Ispovest krvoloka: BIO SAM BOG U BOSNI

  

            Ako ste čitali moj roman NAŽIVO, koji se pored ostalog bavi i snuff snimcima nastalim u Hrvatskoj i Bosni za vreme građanskih ratova 1990-ih, setićete se citata jedne grozne reportaže koju je prenela Politika Ekspres (nedelja 9.VII 1995, str. 6). Njena "zvezda" je izvesni Roberto dela Fave, rodom iz Bordigere u Italiji, koji je otišao u Hrvatsku kao novinar, da beleži njihove ratne uspehe. On je kameru brzo zamenio puškama i bombama, učestvovao je u borbama i zverstvima protiv srpskih civila, od kojih je mnoge i zabeležio na video snimcima (silovanja, mučenja, klanja itsl), a onda je te snimke prodavao u Italiji osobama sa posebnim potrebama.

            Evo odlomka:

           

            "Šta želite da vam pokažem? Možda da pogledate kasetu na kojoj sam snimio nabijanje srpske bebe na kolac? Ili onu na kojoj je zabeleženo kako smo masakrirali starce i starice da bismo poručili onima koje nismo zatekli šta ih čeka kad se budu susreli s nama? Znate, ti masakri su užasni, ali tako je moralo biti. Hteli smo, tako, da im ubijemo svaku nadu. A beznađe je najteže, morate priznati.

            Ipak, te kasete nisu imale neku veliku prođu kao one na kojima sam snimao silovanje Srpkinja. Neke scene su po sadržaju identične, samo su se akteri smenjivali – Talijani, Nemci, Francuzi, mudžahedini..."

            Kada je novinar 'Epohe' upitao Roberta kako može da komentariše scene koje je snimio i koje upravo gledaju, Roberto je mirno odgovorio:

            "Ove užasne scene koje gledamo snimio sam u logoru u Butmiru i u Hrasnici kod Sarajeva. Organizacija je bila dobra. Kad je trebalo snimiti pornić o silovanju, odaberu se učesnici, i niko drugi osim aktera i snimatelja ne može biti prisutan u toj prostoriji. A kad nema snimanja...

            Znate, ja sam plaćenik 109. internacionalne brigade koja je stacionirana u Rijeci i koju plaća republika Hrvatska. Moje kasete o zločinima koje smo počinili prodao sam od Trsta, Milana, Firence, Udina, pa do Beča, Minhena, Berlina. Zaradio sam milijarde lira. Ovde ću ostati dok ima posla. Ipak..."

            U II izdanju NAŽIVOG, u mom pogovoru na samom kraju knjige, ovim povodom kažem:

"Tekst iz Ekspres Politike, od 09. jula 1995. koji navodim u romanu, autentičan je prepis članka, bez ikakvih mojih intervencija. Ne ulazim u njegovu autentičnost. Nemam nikakvih konkretnih saznanja o tome da li je taj Roberto dela Fave stvarno postojao, i zaista snimao snuff filmove u Bosni i Hrvatskoj, u kojima se muče, siluju i masakriraju srpski zarobljenici. Puno sličnih priča slušao sam i posle toga, od raznih ljudi, ali začudo, do danas još nijedan takav snimak nije isplivao – a verujem da postoji mnogo zainteresovanih strana (pritom ne mislim samo na bolesnike koji bi da onanišu na njih, nego pre svega na svakojake istražitelje, tužioce, novinare, borce za ljudska prava, grupe boraca rata, patriote). Možda je u pitanju urbana legenda, a možda su samo suviše dobro sakriveni (ili uništeni). U krajnjoj instanci, za moje potrebe je savršeno nebitna autentičnost te konkretne vesti i navoda u njoj. Užasi poput tih sigurno su se dešavali, psihologija i mehanizmi iza tih zločina nesumnjivo su istiniti, i to je za moje potrebe bilo dovoljno."

E, pa – posle mojih dugotrajnih i neuspešnih pokušaja da saznam nešto o tom liku, Roberto dela Fave je najzad dolijao! Kako ispade, mogući problem, ili deo problema, u guglanju tog zlikovca bila je ne baš savršena transkripcija njegovog imena, koje je pokojna Ekspres Politika navela kao Roberto de la Feve, ali bilo kako bilo, sad najzad imam potvrdu da je to govno stvarno postojalo i da je stvarno činilo ta zverstva. Zahvalnost dugujem mom drugaru iz Italije, Đuliju (za prijatelje: Giulio the Bastard), 

inače frontmenu hardkor grupe Cripple Bastards, koji je i ranije imao važnu ulogu u mom snabdevanju ezoteričnim filmskim materijalima, donoseći brda VHS kaseta sa filmovima kojih u to vreme, 2000. godine, u Srbiji nije bilo NIGDE, ni u kom formatu. I ovog puta je on bio taj koji je deliverovao ekskluzivu: snimak dokumentarca Sono stato dio in Bosnia (I WAS A GOD IN BOSNIA) u kojem dela Feve naširoko priča o svojim zločinima. Sve fotke u ovom tekstu potiču iz tog filma.

Šta ćete videti u njemu? Pre svega, da se radi o patetičnom luzeru koji je u rat otišao ne znajući NIŠTA o tome gde je otišao i zašto – presmešan je momenat kad kaže da je očekivao da vidi CIGANE, MNOGO CIGANA (eee, Kusturice, jebo te ćaća!), a inače je ideološki, kako kaže, mnogo desniji od Hitlera. Učestvovao je u svim ratovima protiv Srba, prvo u Hrvatskoj a onda i u Bosni, pa na kraju i na Kosovu – gde je, istina, "samo" obučavao šiptarske teroriste ali nije išao da se bori sa srpskom policijom i vojskom (mudro).

Bio je notoran kao RED DEVIL, to mu je bio ratnozlikovački nadimak kojim je, kako kaže, ulivao strah i trepet Srbima: kaže, posle tristotog ubijenog je prestao da broji, a nije više ni bilo mesta na kundaku puške za dalje recke... U Bosni je organizovao formaciju CRNI LABUDOVI – formaciju ne ratnika i boraca nego koljača i monstruma koji su tu radili šta su hteli (otud naslov filma, iz jedne slikovite tirade o tome kako je ON odlučivao o tome ko živi a ko mre, i kako...). Govori Roberto o brojnim slikovitim momentima svoje ratne karijere: o tome kako je ubio dečaka od 8-9 godina, o trgovini organima pod okriljem UN (o, da: ispade da se pola Evrope u to vreme snabdevalo iznutricama povađenim u Bosni!), o trgovini oružjem (kako veli, TO je doakalo Arkanu, navodno se upleo u biznis prevelikih razmera da bi mogao da kontroliše još veće igrače od sebe; inače o Arkanu govori s najdubljim, skoro homoerotičnim poštovanjem i zaljubljenošću), o tome kako su navodno i Hrvati upali u Srebrenicu i tamo pravili sranja (sumnjivo mi to malo, al' ko zna...?) itd.

Pored svih tih ratnih priča, meni je apsolutno prajsles njegovo priznanje o tome kako je ubio prvo svog oca, a zatim i majku – to je već u prologu, u prvih 5-6 minuta; već tom pričom me je kupio i znao sam da ovaj skot mrtvih očiju i mrtve duše ima šta da kaže i pokaže! Inače, njegov psiho-profil je očit: jadnik bez ikakve perspektive u svojoj zemlji, sjebana familija koju mrzi, problemi sa zakonom, zatvor, nema posao, nema stan, nema ništa, i onda – budući da je, kao takav izgubljen i neuklopljen u svoju zajednicu, fašista – ode da se bori protiv jedinih pravih i predanih antifašista u ovom delu sveta: protiv Srba, a zajedno sa svim okolnim fašistoljupcima, tj. njihovim saradnicima i naslednicima.

Ovaj film, koji je inače režirao nekakav Šiptar, Erion Kadili, u tehničkom i umetničkom smislu je poprilično smeće: ja, zapravo, u svom životu nisam video siroviji, neukije napravljen, snimljen i montiran dokumentarac! To nema ritam, nema strukturu, izjave se prekidaju usred rečenice, javljaju se nekakva zatamnjenja, bez ikakve najave ili konteksta ubacuju se neki snimci, nigde natpisa, nigde imena, mesta, konteksta – dakle, i slikano i montirano ubi bože, ali zato, s druge strane, baš ova sirovost dodaje specijalnu draž svemu tome, i poštovaoci mog NAŽIVOG voleće upravo tu VHS prljavost, sirovost, neizbrušenost, neupeglanost, taj underground feel koji izbija iz svakog kadra ovog u svakom pojmljivom smislu ružnog filma.

Istine radi, jedina dva trenutka nečeg nalik rediteljskom postupku koji su mi se dopali tiču se prelaska s paljenja Olimpijske vatre u Sarajevu 1984 na paljenje zgrada u Sarajevu 1992, taj skok sa "uzvišene" vatre i svega što ona (treba da) simbolizuje na ovu prizemnu, zlikovačku, uništiteljsku vatru – to je baš onako, fin momenat. Drugi je na samom kraju filma (koji inače traje 80 minuta), kad ova džukela pozira sa zmijurinama (boe i anakonde) koje čuva, a u pozadini ide hrvatska domoljubiva pesma o Vukovaru... Predivna jukstapozicija!

Nažalost, dela Feve ovde ne govori uopšte o onome što je meni, onih dana, bilo najzanimljivije: ni rečju ne pominje bosanske i hrvatske snuff filmove (valjda se stidi, ili ne sme da javno govori o njima?) – ali u kadrovima koji prikazuju novinske članke o njemu vidi se kako drži VHS kasete, a najmanje jedan članak govori baš o tim snimcima: dakle, ipak NIJE bila u pitanju izmišljotina Politike Ekspres, kako su mi to svojevremeno neki glupaci spočitavali zato što sam naveo taj citat u romanu (čini mi se da je Rastislav Dinić bio među njima – kao, "Lakoverni, naivni Dejane, trebalo bi da si pametniji nego da nasedaš na propagandu jedne Politike Ekspres, eeej", itsl).

Uzgred, tokom filma ova nakaza kaže da bi voleo da dobije rak i da tako, svojim mukama, otplati muke koje je drugima naneo – a, kako ispade, dela Feve je zaista i umro od raka, pre samo mesec dana (početkom avgusta)! Naravno, ja neću reći "Ima Boga" niti išta slično, jer da ga stvarno ima, ovakve nakaze ne bi ni gmizale Zemljinom površinom niti bi im bilo dato da se iživljavaju nad nejači, ali... eto, s njegovom nedavnom smrću kao povodom sve kockice su se lepo skockale baš sada, kada je NAŽIVO sasvim rasprodat (zapravo, poslednja tri primerka se sada nalaze u RIJECI, gde je ovaj skot jedno vreme živeo i odakle je krenuo u svoje pohode!). Ko je čitao moju knjigu neka obavezno pogleda i film I WAS A GOD IN BOSNIA koji sam okačio na Jutjub pa ga sada, zahvaljujući kolaboraciji Ghoul + Giulio (ukratko: Ghoulio!) možete i ovde pogledati!

PS: U filmu postoji samo jedan momenat u kojem se vide leševi ubijenih hrvatskih vojnika, pri čemu je jednome granata skoro sasvim otkinula ruku; to je jedini "ogrish" momenat za oprez osobama osetljivih stomaka; sve ostalo se sastoji od talking heads snimaka – ali, naravno, ako imate razvijenu maštu i empatiju, to što ovaj ološ GOVORI biće sasvim dovoljno za gađenje i ružne snove, pa zato... oprez. Ovo što sledi nije za svakoga.

NAJBOLJE KNJIGE po izboru Dr Ghoula

            Ovih dana je, pored polivanja kofama ledene vode, hit interneta – paradiranje sopstvenim listama 10 najboljih/najdražih, odnosno individualno najvažnijih knjiga. Pa, kad mi već ne pada na pamet da se polivam ledenom vodom, evo ga The Next Best Thing! KNJIGE! Ja sam, naravno, bio prinuđen da malo varam – samo deset naslova? Pa, da li ste čitavi? To tražite nekom normalnom čoveku, a ne onome ko je život posvetio čitanju i pisanju knjiga!  

Dakle, ovo dole je moj širi izbor, po određenim kategorijama. Izbor je, dakako, ličan, super-subjektivan, ali mogao bih da ga branim i kao da nije. Redosled na listama je po prioritetu, tj. stepenu obožavanja i udivljenja, od najnajnaj prema malo manje naj.

Eto, nadam se da će ove liste poslužiti kao preporuka da potražite neke od ovih naslova i autora. Srećan lov!

   10 ROMANA   

 

1. NAKED LUNCH (GOLI RUČAK) – w. burroughs

2. DAS SCHLOSS (ZAMAK) – f. kafka

3. VOYAGE AU LA BOUT DE LA NUIT (PUTOVANJE NAKRAJ NOĆI) – l. f. celine

4. La Nausée (MUČNINA) – j-p. sartre

5. L' ETRANGER (STRANAC) – a. camus

6. AT THE MOUNTAINS OF MADNESS (U PLANINAMA LUDILA) – h. p. lovecraft

7. HEART OF DARKNESS (SRCE TAME) – j. conrad

8. LOLITA – v. nabokov

9. Бесы (ZLI DUHOVI) – f. dostoevsky

10. Auslöschung. Ein Zerfall (BRISANJE. RASPAD) – T. BERNHARD

+ Les 120 journées de Sodome (120 DANA SODOME) – m. de sade

   10 ZBIRKI PRIČA   

 

SABRANE PRIČE OVIH AUTORA

--- F. KAFKA

--- E. A. POE

--- H. P. LOVECRAFT

--- L. ANDREYEV

--- r. aickman

--- t. ligotti

--- j. l. borges

--- v. nabokov

--- J. CONRAD

--- J. G. BALLARD

+ A. BIERCE

   10 nebeletrističkih knjiga   

 

1. DNEVNICI + PISMA – KAFKA

2. SELECTED LETTERS (5 volumes) – H. P. LOVECRAFT

3. S ONU STRANU DOBRA I ZLA – NIČE

4. MIZ O SIZIFU – KAMI

5. ZLI DEMIJURG – E. SIORAN

6. AGONIJA ROMANTIZMA – M. PRAC

7. MASKS OF GOD – J. CAMPBELL

8. POL I KARAKTER – O. VAJNINGER

9. PSIHOLOGIJA UBISTVA – K. VILSON

10. KNJIGA LAŽI – A. KROULI

+ HOLLYWOOD FROM VIETNAM TO REAGAN – R. WOOD

+ ČUDOVIŠTA KOJA SMO VOLELI – R. MUNITIĆ

   10 HOROR ROMANA   

 

1. PET SEMATARY – S. KING

2. The Case of Charles Dexter Ward - h. p. lovecraft

3. MALPERTUIS – J. RAY

4. SILENCE OF THE LAMBS – T. HARRIS

5. THE EXQUISITE CORPSE – P.Z. BRITE

6. I AM LEGEND – R. MATHESON

7. MY WORK IS NOT YET DONE – T. LIGOTTI

8. THE CRONING – L. BARRON

9. THE SHINING – S. KING

10. HARVEST HOME – T. TRYON

+ AT THE MOUNTAINS OF MADNESS – h. p. lovecraft *

(stavljen kao dodatak samo zato što je već naveden u gornjem spisku, inače – 1. mesto!)

   10 HOROR ANTOLOGIJA   

 

1. THE WEIRD – ed. A. & J. VANDERMEER

2. THE DARK DESCENT – ed. D. G. Hartwell

3. BLACK WATER 1 & 2 – ed. A. Manguel

4. AMERICAN GOTHIC TALES – ed. J. C. OATES

5. FOUNDATIONS OF FEAR – ed. D. G. Hartwell

6. DARK FORCES – ed. K. McCauley

7. STARRY WISDOM – ed. D. M. Mitchell

8. 999: Twenty-nine Original Tales of Horror and Suspense

– ed. A. Sarrantonio

9. MAMMOTH BOOK OF SHORT HORROR NOVELS – ed. M. Ashley

10. A BOOK OF HORRORS – ed. S. Jones

+ LOVECRAFT UNBOUND – ed. E. DATLOW

+ NEW CTHULHU – ed. P. GURRAN

   10 SF ROMANA   

1. THE LEFT HAND OF DARKNESS (LEVA RUKA TAME) – U. K. Le Guin

2. NEUROMANCER – W. Gibson

3. UBIK – P. K. Dick

4. CRASH (SUDAR) – J.G. BALLARD

5. DUNE (DINA) – F. Herbert

6. SOLARIS – S. LEM

7. HYPERION (HIPERION) - Dan Simmons

8. THE ISLAND OF DR MOREAU (OSTRVO DOKTORA MOROA) – H. G. WELLS

9. LORD OF LIGHT (GOSPODAR SVETLOSTI) – R. Zelazny

10. The Book of Skulls (KNJIGA LOBANJA) – R. Silverberg

+ THE DROWNED WORLD (POTOPLJENI SVET) – J.G. BALLARD

+ THE THREE STIGMATA OF PALMER ELDRITCH (TRI STIGMATE PALMERA ELDRIČA) – P. K. Dick

Doktor strave: dva nova horor intervjua

U drugoj polovini jula bio sam gost festivala "Kratkofil" u Banjaluci. Moj izveštaj otuda stiže uskoro, a do tada – evo ih dva intervjua data tim povodom: ovaj prvi dao sam uoči, a onaj drugi – na samom festivalu. Prilično su iscrpni i ne tiču se samo ZAVODNIKA, kojeg sam tamo promovisao, nego i mnogih drugih pitanja vezanih za razna obličja horora na ovim prostorima, a i šire. Uzgred, moram da napomenem da je organizacija festivala radila perfektno, uključujući i deo koji se ticao promocije i medija – pored ova dva intervjua dao sam ih nekoliko i za radio i TV, ali neka ovi dole budu dovoljni. Organizatorima hvala na odlično obavljenoj promociji svog gosta.

Fotografije uz ova dva intervjua koje ovde ekskluzivno obznanjujem nastale su 22-24. jula 2014. u Banjaluci.

Doktor strave: Ljudi su daleko veća i gora vrsta čudovišta 

od onih koji tako izgledaju

Razgovarala Maja Isović

za internet portal BUKA

U opisu poznatog bloga „The Cult of Ghoul“ koji vodite stoji „strava, užas, mrak, ludilo, horor književnost i film“. Šta Vas je privuklo ovom žanru?

---Strava me je privlačila još pre nego što sam bio svestan postojanja žanra koji se njome bavi: od najranijeg detinjstva voleo sam bajke sa ’mračnijim’ sadržajima, čudovištima i mračnim šumama, a naročito babine priče o navodno stvarnim ukazanjima duhova i vampira i drugim susretima s natprirodnim što je sve zajedno koren moje ljubavi prema stravi, a u romanu ZAVODNIK upravo se vraćam tim korenima, ali na jedan kritički način, iz zrele perspektive.

Da li je horor kao žanr dovoljno zastupljen i cijenjen, na svjetskoj, ali i regionalnoj, književnoj sceni?

---U svetu je cenjen uglavnom u onoj meri u kojoj je komercijalan, ali kako to obično biva – ono što se najviše prodaje retko je zaista i najbolje, naročito u umetnosti. Drugim rečima, uz sve moje poštovanje prema Stivenu Kingu, on nije ni približno najbolji savremeni pisac horora, već su to pisci izdavani u daleko manjim tiražima čija imena vama neće ni biti poznata. Dakle, žanr jeste zastupljen kao jedan od popularnih oblika masovne kulture dok su njegovi ozbiljniji umetnički aspekti cenjeni tek kod uskog kruga ljubitelja i proučavalaca sposobnih da kopaju ispod onoga što im je marketinški nametnuto kao ’naj’ i ’in’.

Koja su Vama najzanimljivija mistična, strašna, bića i u kojim odnosima su oni sa stvarnim ljudima?

---Nadimak pod kojim sa nekima poznat jeste gul (ghoul), što je termin koji pokriva najmanje dva stvorenja – izvorno je to arapski nekrofilni psoglavi demon, a u prenesenom značenju se koristi i za zombije, o kojima sam napisao nekoliko priča i one će, nadam se, već idućeg proleća izaći u mojoj novoj zbirci. U njoj se vidi koji je njihov odnos s ljudima – naime, da su ljudi daleko veća i gora vrsta čudovišta od onih koji tako izgledaju.

U pop kulturi danas su vampiri veoma popularni, međutim koliko serije, filmovi romani vjerno prikazuju vamire?

---Zavisi od toga šta je ’original’ u odnosu na kojega prosuđujete ’vernost’. Ako je to srpski koncept vampira, kao stariji i izvorniji od zapadnjačkog koji nam dolazi iz američih i engleskih romana, filmova i serija, onda to nije nimalo verno. Zapravo, ja sam iznenadio i samog sebe kada sam, osmišljavajući svoj roman ZAVODNIK, shvatio da se on može čitati i kao vampirski roman, ali upravo u tom izvornom smislu kako je osmišljen u srpskoj narodnoj tradiciji.

Zbog čega su su se baš vampiri izdvojili od drugih „strašnih bića“, šta je ono po čemu su oni toliko posebni?

---U zapadnjačkoj verziji koju je uobličio Brem Stoker, vampir je ujedinio dva ključna tabua zapadne civilizacije – seks i smrt, i povezao ih na tako upečatljiv način da oni deluju istovremeno zastrašujuće i zavodljivo, grozno i privlačno, a ta ambivalencija je ključni efekat žanra. Naime, ako bi nas horor samo zgražavao i prestravljivao, a ako ne bi imao i zavodljivi učinak fascinacije zabranjenim, on ne bi imao ni približnu popularnost i učinak koji ga čini trajnim.

Koliko su ljudi kod nas upoznati sa našim nasljeđem „strave, užasa i mraka“ iz domaćih predanja?

---Nažalost, vrlo malo, rekao bih. Mlađi ljudi gutaju američke filmove i stripove i video igre, i iz njih se ’upoznaju’ sa tradicijom koja je i njihova sopstvena, ali prikazan u krivom ogledalu, pervertirana, izopačena, sasvim rekontekstualizovana. Kada izumru bake koje su prenosile tzv. ’bapske priče’, njihov sadržaj ostaće samo predmet bavljenja etnologa i folklorista, a nove generacije će svoje ’znanje’ o vampirima i živim mrtvacima crpeti iz ’Silent Hill-a’ i ’Walking Dead-a’.

O Vama se može pročitati da ste prvi „doktor strave“. Šta Vam ova titula znači? Recite nam nešto o Vašem doktoratu?

---Doktorat na temu ’Istorijska poetika horor žanra u anglo-američkoj književnosti’ odbranio sam pre dve godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, kod mentora prof. Dr Zorana Paunovića, vodećeg našeg angliste. U njemu, praktično, definišem ovaj složeni i kontradiktorni žanr, i prikazujem njegov nastanak i razvoj od gotskog romana u 18. veku pa sve do početka 21. veka. To je opsežna studija i presrećan sam što mogu da najavim da će se već ovog oktobra, na Sajmu knjiga u Beogradu, pojaviti kao velika, debela i lepa knjiga pod naslovom POETIKA HORORA, u izdanju Orfelina iz Novog Sada.

Oni koji prete Vaš blog mogli su primjetiti da ste ostali bez angažmana na fakultetu na kojem ste radili. Kakva je trenutna situacija, da li se u međuvremenu nešto promijenilo?

---Proteklih pet godina proveo sam kao nezaposleno lice jer sam, posle deset godina rada na Filozofskom fakultetu u Nišu, posao izgubio zbog bolesne sujete moje profesorke i mentorke na magistarskom radu. Žalosno je da sam svoje najzrelije godine, koje bi trebalo da budu i najplodnije, proveo bez posla, bez stalnih primanja, bez mogućnosti da napredujem – ali nisam klonuo duhom. Za to vreme završio sam i odbranio doktorat, napisao i objavio novi roman, a postoje neke indicije da će se krajem ove ili početkom naredne godine nešto popraviti i u pogledu mog zaposlenja, ali tek ostaje da se vidi da li će se to i desiti ili ću i ja, kao i mnogi pre mene u sličnoj situaciji, morati da počnem da pakujem kofere i sreću potražim negde gde se kvalitet nagrađuje, a ne kažnjava.

Na čemu trenutno radite?

---Upravo sam objavio roman, i radim na njegovoj promociji. Takođe upravo sam završio finalni tekst POETIKE HORORA, mog Magnum Opusa, koji je malo doteran, sređen i dopunjen u odnosu na verziju koju sam odbranio. Najzad, upravo sam završio novu novelu, najdužu koju sam dosad napisao, i nadam se da će se i ona naći u novoj antologiji koju priređuje Goran Skrobonja. U planu mi je da proširim svoju knjigu U BRDIMA, HORORI tako da uključi ex-Yu filmove kao i one snimljene posle 2007. a posle toga, videćemo. Možda se najzad uskoro bacim u svoj dugo pripremani roman PROKLETIJE…

U Banjaluku dolazite na festival Kratkofil Plus. Već ste jednom bili na ovom festivalu. Čega se sjećate i čemu se nadate u Banjaluci?

---U Banjaluci imam dosta prijatelja, poznanika i čitalaca: sećam se odlične posećenosti mom predavanju o horor filmu koje sam na Kratkofilu održao pre pet godina, kao i vrlo živahne, radoznale publike koja mi je pružila odličan feedback. Jasno je da interesovanje za ovakve sadržaje postoji, da su ljudi ovde gladni i dubljeg, nekonvencionalnog promišljanja strave, i ja se nadam da će se i ovom prilikom roditi zanimljiva razmena, da ću pobuditi interesovanje i onima koji do sada o hororu nisu naročito razmišljali ili su ga smatrali nevrednim promišljanja, kao i da ću upoznati nove čitaoce i nove prijatelje.

Ovo je izvorno izašlo 22.07.2014. OVDE:

A evo i drugog intervjua koji je rađen naživo, odmah posle promocije ZAVODNIKA.

Doktor strave Dejan Ognjanović: 

Plašim se ludila, gubitka kontrole i razuma

 

nedjelja, 27 Juli 2014 16:44

Autor Vanja Stokić

za portal E-TRAFIKA

Prvi i trenutno jedini doktor strave u Srbiji Dejan Ognjanović za sebe kaže da je on prvenstveno pisac, a zatim kritičar tuđih djela. Prati inostrane autore, ali inspiraciju za svoje knjige nalazi isključivo u domaćim predanjima. Za njegovu ljubav prema hororu zaslužni su baka i djed koji su mu kao malom pričali strašne priče sa anegdotama, a upravo njima je posvetio novi roman „Zavodnik“, koji je nedavno imao i svoju banjalučku promociju.

Ognjanović kaže da su sva bića u hororu ustvari metafore i simboli nekih strahova koji su vezani za neke naše temeljne strahove, kao što je strah od smrti, mraka, gubitka razuma. Ipak, treba razlikovati strah od fobije, jer se horor bavi samo strahovima koje svi imamo, a ne pojedinačnim bojaznima. Nakon romana „Naživo“ koji je smješten u urbanoj sredini, radnja „Zavodnika“ odvija se u selu Špaj u jugoistočnoj Srbiji. Asistent sa fakulteta dolazi u zabačeno selo kako bi dvoje blizanaca podučavao srpski i engleski. Tu se susreće sa potpuno drugačijim načinom života i počinje da sumnja da nešto nije u redu sa tom djecom i njhovim ocem koji je umro pod nejasnim okolnostima. Uskoro kreće u istraživanja priča koje kruže po selu i ima iskustva koja nisu ovozemaljska i pod uticajem su mračnih sila.

Za Ognjanovićev rad karakterističan je ambijent koji uspijeva učiniti jezivim čak i u scenama koje se dešavaju tokom ili u smiraj dana. Kako kaže, ako je nešto jezivo, ono to treba biti i u podne i u ponoć.

Publika je vaš novi roman čekala čitavu deceniju. Zašto toliko dugo?

---Publika koja čita samo moju prozu je čekala 10 godina na novi roman, ali publika koja prati esejističku i kritičarsku aktivnost imala je itekako šta da čita. „Naživo“ je potpisao diplomirani filolog, a „Zavodnika“ potpisuje doktor nauka. Bilo je i životnih i profesionalnih obaveza koje su me spriječavale da se posvetim romanu koji je ambiciozna stvar. Tek sada su se slučile okolnosti za njegovo objavljivanje.

Stalno ističete uticaj bake i djeda na vaš rad, odnosno narodnih priča i predanja. Koliko ih modifikujete u svojim djelima?

---Jako mnogo. Ja nisam etnolog, nije moj posao da ih sakupljam. Ovaj roman je u suštini metažanrovski, preispituje same priče i uzima ih kao prototip horora i kritički preispituje i sam žanr. Nije to toliko dubokoumna proza da čovjek mora biti doktor nauka ili mnogo upućen u teoriju književnosti da bi ga razumio, to su neki slojevi koje možda primijetite, a možda i ne. Poželjno je da ih primijetite jer ćete vidjeti neke dopunske slojeve, ali mislim da je potpuno razmljiv i čitljiv kao jedna priča o duhovima. 

Kažete da ne volite vampire. Imate li neko omiljeno biće?

---Kod vampira i zombija ne volim njihovu ofucanost, to su stvorenja koja su svuda prisutna da je toliko izlizana njihova upotrebna vrijednost. Toliko smo vampira vidjeli na filmu, pročitali romana i priča, da kad ih vidite nemate osjećaj susreta sa nečim neobičnim. Zanimljivija su mi stvorenja koja su manje korištena ili ona koja su amorfna, koja nemaju stalan oblik, koja se transformišu. Suština horora je ta amorfnost, to mijenjanje. Kada horor zarobite u neki oblik vi ga na neki način i kontrolištete, a kada nema oblik on je strašniji. 

Vampiri su mi jedna od najnezanimljivijih stvorenja u hororu pa sam iznenadio sam sebe kada sam shvatio da sam napisao roman koji se može smatrati i vampirskim, u izvornom srpskom smislu. Razlika između zapadnjačkog i srpskog vampira jeste u tome da se na zapadu vampir doživljava kao osvajač iz tuđine, kao stranac koji dođe u neku zajednicu i krene da širi neku vrstu zaraze i da korumpira tu zajednicu iznutra tako što preobraća njene članove i pretvara ih u vampire. Taj motiv zaraze i osvajanja je veoma bitan. Srpski vampir je sve suprotno od toga, on nije došao iz tuđine, to je čovjek iz te iste zajednice koju napada. On se obraća svojim ukućanima, a ne strancima. On dolazi u svoju kuću, a ne u tuđu. Svojoj ženi, djeci, roditeljima... 

Vjerujete li u bića i pojave o kojima pišete?

---Ne vjerujem, ali sam otvoren za to. Skeptik sam za sve u šta se nisam sam uvjerio, ali nisam zadrt. Otvoren sam da saslušam i da primim sve dokaze. Nisam imao nikakvo nadrealno iskustvo, ali sam slušao ljude koji jesu. Ima priča kada čovjek mora da se zapita, niz slučajnosti je takav da ne postoji racionalno objašnjenje. Malo ih je, ali čovjek ne može da ih otpiše tek tako. Otvoren sam za mogućnost da ima mnogo toga o silama života i smrti ili paralelnih entiteta o kojima ništa ne znamo i koje ne možemo da opazimo.  

Šta vas plaši?

---Plaši me gubitak kontrole, mogućnost gubitka razuma, ludilo i oko mene i u meni.

Zašto ste odabrali baš Prokletije za mjesto radnje narednog romana? Zbog naziva ili nečeg drugog?

---Odabrao sam Prokletije kada sam shvatio da je to usred Evrope jedna bijela mrlja, da je to toliko nepristupačan teren da se samo preko nekih satelitskih snimaka može naslutiti čega tu ima. U tim pećinama i planinama može biti bilo šta i one su užasno stare, što je za moj koncept bilo veoma važno, da tu može biti prežitak nečeg pradrevnog, nečega što je tu milenijumima a neotkriveno je jer se nalazi na mjestima koja su nepristupačna ljudskoj nozi. Ideju za narednu knjigu imao sam još prije nego što sam uobličio ovu. To je neka vrsta nastavka romana „Naživo“ i dešava se u kosovsko-albanskom dijelu Prokletija. On zatijeva mnogo istraživanja jer su likovi odmaknuti od mog svakodnevnog iskustva. To su specijalci, vojnici, eksperti u nekim strukama...

Drugi put se pojavljujete na Kratkofilu u Banjaluci. Možemo li naredni put očekivati da dođete sa nekim filmom?

---Toliko me često to pitaju da bih ga snimio i kada ne bih toliko volio, mada ne bih svoje ime povezivao sa nečim što nije po nekim mojim mjerilima vrhunsko, a bavljenje filmom zahtijeva i tehnička predznanja. Nisam baš siguran da li bih se pod zrele dane posvetio medijumu koje ima svoja pravila, iako sam ih svjestan, ali naći se iza druge strane kamere i napraviti nešto zahtijeva niz tehnikalija i praktičnih vještina. To zahtijeva truda, vremena i napora. Mogu samo da obećam da ću se truditi i ako se dese neke okolnosti da ću vrlo rado to uraditi. Uvijek je tu rezerva da dođem kao kritičar, analitičar, predavač...

Kako je biti jedini doktor strave u Srbiji?

---Usamljeno. Volio bih da nisam jedini, da imam više kolega koji se studioznije bave hororom, ali možda ja kao pionir zainteresujem neke nove. Interesovanje postoji, ali ne u smislu posvećenosti tome. Postoje naučni i seminarski radovi koji su posvećeni određenim aspektima strave, ali se niko nije usudio da se posveti cijelom žanru, njegovoj poetici, nastanku i razvoju. Sad kad sam ja to uradio nadam se da će to zainteresovati nekoga, možda i iziritirati da kaže da to ništa ne valja pa da napiše nešto što bi bila kritika mog rada. Kakva god reakcija da bude, super je dok je ima. 

Primjetan je ogroman uticaj koji je film „Leptirica“ ostavio na vas.

---Leptirica je za mene prototip prave strave, onako kako ona treba da se uradi. Zasnovana je na priči, ali nije preslikana priča, već adaptacija i to veoma originalna. Kao što sam ja uzeo bapske priče i od njih napravio nešto što je potpuno moje, tako je za taj film uzet jedan književni predložak, ali je autorski senzibilitet Đorđa Kadijevića to nadogradio i napravio nešto potpuno svoje.

Vaše knjige se ne mogu naći u knjižarama, kažete da ste frustrirani jer ste prinuđeni da sami radite sve oko promocije i prodaje knjige. Jeste li razmišljali o izlasku na strano tržište?

---Jesam, radim na tome, ali postepeno. Prevodim neke kraće priče, prevoditi roman je daleko ambicioznije i veći posao u smislu finansija i izrade svega toga. Moj plan je da isprobam teren sa kraćim pričama, da ih plasiram na neka relevantna mjesta na zapadu, a onda zavisno od reakcije možda se ozbiljnije posvetim prevođenju.

Koliko je prosvjeta zapala u horor, kakvo je stanje tamo?

---Strava i užas. Kao doktor nauka sam užasnut sada kada se dovode u pitanje brojni doktorati i kada se razotkriva nešto što je bilo javna tajna, ali nije bilo predmet medija i šireg bavljenja. Na svojoj koži sam iskusio horore srpskog akademskog života. Ostao sam bez posla nakon 10 godina rada na fakultetu, zato što sam povrijedio sujetu jedne nesrećne i neostvarene žene, kojoj je smetalo da ima asistenta koji ima više objavljenih knjiga od nje. Ona je redovni profesor, ja sam bio asistent tako da se rezultat unaprijed znao. Ja se nisam predavao ni ovih pet godina koliko sam bez posla. Možda će se nešto pozitivno riješiti vrlo uskoro, ali o tom potom.

Ovaj intervju izvorno je izašao OVDE.