GROSSMANN 2009 REPORT: PART 2

SREDA (12.08)
 

Desetak sati sna čuda čini: kada se sam od sebe probudih oko 11h činilo mi se kao da su jučerašnje putovanje, Tomaževe loše vesti, iznurena promocija i sve ostalo samo ružan san. Stigao sam taman da nešto prezalogajim iz domaćinovog frižidera kada me Marko pozva i najavi da uskoro dolaze po nas kako bismo otišli u posetu ormoškim vinskim podrumima na jednu turu degustacije. Bio sam toliko ganut što nisu zaboravili na nas da su mi suze spontano potekle na usta.

Prošle godine su nas vodili i kroz fabriku za pravljenje vina i kroz njene spooky podzemne cisterne, hodnike, podrume i ostale kripte, ali ovog puta, srećom, odosmo direktno u prijatno podrumče na konzumaciju 5 odabranih vrsta vina (različitih od prošlogodišnjih), ispresecanih komadićima kačkavalja (da 'obrišu' sa nepca trag prethodnog vina). Bili su tu Beki i Maja, Samir i Laki, engleskinja i njen mišoliki Izbavitelj, itd. U ovom trenu ni B ni D još nisu bili u Sloveniji: B je došao kasnije tog popodneva, a D tek u četvrtak.

Nakon degustacije, koja nas je poprilično zagrejala, izađosmo iz podruma i nastavismo zajebanciju i pijuckanje iz flaše koju je Marko odnegde proizveo. Mene je vino pomalo počelo da hvata, ali sam ipak osetio potrebu da nazočnima pokažem da nisam pijan, što sam učinio izvođenjem raznih akrobacija koje zahtevaju savršenu koordinaciju tela.

Ipak, među nama govoreći, prijatni utjecaj vina bio je primetan, i sa velikom radošću dočekah prevoz nazad, u privremeno stanište, na 2 sata okrepljujućeg, mada ne baš sasvim otrežnjujućeg sna.

Rovitog mozga i ne sasvim razbistrene svesti odvezoše nas na drugu degustaciju tog dana, ovog puta u Dvorac Jeruzalem – na još 5 sorti vina, koje smo, za razliku od onih jutrošnjih, imali još i da ocenjujemo u upitniku na kraju procesa. Treba li uopšte napominjati da sam i ove godine, kao i prošle, svojim prefinjenim ukusom izglasao upravo vino koje je na kraju i dobilo zvaničnu nagradu za NAJBOLJE VINO (Hudi Mortus Mačor, il tako nešto)? Naravno da treba, zato to i činim. Inače, taj dvorac (zapravo hotel) i njegova okolina su vanredno prijatan ambijent, a opijanje u njemu je bilo toliko uspešno da se sećam vrlo malo toga vezanog za to popodne, pa me ne pitajte ko je tu bio i šta sam s kim radio ili pričao.

Znam samo da su nas prilično uveseljene odvezli u Ljutomer, gde načas bacih pogled na internet (moja prva doza imejla, sagite i dr. obaveznih razonoda još od utorka ujutro!), a onda odoh u bioskop da repriziram ZONU OF THE DEAD. K'o velim, daj da vidim da se nisam možda onomad ogrešio o film, možda nije baš ubi bože – možda u Sloveniji igra neka SVETSKA, a ne SRPSKA verzija. Uostalom, bio sam dovoljno pjan da mi film, u tom stanju svesti, možda čak bude i umereno zabavan. I zaista, što jes-jes, najbolji je SPS. Odnosno, ZONA mi je na ovo gledanje delovala manje bolno, a mestimično čak na granici prijatnog, i možda bi mu ocenu od 2- trebalo zameniti klimavom dvojkom.

Šijan je bio oduševljen filmom i posle projekcije ga hvalio svima okolo: meni, Aci, Lakiju... tvrdeći da je to najbolji srpski film u poslednjih ko zna kolko godina. Naravno, kad to dolazi od čoveka koji je pretprošle godine potpisao onaj nesrećni S.O.S. onda te kvalifikacije treba uzeti sa džakom soli. S druge strane, možda treba reći da je projekciju napustio M. Mehtsun, čovek za koga su oni nesrećni VINOPIRI i sada KORPUS KRISPI zapravo dobri filmovi (!). Ipak, istine radi, moram reći da se ZONA u poređenju s tim nesnosno amaterskim i dosadnim tvorevinama čak donekle i drži kao film. Makar i slab, ali ipak film, a ne – snimljeno... nešto.

Iz bioskopa odoh pravo na gracki trg da pod vedrim nebom odgledam drugu polovinu EDEN LAKE-a, a zatim u baštu da požurim s večerom, pošto ti nesrećnici ne služe hranu posle 23 h (kakvi divljaci)! Dok sam jeo, na platnu se dešavao izbor FESTIVALA SRPSKOG FILMA FANTASTIKE.

To je počelo mnogonajavljivanim i hvaljenim filmom ZVEZDA 3, od autora Ghoul-pomazane IKONE SV. TODORA i (još uvek nepogledanog, al pitanje je dana) ČUDOVIŠTA IZ TAMIŠA. Na žalost, taj kratki filmić je razočarao. Scenario nema ni trunke duha, tj. sav duh otišao je u koncept, koji je genijalan kad ga čuješ/pročitaš prepričanog, ali kad sedneš da gledaš film – tu zapravo nema nimalo humora. Likovi i situacije su bezvezni, a gluma slaba, naročito od glavnog junaka, tako da je sve to bilo jedva nešto više od show-casea odlične scenografije i podnošljivih (za ovaj nivo produkcije) viz. efekata. I to je sve. Pokušaji humora ostavili su me ladnim.

Kad se već zabrinuh za sebe i svoj smešljivi brk, krenuše sa SV. TODOROM, koga sa zadovoljstvom ponovo odgledah, i potvrdih svoj raniji pozitivan sud. Istina, nisam najpomnije sve gledao, jer mi se tu negde pridružio Aca R. koji je praktično prespavao ceo dan i tek tada ustao na pretponoćni doručak. S njim razmenih iskustva oko smeštaja i drugih fora i fazona i odgledasmo još nekoliko kratkih srpskih filmića (ništa specijalno) pre nego što odosmo na trg da ispratimo završetak turskog TARKAN VS. VIKINGS.

Moram da priznam da ja nisam ljubitelj loših filmova, pa makar oni bili i turski. Mislim, OK, nije sasvim nezanimljivo gledati tog Turčina kako se 'bori' sa smešnim plastičnim i savršeno nepokretnim 'oktopodom' na naduvavanje, kako se uvija u njegove potpuno mrtve 'pipke', ili kako ga od njega spasava verni Džeki koji skače s litice pravo na plastiku koja mrtvo pluta u vodi. Ipak, život je previše dragocen za traćenje na takav treš, te sebi zapisah mentalnu notu da bi možda već jednom trebalo da odgledam turske persiflaže STAR WARTSA i E.T.-a, a za ove ostale među fensi ruljom popularne Turske Komandante Marke, Turske Zagore, Turske Đems Bondove, Turske Zvezdane staze, Turske Žikine Dinastije, itd. – daleko im lepa kuća.

I tako prođe taj dan dobrih vina i loših filmova, reklo bi se - things as usual at Grossmann, da zli grosmanci nisu našli za shodno da i ovog puta sabotiraju moj boravak.

Prvi put kada sam došao, 2007-me, pokušali su da me ubiju navodno slučajno oborenim platnom koje je krenulo na mene baš dok sam promovisao knjige U BRDIMA, HORORI i FAUSTOVSKI EKRAN.

Prošle godine sam se stalno osvrtao na platno iza mene dok sam pričao sa Juznom, ali nije ni Tomaž naivan: znao je da znam za jadac, i atentat mi spremio na drugom mestu – kada me je, tokom raftinga po murskoj mrtvaji, tačnije tokom vožnje na splavu, nehajni splavar umalo lišio bar jednog ako ne i više prstiju naglo podigavši ili spustivši nekakvu gvožđuriju na ivici splava na koju sam bio naslonjen.

Kao i tokom prvog pokušaja atentata, spasli su me samo moji besprekorno brzi refleksi. Kada je Tomaž shvatio da mojim refleksima ne može da doaka, lukavo se dosetio načina sređivanja u kome moja brzina i pojačana percepcija (čak i kada sam prividno pripit) ne mogu da mi budu od koristi.

Evo šta je bilo: u frižider u festivalskom pres centru su, među grdne neke kisele vode od sponzora, podmetnuli i jedan tetrapak soka od pomorandže. Posle obilate večere poželeo sam nešto hladno i kiselkasto i pomorandžasto, i taj tetrapak je delovao kao dar sa neba. Nasuo sam sebi punu čašu i potegao. Pih, baš i nije bio neki: imao je ukus kao da je razvodnjen, ne mnogo bolji od onih jeftinih sirupa koji se razblažuju vodom. Ipak, naviknut na buđavu hranu i okoliš, taj buđavi sok mi nije delovao previše sumnjivo, odnosno nije bio značajno bezukusniji od lokalne hrane. A i bio sam previše žedan.

Tek sutra uveče, kada je bilo prekasno, shvatio sam kakva je to tempirana bomba: u pokušaju da nalijem još jednu čašu, iz tetrapaka su pokuljale guste, lepljive i ljigave trake, valjda od užegle, bajate pulpe soka kome je davno istekao rok trajanja, ali je ipak podmuklo ostavljen tu u centru, jer Tomaž zna da ja pre ili kasnije moram da tu svratim po svoju dozu interneta, i da kad sam žedan, najradije pijem sok. Naravno, da je sok bio kiseo, ili gorak, ili sa ukusom buđi i tako nečega, ne bih otpio više od gutljaja. Ali ovako, ta tempirana bomba je bila taman toliko loša da je prihvatim kao normalni deo celog ovog festivala, a opet nedovoljno loša da je smesta ispljunem.

Da skratim priču – kao posledica ovog lukavog booby trapa, prvo je počela da me boli glava, a onda, tokom noći, dobih jedan od najgadnijih proliva koji su me spopali u životu! To sranje me je toliko iscrpelo da pola narednog dana nisam bio nizašta: odlazak u neku lokalnu banju sam rado propustio i ostao u krevetu pokušavajući da se okrepim čajem koji mi je domaćin skuvao (nikad ništa gorče nisam uneo u sebe!) i da povratim snagu ležanjem i opreznim kretanjem po sobama.

ČETVRTAK, 13.08.

Ne samo što je to sranje pojelo skoro ceo jedan dan u mom ionako skraćenom boravku ove godine, nego je pretilo da ugrozi i javni razgovor (srpski rečeno: Q&A) koji je te večeri trebalo da obavim sa Butgerejtom, pred publikom. Angažovao sam Tomaža da mi dostavi neki lek protiv ovog sranja, što je on u skladu sa svojim spektakularnim smislom za organizaciju i učinio – tek predveče, kada je došao po mene da me vozi na Q&A. For the record, tablete koje mi je doneo sastojale su se od 'aktivnog uglja' (?!) i izgledale su kao čađ u tabletama. Ko bi reko da gar i čađ koje ljudi obično bace kada čiste ćunke i odžake zapravo imaju i guzostežuće dejstvo?!

Enivej, stanje mi se značajno popravilo do predvečeri (možda zbog čaja, možda zbog uglja, a možda samo zato što nisam više imao šta iz sebe da izbacim, jer celog dana nisam pojeo baš ništa), pa krenusmo na taj Q&A. Usput prvo svratismo do Jeruzalema, gde su bili Butgerejt, i upravo pristigli Deodato, pa se upoznadosmo u istom cugu. Oni su, zajedno sa još nekim stranim gostima, imali novu turu degustacije vina, a ja tužna pogleda moradoh da odbijem ponude i da apstiniram od vina kako se ne bih kockao sa eventualnom reakcijom mog još rovitog stomaka na taj alkohol popijen na prazan želudac. Znači, morao sam da odbijem vino koje su oni pijuckali, i da nasuvo ćaskam sa njima, a najviše sa Deodatom.

Najnestrpljiviji sam bio da čujem šta će biti sa najavljivanim nastavkom KANIBAL HOLOKAUSTA. On reče da scenario za to postoji, da je vrlo spektakularan, ali da ima mnogo belosvetskih lokacija, što je njegovom sadašnjem producentu preskupo, i da bi ovaj najradije sve to snimio u jebenoj Otavi, što se Ruđeru nimalo ne dopada. Dok čeka da se njegov producent dozove pameti (ili da nabavi još para), mr. D. sprema čak 2 nova filma, i o njima exkluzivno saznajete na ovom blogu, jer nije obznanjeno još nigde drugde.

THE DAY AFTER HALLOWEEN je njegovom srcu baš prirastao film, inspirisan stvarnim zločinom za koji je suđenje u toku, a koji je Ruđero malo izmenio. Radi se o troje prijatelja koji se nakon lude helovinske zabave probude u kući jednog od njih, sa lešom. Neko od njih je ubica. Ko? Zašto? Kako? Šta dalje? Kaže Deodato da je to zamišljeno kao triler, dakle realistično, i žestoko. Dalje od ovoga nije mi otkrio, sem da će verovatno u kastu imati i neke glumce iz Engleske.

NATAS je njegov doprinos serijalu ITALIAN MASTERS OF HORROR, u produkciji Lamberta Bave. Za razliku od USA i španskih, ovo će biti jedna čudna kombinacija bioskopskih i TV filmova, pri čemu Deodatova i Bavina priča idu u bioskop, a preostale dve – na TV. NATAS govori o dve devojke koje ubiju nekoga, a onda se ispostavi da taj njihov zločin ima neke veze sa satanizmom...

Osim o ovome, Deodato mi je pričao i o tome kako ga je Romero praktično odjebo kad su se na nekom festivalu sreli, samo se rukovao i odmah otišao; o velikoj ljubavi koju Tarantino i O. Stoun imaju prema njemu (navodeći scenu paljenja sela iz PLATOONA kao direktnu pozajmicu iz HOLOKAUSTA), itd.

Sa Butgerejtom sam razmenio samo nekoliko rečenica, jer namerno nisam želeo da se bilo šta dogovaramo i 'pripremamo' razgovor, nego da sve ide spontano i da stvari koje me zanimaju po prvi put pitam pred publikom. Jedino smo malo popričali o njegovom najnovijem dokumentarcu koji se zove MONSTER MAKERS ili tako nekako, u kome je intervjuisao razne neke horor veličine, kao i o serijalu druženja poznatih (iz koga sam gledao epizodu sa Asjom Arđento i Džoom Kolmanom), te nešto malo o Gigeru, koga on dobro poznaje, i kaže da nije preterano zahvalan za filmovanje jer govori sporo, i nema baš najbolje sećanje vezano za svoje (i tuđe) radove, ali da je u principu srdačan i komunikativan jednom kad proceni da znaš znanje tj. da nisi neki kreten.

I tako, održah taj razgovor sa Butgerejtom, glatko i bez problema, u trajanju od nekih skoro sat i po: dakle, iscedio sam ga maximalno, ispitao uzduž i popreko, ne samo o njegovim delima, nego i malo šire o temama kojih smo se dotakli (recimo, o austrijskom filmu ANGST, za čije DVD izdanje je on snimao razgovor sa rediteljem). Ja sam vrlo zadovoljan kako je to ispalo, a bili su i svi ostali koji su prisustvovali.

Recimo, MONDO MACABRO momci kažu tim povodom:

"An international premier for this long awaited new feature from Jorg Buttgereit. Before the screening, Jorg gave a fascinating in depth interview, very well moderated by Serbian writer Dejan Ognjanovic."

(http://mondomacabrodvd.blogspot.com/2009/08/grossmann-09-film-festival.html )

Transkript će biti obznanjen verovatno kasnije iduće nedelje jer ne verujem da ću stići time da se bavim u narednim danima.

Odmah posle te spike prikazana je i međunarodna premijera njegovog najnovijeg naslova CAPTAIN BERLIN VERSUS HITLER. Kažem 'naslova', jer ne znam kako da nazovem ovo: film, zaista, nije, a opet – malo je više od pukog snimka pozorišne predstave. Naime, u pitanju je predstava čija su čak tri izvođenja usnimljena iz različitih uglova, tako da ima dovoljno point-counter-point uglova i reakcija da se to izmontira na daleko dinamičniji način nego što, npr. izgleda RADOVAN III – krupni planovi, široki planovi, zumovi, mrdanje tamo-vamo... Plus, na svu tu montažu dodati su još neki CGI efekti, natpisi (u stripovskom maniru) i drugi zahvati na slici. No, u koju god fijoku strpali ovog HITLERA, u pitanju je umereno zabavan primerak visokog kempa, sa mnogo ludih naučnika, grand-gestova, urlanja, glupiranja, preterivanja, pulpiranja. Gluma je teatralna, pa na kub, scenografija i efekti su drečavi to say the least, a zbivanja naravno (svesno) apsurdna.

Za moj groš, sve je to suviše na prvu loptu, predvidivo, bez nekih ozbiljnijih i produhovljenijih intervencija u Hitler-mitosu i Drakula-mitosu i superheroj-mitosu: i uberštrumpfirer i uber-vampir i uber-heroj su uzeti kao ready-made larger-than-life kreature koje se sudaraju na predvidive načine i sa predvidivim rezultatima, bez većih iznenađenja. Humor je uglavnom infantilan, ali nije vulgaran. Ipak ovo nije ni AUDICIJA ni ŠOVINISTIČKA FARSA – ali svakako nije ni RADOVAN III ili pak KRALJ IBI. Fino je to za pogledati, ali ne propuštate previše i ako vam ga sudba kleta ne baci u njedra.

Posle ovoga trebalo je da počne ŠOK KORRIDOR LAJV. Publika se sastojala skoro isključivo od gostiju iz Srbije, uz možda 5-6 zatečenih Grossmann-gostiju, ali su i potonji brzo nestali, prvo pred naletima kišice, a onda odvučeni na trg (pod šator) gde se pred prepunom šatrom prikazivala repriza KORPUS KRISPIJA. Dok su uspeli da Koridorce prebace (sa laptopom i ostalom tehnikom) u zaklonjen deo, ostale su još samo 3-4 najvernije osobe da isprate naglo skraćenu varijantu ŠOKA.

Ja sam u par navrata odlazio do šatora da proverim da li su tvorci VINOPIRA u međuvremenu naučili kako izgleda pravi film – ali sam zaključio da nisu. Nisam smeo da gledam mnogo, jer koga su zmije jele, taj se i guštera plaši. Kaže mi posle Arminio da je, u poređenju sa vinopirskom zmijom, krispi zaista gušter, ali meni je na osnovu viđenog to sve zaista delovalo kao more of the same crap: dugi amaterski smarački kadrovi sa mnogo dramatizovanja i trtljanja i gledanja u daljinu, previše bla bla i previše jeftine kamere za moje prefinjeno oko. No, Slovenci se ne predaju tako lako (osim kada Nemci dođu da ih 'porobe') – zapretili su da će mi poslati DVD screener, tako da mogu da film odgledam sa fast forwardom, što mi zvuči kao ne preterano bolna opcija.

Ostatak večeri kišurina je bljuvala svoju gnusnu vodurinu, a mi sedeli malo u bašti naše kafanice, a malo u pres centru koji je, srećom, radio do iza ponoći, pa tamo uz ćaskanje i zezanje i surfovanje dočekasmo svoj prevoz u 02h koji nas odveze respektivnim smeštajima. U međuvremenu se moj bioritam sredio i za večeru sam, možda pomalo rizično ali what the hell, pojeo neko italo-čudo koje nije bilo preterano ukusno, ali ionako sam ga uzeo za probu, s namerom da se ne obžderem previše. Sa Arminijem sam, potom, imao poduži razgovor o raznoraznim filmofilskim opskuritetima Srbije, Hrvatske, i ostatka sveta te o ludačkim aktovima fanatizma da se isti nabave, zabeleže, prebace iz ovog u onaj medij itsl.

GRACE (2009)

**(*)

3-

GRACE je još jedan pokušaj u večitom pod-žanru 'nešto nije u redu s mojim detetom'; istina, počinje mnogo bolje nego većina svojih novijih kolega, ali pada oko polovine, i više se značajnije ne pridiže do kraja.

na osnovu prvih pola sata mislio sam da će ovo dobaciti možda čak i do oko 4- ali to se pokazalo preoptimističnim.

smisao za gadost i gnusobu trudnoće, majčinstva i porađanja popriličan je, i natapa nekoliko sasvim finih grozo-prizora. sve je tu: krvava međunožja, bolne kontrakcije, strah od mrtvorođenja (zamalo ispunjen), lice iskrivljeno u bolu, splatter-porođaj… reditelj PAUL SOLET se prilično uspešno poigrava ne samo gimmick scenama vezanim za tabue oko trudnica, nego solidno skicira i međupolne odnose, naročito kroz lik majke glavnog junaka (ako tako mogu nazvati tatka na bebu, pošto strada relativno ubrzo), koja je she-bitch mega-proporcija. sjajna je scena u kojoj kaže svom pičkom-bičevanom mužu: 'ova soba je pravi svinjac!' humor je u tome da je taj 'svinjac' savršeno uredna i čista soba, u kojoj je jedini 'nered' kravata koju je ovaj ostavio na krevetu.

nešto kasnije, držeća baka bukvalno doji svog muža, što je sjajan, koncizan prikaz muško-ženskih odnosa (dete kao zamena za falus; falus kao zamena za dete; ženina sisa kao zamena za maminu sisu; muškarci kao stvorenja koja nikada zaista ne odrastu, i kroz ceo život ostanu zavisna od sise, itd.). sve scene sa tom babom su odlične, i gadne na vrlo inovativne načine: kreću se od prikrivene groze u neprijatnoj sceni porodične večere u kojoj njena nametljivost i želja za kontrolom nailaze na hladan zid buduće mame, pa do tabu-shocka kakav smo navikli kod miikea, ali ne i u američkom filmu – kada baba na svoje usahle dojke prikači aparat za mužu trudnica i počne da cedi mleko…

onda se desi problematični porođaj u kome naizgled mrtvorođeno žgepče naprasno prodiše (oživljeno majčinom molitvom?). tata je prethodno već bačen u kanalizaciju, metaforički govoreći: konkretno, reditelj ga (na žalost, lenjo) odbaci u nagloj sceni sudara, slično kao u A L'INTERIEUR (iako bi bilo beskrajno zanimljivije da taj lik nije tek tako bačen, već da je ostao živ, pa da pratimo i njegove reakcije na kasnija sranja oko porođaja i novorođenčeta koje bi da sisa krv). jedina razlika u odnosu na francuski horor je što novopečena mama u GRACE na svog oploditelja istog trena zaboravi i više ga niti pomene niti ispolji neku emociju glede njegovog odsustva do kraja filma.

onda film kao da bi neosetno da pređe na BABY BLOOD teritoriju, ali nema muda niti pameti da do kraja osmisli šta je tačno loše s tom bebom: da li je ona monstrum, mutant, živi mrtvac ili šta koj đavo? suzdržan u svom supernaturalizmu (ako je bebino oživljavanje i kasniji apetit uopšte to), film se zadovoljava nizom izolovanih 'gegova' vezanih za roditeljske strahove glede novorođene dece (npr. zašto se muve zunzare u tolikom broju okupljaju iznad kreveca novorođene Milice?) ali te scene postaju suviše nepovezane, repetitivne i suzdržane, tako da oko polovine film postaje čak pomalo i dosadnjikav kada pokuša da bude REPULSION sa bebetom. počinje značajno da gubi na uverljivosti u ponašanju novopečene mame, i da rastače do tada građeni realizam sa zaista preteranim horor varijantama bebećeg ojeda kože (koji izgleda kao lepra), izgriženih majčinskih vimena (preterano raskrvavljene dojke) itsl. GRACE iz nejasnih razloga zaobilazi gross-out koji se u ovom kontextu sam po sebi nudi, a to su – usrane pelene. no, ne očekujmo previše od jednog američkog filma!

motivacije likova se rastaču, rupe u zapletu se šire (šta je kog đavola bilo sa veganskom babicom? gde je i zašto je nestala tokom pola filma?), a onda sve kulminira jednim skoro INTERIEUR-ovskim naletom neželjenih gostiju koji svi zapnu da dođu u goste tokom loše odabranih 15 minuta, kada se krv samo širi po podu a sranje poprima efekat lavine… ipak, to je jedna low-profile lavinica, vrlo skromna i neklimaktična, neuporediva sa INSIDE, a završetak i pančlajn su izrazito lejm, i srozavaju film za koji se činilo da ima nešto na pameti na nivo tek solidnog gimmick-driven žanrovskog flicka koji je, barem meni, bio više inspirativan nego li u krajnjem saldu zadovoljavajući.

GRACE ima dovoljno pameti i smisla za detalje (naročito u prvoj polovini) da nam pokaže koliko je to KRVAV posao roditi i odgajati dete, ali - ultimativni trudnički horor još uvek očekujemo. BROOD i ROZMERINA BEBA ostaju na tronu, neuzdrmani.

Buttgereit and Deodato Vs Ghoul!

jorg buttgereit - cool as ice-cream!



conversation with the great ruggero deodato (text coming soon!)

GROSSMANN 2009 REPORT: PART 1

Sve je obećavalo da će ove godine na Grosmanu biti dramatično.

Prvo se do zadnjeg časa nisu znali gosti: dugo je u igri bio deda Romero, dok 10ak dana pred početak nije definitivno kazao da mu je preče baktanje oko svog novog filma nego dolazak u Sloveniju. Paralelno s njim, majao ih je i Paskal (MARTYRS) Logije, koji je takođe otkazao dolazak u zadnji čas, kao i njegove dve martirke, pa je na kraju otpao i sam film budući da niko iz njega nije mogao/hteo da dođe. Pominjala su se još neka imena, kao npr. H.R. Giger, ali na kraju ni od toga ne ispade ništa. Spade knjiga na 2 slova: B i D.

B kao Buttgereit, i D kao Deodato.

Butgerejt ih je majao već godinama, pa otkazivao u zadnji čas, ali je ove godine stisnuo zube i najzad se junački podvrgao Tomažu i ekipi. Imam utisak da se dobro zabavljao i da se nije pokajao što je došao.

Za Deodata sam energično navijao i predlagao ga organizatorima još prošle i pretprošle godine, i veoma me je uveselilo kada je potvrđeno da će ta živa legenda prošetati mrtvim ulicama Ljutomera.

Da se ne uvrede ovi ostali gosti, ali sem njih dvojice ostalo su sve sitne ribe: simpatična epizodistica iz EDEN LAKE-a, koscenarista DEAD SNOW-a, reditelj SAUNE... Ništa zbog čega bi čovek posegao za svojom kolekcijom postera i DVD-a i po'itao na potpisivanje. Tim pre što je ova engleska (bukvalno: sitna) ribica došla sa svojim baby-rodent-face dečkom, pa tako ni od te rabote ne ispade ništa.

Drame je bilo i oko vize: pošto me je Azatot dao kao totalnog idiota za birokratiju, pravila i papirologije, i ove godine sam, kao i svih prethodnih, traženo brdašce potvrda, dokaza, pečata, potpisa, uverenja i uzoraka telesnih tečnosti predao SL ambasadi u poslednji čas, a vizu dobio 2 dana pred polazak. Taman kad sam odahnuo što ove godine barem neću morati da plaćam 35E za to zadovoljstvo, pošto su nas Grosmanovci najzad pozvali KULTURNO a ne TURISTIČKI – a ono ne lezi vraže: zajebaše me dušmani da platim daleko veće osiguranje za vizu (3.400 din za 25 dana!) + 500-ak din. za u-opštini-overeno-ovlašćenje drugoj osobi da sme umesto mene da preuzme moj pasoš (!) + par iljada za 2 dolaska u Bg, prvo da predam artije, a onda i da odatle krenem u SL. This better be worth it, pomislih – a onda tik pred polazak ispade da, umesto da tamo stignemo uveče 1. dana festivala, kombi po nas dolazi tek drugog dana (utorak), što praktično znači da ove godine imam samo 4 puna, efektivna Grossmann dana! :(

Neko bi reko, ko zna zašto je to dobro?

Enivej, nisu to jedine drame koje su bile vezane za Grossmann ove godine.

Budući da je sve manji broj ljudi iz meni srodnih struka i oblasti s kojima mogu da razgovaram (ne znam zašto! možda zbog moje istinoljubivosti?), očekivala se izvesna tenzija na najmanje 2 fronta. Kao prvo, bilo je predviđeno da zombi-Milani (ZONA OF THE DEAD) budu gosti festivala, a oni su već in no ambiguous terms iskazali svoje nedopadanje prema mom nedopadanju prema njihovom "filmu". Put u kombiju s njima bio bi, možda, zabavno iskustvo. Zli Tomaž je, naravno, čak bio predvideo da ja budem 3. čovek u njihovoj trokrevetnoj sobi (ponekad pomislim da me i taj čovek iz nekog nejasnog razloga – mrzi!). Sva sreća te je u zadnji čas ispao neki pičvajs zbog koga Milani odlučiše da ne dođu na Grosman. Da li je to bilo zato što su čuli da ja idem, ili zato što je njihov idol Romero otkazao dolazak, ili zato što su najzad shvatili šta su napravili – nije mi poznato. Uglavnom, niti su došli, niti su se javili organizatoru.

Kao drugo, trebalo je da i ove godine, kao i svake, na Grosmanu budu i Žuti-Titlovci. To su OK ljudi s kojima sam mislio da nemam nikakvih zamerki, čak štaviše, sve dok slučajno ne otkrih da me više ne voli Velja (to je onaj brkati što je razbio glavu o Tomaževu prenisku terasu pre 2 godine i onda nosio štrumpfovsku kapicu). Izgleda da su ga duboko povredili moji istinoljubivi i 100% tačni opisi Toma Mesa u izveštaju od prošle godine. Da podsetim tračoljupce:

"...ali Mes ispade jedno mrtvo puvalo, gnjavator i drkadžija kakav se retko viđa. Kažu mi ljudi, a sad im skroz verujem, da je taj AGITATOR jedna vrlo slaba i površna knjiga koja se previše bavi sociološkim momentima savremenog Japana i multikulturalnog melting-pota Tokija, a premalo (ili nimalo) esencijom koja baš Miikea čini osobenim autorom. Uostalom, to je čovek koji je jednu lokalnu zabavljačicu pokušavao da impresionira (polupijan, u 05 ujutro, u kafiću) rečima: 'You know, I have a book...' To je, najzad, čovek koji je 'isporučio' apsolutno najjadniji izgovor za 'predavanje' koji sam ikada u životu čuo ili se drznuo da zamislim!"

Pošto je Velja pozvao Mesa prošle godine, tj. preko njega je ovaj i došao tu, ove moje reči je doživeo kao tešku uvredu svog kuma i pobratima, a u meni video licemernu gnjidu, valjda zbog toga što sam se nekako suzdržao da Mesu u lice saopštim koliko je sramotno to kratko brbljanje uz inserte koje je nazvao "predavanjem". Enivej, na kraju se i Velja pridružio spas-u-zadnji-čas ekipi otkazivača, jer se baš tih dana priženjivao – u Las Vegasu. Tako i on otpade.

Najzad, očekivala se drama u još jednom sudaru titana: Miki Lakobrija i njegova ekipa maskera (Samir i Nenad) s jedne strane, protiv nekadašnjeg partnera a sadašnjeg ne-partnera, Sendija Kumulakante i njegove ženske momčadi. Planirana zombi gej parada trebalo je da bude parada umeća jednih i drugih, finalni showdown u kome bi se jednom za svagda videlo ko je veći a ko pak bolji, ko je srpski Tom Savini a ko srpski Ed Frenč. No, na kraju, i ta parada dođe i prođe, a jedina krv koja je pala beše – lažna, filmska.

Da li sve to znači da drame ove godine na Grosmanu nije bilo uopšte? Nikako!

Kad Tomaž organizuje, možete se kladiti u neslućene doze drame, saspensa, neizvesnosti, misterije i neznanja!

Prvo su me dušmani odvojili od mog pouzdanog bed-fellowa, Ace Radivojevića. Bekvalac je ove godine krenuo u Evropu svojim sporovoznim autićem, sa Slovenijom kao usputnom stanicom, i to dan ranije (ponedeljak), a Aca je krenuo tim kolima u kojima, zbog plinske boce u pratljažniku i brojnih goth-sarkofaga Bekijeve goth-cure, nije bilo više mesta (što je najgore, ispade da mesta nije bilo ni u kombiju, pa dalje permutacije nisu bile izvodljive). Onda su ih i smestili zajedno (Beki+Maja+Aca), mada je taj menage-a-trois bio pomalo awkward for all involved. Da sam baš insistirao, možda bi i mene ubacili u taj apartman za 5 osoba u koji su jedva stale 3, ali... nisam to želeo.

Mene su smestili u divljinu ljutomerskih brda, kod domaćina koji je pre par godina Lakobriji pokazao vanzemaljce, Boga, Đavola i šta sve ne – a sve to samo uz pomoć malo domaće uzgojenog zelenila. Ponadah se da i ja – pod stare dane!- doživim jedno hemijski-indukovano mistično iskustvo, kad me već ona (nat)prirodna zaobilaze... A već druge noći dobih cimera u vidu Arminija, jednog od retkih Žutih Titlaša s kojima nisam stvorio nikakvu zavadu. Za sada.

1. dan: utorak, 11.08.2009.

Pošto je Aca otišao dan ranije, poslednju noć u Bg pred put provedoh kod Samira, koji me je zadivio svojom kolekcijom retkih horor postera kao i svojim kulinarskim umećem.

Kombi-minibus je po nas došao sa čak-i-za-Slovence-netipičnom tačnošću – baš u podne – ali to nije mnogo pomoglo, jer nam je trebalo oko sat i po da se iskobeljamo iz čeljusti Beograda. Tome imamo zahvaliti "nesporazumima" i nesnalaženju u saobraćaju, orijentaciji, stranama sveta, geografiji i zdravom razumu, te pogrešnim instrukcijama vozaču koji je trebalo da ode i pokupi Lakobriju i njegove efx drangulije na Bulevaru, a vozač nas odveze do Autokomande, i zamalo na put Bg-Niš! Potom izdržasmo još malo gnjavaže dok ne pronađosmo lokaciju na Novom Beogradu gde smo imali da pokupimo Sendijeve šminkerke, i tek negde oko pola 2 zaputismo se put Slovenije! (Inače, Sendi nije putovao sa nama, jer je vlasnik indonežanskog državljanstva, što ga u očima države Hrvatske čini potencijalnim teroristom, te je za dobijanje tranzit-vize trebalo toliko gnjavaže i vremena koga nije bilo da je njemu bilo lakše da u Sloveniju dođe avionom, preko Mađarske – 3 dana posle nas!)

Put je prošao relativno bezbolno, ako ne računamo klimu, čiji rad se skoro nije ni osećao (=kuvanje na suvo), zemljanom prašinom uprljana zadnja sedišta (zbog čega sam morao da sedim na stranicama nekog kalendara koji nađoh kraj kontejnera blizu Doma Omladine kada smo kretali!) i česte puš pauze. Nisam čak ni stigao da pročitam Samirovu jubilarnu FANGORIJU, koja ubrzo nestade progutana prtljagom u koji je zapala.

Zahvaljujući Tomaževom besprekornom smislu za organizaciju, u Ljutomer smo stigli samo 15 minuta pre najavljenog početka promocije mojih knjiga. To je bio prvi test, u kome su mislili da ću ja kao tamo neka beogradska pičkica da se vadim na umor od 7-časovnog sedenja u kombiju, na dehidraciju, na neadekvatne uslove... Ali ne! Ghoul je voćka čudnovata, seljačka, neprskana, i ne dâ se ometi takvim smetnjama! Iz inata, to show them what Ghouls are made of, izađoh iz kombija onako dehidriran i oznojen i iscrpljen i nenahranjen, popih 2 đusa da kolko-tolko povratim snagu i tečnost, i rekoh ušeprtljanim domaćinima da na binu ne izlazim bez flaše vina, koju oni ubrzo i pronađoše odnegde.

Nestrpljivi ljutomerski fanovi već su džonjali na glavnom trgu i vreme čekanja prekraćivali nehajno nameštajući stolice za kasniju filmsku projekciju na otvorenom. Tomaž me je, za to vreme, dočekao baražom loših vesti (how surprising!): da je hotel u kome smo prošle godine skoro svi bili smešteni – prodat i neupotrebljiv za gostovanje ove godine, te da se vraćamo na opciju U BRDIMA, HORORI; da sam odvojen od oba moja društva (kako od Aca+Beki ekipe, tako i od Laki+Samir etc. ekipe!) i smešten sa Sendijevim šminkerkama na brdu 10ak km daleko od društva; da imam bonove samo za ručak, a za ostale obroke da se snalazim sam (kasnije ispade da to nije baš tako crno, ali on nije bio obavešten o svim detaljima); da Razgovor s Deodatom vodi isti onaj pajac koji je prošle godine javno ćakulao sa Kormanom, dakle Marcel Štefančič Džunior, i još nekoliko deprimirajućih vesti i podataka kojih se više ne sećam. Jedino svetlo u svem tom mraku bilo je to što sam zahvaljujući kasnijem dolasku bio pošteđen iskušenja da u ponedeljak uveče pogledam CORPUS CRISPI – novu dugometražnu smaračinu od tvoraca VINOPIRA!

U takvom raspoloženju izađoh i pred tucetom slučajno zatečenih posetilaca letnje bašte te kafanice predstavih knjige NEKRONOMIKON, NOVI KADROVI i STUDIJA STRAVE. Štaviše, da dokažem da me ništa ne može iznenaditi a nekmoli pokolebati, umesto najavljene 3, domaćine sam častio promocijom i četvrte knjige – BELI ŠUM, koju takođe pokazah i prikazah o istom trošku, tako da je moja priča potrajala dobrih sat vremena. Od viđenijih gostiju, u publici zapazih vernog fana, Marka Mehtsuna (čije dupe ipak nije izdržalo sedenje od ciglih sat vremena) te Slobodana Šijana, čije me prisustvo posebno obradova – dok kasnije ne shvatih da je tu sedeo zato što je čekao da ja završim, pa da on krene sa svojim kratkim, dokumentarnim i igranim projektima iz ranih dana.

Tek nakon toga bacih se na jednu lazanju e ne bih li se okrepio, a onda, na svu sreću, u bašti zapazih svog ovogodišnjeg domaćina, koji mene i dve šminkerke ubrzo odveze u svoje stanište, gde se mrtav umoran sruših u krevet.

NASTAVIĆU SE...

TRAIN (2009)

TRAIN

**

2-

ovo je jeftini, osrednji torture porn – HOSTEL na šinama – klanje i čerečenje bez mnogo smisla ili duha, ali ako volite prizore kasapljenja ljudskih tela, efekti maske su sasvim solidni. i to je otprilike sve što ovo čudo ima da ponudi.

film je gnusan na više nivoa i načina.

onaj najočigledniji – u smislu splattera – je zapravo najbolji.

avaj, film je gnusan i po svom kulturrasizmu. baš kao u HOSTELU, i ovde imamo grupicu uspaljene američke omladine koja u dubinama zemalja s one strane velike šume (istočna evropa, tj. rusija) nabasa na nečuvene neljudskosti i neopisivo egzotične podljudske kasape. u tom kulturrasizmu TRAIN ide još dalje od svog idiotskog uzora: u HOSTELU su pravi zlikovci zapravo bili zapadnoevropski i američki (a u II delu i japanski, he he) bogatuni koji love i kinje sirotinju i tako kažnjavaju zalutale ovčice. u VOZU, zlikovci su isključivo neki degenski rusi, koji su pronašli 'genijalan' način mlaćenja para – napravili kliniku-kasapnicu na šinama u kojoj od putnika-namernika vade potrebne delove tela i organe, i na licu mesta ih presađuju onima koji dobro plate.

pri tom je manje bitno što se voz toliko klati, trucka i ljulja te zanosi na krivinama da je tu nemoguće nekoga precizno i zaklati, a kamo li izvesti iole složenu operaciju transplantacije itsl. manje je bitan i mehanizam rada te organizacije, tj. kako to uspeva da funkcioniše da nikome ne zasmrdi i ovi ne budu navatani (implicira nam se: rusija je to, zemlja haosa, tu sve može, ako malo podmažeš koga treba, možeš ladno da na državnim šinama voziš privatnu kliniku-kasapnicu). najmanje je bitno ko se uopšte vozi ovim vozom, i da li je ikoga briga šta se u njemu dešava (sugeriše nam se: taj naizgled nedužan, običan svet zapravo su saučesnici zlikovaca: oni znaju kakva krvoprolića se tu zbivaju, ali ih nije briga, samo ako njihovoj ujni u susednom vagonu presade veštački kuk, ili ako babi u ordinaciji pored uspeju da usade novo oko). najmanje je bitna efikasnost tih nehigijenskih, prljavih, bezubih, jednookih koljača: na primer, iako je voz pun crnookih i smeđeokih, ovi pajaci nekom japančetu ladno usade azurno plavo oko, tako da sad ima jedno crno i jedno plavo…

znači, svi su krivi, svi su zli, svi izgledaju kao karikature, a ameri su jedino 'krivi' zbog malo fun-lovinga – a ko je ikada ikoga krivio što voli da ide na tehno-žurke sa mnogo crvenog svetla i jebava lake ženske (ruskinje)?

tora birč izgleda kao 12-godišnja nafrakana curica koja bi htela da izgleda kao da je punoletna, njene američke kolege su iritantna lošeglumeća banda nikogovića za koje nikada više nećemo čuti, a rusi su probrani među najružnijim lokalnim glumcima suviše gladnim i neprobirljivim da bi im smetalo što imaju da igraju ruse kao đavolji nakot.

sve je snimljeno prilično jeftino, i to se vidi, klanje je jedina svrha i 'poenta', pa – ko voli, nek izvoli.