Ukleti zamak: Stari grad Samobor

         Dok traje FANTASTIC ZAGREB festival, prava je prilika da najzad razotkrijem jednu mega-slikovitu ekskurziju koju sam sebi priredio tokom boravka na Zagreb-festu – prošle godine. Bila je to akcija nevezana za festival, pa čak nevezana i za grad Zagreb, jer sam iskoristio priliku da se otisnem prilično daleko od glavnog grada Hrvatske i obiđem dva pompezna, slikovita, sjajnoizgledajuća ruševna zamka iz srednjeg veka skrivena u hrvatskoj provinciji, u brdima i šumama.  

Ruševine i gotika, propast i trulež, to je ono što me zanima, a ne renovirani, očuvani, šareni, okrečeni i ofarbani zamkovi. Dakle, tražio sam napukle, vremenom izjedene zidine, goli kamen, mesto pusto, rastinjem obraslo, duhovima (a ne turistima!) posednuto, divlje a ne pitomo – i baš to sam i našao!

            Instrumentalan u ovoj akciji bio je prijatelj i saučesnik, fellow-Lovecraftianac, Srđan Crnić, aka Srki, aka Judin Ministrant itd. Evo ga na slici kako pozira sa svojom HPL tetovažom – i NEKRONOMIKONOM!

            Pomenuta knjiga se fotogenično namestila na još nekoliko mesta među zidinama i u njihovoj okolini. Zapravo, zatekla su tu još jedna knjižica prikladna za taj ambijent...

Srki je dao niz pametnih i korisnih sugestija vezanih za obilazak gothic Zagreba tokom moje prve (dakle, pretprošle) godine boravka na festivalu – i njemu hvala što sam i tada imao niz slikovitih stvari za videti i uslikati (a naročito za ukletu bolnicu Brestovac)!

E, prošle godine smo nadmašili sebe: moji apetiti su, razumljivo, narasli, a on nije imao ništa protiv da mi izađe u susret i poveze me svojim dilandogovskim autom na ekskurzije daleko, daleko izvan Zagreba.

            Prva, nešto bliža destinacija bio je Samobor – tačnije njegov "Stari grad": predivne ruševine koje možete videti na slikama ovde (ako kliknete, videćete ih veće i detaljnije)!

            Kako sam odabrao baš ovu destinaciju? Pa, bio je to spoj gulovske intuicije i elementarnog researcha! Srki mi je nabavio publikaciju nekakvih hrvatskih frikova koji se zanose re-kreacijom viteških turnira ili tako nečega: oni su izdali bogati kolor-ilustrovani temat u kome su pobrojali, uslikali i rangirali sva stara utvrđenja, zamkove i ruševine u Hrvatskoj!

            Meni je samo preostalo da to prelistam i odaberem one koji su mom oku i njuhu delovali najslikovitije i najpribližnije gothic ugođaju koji tražim od takvih mesta.


Onda je samo trebalo logistički naći dva mesta koja nisu na toliko sumanuto suprotnim krajevima zemlje, da se razumno mogu obići tokom istog dana, i pošto sam eliminisao nekoliko destinacija, odabrao sam dve koje su mi delovale kao OBAVEZNE lokacije za obilazak.

            Prvo odabrano mesto bio je, dakle, Samobor. Iskreno, kada sam se otisnuo na put, nisam znao ništa o njemu. Tek po povratku u Srbiju otkrio sam da su me put njega možda vodile još neke sile a ne samo estetičke i larpurlartističko-gulovske!

            Stari grad u Samoboru sagrađen je oko 1260. godine. Bilo je to sedište jedne vrlo slikovite žene – Barbare Celjske, alhemičarke i muškožderačice, poznate još i pod nadimkom Crna kraljica! Evo nekoliko fragmenata o njoj: tekst je pozajmljen sa raznih strana a sve fotke su, naravno, čista exkluziva, a napravili smo ih Srki i ja, tokom ekskurzije na samom početku jula 2012. godine. 

Inače, za ukazivanje na okultno-magijsku i hororičnu Crnu kraljicu, zahvaljujem administratoru sjajne Fejsbuk stranice Хвала Алистеру Кроулију за све што је учинио за србски народ!

            Barbara Celjska, Crna kraljica, gospodarila je Starim gradom Samoborom. Bila je poznata po tome da dobije što poželi i kojeg god muškarca poželi. Po legendi je Stari grad uživao u festivalima seksa. Također, bavila se tu i alkemijom. Njena alkemijska djelatnost je poznata iz zapisa njenog suvremenika, češkog alkemičara Johanna von Laaza. Taj zapis je objavljen u Laazovom djelu Via universalis i u uvodu sedmog izdanja djela Bazilija Valentina Chymische Schriften (1717).

U Hrvatskoj, najpoznatija alkemičarka je bila Barbara Celjska, u narodu poznatija kao Crna kraljica. U svoje vrijeme je bila poznata po svojim alkemičarskim vještinama, pa o njoj piše i sam Paracelsus. Za nju se, između ostaloga, pričalo da u podrumu svoga imanja ima tajni laboratorij u kojem je proizvodila zlato, a za tajnu proizvodnje zlata svoju dušu je prodala vragu.

Ovo su podrumi u kojima se Barbara možda bavila svojim umećem - ili barem orgijama!

Ime Crna kraljica vezuje se na Barbaru Celjsku, udovicu hrvatsko-ugarskoga kralja Žigmunda Luksemburškog i kćerku Hermana II Celjskog. Ta žena je zračila elegancijom i neodoljivom ljepotom. Bila je inteligentna i politički vješta.

Hrvatskom je vladala sa Medvedgrada. Prema narodnoj predaji hrvata postoji legenda po kojoj je ona sa svojim nadnaravnim moćima stvorila Plitvička jezera. Zbog crne magije, razvratnog i okrutnog ponašanja bila je omražena u narodu. Vjerovalo se da donosi nesreću.

Uz Barbaru Celjsku vezuju se brojne priče o njenom raskalašenom životu i krvavim zlodjelima. Moguće je da mnoge od njih nisu istinite i da su stvarne činjenice zapravo preuveličane, međutim, zbog svog kontroverznog načina života, prgave ćudi, beskompromislnosti i nagla karaktera, razvile su se brojne legende o Barbari koje se sada već stoljećiima prenose s generacije na generaciju.

Tako se, na primjer, priča kako je imala brojne ljubavnike koje bi bacala preko ruba kule nakon što bi ih se zasitila, te kako je na ramenu uvijek nosila dresiranog crnog gavrana koji bi na njenu zapovijed napadao ljude koji bi joj se zamjerili i kljucao im oči.

            Za one koji su zaintrigirani ovom pričom, eo i jednog kraćeg rada o njenim alhemičarskim mućkanjima: Kraljica Barbara Celjska kao alkemičarka u Samoboru

            Pored ovih srednjovekovnih horora, Samobor ima još dve zabavne filmofilske veze od kojih je jedna marginalno hororična:

1) film Transylvania 6-5000 sniman i u Samoboru.  Film je snimljen 1985. godine i prati dvojicu reportera koji putuju u Transilvaniju kako bi otkrili istinu koja se krije iza priče o Frankensteinu.

            2) Samobor je glumio i u filmu Božji oklop sa Jackijem Chanom, u kojem su prve scene snimane na samoborskom starom gradu.

RELIGULOUS (2008)

             U više navrata sam se već na ovom blogu bavio popovskim Zlom, odnosno pošašću koje sa sobom nosi institucionalizovana eksploatacija čovekove potrebe da veruje u nešto više i veće i bolje od sebe, kroz kojekakve crkve, rituale i odore, kao i kroz satanizovanje svega što se ne uklapa u zacrtani "bogougodni" šablon. Pisao sam, tako, o "moralnoj panici" koja projektuje "satanizam" i "sektašenje" svuda gde ne čami ucrvljali "tradicionalizam", kroz kritiku romana ZNAK SATANE; pisao sam o filmu koji denuncira svu dubinu i ogavnost umešanosti najvišeg vrha katoličke crkve u tzv. pedofilske skandale njihovih predatorskih popova, kroz prikaz filma SILENCE IN THE HOUSE OF GOD. Itd.

            Evo, sada, i mog prikaza odličnog dokumentarca na ovu temu. Izvorno je bio objavljen na Popboksu.

 

Videćete svoga boga!

Verujete li u Boga? Kog, tačno, iz ponuđenog asortimana? I šta ste, zapravo, spremni da za njega/nju/to učinite?

Dejan Ognjanović

ocena: 8/10

(odnosno, **** / 4+)

Originalni naslov: Religulous

Režija: Larry Charles

Scenario: Bill Maher

Uloge: Bill Maher

Žanr: Dokumentarni film
Trajanje: 101 min
Proizvodnja: SAD, 2008

 

Bill Maher, poznati stand-up komičar, scenarista je i glavni lik u ovom dokumentarcu koji se duhovito, i naizgled lagano bavi jednom od najtežih tema: (zlo)upotrebom ljudske potrebe da veruju u nešto veće i više od sebe samih. U potrazi za odgovorima na pitanje značenja i smisla vere u boga na početku XXI veka, Maher putuje od Italije do Izraela, od Engleske do Misurija i Jute. Posećujući "sveta mesta" i razgovarajući sa "svetim" ljudima (ili barem onima koje biznis dovodi u vezu sa "svetim") Maher pokušava da pojmi dubinu i posledice ispoljene vere tih ljudi. Pri tom mu njegov komičarski dar pruža mogućnost da na licu mesta improvizuje obilje spontanih opaski i komentara kojima začinjuje ionako već ljutkasti obed.

            Ovo nije jedan od onih dokumentaraca koji hine "objektivnost" samo da bi vam na kvarno zavukli neku svoju agendu kroz izbor i implicitnu interpretaciju materijala. Maher ne krije svoj subjektivni odnos prema temi: "Moja velika ponuda glasi, ja ne znam. Moj produkt je sumnja. Ono što ja propovedam je sumnja." On, dakle, nije ateista, već agnostik, i kao takav, stalno iznova se, tokom filma, nalazi u situaciji da razne vernike upita: "Dobro, ali kako to znate?" On ne osporava toliko njihova konkretna uverenja koliko osnovnu premisu iza njih: da bedni smrtni stvor može da "zna" odgovore na krajnja pitanja, da direktno priča s Bogom, da bude njegov glasnik ili inkarnacija i sl. 

            Naravno, vera je privatna stvar, i Maher ne zalazi u pravo svakog pojedinca da veruje šta god mu ćune: da je zemlja ravna ploča, da je šuplja i da u njenoj unutrašnjosti stanuju leteći tanjiri, da je bog stvorio zemlju za sedam dana itd. Problemi nastaju kada se vera institucionalizuje i instrumentalizuje, kada se jave posrednici i mesije koji počnu da trguju spasenjem za "naše" i prokletstvom za "one druge, nevernike". Neki njegovi sagovornici su puki snalažljivi biznismeni koji su u religiji videli potencijal za šišanje ovaca na veliko, poput crnog propovednika koji Mahera ubeđuje da zlatno prstenje na njegovim rukama i skupoceno odelo nisu u protivrečju sa Isusovim učenjem, jer je i Isus nosio haljine od najfinijeg lana, ili Portorikanca koji se izdaje za inkarniranog Hrista i hvasta se sa kojih 100.000 sledbenika. 

 

Neki su apsurdni oportunisti, poput proizvođača komplikovanih mašina putem kojih se glatko zaobilaze jevrejska pravila o tome šta se ne sme raditi na sabat. Neki su obične lujke. Ali, najopasnije su lujke na odgovornim mestima, poput američkog senatora koji je ubeđen da je Kraj Sveta blizu. Ili verskih vođa svih denominacija, sa svojim konceptima "svetih ratova" i "mučenika za Našu Stvar".

            OK, ovce treba šišati, ali im se treba i smejati. A vukove u jagnjećim kožama treba otvoreno ismejati. Maher to čini pronicljivo i smelo, u nekoliko navrata hrabro iskazujući svoju sumnju usred lavlje jazbine, slično Boratu koji je na stadionu krcatom patriotskim Teksašanima parodirao američku himnu. Pominjanje Borata nije slučajno, jer isti reditelj – Larry Charles – potpisuje Religulous, dokumentarac oživljen brojnim zabavnim komentarima u vidu kratkih filmskih inserata ili natpisa i citata koji daju novi sloj značenja onome što trenutno ide na ekranu. 

 

To film čini dinamičnim, neprekidno-zabavnim i često politički nekorektnim produktom savršenim za sve one koji vole da preispituju uvrežena mišljenja. Možda bi mu se moglo zameriti da previše vremena posvećuje hrišćanima (katoličke i protestantske provenijencije; pravoslavci, kao i obično – ne postoje) i sektama kao što su mormoni i sajentolozi. Jevreji i muslimani dobili su znatno kraći i blaži tretman. Ipak, sa fatwom se nije zezati. Još uvek je previše onih koji su za najmanje neslaganje o "krajnjim" pitanjima spremni da vas skrate za glavu.

 

UVOD U HONGKONŠKI AKCIONI FILM

             Ovaj tekst objavio sam pre tuce godina u magazinu PRESSING MOVIE (SIIC Niš, br. 2, avgust 2001, str. 40-41). Čini mi se da nije loš, u svojim skromnim okvirima, kao najava, uvod i preporuka. U to vreme, u zoru divx-a, mnogi od pominjanih naslova bili su opskurni i retki. Do danas to možda više nisu, ali svejedno, ako vam je neki od dolepomenutih filmova čak do danas promakao, svakako ga potražite. Nećete se pokajati.

FANT-AZIJA: UVOD U HONGKONŠKI AKCIONI FILM

© Dejan Ognjanović

Azijski filmovi (pre svega kineski i japanski) već nekoliko godina predstavljaju pravo otkrovenje na filmskim festivalima širom sveta. Ali, nećemo ovom prilikom o nagradama ovenčanim filmovima kakvi su JEGULJA, ČANKING EKSPRES, i drugi; posvetićemo se, umesto toga, doskora zapostavljenim filmovima sa nešto manjim artističkim ambicijama ali ništa manjih filmofilskih kvaliteta – konkretno, govorićemo o azijskoj žanrovskoj produkciji. Da bismo se koliko-toliko ograničili u razmatranju ovako bogatog i šarolikog fenomena, ovog puta govorimo o jednom žanru (akcionom) i jednoj produkciji (hongkonškoj). Možda je i nepotrebno precizirati razlog za upravo ovaj predmet u žiži našeg interesovanja nakon velikog komercijalnog, ali i kritičkog uspeha filmova kakvi su MATRIX (sa svojim jasnim HK uzorima u akcionim scenama) i PRITAJENI TIGAR, SKRIVENI ZMAJ (sa svojim ultimativnim omažem klasičnom borilačkom filmu), te nakon uspešne infiltracije u zapadnjačku kinematografiju takvih imena kakva su Džon Vu (John Woo), Džeki Čen (Jackie Chan), Čou Jun Fat (Chow Yun Fat) i Džet Li (Jet Li).

            Deo razloga popularnosti azijskih žanrovskih filmova među zapadnjačkim filmofilima leži i u činjenici da oni žanrovske konvencije shvataju i koriste na vrlo osoben način, što često odvodi do dela koja nije lako precizno klasifikovati. Ipak, hongkonške akcijaše možemo grubo podeliti na tri dominantna pod-žanra: 1) klasični borilački filmovi; 2) borilački filmovi sa elementima fantastike i horora; i 3) savremeni kriminalistički filmovi. Ovakva podela unutar tako bogate produkcije svakako ne pokriva baš sve moguće kombinacije žanrova i pod-žanrova, ali će nam za ovaj tekst, čije ambicije nisu veće do da posluži kao UVOD u jedan kompleksan fenomen, pomoći da pokrijemo najreprezentativnije tendencije i aktere.

KLASIČNI BORILAČKI FILMOVI

            Za sve je kriv Brus Li (Bruce Lee)! Za života je snimio samo četiri filma, i to: VELIKI GAZDA (The Big Boss, 1971), PESNICE GNEVA (Fists of Fury, 1971), NA ZMAJEVOM PUTU (Way of the Dragon, 1972) i čuveni U ZMAJEVOM GNEZDU (Enter the Dragon, 1973). Heroj je rođen! Zaštitnik (i osvetnik) slabih i ugnjetenih, momak čeličnih pesnica (i stopala!) razvio je svoj osobeni stil borbe koji je nazvao "džit-kun-do" (jeet kune do), ali nažalost, nije mu se dalo da zadugo ostane na vrhu koji je tako brzo dosegao. Prerana i nikad razjašnjena smrt (u 33. godini života) odnela ga je pravo u legendu, a njegov kultni status doveo je do čitavog niza imitatora i dvojnika (koje su naši distributeri "savesno" plasirali našoj publici kao filmove Brusa Lija, pa mnogima i dan-danas zvuči neverovatno da je njihov heroj snimio samo četiri filma).

            Filmovi Brusa Lija i njegovih "klonova" dešavaju se u savremenom svetu, a antagoniste čine kako lokalni moćnici i kriminalci, tako i zapadnjački (beli) zlikovci. Međutim, u zemlji tako bogate istorije i tradicije kakva je Kina, posebnu draž čine istorijski, kostimirani borilački filmovi u kojima se kineski junaci (istorijski i mitski) bore protiv domaćih i stranih (belih) zlotvora. Istorija, legenda i fantazija neraskidivo su isprepleteni u eksplozivno tkivo satkano od vizuelno zasenjujućih ambijenata i borilačkih scena koreografisanih na razmeđi baleta i akrobacije. Iako filmovi iz ovog podžanra formalno ne spadaju u fantastiku, veština sa kojom glavni junaci prkose gravitaciji (uz pomoć neprimetnih žica koje ih dižu i nose kroz vazduh) i ostalim fizičkim i fiziološkim zakonima zaista nema nikakve veze sa "realnošću" kako je tipični Zapadnjak vidi, pa otud zbunjenost i idiotske zamerke onih koji su se sa azijskim antigravitacionim herojima po prvi put sreli tek u PRITAJENOM TIGRU...

            U spektakularnije primere ovog pod-žanra spada, recimo, BILO JEDNOM U KINI (Once Upon a Time in China, 1991), režisera Čoi Hoka (Tsui Hark) koji se može smatrati najzaslužnijim za renesansu ove vrste filmova u 1980-tim. U ovom filmu briljira akrobatsko-borilačko umeće zvezde Džet Lija, koji se u Kini 1870-tih bori protiv Amera, Engleza, Holanđana i drugih kolonizatora. Scenu borbe na merdevinama morate videti da biste poverovali (a možda nećete ni tada!) – u svakom slučaju, ovaj raskošni epski film (traje oko 2,5 sata) lansirao je još tri uspešna nastavka. Ljubiteljima se takođe preporučuje i LEGENDA O FONG SAI JUKU (The Legend of Fong Sai Yuk), takođe sa Džet Lijem, u kojoj se dve suprotstavljene borilačke škole u drevnoj Kini bore za prevlast.

            Na kraju, pomenimo i to da smo za potrebe ovog teksta odustali od podele filmova po sredstvima borbe, ali grubo bi ih mogli deliti na one u kojima je oružje – samo telo (tj. određena tehnika borbe) i one u kojima dominiraju mačevi, noževi, čoke i drugi rekviziti (uključujući čak i leteću giljotinu iz istoimenog filma!).

BORILAČKI FILMOVI SA ELEMENTIMA FANTAZIJE I HORORA

            Mada na zapadu nije tako slavan kao Džon Vu (možda i zato što je ostao u Hong Kongu), daleko najznačajniji i najuticajniji režiser (i producent) ove kinematografije svakako je već pomenuti Čoi Hok. Od samih svojih početaka, krajem 1970-tih i početkom 1980-tih, pokazivao je izrazitu sklonost ka fantastici i hororu: njegovi prvi filmovi – ONI ĆE DA VAS POJEDU (They Are Going to Eat You – moja kritika na engleskom je OVDE) i LEPTIROVA UBISTVA (Butterfly Murders) bili su daleko ispred svog vremena, pa su zato i naišli na podeljene reakcije publike. No, kada je Hok izbacio film ZU: RATNICI MAGIČNE PLANINE (Zu –Warriors of the Magic Mountain, 1982) publika nije mogla da ostane hladna. Ova fantastična bajka o borbi čarobnjaka na jednom od najviših vrhova Kine odlikuje se frenetičnom montažom i zadivljujućim ritmom kakav nije viđen još od zlatnih dana slepstika: ovo je prvi film koji je, pod plaštom fantazije, definitivno uveo trend junaka koji bukvalno lete kroz vazduh i izvode najneverovatnije vratolomije. Tim američkih stručnjaka unajmljen je za vizuelne efekte dotad neviđene u HK produkcijama, pa je tako ovaj film u više pravaca uspostavio trendove koji će tek kasnije postati prepoznatljivi.

            Sredinom '80-tih Hok se sve više okreće produkciji, stojeći iza nekih od najznačajnijih režisera i naslova (među njima i kultnog UBICE Džona Vua). A onda je došao neviđeni uspeh sa filmom KINESKA PRIČA O DUHOVIMA (A Chinese Ghost Story, 1989): Hok je bio producent i koscenarista, a režija je poverena Čing Siu Tungu (Ching Siu-Tung), jednom od najvećih koreografa akcionih scena koji se posle ovoga uspešno pokazao i kao režiser. Kinezi su film obožavali, a odlično je prošao i na Zapadu, privukavši pažnju na nekim festivalima, a potom i u redovnoj distribuciji. A kako i ne bi: ako je ZU bio fantazi-verzija STAR WARS-a, onda je PRIČA bila borilačko-mistička verzija GHOSTBUSTERS-a. 

Savršeni spoj humora, strave, romanse, prelepe scenografije, kostima i atraktivnih specijalnih efekata u stilu ZLIH MRTVACA (The Evil Dead), sa puno transformacija i čudovišta, ali sa vrlo malo krvi, s pravom se smatra jednim od nezaobilaznih HK filmova, i neizbežno je doveo do još tri kvalitetna nastavka, kao i animirane verzije (sve u Hokovoj produkciji, a učestvovao je i u scenarijima).

            Sasvim logično, usledili su serijali BLISKI SUSRETI SABLASNE VRSTE (Close Encounters of the Spooky Kind) i GOSPODIN VAMPIR (Mr Vampire) koji su na sličan način eksploatisali gorenavedeni spoj popularnih elemenata sa osobenim lokalnim folklorom koji čine reinkarnacija, zakoni karme, na Zapadu neviđeni duhovi i elementali, te famozni "duhovi koji skakuću".

            PRIČA O DUHOVIMA je donela još jednu novinu: prominentan ženski lik (i najseksipilnijeg duha u istoriji filma: Joey Wang). Taj trend je postao još izraženiji u filmovima JUNAČKI TRIO (Heroic Trio), sa čak tri ženska superheroja (Anita Mui, Michelle Yeoh, Maggie Cheung), te VEČITA BORBA (The Eternal Combat) i ZELENA ZMIJA (Green Snake), oba sa Joey Wang, koji su Zapadu konačno pored žilavih crnomanjastih boraca za pravdu otkrili i i egzotične lepotice koje sve više preuzimaju prerogative svojih muških kolega, ne gubeći ni usred najžešćih akcionih scena ništa od gracioznosti i šarma – naprotiv!

            Moramo ovde pomenuti još i NEVESTU BELE KOSE (Bride With the White Hair, 1992), prelepu, hiperstilizovanu priču o čarobnici koja se bori dugim pramenovima svoje kose (!), i o momku zaljubljenom u nju sa zadatkom da je ubije. Na propast osuđena romansa prošarana sjajnim scenama borbe pravi je raj za oko i dušu, zahvaljujući direktoru fotografije Peter Pau (OSKAR za PRITAJENOG TIGRA...), režiji Roni Jua (Ronnie Yu) koji se uspešno pokazao i u Americi sa horor-komedijom ČAKIJEVA NEVESTA (The Bride of Chucky, 1998), i glumi HK zvezda: Brižit Lin i Lesli Čeng (Leslie Cheung). Nastavak ovog filma tek je neznatno slabiji.

SAVREMENI KRIMINALISTIČKI FILMOVI

            Specifična pozicija Hong Konga, kineske oblasti doskora pod upravom Engleza, i njegova važna pozicija u putevima kriminala u tom regionu pogodovali su čitavom nizu filmova o borbi usamljenih pajkana protiv raznih pljačkaša, trgovaca drogom, ljudima, oružjem itsl.

            Količina humora u njima varira: od otvorenih slepstik parodija na Džemsa Bonda u BOŽJEM OKLOPU (Armor of God) sa Džeki Čenom, i IZ BEJDŽINGA SA LJUBAVLJU (From Beijing With Love) sa Stivenom Čouom (Stephen Chow) preko elemenata humora u većini Čenovih filmova, recimo PAJKANSKA PRIČA (Police Story, I – III), PIJANI GAZDA (The Drunken Master), pa do ozbiljnih, nasilnih i veoma krvavih filmova Džona Vua (THE KILLER, HARD-BOILED, A BETTER TOMORROW, BULLET IN THE HEAD...) i drugih (GOD OF GAMBLERS, FULL CONTACT, CITY ON FIRE...). Svi ovi filmovi odlikuju se akcionim i kaskaderskim scenama većim od života, obično na najneočekivanijim lokacijama. Vrhunci su Džeki Čenovo lomatanje po krovu voza sa zlikovcem čiji helikopter tu sleće (na kraju filma POLICE STORY III), i dugačka scena obračuna u bolnici (!), u filmu HARD BOILED, između Čou Jun Fata i nekoliko stotina trgovaca oružjem koji mu izleću na nišan sa nepokolebivošću Romerovih zombija! Stotine ispaljenih šaržera i tone eksploziva krase ovu non-plus-ultra orgiju pirotehnike, krvoprolića i nadahnute Vuove režije.

            Vu je, sem po krvi i pucnjavi, poznat i po pokušajima ozbiljnije karakterizacije i dramatizacije, baziranim na katoličkom poimanju borbe dobra i zla i uzajamnoj atrakciji ovih polariteta (kroz čest motiv paralele između "zločinca" i "dobrog pajkana", najbolje ostvaren u UBICI i FACE OFF), što nije bez svojih homoerotičnih tonova (oličenih i u stalnoj pištolj-u-pištolj situaciji u svim filmovima). Ipak, većina se slaže da je Vuova američka faza – s izuzetkom FACE OFF – razvodnjena i razočaravajuća, te da njegove prave bisere treba tražiti u ljutim i beskomprominim filmovima nastalim u Hong Kongu.

    

            Kao krunski dokaz kvaliteta inherentnog ovoj vrsti filmova treba pomenuti i artističke filmove koji su se okoristili tekovinama krimića, recimo ČANKING EKSPRES (Chungking Express) Vong Kar Vaija (Wong Kar Wai). Ovaj svetski priznati autor učinio je puno za umetnički kredibilitet klasičnog borilačkog filma svojim PESKOM VREMENA (Ashes of Time, 1994) koji je Kristoferu Dojlu (Christopher Doyle) zasluženo doneo nagradu za fotografiju na festivalu u Veneciji. Ova zasenjujuća i kompleksna priča sa složenom strukturom (nekoliko narativnih tokova) prati sudbine barem šest-sedam likova sa komplikovanim međuodnosima, i u suštini govori o pogrešnim životnim odlukama i izgubljenim ljubavima. Borilačke scene realizovane su sa puno slow-motiona i step-frame-a i savršeno ukomponovane u melanholičnu, setnu atmosferu pustinje, gde čak i fotografija u sepia-tonovima kao da potcrtava prolaznost svega...

            Najzad, tu je i PRITAJENI TIGAR... Anga Lija (Ang Lee), najgledaniji strani film u USA ikada, sa višestrukim nominacijama za OSKARA (na žalost, dobio je samo četiri, u sporednim kategorijama) – film koji je čak i najzadrtijim laicima i hit-konzumentima otkrio sve čari i potencijale klasičnog HK borilačkog filma. Svi motivi (osveta, ukleta romansa, istočnjačka filosofija, spektakularne borbe na tlu i u vazduhu, egzotični enterijeri i eksterijeri i kostimi, jaki ženski likovi...) dovedeni su do apoteoze u ovom remek-delu, pruživši jedan akcioni film "sa dušom", tako da se ni kvazi-artistički snobovi ne bi posramili da ga pogledaju.

            Sa bogatim potencijalima HK akcionih filmova koje smo ovde makar skicirali jasno je da filmofili sa egzotičnijim ukusom ne moraju da se brinu za budućnost. Kad god se po ko zna koji put zgrozite nad najnovijom holivudskom kvazi-akcionom bezvezarijom, samo se okrenite u pravcu istoka, jer otuda dolazi jedino pravo svetlo u tami savremenog filma...