Lista znaci nije ni po kakvom redosledu no po gomilanju, naravno uvek moze da uleti jos neki naslov, ali to ostavljam kome se svidi ovaj fazon da razluci sam, pa da probere...
01. Paradise Lost: The Child Murders at Robin Hood Hills (1996)
Prvi na listi i ne slucajno prvi na listi, mnogi se nece sloziti ali po meni najbolji dok. ikada, ako ste gledali nase kablovske kanale mozda imate pogresnu percepciju kako izgleda pravi CRIME dokumentarac, i zato ovo valja pogledati na prvom mestu. Slucaj je svetski cuven, upravo zbog ovog genijalnog filma. Od dvojice rezisera kultnog dokumentarca Brother's Keeper (1992). Tri tinejdzera metalca optuzeni su 1993. godine da su u maniru "satanistickog rituala" pod uticajem Alistera Kroulija silovali, muchili, kastrirali i na kraju na brutalan nacin ubili tri 8-ogodisnja decaka. U filmu smo svedoci pronalazenja tela ubijenih, ispovesti roditelja ubijene dece, i roditelja tinejdzera optuzenih za ubistva,i naravno samih optuzenih. Najpotresnija su upravo svedochenja roditelja svo 6-oro dece jer su u ovom sluchaju svi do jednog zrtve. Zatim posmatramo citav tok sudjenje koje otkriva mnoge shokantne detalje i dovodi do neochekivanih obrta poput najboljeg trilera. Sve to prati muzichka podloga Metalikine o-kultne pesmom "Sanitarum" koja se savrseno uklapa u sumornu i potresnu atmosferu ove tuzne price a i omiljena je pesma jednog od optuzenih decaka.
02. The Bridge (2006)
THE najsuroviji dokumentarac, onako bash da razdrma sve emocije, da vam nije dobro al' uopshte posle gledanja, ali ne u negativnom smislu jer u isto vreme izaziva i pozitivne i negativne emocije i to kad te preplavi samo cepaju fleshevi sa svih strana. Ja sam se osec'o nekako chudno spokojno pred sam kraj filma i dugo nakon gledanja. Znachi neponovljivo iskustvo kako jedan dokumentarac moze da utiche na psihu da te dovede do nekakvog dushevnog ili vec kojeg mira i pomirenja sa tom sudbinom koja je neumitna, jer SMRT/CMPT nas sve pre ili kasnije cheka, tako da ovaj dokumentarac moze dosta da pomogne npr. ljudima koji su imali nekada u zivotu suicidalne ideje ili cak i pokushaje a npr. to ih i dalje kopka, znachi nisu raschistili sa tim, i dalje ih muchi ta misao. Cuveni Golden Bridge kod San Francuska, omiljeni most za potencijalne samoubice iz cele Kalifornije pa i shire, autor je postavio kamere i snimao godinu dana potresna desavanja na mostu, scene su jako emotivne, nekom ce mozda biti i disturbing ali sama priroda mosta i more ispod daje skroz drugaciju dimenziju tim samoubistvima. Uporedo ide i prica sa rodbinom ljudi koji su izvrsili samoubistvo skakanjem sa ovog mosta. Mnogo jako, prejako.
03. Charles Manson Superstar (1989)
Evo nechega samo za prave, iskrene "poshtovaoce i fanove", za one koji MOGU da skapiraju makar i na chasak lik i delo Charlesa Mansona - jedne od najvecih POP IKONA 20-og veka, choveka koji je izmedju ostalog bio i pesnik, filozof, muzichar, kant-autor, slikar, klovn, zabavljach, narator...ma bre umetnik raznih domena jer ovo je DIE BESTE dokumentarac na zadatu temu bez konkurencije. Ovaj film na skroz nesvakidasnji (independent) nacin prikazuje desavanja vezana za cuvena "holivudska" ubistava koja su shokirala Sjedinjene Drzave leta '69. Po prvi put Charli dobija priliku u jednom intervjuu da kaze sta god mu volja, i naravno kao i svaki dobar manipulator on tu briljira, al' zaista mora pazljivo da se gleda da bi se na pravi nacin shvatili neki delovi njegovog izlaganja. Moj favorit medj dokumentarcima ovog tipa.
04. Bus 174 (2002)
Jedini dok. na listi van engleskog govornog podrucja, ali tu su engleski pa cak i srpski titl tako da je to skroz raspusteno. Brazil je u pitanju, Rio de Janeiro i "incident" oko otmice autobusa u centru grada, gde je lik pokusao da odradi pljachku busa ali ga navatala murija pa je uzeo ceo autobus za taoce, ali naravno dokumentarac ne bi bio tolko zanimljiv da se radnja vrti samo oko otmice, autori traze pozadinu. Ko je lik koji je odradio otmicu i sta sve zapravo stoji iza toga, i kockice vrlo brzo pocinu da se sklapaju. Naime otmichar je jedan od te kako ih oni zovu u Brazilu "nevidljive dece" tj. dece koja odrastaju na ulicama Rija, al' kad kazem odrastaju znachi i bukvalno odrastaju bez oca i majke, bez igde ikog, jer tamo zivi zaista puno ljudi a socijalna situacija je nikakva. Narod zivi po tim favelama u totalnoj bedi, nasilja je i previshe, i onda ta deca koja ostanu jos ko mala bez roditelja odlaze da zive skroz sama na ulicama u centru grada jer u favelama za njih nema nade, a u centru turisti i oce da daju po koji dinar, i tamo se polako skupljaju u grupe, u neke vrste decijih bandi nekad od po njih 10-20 a negde i do 80 i spavaju na ulici ili gde se vec snadju. Inace po ovom masterpisu je prosle godine snimljen i sasvim solidan igrani film "Ultima Parada 174".
05. Divine Trash (1998)
Nek umre svako ko ne voli Johna Watersa, znaci Divajn i Waters, drim tim definitivno, i meni iskreno novi Watersovi filmovi bez upokojene legende Divajn nisu ni prineti. Film prikazuje onaj najbolji deo opusa, tj. Watersove pocetke i sve radove do kultnog Pink Flamingosa. Ono sto ovaj dok. cini vanserijskim su vaistinu prajsles never-before-seen detalji sa snimanja Flamingosa koje ce svaki pravi fan izvornog tresha pokidati. Pogledajte - ne vrdajte.
06. Waco: The Rules of Engagement (1997)
Prvi film na temu incidenta iz '93 u Wacou (Teksas), kada je drzavna agencija ATF izvrshila oruzani napad na imanje kulta "Branch Davidians" u nameri da ih razoruza pod sumnjom da spremaju apokalipticni scenario. Sledbenici kulta uzvratili su vatrom gde je poginulo dosta ljudi na obe strane. Opsada je trajala 51 dan gde je na kraju sediste kulta spaljeno do temelja i poginula je vecina clanova medju kojima i dosta dece. Sta se zapravo dogodilo, dal' je ATF reagovao regularno ili su pogazena osnovna ljudska prava tokom te brutalne akcije drzave. Mnogo surova pricha a samim tim i MUST SEE. Inace, ko voli dokumentarce sa sudjenjima a posebno sa detaljnjim iznoshenjem dokaza sa i najmanjim sitnicama koje su jako bitne u ovom sluchaju, tipa da li se na snimku infracrvene kamere iz helikoptera vidi bljesak koji je zapravo samo odsjaj od nechega ili je to bio pucanja iz vatrenog oruzja tog i tog, uglavnom jako zanimljivo i drzi paznju preko 2 sata, kao da si i bukvalno tamo u Kongresu i da prisustvujesh saslushanju i bash zato mi je ovo jedan od najboljih dokumentarac tog tipa koji sam ikad pogledao.
07. Black Tar Heroin: The Dark End of the Street (2000)
HBO dokumentarac o mladim ovisnicima o heroinu na ulicama San Franciska. Pricha prati 4-oro njih tokom 2 godine, jako tezak film a samim tim i jedan od najboljih tj. jedini koji je to prikazao bas onako kako treba, znachi bez ikakvih propratnih komentara struchnjaka, ovih, onih, nego samo ta deca jer to su i bukvalno deca i njihovo prezivljavanje. Znachi prvi put na filmu mozete da vidite kako zaista izgleda zivot mladih narkomana bez ikakvog upeglavanja. Surovo realistichno i preporuchujem ga svima ma kolko tema bila muchna i teshka. Skidanje, navlachenje, dilovanje, zatvor, skidanje, navlachenje i dalje u krug. Jako tuzna prica, ali istina mora da zaboli i treba da se chuje sto glasnije, a ne da se gura pod tepih ko sto se to kod nas radi.
08. Waco: A New Revelation (1999)
Ovo je drugi dok. na temu Waco "incidenta" u Teksasu, koji sam ja krstio i kao TRUE LIFE TEKSASHKI MASAKR jer da bi se shvatila sustina do kraja neophodno je da se pogledaju oba filma, jer radjena su iz drugacijih perspekiva ali poenta je slichna. U ovom sluchaju se radilo o jednoj vrsti pobune kada su '93 vladine snage tj. ATF (to vam je neka vrsta isturenog odeljenja FBI tj. Biroa specijalizovanog navodno samo za borbu protiv shverca i ilegalne prozivodnje alkohola, duvana, i oruzja) napale imanje hrishcanskog kulta "Loze Davidijanaca" (Branch Davidians) koji su se navodno odmetnuli i pokushali da kazu odluchno NE DRZAVI tako shto nisu hteli da predaju silno naoruzanje koje su nabavili za sve te godine postojanja a koje moze da se kupi u svakoj onoj obichnoj prodavnici da ne kazem granapu u SAD a posebno u Teksasu. Tvrdeci da je na njih pucano sa glavnog ulaza u zgradu LOZE specijalni odredi ATF-a su napali kontraverznog lidera Dejvida Koresha i njegove sledbenike svim mogucim vojnim naoruzanjem i tako posle 51 dana i pored svih najbrutalnijih metoda pritisaka i fizichkih i psihichkih na kraju su im bukvalno spalili tu montaznu zgradu napravljenu uglavnom od drveta, i to do temelja, gde je poginulo preko 70 ljudi a od toga 20-ak male dece. U opsadi su korishceni chak i tenkovi i helikopteri i svi vidovi najnovije vrste psiholoshkog rata kao da im je to bio teren povoljan da isprobaju najnovije metode ratovanja.
09. The Battle of Chernobyl (2006)
26. april 1986. tek je pocheo. Te noci 176 zaposlenih u 4. bloku su trebali da odrade rutinski test na sistemu za hladjenje na reaktoru shto je trebalo da obezbedi smanjenje utroshka energije. Tachno u 1 sat i 23 minuta posle ponoci sigurnosni sistem je iskljuchen i eksperiment je pocheo. Serija detonacija ubrzo se odigrala u samom jezgru reaktora i dok obliznji gradic Pripjit spokojno spava elektrana pochinje da podrhtava i 2000 tona pokrivacha reaktora iznenada odlazi dodjavola.Iz rupe na krovu u nebo se izdize razarajuci mlaz radiokativnog sranja svih vrsta. Preziveli radnik svedochi da je taj mlaz bio svih duginih boja, i kaze sa ochajnim osmehom na licu da je prizor bio predivan. Za jedan dan gradjani Pripjita, gradica udaljenog samo par kilometara od Chernobilja su primili 15 puta vecu dozu radioaktivnosti od one koja se smatra "podnoshljivom". Tim tempom smrtonosnu dozu bi primili za samo 4 dana, a oko same elektrane radijacija je bila toliko jaka da bi letalna dozu ushla u chovekov sistem za samo 15 minuta. Vec sutradan 27. aprila oko 53.000 ljudi je evakuisano autobusima iz Pripjita. Uglavnom svi malko stariji se secamo tog aprila i maja '86 a ovaj Discovery-ev dokumentarac objashnjava neke stvari i chinjenice o kojima ranije pojma nisamo imali.
10. Hated (1994)
Mislili ste da ste sve videli ? Teshko, jer ovo je neopisivo. A uchili su nas stariji tamo krajem 80-ih i pochetkom 90-ih dok su josh slabo pristizale informacije sa americhke andergraund scene, shto zbog nedostatka pravih kanala (net-a) shto zbog nedostatka ljudi koji bi ih donosili od preko, da je Satan Panonski bio najzeshce zajebani umetnik. Ko je ranije mislio da je PUNK muzichki pravac ili taj neki rad kada napravish fanzin, osnujesh bend, ili budes "aktivan na sceni" mora da overi ovaj dokumentarac da vidi sta znaci biti zaista TRUE TILL DEATH. G.G. Allin, njujorshka punk-rock legenda, film radjen posthumno pojashnjava njegove sulude akcije na jedan drugaciji nacin, naravno nece svima biti najjasnije sve, posebno detalji sa fekalijama, i tako neki ekstremizmi, ali VR', znaci mora se pogledati.
11. R.I.P., Rest in Pieces (1997)
Opako iskren dokumentarac o modernom Heronimusu Boshu kako su ga pojedinci krstili, apokalipticnom vizionaru, slikaru i sve(na)stranom umetniku al' na prvom mestu velikom zajebantu Joe Colemanu. Slikar portreta serijskih ubica i fanatika raznih domena, osnivach privatnog muzeja (ODDITORIMA) bizarnosti i freak show eksponata, kolekcionar serial killer arta. Covek FANATIK u pravom smislu te reci, njegov zivot, njegovi "zakrivljeni" pogledi na svet i totalno drugacije posmatranje fenomena serijskih ubica.
12. The Devil and Daniel Johnston (2005)
"Dirljivi" portret manicno-depresivnog muzicara Daniela Johnstona, njegovi psihicki usponi i padovi koji su obelezili andergraund muzichku scenu SAD-a. Boli kolko je iskrena ova prica. Neverovatan lik AL' josh neverovatnija pricha puna pozitivnih emocija ali i ekstremne patnje, tuzna i vesela u isto vreme. Najbolji su mi upravo ovakvi dokumentarci gde se pomeshaju emocije dok ga gledash da se na kraju osecash nekako "blazeno". Iz krajnosti u krajnju krajnost na samom onom kraju.
13. Sick: The Life & Death of Bob Flanagan, Supermasochist (1997)
Sam naslov kaze sta mozete sve videti u ovom izuzetnom dokumentarcu koji nam priblizava svet Boba Flanagana, coveka koji je od malena bolovao od cistichne fibroze i iako su mu lekari prognozirali smrt do 20-te godine uspeo je da pozivi josh toliko i svashta svetu oko sebe poruci svojim nesvakidasnjim performansima. I naravno ovde nema cenzure, znachi odma' na pochetku upozorenje : film sadrzi sve ono shto se nekima i nece svideti ali i to je zivot, jer zaista koliko je film mozda shto se kaze "disturbing for some viewers" tolko je i iskren, dirljiv i videcete u odnosu Boba i njegove zene da ljubav zaista ne zna za granice. Kljuchna rech : ISKRENOST po cenu bilo chega.
14. Crumb (1994)
Terry Zwigoff autor meni okultnog filma Ghost World (2001) sa Bushemijem i josh dve tada vrlo zanimljive klinke, napravio je i jedan mnogo, mnogo jak dokumentarac. Zapravo kada prichamo o Zwigoffu ja prvo pomislim na dokumentarac o Crumbu. Svako ko je chito ove stripove, tj. ono malo shto je izdato kod nas zna tacno o chemu se tu radi. Robert Crumb prvoborac andergraund stripa, nosilac San Francisko spomenice '67, kod nas najpoznatiji po stripu "Fritz The Cat", ali danas kada na NETu moze sve da se nadje koga zanima ovo taj moze da iskopa vecinu njegovih radova i da upozna i Mr. Naturala i ostalu suludu SAJKODELIK ekipu. Ovaj film je biografskog karaktera, znachi tu je i detinjstvo, tu su i intervjui sa chlanovima njegove porodice, zatim bivsim zenama, devojkama, ali ono shto je meni ovde najzanimljivije je intervju, a zapravo tako jedan skroz chudan razgovor sa njegovim starijim bratom Charlesom Crumbom koji je meni zapravo najveca faca u ovom filmu, totalno depresivan, suicidalan i talentovan mozda i vise od svestki poznatog burazera ali opaka bolest ga je sprecila da se probije.
15. Capturing the Friedmans (2003)
Josh jedan genijalan dok. jako zajeban po emocije. Naravno opet je HBO u pitanju, oni defiitivno produciraju samo najjache akcije. Naime radi se laganom raspadanju jedne kolko tolko normalne americhke porodice posle otkrica da je otac inache nagradjivani i poznati profesor informatike PEDOFIL a da mu je jedan od 3 sina navodno pomagao u tim akcijama. Inache film se vecinom sastoji od svedochenja osoba umeshanih u sluchaj i od isechaka iz "home video" fazona poshto je porodica imala obichaj da snima sve najbitnije dogadjaje u svojim zivotima tako da su snimili ceo sluchaj na svojoj kameri, sve situacije od hapshenja pa do samih presuda. I shto je najgore od svega - opet nishta nije onako kako izgleda, i opet su neki svedoci svedochili pod prisilom, pa i ovaj 18-ogodisnji sin je priznao da je kriv jer mu je ponudjena surova nagodba na sudu i tako dalje. Poenta ove price kolko sam ja skonto je upravo u samom naslovu, znaci kada na ovaj nacin strada jedan clan porodice (u ovom slucaju dva) strada i cela porodica jer zna se sta optuzbe za PEDOFILIJU nose sa sobom.
16. Paradise Lost 2: Revelations (2000)
6 godina posle ubistava, 3 godine posle prvog emitovanja "Paradise lost" dokumentarca koji je '96 digao puno prashine i uzbunio javnost chitave Amerike, i podelio je na one koji su ubedjeni da su tri tinejdzera nevina i da je pravi ubica i dalje na slobodi, i na one druge koji su apsolutno uvereni u njihovu krivicu i smatraju ih za monstrume i sataniste, autori snimaju nastavak sa najnovijim dokazima i nekom vrstom epiloga na celu ovu zaista potresnu prichu. "Kolovodja" je i dalje na Death Row-u gde cheka na izvrshenje smrtne kazne injekcijom a druga dva momka su na dozivotnim robijama bez prava na pomilovanje. I dalje u pozadini ide Metallica sa melodijama "Sanitarium", "Unforgiven" i "Nothing else matters" na koje chovek ne moze a da se ne najezi chak i da nikad nije chuo niti jednu od ove tri o-kultne pesmice. Naravno ni ovo nije kraj, jer za kraj 2009. se sprema i treci deo, gde ce nadam da ce biti razresena konacno ova ujdurma, a u pripremi je i igrani film za 2010.
17. Albert Fish: In Sin He Found Salvation (2007)
Po mom neskromnom misljenju najbolji i najozbiljniji dok. na temu jednog serijskog ubice, u ovom slucaju Alberta Fisha. Ovakvo neshto necete naci ni na Discovery-u, ni na Explorer-u, niti na National Geographic. Ovaj slabashni chichica sa pocetka veka je pored serijskog ubice bio i kanibal, i pedofil, i nekrofil, i ekstremni sado-mazohista ali vise o tome u dokumentarcu, znachi necete verovati sta je covek radio prvenstveno deci pa onda i sebi. Ultimativno zlo - ultimativni dokumentarac. Gore od ovoga zaista nema. Mladi chikashki reditelj John Borowsky je ovim filmom digo CRIME fazon u dokumentarcima na jedan skroz visi nivo, i zadao domaci svima.
18. The King of Kong - A Fistful of Quarters (2007)
Idemo na veselije teme. Skroz zabavan dokumentarac o dva fanatika koji se bore za titulu svetskog shampiona u kultnoj video igri DONKEY KONG. Ovaj prvi je postavio rekord josh davne 1982. kada je bio klinac i od tad ga niko ziv nije prestigo. Iako obichan radnik u supermarketu danas on uziva veliku slavu u tim old skul igrachkim krugovima gde su samo DIE-HARD fanatici koji cene samo stare igre tipa pac-man, tetris itd. Ali avaj, pojavio se novi baja na sceni koji je instalirao video koznolu u svojoj garazi i vredno trenira godinama, zapostavljajuci chak i zenu i decu samo da bi se domog'o titule i slave koja uz nju ide. Najbolja scena je kad on snima svoj pokushaj obaranja rekorda video kamerom i ne znam na kom je nivou, ono, burad samo lete, haos na ekranu, ne znam kako ostaje ziv, a klinac mu se dere sa sprata : "tata, obrishi mi dupe", a ovaj vidno popizdeo veli : "NE, samo sad NE, obrishi sam, vec si veliki - mozesh ti to i sam !". :)
19. The Trials of Darryl Hunt (2006)
U avgustu 1984. brutalno je silovana i ubijena bela novinarka lokalnog lista u jednom gradicu u North Carolini. Po telefonskoj dojavi svedoka koji se lazno predstavio, pocinilac je bio crnac, i skroz suludim sticajem okolnosti, policija pod pritiskom medija hapsi mladog crnca Darryla Hunta i tada krece jedno od najbizarnijih sudjenja koje se pretvara u mucni proces koji je trajao cak 2 decenije. Policija u totalnom nedostatku dokaza podmece lazne svedoke, a posto je North Carolina na americkom jugu tu se ukljucuje i rasizam, tako da Darryl biva osudjen na dozivotnu robiju za nesto sto je u startu bilo jasno da nije ucinio. Posle par godina bas zbog takvog jalovog sudjenja vrhovni sud ponistava presudu i sudjenje se ponavlja, ali zatucana porota, sastavljena iskljuchivo od belaca, i pored izostanka bilo kakvih konkretnih dokaza, a pod uticajem tuzioca koji ih hvata iskljuchivo na emocije, izjashnjava se da je Darryl kriv i ponovo ga osudjuju na dozivotnu.
20. Jonestown: The Life and Death of Peoples Temple (2006)
Poslednji pa samim tim i najozbiljniji dokumentarac o "masakru" u Jonestownu u Gvajani '78 kada je stradalo preko 900 mushkaraca, zena i dece pod komandom velechasnog Jim Jonesa. Shokantna svedochenja prezivelih chlanova "Hrama Naroda" o ranim radovima Jonesa pa sve do preseljenja crkve u Gvajanu i konachnog kraja, i naravno ono shto je najzanimljivije ovde mozete naci do sad nikad prezentovani jezivi audio i video materijal sniman poslednjih nekoliko sati uochi masakra. Nisam bre uopshte imao pojma da postoje svi ovi snimci jer sam gledao vec neke dokumentarce na ovu temu i chitao knjigu tako da sam osto regularno zatechen. Obavezna lektira za ljubitelje apokaliptichnih scenarija.
21. The Video Diary of Ricardo Lopez (2000)
E ovo je ono sto ja zovem nicim izazvan genijalan dokumentarac, jer ovo je naime HOME VIDEO, znaci nije cak ni dokumentarac u klasicnom smislu jer nema nikakvih propratnih komentara, moralisanja nit' proseravanja, samo odlicno isecen video od 18 sati nemontiranog materijala da bi se prikazale samo najbitnije stvari. Znaci 21-ogodishnji Rikardo Lopez je kupio sebi video kameru za rodjendan i snima svoje pripreme za atentat na Bjork od januara '96 pa sve do septembra kada je izvrsio samoubistvo. E sad, zasto bi neko gledo neciji Home Video od chitavih 104 minuta sa samo jednim likom koji prica o svojim tripovima u cumezu svog malog doma ? Zato bre sto je ovo mnogo jako, zato sto je Rikardo BRUTALNO ISKREN u svemu pa cak i u svojoj ociglednoj bolesti, i ono sto je najzanimljivije je da on sve to jako dobro rezonuje, vrlo dobro shvata da je njegov pokusaj da posalje paket "bombu" svojoj miljenici Bjork, iz razloga koje vam necu navesti, skroz naivan i neozbiljan, ali on je sebi zacrtao cilj i od njega ne odustaje. Bolno iskrena prica, u nekim segmentima i jako dirljiva. Sto kazu ameri VERY MOVING.
22. The Pervert's Guide to Cinema (2006)
Dokumentarna studija o nasem poimanju stvarnosti, zensko-mushkim odnosima, seksualnosti, i psihologiji uopshte, isprichana kroz bitnije scene iz najvecih klasika filmske umetnosti poput Psiha, Ptica, Matriksa, Solarisa, Vertiga, Eyes Wide Shut, Aliena, zatim skoro svih filmova Dejvida Lincha, shto je posebno zanimljivo jer je on zajedno sa Hichkokom jedan od najvecih majstor za te odnose stvarnosti i fantazije u filmu. Npr. po prvi put sam ovde shvatio neke stvari vezane za jedan od meni drazih filmova "The Lost Highway" koji je posebno detaljno obradjen. Kroz celu prichu nas vodi svetski poznati filozof i psiho-analitichar, inace Slovenac Slavoj Zizek, koji do detalja objashnjava svaku scenu i analizira je sa psiholoshkog stanovishta. Uglavnom odlichan dokumentarac za sve nas koji volimo sve ove filmove a posebno Dejvida Lincha, da saznamo i neshto vishe o njihovim dubljim i skrivenim znachenjima.
23. The God Who Wasn't There (2005)
Meni najbolji dokumentarac o hrishcanstvu do sada a gledo sam ih brdo, neki su bili chisto istorijski, neki propagandni, a neki malo dublji ko npr. ovaj, i preporuchujem ga svima. Dal' je Isus uopshte postojao, dal' zaista postoje nauchni dokazi kako crkva tvrdi ili je sve bazirano iskljuchivo na veri ? Dokumentarac definitivno OPASNIH NAMERA koji se hriscanskim vernicima verovatno nece svideti jer su prikazane neke chinjenice koji ne idu bas u prilog Hriscanstvu ali posto kod vecine hriscana zdrav razum i logika ne igraju glavnu ulogu vec samo slepa vera ja mislim da mogu da pogledaju cak i ovakav film skroz opusteno.
24. Dark Days (2000)
Beskucnici Nju Jorka okupirali su tunel kod jedne od stanica metroa, i sagradili sebi ko neke kucice koje najvise lice na ovaj nas domaci "karton city" fazon, samo shto je ovo u podzemlju. Autor boravi sa njima u tom mraku duze vreme i tu mozemo da vidimo kako oni zive, neko bi reko da prezivljavaju ali nije bas tako, svakakih zivotnih prica tu ima, i veselih i tuznih, i ovakvih, i onakvih...ali vlasti grada im prete rusenjem i iseljavanjem. Zvuci poznato - zar ne ?
25. Encounters at the End of the World (2007)
Najnoviji genijalan dokumentarac u nizu Wernera Herzoga, kultnog rezisera inace poznatijeg i kao autora odlicnog Mein liebster Feind - Klaus Kinski (1999) a i okultnog, dirljivog a ujedno i jako potresnog Grizzly Man (2005). Ali kada pricamo o ovom filmu samo cu pomenuti prelepe pejzaze, znaci bez puno price samo PURE CLEAN priroda. Mnogo prirode. Uostalom sam naslov moze da vam da neku ideju koja je tematika filma i da je Herzog naravno opet pokido. Nabavite i uzivajte, zaista vredno paznje, moz' se gleda iznova i iznova.
26. Man on Wire (2008)
Uzo Oskara za najbolji dokumentarni film za 2008. Prica pocinje tamo negde '73, chovek se ispentro sa svojim jaranima na vrh sada pokojnog Svetskog trgovinskog centra (WTC) postavio kabl i prosheto lagano sa onom motkom kezual skroz, e sad naravno ne bi to bilo tolko zanimljivo da tu vec postoji taj kabl (koja suluda pomisao) i sva oprema nego da vidite vi kako su oni to pazljivo mesecima pripremali, jer treba se popeti sa svom tom opremom do poslednjeg sprata a da te ne izvali straza pa onda postaviti tu zicu, taj kabl izmedju dve zdgradurine, al nije ni to, taj kabl ne moz tek tako da stoji jer vrda gore-dole pa se mora jos trista stvari tu odraditi da to legne, a sve pod okriljem noci. Sto bi rekli nasi ljudi u Chikagu "deep illegal". I naravno postoje arhivski snimci svih tih priprema pa i dela akcije, a ima vrlo malo rekonstrukcije, taman da se pokriju te male rupe sto nisu mogli da snime iz objektivnih razloga, znachi pravi onaj dokumentarac. Ono shto je mene odusevilo je da je ovo jedan od retkih ozbiljnih dokumentarnih filmova koje sam gledo u poslednje vreme a da budi samo i iskljucivo pozitivne emocije, znachi nema ni trunchice negativnih.
27. Murder on a Sunday Morning (2001)
Jos jedan vrhunski CRIME dokumentarac, ovaj put iz francuske produkcije. Mesto desavanja Jacksonville, Florida, maj 2000-te. Bela zena je upucana u glavu iz neposredne blizine u pokusaju razbojnistva na ocigled svog muza. Posle nekih 2 sata nedaleko odatle uhapsen je 15-ogodishnji crnac Brenton Butler, muz ga prepoznaje kao pocinioca, i klinac priznaje zlochin u policiji. Mediji i javnost su ubedjeni da je slucaj resen, jedini koji veruju da Brenton nije kriv su njegova keva i branilac. Pocinje sudjenje, neposrednih dokaza nema, klinac izjavljuje da nije kriv i da su ga tukli u stanici da bi iznudili priznanje. Pocinje drama sa neverovatnim obrtima.
28. Tarnation (2003)
Apsolutno jebeno remek delo. Psihodelicni autoportret chijoj atmosferi izmedju ostalog najvise doprinosi akusticharska muzika koja prati chitav film a koja je zaista genijalna tako da sam odma' morao da pronadjem redom sve pesmice iz filma. Prepuno emocija, samo sam se jezio dok sam gledao. Znaci odlichna akusticharska muzika, isechci iz underground filmova kao podloga za surovo-tuznu autobiografsku pricha o odrastanju uz mentalno obolelu majku, i uz babu i dedu koji su zaista ludi, reklo bi se chak i natural born, al' sto je najbitnije sve je pre-pre-brutalno iskreno, al opet nikako pateticno sto i jeste sama bit genijalnosti ovog filma.
29. Grizzly Man (2005)
HERZOG OBJASNIO, mislim da smo svi gledali ovaj film, tako da nema potrebe da sad bacam neke preterane prijave, znamo tacno kakve sulude emocije cepaju kroz ovaj neprevazidjeni film na temu prirode, divljine i coveka u njoj, i ko ovo jos nije gledo taj nije normalan jer je pustano cak i kod nas na kablovima i to vise puta.
30. Touching the Void (2003)
Dva drugara, Engleza, reshili da se ispentraju na neki nikad osvojen vrh u Peruu, znachi to je josh jedan razlog zashto treba pogledati film jer nije klasicna pricha sa Himalaja nego se radi o Andima koji su josh slabo eksploatisani u ovakvim dokumentarcima. Naravno ja takve pohode obichno nazivam "kako na shto suroviji nachin sjebati sebe bez preke potrebe pod izgovorom avanturizma" ali ovde ima jedna kvaka koja sve dize na vishi nivo, dakle umesto uobichajenim fazonom planinarenja ova dva drugara su se odluchila da odrade to old fashioned way (ko nekad), znachi bez onih kampova 1, 2, 3 gde bi mogli da se odmaraju usput ili u slucaju nesrece da mogu da se vrate i da nadju neku pomoc, da se ugreju. Znachi u ranac sve shto moz' da stane i to je to, nema nazad. Pukovnik il' pokojnik ! E, a njima se desilo par tako tih "omanjih pehova" gde na kraju ovaj jedan lik pri povratku sa vrha pada niz neku liticu freefall stilom 50 metara, zatim da bi se josh vishe sjebo upada u neku pukotinu u ledu duboku ko zna kolko metara, znachi jebeni bezdan, usput lomi nogu i to najstrashnije, a njegov drugar misleci da je ovaj 101% mrtav jer niko ne moz prezivi pad sa te visine, napushta ga da bi nekako pokushao barem sebe da spase...i tad pochinje najzajebanija pricha ikada isprichana o prezivljavanju i na shta je sve chovek spreman kada se nadje u vukojebini nad LEDENIM vukojebinama i to na visini od ko zna kolko hiljada metara a opet u rupchagi skroz sam u sred noci bez vode, hrane, bilo chega.
P.S. Sve ove dokumentarce mozete nabaviti na ABRAXAS 365 DOKUMENTARCI blogu.
петак, 17. април 2009.
четвртак, 16. април 2009.
POSETITELJ MUZEJA (Posetitel muzeya, 1989)
*****
5-
pošto su tek nedavno postali dostupni eng. titlovi za ovaj zadugo-samo-na-ruskom-dostupan divx, iskoristih priliku da repriziram POSETITELJA MUZEJA, film koji mi se sredinom 1990-ih urezao u sećanje (prikazan na RTS-u) kao jedan od najlepših, najsnažnijih i najkošmarnijih filmova koje sam ikada video. to je, istovremeno, bila prilika da posle 10ak godina proverim svoj superlativni sud od tada, i vidim da li to zaista i dalje spada u 10ak za mene najboljih filmova izvan horor žanra koje sam ikada video.
ukratko: spada.
sa svim svojim nedostacima, POSETITELJ MUZEJA ima tako moćne kvalitete da ono o čemu ću malo kasnije reći koju, bar za moj groš, ne uspeva da poljulja njegove monumentalne uspehe.
ovo je, verovatno, najcrnji film za koji znam. crnji od, recimo, EVEN DWARFS STARTED SMALL koji bi po tome bio prvi do njega.
POSETITELJ MUZEJA je film o palom čoveku koji se beznadno batrga po paklu na zemlji koji je samom sebi stvorio i udaljio se od boga koji ga je, kako izgleda, sasvim napustio, sa vrlo mutnom i krhkom mogućnošću da će mu, možda, dati još jednu priliku, ali ne zna se ni kada ni kako.
za razliku od filma PISMA MRTVOG ČOVEKA, takođe by Konstantin Lopushansky (blizak saradnik Tarkovskog), u kome je pakao na zemlji bio pretežno ljudska tvorevina (nuklearni rat), sa vrlo neodređenih i nedorađenim metafizičkim i religioznim momentima (ostavljenim uglavnom u nagoveštaju), u MUZEJU se evidentni - mnogo detaljnije i pompeznije oslikani - PAKAO direktno prikazuje ne kao simptom čovekove loše ekološke svesti ili istorijske nezrelosti i pogrešnih odluka u određenim trenucima, već explicitno kao simptom njegove udaljenosti od boga i svega duhovnog, dakle kao plod njegove suštinske degenerisanosti.
kad sam kod toga, paralela sa hercogovim PATULJCIMA nije bila nimalo slučajna: oba filma koriste u svom kastu veliki broj 'degena' – kod hercoga su to zaista pravi patuljci, tj ljudi rođeni deformisani i nepotpuno razvijeni, a kod lopušanskog se javljaju 'mutanti' koje igraju vrlo očigledno pravi degeni i poremećeni, ili bar 'usporeni' ljudi.
u oba slučaja, čovek ostavljen samom sebi vrlo brzo tone u anarhiju, haos i gradi sebi pakao na zemlji. površno gledano, neko bi mogao kazati da je hercogov film crnji, jer njegove kreature uglavnom više i nemaju svest o bogu, ne prizivaju ga, ne mole mu se (niti Njemu, niti Njegovim konkurentima), osim jedne pregenijalne scene u kojoj patuljak usred spaljene kamene pustinje ispruženu granu sasušenog drveta vidi kao božju pesnicu uperenu ka sebi, i kojoj odvraća sopstvenom.
za razliku od njih, dakle, u MUZEJU imamo veoma rasprostranjenu sub-religiju među degenima (neko bi reko: how fitting!), a glavni junak je, kako se ispostavlja, nekakav half-assed iskupitelj. naravno, crna je to religija kojoj jedna jedina molitva glasi IZBAVI NAS ODAVDE, ali ipak, kao i svaka vera, ona sa sobom nosi zajedništvo (tj. krdo) koje olakšava svaku individualnu patnju i raspršuje je po masi; takođe, tu je vrlo opipljiva vera u iskupitelja i u povratak u okrilje nebeskog Oca; najzad, kulminacija filma sastoji se od (pre)dugačke samogazeće molitve za oprost svih grehova.
međutim, za moj groš, mislim da je crnji i beznadežniji onaj film koji –kao POSETITELJ- kazuje da boga (možda) ima, ali da je sasvim (?) napustio svoja stvorenja i pustio ih da gmižu po đubretu koje su sama stvorila, jer preovlađujuća emocija ovog filma je – NAPUŠTENOST; a biti napušten od boga veći je pakao nego li što je to, kao kod hercoga, pakao BEZ BOGA, bez potrebe za bogom, (nemački, ničeovski) pakao individualnosti koja je možda donekle izgubljena, ali je odnekle i slobodna da radi šta god poželi, i mada se ta sloboda uglavnom traći na uništavanje i deprimirajuću degradaciju, ipak SLOBODA koja je time implicirana sa sobom nosi i veliku dozu uzbuđenja i radosti i živahnosti koje nema kod ovih čemernih napuštenih (ruskih) siročića koji i dalje nariču za svojim indiferentnim Ocem, nesposobni da egzistiraju bez Njega.
uostalom, MUZEJ se okončava krajnje pesmistički, bez ikakve naznake vezano za 2 glavna pitanja: niti je definitivno jasno da li je, i kakav je, iskupitelj naš glavni junak (pa time ni da li će i kako da iskupi ovo degenerisano čovečanstvo), niti je Otac sa neba dao ma i najmanji, najmističniji, najneodređeniji znak da ga je uopšte briga, da je bar svojim nebeskim ušesima primetio da njegova deca plaču, usrana u svom đubretu, makar kroz jednu simboličnu dugu preko neba ako nikako drugačije.
ne, ništa slično. posle mnogo lutanja pustarama, kroz razbesnele talase, ljuljan u zarđaloj i pustoj, praznoj nojevoj barci, dok munje trešte sa sivih nebesa, naš 'izbavitelj' ostaje da luta po đubrištu koje se prostire od horizonta do horizonta, a umesto golubova sa maslinovim grančicama, nad njim lete samo crna jata razgraktalih gavranova naspram apokaliptički crvenog zalaska sunca.
po pitanju slikanja PAKLA, ovaj film nema premca u filmskoj umetnosti: NIKO mi ne pada na um a da je makar prišao košmarnoj ubedljivosti svog užasa pakla ne samo kao lokacije i ambijenta koji treba ovako ili onako ukrasiti (najčešće banalno-predvidivim golim telima mučenika) nego, naročito, pakla kao stanja svesti i duha.
u ikonografskom smislu, lopušanski maximalno koristi lokacije kakve valjda jedino u rusiji i mogu da postoje u ovolikoj pompeznosti – nepojmljivo ogromna skladišta odbačenog metala, gomiletine gusenica (sa tenkova ili buldožera) koje sežu do neba, ogromne zapuštene fabrike, deponije đubreta koje gutaju ceo svet… u psihološkom smislu, on jednako vešto prikazuje svoje junake i njihovu izgubljenost, bespomoćnost, jadnost, čemer, lutanje, promašenost, a sve to slika kroz crvene filtere čime me definitivno kupuje (šta ću kad sam sucker za crveno-crne kombinacije, a ovde je skoro čitav film, do pred kraj, u tim tonalitetima)!
film, zaista, pred kraj gubi meru i pada u onaj neodoljivi, tipično ruski dert, sa nekontrolisanim urlanjem, kukanjem, plakanjem i molitvama, sve u jednom – to polupijano dranje na boga i za bogom, tako neprikladno smernim protestantima i urednim katolicima, ovde je razulareno u svem svom pravoslavnom ekscesu i extremizmu (videti moju kritiku ruskog filma ČETIRI za sličnu situaciju).
pored toga, POSETITELJU MUZEJA bi se moglo zameriti i pomalo kukavičko izvlačenje pred kraj, kada izbegava da do krajnjih konsekvenci odvede svoju priču i dâ joj ikakvu zaokruženost, umesto toga ostavljajući nedorečenim i pitanje MUZEJA iz naslova (koji, naravno, uopšte ne vidimo), i proročanstava iz biblije, i uloge gl. junaka u svemu tome, a vala i njegove destinacije na kraju.
no, kao i kod svih velikih putovanja, put je vredniji od destinacije (videti pod: APOCALYPSE NOW – mada je tu završetak ipak više zadovoljavajuć no ovde), a razglednice iz pakla po kome gl. junak putuje tokom više od dva sata predstavljaju neke od najfascinantnijih slika ikada pohranjenih na film- mračnih, užasnih, deprimirajućih, ali u svojoj extremnosti povremeno i čudno uzbudljivih, naročito kad krene da baza po zapenušanim okeanskim talasima pod ludačkim olujama ili da se tetura pod vetrovima i prašinom usred gigantskih napuštenih prastarih gradova…
izlišno je napominjati da POSETITELJ MUZEJA traži mnogo strpljenja i jak stomak za dvočasovnu orgiju nihilizma i (jalove?) vere usred najcrnjeg očaja, ali – ko voli, nek izvoli. uostalom, slike govore više od svih mojih reči. šta god mislili o idejnoj komponenti, snaga njegovih slika je nesporna.
NAJBOLJI FILMOVI VAN HOROR ŽANRA
THE BEST NON-HORROR
by Ghoul
ovo ne treba shvatati PREVIŠE ozbiljno, sigurno sam neke drage stvari ispustio, preskočio, zaboravio da stavim – ovo je samo vrlo okvirna lista za moju zabavu i neku rudimentarnu informaciju posjetiteljstva ovoga bloga o tome šta mi najviše prija a da horror nije.
redosled je, otprilike, po tome koliko volim/cenim dati film, bar u početku, ali već od desetog-petanestog mesta na listi ne treba se više toliko ni obazirati na redosled.
evo, to je to:
DEAD RINGERS
A CLOCKWORK ORANGE
2001 A SPACE ODYSSEY
APOCALYPSE NOW (REDUX)
THE ELEPHANT MAN
THE WILD BUNCH
BLADE RUNNER
STALKER
POSETITELJ MUZEJA
THE GOOD THE BAD AND THE UGLY
SUNSET BOULEVARD
C EST ARRIVE PRES DE CHEZ VOUS (MAN BITES DOG)
BLUE VELVET
EVEN DWARFS STARTED SMALL
AGUIRRE: THE WRATH OF GOD
NAKED LUNCH
STAND BY ME
ALIENS
STRAW DOGS
ROBOCOP
SORCERER
CRASH
DR STRANGELOVE
OLDBOY
SAMURAI REBELLION
YOJIMBO
THE FRENCH CONNECTION
AVALON
IRREVERSIBLE
METROPOLIS
FAUST
CHILDREN OF MEN
SYMPATHY FOR MR VENGEANCE
STARSHIP TROOPERS
THRONE OF BLOOD
SEVEN
THE COOK, THE THIEF, HIS WIFE AND HER LOVER
ICHI THE KILLER
THE TERMINATOR
THE ENIGMA OF KASPAR HAUSER
THE LIFE OF BRIAN
MARATONCI TRČE POČASNI KRUG
THE DEVILS
EKKO
Ekko (2007) Anders Morgenthaler 3.5/5
Da su Morgenthalerovi filmovi skriveno blago oko kojeg se treba pomučiti poznata je činjenica. Teško se pronalaze na tržištu dostupnih piratskih kopija i nedovoljno su transparentni. Ekko je bio dostupan, jedva, ali prevoda nigde.
Ono što na prvi mah upada i vidokrug izgladnelih filmofila je respkeltabilan glumački lajnap. I svaki pojedinac je ovde maximalno izgarao u okviru scenarija. Posebno se to odnosi na moćnog Kima Bodniju, čije oslikavanje kompusivnog i indiscipliniranog policajca rastrojene psihe je brutalno verno i iskreno.
Sam film je vizuelno magičan uz harmonično konsekventan soundtrack i prelepe lendskejpove i zelenila unutrašnjosti Danske. Morgenthaler se donekle koristi tradicionalnom skandinavskom dogmatskom dramatizacijom i u značajnoj meri odstupa od brutalnog verizma svog animiranog prethodnika Princess. Samo na momente, u jednoj jedinoj sceni podseća nas autor na njegov krajnje slobodan pristup tumačenju svesti dečije psihe i njihovih međusobnih odnosa. To je previše malo za ukus onih koji su voleli melodramatičnog Princeze. Ekko nadoknađuje nedostatke zlokobnom atmosferom na početku, čija gradicija i klimaks su predvidivo uobličeni i isporučeni.
Ipak, Morgenthaler nam na kraju ostavlja da sami tumačimo sudbine junaka; ne nameće direktnu moralnu poruku, a između redova ostavlja dovoljno praznina koje svaki posmatrač nezavisno i subjektivno može transkriptovati.
Ono što na prvi mah upada i vidokrug izgladnelih filmofila je respkeltabilan glumački lajnap. I svaki pojedinac je ovde maximalno izgarao u okviru scenarija. Posebno se to odnosi na moćnog Kima Bodniju, čije oslikavanje kompusivnog i indiscipliniranog policajca rastrojene psihe je brutalno verno i iskreno.
Sam film je vizuelno magičan uz harmonično konsekventan soundtrack i prelepe lendskejpove i zelenila unutrašnjosti Danske. Morgenthaler se donekle koristi tradicionalnom skandinavskom dogmatskom dramatizacijom i u značajnoj meri odstupa od brutalnog verizma svog animiranog prethodnika Princess. Samo na momente, u jednoj jedinoj sceni podseća nas autor na njegov krajnje slobodan pristup tumačenju svesti dečije psihe i njihovih međusobnih odnosa. To je previše malo za ukus onih koji su voleli melodramatičnog Princeze. Ekko nadoknađuje nedostatke zlokobnom atmosferom na početku, čija gradicija i klimaks su predvidivo uobličeni i isporučeni.
Ipak, Morgenthaler nam na kraju ostavlja da sami tumačimo sudbine junaka; ne nameće direktnu moralnu poruku, a između redova ostavlja dovoljno praznina koje svaki posmatrač nezavisno i subjektivno može transkriptovati.
OPSJEDNUTOST - Aleksandar Bečanović
"Opsjednutost je zbirka sastavljena od sedam horor-priča i jedne u žanru katastrofe. Uklete kuće, opsednute bledopute gospođe, vukodlaci, demoni, zombiji, stravične sile iz tamnog mora, guste magle i grobljanskog mraka, i napose vampiri, nakon dva stoleća vrludanja od viktorijanskih putopisa i gotičkih romana pa sve do Hollywooda, u pričama Aleksandra Bečanovića vraćaju se svom iskonskom zavičaju: Balkanu. Za većinu sveta to su još uvijek oni mistični i opasni krajevi između Jadranskog i Crnog mora, no jezovite kreature u ovom dijelu sveta također prolaze tranziciju. Danas su to vampirice lezbijke koje love u jeku turističke sezone, serijski ubica koji hirurškim intervencijama svoje žrtve preoblikuje u skulpture, horda zombija koja u maniru događanja naroda s groblja kreće u masovni pohod na metropolu, pa i vukodlaci koji, nakon što su uspešno odbranili netaknute vrletne divljine od Nemaca i partizana, novu napast prepoznaju u ekološki osveštenim turistima..."
Tako ovu knjigu opisuje natpis na njenoj poleđini. Ali, ne treba verovati baš svemu što korice knjiga najavljuju.
Recimo, aluzije na 'tranziciju', 'događanje naroda' i ' ekološki osveštene turiste' manje opisuju ovu konkretnu knjigu, a više za ove krajeve uobičajenu zbunjenost recenzenata i kritičara kada se nađu pred žanrovskim pismom – ili, u ovom slučaju preciznije rečeno, štivom koje se poigrava žanrom. Budući da su im žanrovski uzusi najčešće strani, a naročito kada se radi o gotiku tj. hororu, pisci takvih napisa po pravilu posežu za dnevnopolitičkim namigivanjima pokušavajući –svesno ili nesvesno- da 'opravdaju' postojanje horora nekakvim, često usiljenim, paralelama sa svakidašnjim 'hororima' s kojima se običan čovek susreće. Ova prinudna 'aktuelizacija' zapravo govori o suštinskom nerazumevanju horora, i elementarnoj nelagodnosti pred koju taj žanr stavlja one koji mu nisu skloni, koji ga ne poznaju, ili ga slabo poznaju.
Zato smesta naglašavam: vrlo malo, gotovo nimalo 'savremenog' i 'aktuelnog' (u smislu koji se ovde aludira) ima u zbirci priča pod naslovom OPSJEDNUTOST. I sjajno je što je tako. Za razliku od recenzenta knjige, Davora Šišovića, autor Aleksandar Bečanović sjajno poznaje horor žanr, i stoga ne oseća potrebu za bilo kakvim 'namigivanjima' nekakvom prosečnom čitaocu koji u prozi očekuje jedva zamaskiranu parafrazu napisa iz dnevnih novina. Priče iz ove zbirke su osvežavajuće nemoderne, a istovremeno, delom baš zbog toga, vrlo moderne. Ovo nije kontradikcija: objasniću.
Nemoderne su ne samo zato što se uopšte ne bave 'tranzicijskom' Crnom Gorom, već zato što su njihovi uzori mahom vrlo stari, i sežu do gotika XIX veka; odnosno, u slučajevima filmskim omaža i parafraza, bave se naslovima koji nisu nimalo 'in' u opštepopularnom smislu. Koreni književnih motiva prisutnih u ovoj zbirci sežu do E. A. Poa ("Pred dvanaesti čas") i Šeridena LeFanua ("Crno more", pa indirektno i "Delphine"), a od filmskih uzora tu je pre svega dominantan kultni, ali nedovoljno slavni film Harija Kumela, DAUGHTERS OF DARKNESS. Bečanovićeva fascinacija lezbijskim vampiricama prožima dve najbolje priče u ovoj zbirci: "Crno more" - izvanredno atmosferična, staromodna u najboljem smislu reči, kao da čitate neki zaboravljeni biser ghost story-ja iz XIX veka, i "Delphine", svojevrsni omaž pomenutom Kumelovom filmu i njegovoj divi, Delphine Seyrig u ulozi femme fatale vampirice.
Ono što ove priče, pak, čini modernim jeste pristup. Bečanović nije neko ko živi u prošlosti, niti pisac koji se trudi da oponaša XIX-vekovne majstore jezovite proze. On na postmoderni način pristupa motivima, situacijama, imenima, citatima i aluzijama, i iz njih gradi jedan osobeni, naglašeno intelektualan i auto-referentan sistem. Njegove priče, stoga, manje su priče u klasičnom smislu, a više meditacije o horor pričama, prelomljene kroz samosvest i lucidnost, kroz poznavanje tradicije, njenih uticaja i njenog razvoja, što se sve uglavnom uspešno uspeva smestiti u gotiku neskloni crnogorski (često primorski) ambijent. Preterana samosvest i intelektualizacija materijala može, možda, zasmetati onima koji očekuju konvencionalno pripovedanje – ili uobičajene žanrovske efekte horor proze (jezu i stravu). Manje je ovde horora, a više meta-horora. Osim priče "Crno more", sa sjajno evociranom atmosferom sablasno pustog, zimskog, olujnog priobalja, i možda donekle gusto-atmosferične poovske priče "Pred dvanaesti čas" (koja se bavi čestim Poovim motivom bolne i umiruće drage), ostale priče se i ne trude da čitaoca zaplaše, koliko da ga nateraju da preispita ono čega se obično plaši.
Naslovna priča "Opsjednutost" govori o čudnim događajima u jednoj naizgled običnoj kući blizu Bara koji se okončaju neobjašnjenim zločinom – i meditacijom nad tom neobjašnjivošću od strane sveprisutnog, i na sebe stalno podsećajućeg, analitičnog naratora.
"Skulptura napravljena u prirodnoj velični" teško da ima zaplet vredan pomena – radi se o meditaciji, u prvom licu dakako, od strane ubice koji govori o tome šta je sve uradio i šta će još uraditi kidnapovanom čoveku od koga nemarava da, odgovarajućim instrumentima i torturom, napravi umetničko delo.
"PG-13 ili zombi u Njegoševoj ulici" je lucidan i zabavan pokušaj korišćenja zombi-vizure za opis današnje Crne Gore (dakle, jedina priča u zbirci koja se može, bar mestimično, dovesti u bližu vezu sa "današnjicom"), iako se zapravo najvećim delom bavi upravo duhovitim preispitivanjem klišea zombi filmova, sa vrhuncem u rečenici koja u sebe uspeva da –bez navodnika: ko zna, znaće- natrpa čak sedam naslova zombi horor filmova (što deluje pomalo veštački, ali artificijelnost svakako nije nešto od čega Bečanović beži: naprotiv).
Tu je, najzad, i simpatična igrarija "Povijest o SS-Unterscharfuhreru Siegfridu Eichstadtu, s poukom" koja je najbliskija idiosinkratičnim sumanuto-blesavo-zabavnim igrarijama Bečanovićevog kolege po peru i hororu, Ratka Radunovića, u kojoj naciste u CG vrletima spopadnu domaći vukodlaci, a lešine im budu smrznute sve dok ih više decenija kasnije globalno otopljavanje ne ogoli u vidu naci-zombija.
Napokon, knjigu okončava "...and I feel fine", "priča katastrofe" – žanr koji u književnosti nešto baš i nije poznat, bar ne u kratkoj formi – ali koji još jednom podseća da se pravi uzori ovih priča pre svega nalaze u filmu a ne u književnosti, uz uobičajenu dozu meditativnosti koja zamenjuje zaplitanje, profilisane likove, akciju i preokrete. "Priča" se zapravo svodi na pomalo proizvoljno ubačena naklapanja dvojice zgubidana na temu porno filmova (što je povod za neke zabavne igre rečima i inovativne naslove), a jednom kada se obznani nailazak uništiteljske komete koja će zbrisati čitavu Zemlju, ostatak se sastoji od simpatično mizantropskih opservacija o kraju ljudskog roda.
Naglašena citatnost ove proze zahteva čitaoca posebno obrazovanog (a pre svega filmski načitanog) koji bi u njoj u punoj meri uživao, iako pozivanje na opštepoznate klišee zapravo omogućava onu vrstu univerzalnosti kojoj žanrovske 'prečice' zapravo i služe, tako da je ovo, uprkos napred rečenom, zapravo vrlo komunikativna proza za svakog čitaoca otvorena duha i radoznalog intelekta.
Osnovni podaci:
Izdavač – ZORO, Zagreb (biblioteka MRAK) / PLIMA, Ulcinj, 2009.
125 strana, broširano
Pogovor: Davor Šišović (iz koga su preuzeti opisi navedeni na zadnjoj korici)
O autoru: Aleksandar Bečanović rođen je 1971. godine. Objavio je zbirke pesama: Ulisova daljina (1994.), Jeste (1996.), Ostava (1998.), Mjesta u pismu (2001.) i Preludiji i fuge (2007.), zbirku priča Očekujem što će iz svega proizaći (2005.) te knjigu filmskih kritika Žanr u savremenom filmu (2005.). Dela su mu prevedena na engleski, švedski, slovenski i italijanski. Filmski je kritičar cmogorskog dnevnog lista Vijesti. Živi u Baru.
Пријавите се на:
Постови (Atom)