći da mi se sviđa to što je, tek u ovom delu, on najzad postao vrsta ubice kakvu najviše volim – neuništiva gigantska copina đejsonovsko-majklmajersovske provenijencije, a ne samo tamo neki psiho-šmokljan pod maskom.

pošto je ovo pisao isti onaj lejmer kao i 1. deo, ubica i dalje nije preterano maštovit, niti ima potreban intenzitet da zaista postane konkurencija pomenutim klasičnim kolegama (MM i DŽV), ali u ograničenim okolnostima bolnice koja ima u kupno 3 pacijenta i 3 doktora i 1 policajca (!) – on se trudi koliko može, a reditelj je ovog puta znatno bolji, pa je neke scene ovde baš prijatno gledati.

da se ne lažemo: i dalje je tu lejmersko insistiranje na besmislenim glasnim bukama niotkuda i jeftinim jump-scareovima a nekoliko ubistava se prikazuje suviše indirektno (eliptično), ali čak i s tim ograničenjima, ovde ipak lije nešto više krvi, a to je uvek lepo u slešeru koji jedino zbog toga i postoji.

o rupama u scenariju neću sada – ipak je ovo samo derivativni slešer a ne ambiciozna reinvencija bilo čega; ako mi kažu da se igla od šprica može tek tako nabiti nekome u vrat, a onda izvaditi iz njega kao ništa nije bilo, bez kapi krvi, ja ću to da poverujem; ako mi kažu da čovek proboden pijukom za led može da preživi u ledenoj rupi 2 dana zato što su tu niske temperature pa mu pao metabolizam, ja ću to da poverujem, pored ostalog i zato što je to poseban baja za koga smo već otkrili da je bio mrtvorođen pa vaskrsao 4 sata po mrtvorođenju – što znači da na njega te sitnice sa bockanjem pijukom i ledenim temperaturama norveške – ne deluju. itd.

ono što me od ovakvih sitnica više nervira jeste što scenarista ne ume da iskoristi ni postavljene potencijale to malo likova koje je skicirao: ima tu u bolnici klinac – nešto kao kalimero iz VARIOLE VERE, samo simpatičniji i bolji – s kojim je moglo mnogo više kid-in-peril strave da se izmuze, ali nije; ima tu i baba koja stalno ide u WC, ali i od nje imamo samo jednu pojavu kad krene sranje (sic), a moglo je mnogo više; isto važi za odnos naše final girl i njene nove prijateljice-med. sestre, i praktično za bilo koji drugi odnos u filmu. takođe, iako je ovo mestimično bukvalno rimejkovanje HALLOWEEN 2 (npr. scena u kojoj baja silazi u podrum da vidi što je nestalo svetlo i popravi osigurače), FV2 ni približno ne koristi raznovrsnost lokacija (i instrumentarija) koje ambijent bolnice nudi, i sve se zbiva na potezu mrtvačnica-hodnici-podrum-sobe, s naglaskom na hodnicima.

da sumiram: lame'n'fake picures presents FRITT VILT 2: dinamično i fino režirano protrčavanje kroz prastare slasher klišeje koje može biti zabavno za ljubitelje pod-žanra, iako mu na kraj pameti ne pada da uopšte pokuša nešto sveže i zanimljivo sa njima. 

kao i u 1. delu, i ovde imamo limp dick od kulminacije: zbrzani, nedovoljno intenzivni kraj koji ne izvlači dovoljno strave iz okolnosti. ako ništa drugo, pohvalno je barem to što je završeno tako kao da ne nameravaju da rade part 3. mada, ako zarade dovoljno para, ne bi me čudilo da ih ni ovakav kraj u tome ne spreči. rekoh već, besramni su ti norvežani!

'NAŽIVO' - Dejan Ognjanović

Evo prikaza mog prvog romana -NAŽIVO- koji nikada nije ugledao svetlo dana (mislim, prikaz, ne roman: roman je izašao i rasprodao se). Prikaz je napisan za fanzin EMITOR Bg društva ljubitelja fantastike 'Lazar Komarčić', ali pošto je bilo prošlo više od 6 meseci od izlaska romana u trenutku kada je text predat uredništvu, tadašnji (2004) urednik je procenio da je text zastareo i stoga nevredan pojavljivanja u tom cenjenom glasilu (prosečan tiraž: 20-40 primeraka).

U nadi da će text na ovom blogu videti malo veći broj čitalaca, evo exkluzivno prikaza NAŽIVOG koji potpisuje Mixitron M. Storm. To je umetničko ime autora; ne znam baš da li da mu obzanjujem svetovno ime - ali kunem vam se da to nisam ja; moj prikaz tog nedovoljno shvaćenog romana tek sledi! Do tada, uživajte u ovome.

Ali pre prikaza, par osnovnih podataka o toj knjizi:

NAŽIVO – Dejan Ognjanović

ako volite žestok horor

ako volite bolesne filmove

ako volite Lavkrafta

ako vas zanimaju okultizam, satanizam, tajna društva, teorije zavere...

ovo je roman za vas!

NAŽIVO

Kosovo 1995: stravičan crni ritual u divljini...

Niš 1995: jedan autsajder dolazi do video zapisa tog rituala; posmatranje snimka naglavce će preokrenuti mladićev život i percepciju ionako stravične stvarnosti oko sebe...

NAŽIVO 
 

(Prosveta, Niš, 2003, 230 str.)

Napisali su o romanu:

''Kao slavni Daglas E. Vinter, teoretičar i pisac horor žanra i jedan od najboljih poznavalaca kinematografije strave i užasa u svetu, Ognjanović je iskoristio svoju opsesiju italijanskim i američkim žanrovskim filmovima 'B' produkcije i utkao njihovu estetiku u nemilosrdnu i bolnu pripovest koja čini sadržaj njegovog prvog romana ‘Naživo’. I zaista, direktno i bez anestezije za čitaoca, njegova proza zadire duboko ispod društvenog tkiva, seče kao skalpel i pušta na površinu gnoj i sluz naše nedavne stvarnosti, suočava nas sa svetom koji možda zaista postoji tu negde, iza ćoška, ceri nam se zlurado i čeka da iskliznemo iz svoje manje-više udobne svakodnevice i padnemo mu u kandže.

Kosovo - satanizam - snuff filmovi - sveopšti lokalni sunovrat morala i zatiranje civilizacijskog nasleđa, sve to izvire iz Ognjanovićevih rečenica ne dopuštajući čitaocu ni trenutak predaha. Čitanje romana ‘Naživo’ podseća stoga na operaciju u nekoj poljskoj bolnici, gde čitalac-pacijent čuje jauke ostalih, oseća kako ga otvaraju na stolu i kako ga preplavljuje zadah sopstvene krvi i utrobe.''

Goran Skrobonja, 
Beograd  
(horor pisac, prevodilac i izdavač)  
iz recenzije romana

"Hrabrost romana “Naživo” leži u tome jer je poprilično odvojen od ustaljenih konvencija žanra, a najvećma mejnstrima, ako te konvencije danas više uopšte i egzistiraju. Predstavljen je u koncentrisanoj, slobodoumnoj, na mahove čak i sebičnoj, naraciji inteligentnog dvadeset dvogodišnjeg momka koji već odavno zna svoje putešestvije – i kao da je uveliko proživio ono što ga čeka, on je spreman da nanovo prođe kroz isto. (...) Ognjanovićeva grandiozna filosofija ujedno je i najveći potencijal romana. Nezavisno propovijeda baš o tîm pomoćnim sredstvima za život pojedinaca, koji pošto-poto žele pobjeći od jednostranosti svoje okoline, a pritom – prenosno govoreći – ništa ne ubrizgati sebi u venu. (...) Iako “Naživo” ne posjeduje istančan zaplet, u pitanju je i te kako ozbiljno štivo neograničenog značenja, premda onima čiji digestivni traktovi u mozgu možda i neće moći da mu pridruže sopstveno poimanje ovakve najkompleksnije i najpoetičnije vrste horora, imaće priliku da makar na trenutak po prvi put osjete kako je, na ovim prostorima, suočiti se sa jednom – mislim da se bestidno može reći – uvjerljivom prvom lavkraftijanom, inače veoma mukotrpnom pristupu hororu."

Ratko Radunović, Podgorica

(pisac, književni i filmski kritičar)

‘Naživo by Dejan Ognjanović’ (Znak sagite, br. 14, Beograd, decembar 2003)

"Dejan kroz knjigu, nakon dvadesetak prvih nesigurnih stranica, piše sve bolje i bolje, ali najjača scena je središnji trenutak knjige, kad u svojoj sobi gleda talijanski videozapis hrvatsko-bošnjačkog klanja Srba (...). Nakon toga dolazi pripovjedačka i žanrovska nužnost tajnog snimka i lavkraftijanskog horora i ja ... odahnem. Odahnem, jer je stvaran užas prestao i sada smo u sigurnoj domeni fikcije: masovne grobnice na magijskim mjestima, u crno odjeveni ćelavci, Dejanov put na tamnu stranu ... Sve kao u klasičnim bezizlaznim hororima, ali ništa više zaista strašno. Ništa stvarno. NAŽIVO, debitantski roman Dejana Ognjanovića odličan je žanrovski uradak (puno bolji od ovdje prethodno recenziranog KOLJIVA, hrvatskog horor-kandidata), vrlo pitko i crnohumorno napisan hororac koji je u jednom trenutku zakoračio prema bitnoj literaturi, ali se onda pomalo prepao i sklonio u vode pitomog straha, nakon kojeg se spava bez strašnih snova."

Darko Macan, 

Zagreb
(strip scenarista i teoretičar)
'Srbi to rade bolje', na sajtu 'Blogov kolac' (http://mcn.blog.hr/) utorak, 12.07.2005.

"Razrešenje Ognjanovićevog romana nosi dijabolično mračne i mučne tonove koji, iako fizički stvarni, podsećaju na filmske priče za koje je glavni junak mislio da ih je prevazišao mada je, ispostavlja se, razlika između stvarnosti krhka i varljiva. (...) Tako se krug značenja zatvara vrativši se na početnu tačku, na film i video trake koji nose i otkrivaju obrasce-recepte za doživljavanje i, još bitnije, oblikovanje stvarnosti ma kakve one bile. U konačnom, pred junacima knjiga a potom i čitaocima, otvara se stara dilema - da li je putnik sanjao leptira ili je leptir sanjao putnika, odnosno u ovoj varijaciji - da li život proizvodi filmove ili filmovi život." 

Ilija Bakić, 

Vršac
(pisac, književni kritičar)
'Filmofili – nova tema domaće književnosti' u Znak sagite br. 15, Beograd, 2006)

"Ovoliko insistiranje na preplitanju stvarnosti i fikcije, velik broj dokumenata, stvarnih i apokrifnih, svedoči da je idejno-ideološka osnova romana suštinski postmodernistička – ne samo po nastojanju da se prodre do smisla besmisla već i po tome što se pokušava pronaći razlika između stvarnosti i fikcije. Junakova demonizacija ili prelazak u sferu fikcije rečita je po sebi. Ovde treba naglasiti da je korišćene (pseudo) dokumenata na nivou motivacije izuzetno uspelo i efektno se uklapa u kontekst romana. Jer, reč je o akteru koji traga kroz medije, koji je neprestano vezan za izvore informacija i koji u filmovima i preko njih pokušava da dođe do egzistencijalne istine. Ipak na kraju se ispostavlja da je ona sakrivna duboko u nama samima, tj. kako bi postmodernisti rekli, u subjektu.

Roman Dejana Ognjanovića Naživo još uvek nije doživeo afirmaciju koja mu pripada. Jedan od razloga je što je ubrzo po objavljivaju niška Prosveta krenula u propast. Drugi je možda taj da je reč o štivu koje ipak podrazumeva specifičnog čitaoca. Scene nasilja i poigravanje konvencijama žanra, bez prevazilaženja njihovih ograničenja, čine ovo delo hermetičnim. Ostali tekstovi ovog autora znatno su prijemčljiviji “običnom” čitaocu."

Dejan Milutinović, 

Niš  

HORROR MADE IN NIŠ 

(Rad sa konferencije Pisci Niša i o Nišu, objavljen u zborniku sa nje)

a sad, nakon ovog kraćeg EPP bloka, najavljeni prikaz:

 'NAŽIVO' - Dejan Ognjanović  

Autoobdukcija pisca: bez anestezije

Recenzija s autopsihoanalizom recenzenta

Publici šta ostane

(verovatno spisak ultratvrdih naslova koje bi trebalo pogledati)

NA SLICI: JEDNA OD RETKIH FOTOGRAFIJA AUTORA OVOG PRIKAZA, TJ. MIXITRONA:

Stav (i perverzni osmesi) ljudi koji su videli šta sam uzeo u ruke mi kazuje da je u pitanju teška boleština. Neka. Gore od 'Sudara' ne može da bude, mislio sam, a u krvi i klanju sam odavno ogrezao, možda i malo više nego mnogi drugi. Da vidimo kakav je domaći horor koji nije pisao Skrobonja.

Čitam hvalospevnu recenziju na koricama, donekle suzdržano, znajući da domaći pisci fantastike prečesto umeju da me neprijatno iznenade.
Krećem na uvod dok mi se postmortusno pivo mućka po stomaku. Nisam ga baš najbolje skapirao, što zbog piva, što zbog autobusa, što zbog Teriona i Najtviša koji divljaju kroz slušalice, ali deluje zanimljivo, obećava.

Stil kojim je roman pisan me osvaja već nakon prva dva lista: proste, razumljive rečenice, ni prekratke ni preduge, dobrog ritma. Nema gušenja kvazimajstorskim nebulozama, niti su rečenice početničke, nedorečene i brze.
Druga bitna stvar: sadržaj rečenica. Jedna od prvih stvari u romanu je scena gradske pijace kroz koju autor prolazi. Video sam i osetio – mirisom i ukusom – to mesto. Odlično urađeno. Kvalitet stila se drži do kraja romana, bez velikih oscilacija, i potpuno zadovoljava.

Radnja? Najpre shvatam da je roman autobiografija i oduševljavam se time čim se pojavljuju prvi znaci bizarnosti. Međutim, kako stranice odmiču, počinjem da se brinem da je roman zaista autobiografija. Radnja je smeštena u bolesno, iščašeno vreme, u ludu, manijakalnu zemlju, u kojoj sam i ja živeo.
Bez obzira na to, odbijam da prihvatim da neko može da vodi takav život i da nalazi svoje mesto u poretku stvari kao što to autor čini.
U jednom trenu dolazi do prekretnice, i postaje jasno da je ipak, ipak, u pitanju fantastika. Tu dolazi do velikog pada dela, i jedno vreme stojim nad retcima, zgranut ispalom: ipak je folirao, ipak nas je zajebao!
Međutim, kad sve kockice padnu na svoje mesto, tamo pred koricama, ispada da je tako moralo i trebalo da bude.
Pisan kao prepričavanje događaja iz života, roman ne obećava kao horor. Pa gde je tu napetost, u pričanju iz prvog lica, kad je očigledno da je autor istovremeno i glavni i jedini junak? Jasno je da će se dotični srećno provući kroz sva sranja koja se dese i ispričati priču do kraja. Sporedni likovi postoje, slikovita galerija polupogubljenih likova nasukanih u loše vreme na lošem mestu, ali se čitalac ne vezuje za njih toliko da mu je bitno šta će se dogoditi s njima. Gde je horor?

U početku, roman je bizarna hronika suludog vremena koje smo delimično pregrmeli, apsurda i beznađa sveta kome je jedina sutrašnjica rat, a cilj svakog 'razumnog' čoveka da uništi onog drugog, bez obzira na cenu.
Pisac ne jadikuje nad stvarima koje su (nam) se tada dešavale. Nakon što upozna čitaoca sa fizičkim svetom, uvlači ga u svoj lični svet, izgrađen oko fiks-ideje, dovoljno lude da bude zadovoljavajuće bekstvo od apsurdnog kretenizma primatske stvarnosti s one strane čeone kosti čoveka.
Verujem da je svako od nas tada u manjoj ili većoj meri živeo u svom svetu, imao svoju stranu grane, mentalni štit protiv ludila rata i egzistencijalnih problema.

Junak nema egzistencijalnih problema: ima gajbu samo za sebe i više kinte nego što mu treba. Ostaje samo problem životarenja u svetu ludila. Mentalni štit.
Svet koji postoji unutar autorove glave može da zaplaši. Glavni junak je klin izbijao klinom. Bez sile. Koristio je veći čekić.

Revir pisca/junaka je carstvo horor filmova i najtvrđe pornografije, ljudske potrebe za zlom i izopačenosti, banalnih stvari u kojima on otkriva viši smisao i traga, deo po deo sklapa suludi mozaik. Da ugleda lice Boga. Boga koji je film, porno film, ali onaj s vizijom, onaj koji se 'ne gleda kurcem'. Na kraju, potraga za Bogom odlazi dalje, ka delićima mozaika koji nisu na celuloidnim ikonama Božije crkve prve celine – porno video kluba.

'Koliko god su bili retki, ipak su ovo igrani filmovi. Glumljeno silovanje, glumljeno mučenje, glumljeno kasapljenje. Specijalni efekti.'

Dolazimo do suštine: ono pravo, ono što će sklopiti mozaik, mora da stvarno postoji, da nije odglumljeno, da nije imitacija najgorih perverzija, najodvratnijih gadosti, najstrašnijih užasa.
Ono mora da bude, da Jeste.
Junak nalazi odgovarajuće deliće, i hrabro ide dalje.
Ovde se dotičemo potisnute strane svih nas.

Druga tematska celina romana, najstrašnija i najužasnija, jer je stvarna ili bi mogla biti stvarna za nekog, odlazi dalje iz iščašene Srbije polovinom devedesetih.
U potrazi za Bogom, autor odlazi do samih granica ljudskosti, svoje i tuđe, i baca surovu, užasnu istinu čitaocima u lice: Pogledaj! Ovo si ti!

Naživo. Seciranje samog sebe naživo, čistilište pisca, obračun sa dubokom, mračnom i poznatom stranom i svoje svesti; suočenje čitaoca sa najvećim užasima ovog sveta, i još gore, užasima koji nisu izmišljeni, nego su stvarni, desili su se i dešavaju se, i to ne bilo kome, nego nekom koga možda poznajemo, nekom našem, možda. Nama?
Stvari koje se pominju su grozne, jer su se zaista desile i jer su ih jedni ljudi radili drugima. Jer će se desiti opet, i dešavaće se uvek, dok je ljudi. Nije potrebno pričati o njima; bio jednom jedan rat na prostorima jedne bivše zemlje, i ko i dalje ne zna ili ne razume, blago njemu.
Ja se sećam. Sećam se čak i jedne scene koju pisac pominje i zbog koje ima košmare. Ja ih nemam, ali ne verujem da će mi ta scena ikad izbledeti iz sećanja. Kad god je se setim, treba mi vremena da mogu da se ponovo osmehnem.
Uprkos tome, ni u jednom trenu nisam prestao sa čitanjem.
Nisam se zasitio gadosti. Išao sam dalje, u stopu pratio junaka u njegovom ludilu. Bio spreman da ga bodrim ako posustane.
Gutao sam stranice s WTF? KO ZNA STA JE OVDE BILO događaja kao mašina, bez daha, uživajući u opisima nasilja za koje je Den Simons možda čuo, očekivanju onog što tek sledi.
Uprkos tome, negde iza očiju koje gutaju užase, lebdela mi je misao o tome da autor nije valjda zaista radio to što je radio, i zaista to gledao kao što piše u knjizi, autobiografski.
I pitanje.
Da imaš priliku, da li bi ti to radio?
Da li 'navijaš' samo zato što znaš da nije stvarno?

Pisac se gadi drugih ljudi, organizama kojima je razum uzaludno podaren, bića svedenih na ispunjavanje fizioloških potreba, svedenih na potragu za telesnim zadovoljstvima.
Da li pisac radi to što radi iz viših ciljeva, ili se ipak samoobmanjuje, udovoljava svojim niskim nagonima i traži zadovoljstva za svoju praznu dušu?
Da li bi i onaj koji čita radio to isto? Da li zaista, zaista ne bi? Da li kategorički, brzo i odsečno, kaže NE! jer se boji da prizna?

U romanu se javlja motiv užasnog suočavanja sa samim sobom – gledanjem u običan odraz u ogledalu. Da li je ovaj roman komadićak ogledala kojim možemo videti kako izgleda jedan mračniji deo naše duše? Da li je suočavanje lako?
Užasna, potresna, beskrajno zanimljiva druga celina romana se završava događajem koji se ne može desiti u priznatom svetu (Pu jebem ti sreću!, prim. aut.), i tu čitalac shvata da je možda prevaren, i da možda cela dosadašnja priča nije istinita.
Šta tu toliko užasava, šta čini da se osećamo prevarenim?
To što smo se primili na specijalne efekte?
To što se svim snagama hvatamo za ideju da, bogu(?) hvala, sve one stvari nisu tačne i istovremeno žalimo jer nisu?
Pogledajte u ogledalo.

Šok zbog izdaje polako bledi. Radnja je i dalje uzbudljiva i vuče člitaoca na prstolomno listanje strana da vidi šta je bilo na kraju. Nije ni bitno, roman će se završiti kako će se završiti, i autoru i čitaocu predstoji još malo muka u čistilištu.
Smrt, kraj, onstrano i nepoznato, nešto drugo vreba u svakoj reči treće celine romana – sveta demona, sveta okultnog – i fantastičan karakter svega toga je potreban samo da bi se junak priče – autor – suočio sa samom smrću pod nestandardnim uslovima i iz mutljaga dubina duše iščeprkao, pokrenuo još nešto za šta nikad nije ni mislio da je u njemu, naterao čitaoca da još jednom razmisli o tome kako bi on postupio da je u koži glavnog junaka.

Kraj svega toga? Koliko ste stvari pisanih u prvom licu čitali da se tako završavaju? Treba li to da nam kaže još nešto? S koje strane se najbolje vidi mozaik, ili kako sagledati lik u ogledalu na pravi način?

Knjiga je, rekli su, bolesna. Jesu li samo uživali u eksplicitnoj boleštini koja curi sa svake druge strane, bez čitanja između redova? Jesam li samo ja u toj meri srodna, mračna i izopačena duša s autorovom/junakovom da sam u dahu pročitao knjigu i – verujem – u prvom prolazu pohvatao skoro sve glavno što je moj sapatnik pisac želeo da kaže, i shvatio, i složio se?
Blago meni, teško meni.
Pogledajte i vi u ogledalo. Prizor je strašan, ali i divan. Možda prihvatite istinu, možda vam posle bude lakše... kad pogledate u ogledalo. Naživo.