POETIKA HORORA u medijima

  

            POETIKA HORORA je započela svoj život: polagano, skromno, bez preterane pompe i galame. Što bi rek'o naš narod, insidiously.

            U nedelju 30. novembra uključio sam se u emisiju "Pogled iz svemirskog broda" na radiju BG202 gde sam kazao ponešto o POETICI HORORA, najavio promociju u Novom Sadu i još ponešto.

            U ponedeljak 1. decembra ustao sam u ranu zoru kako bih gostovao u veoma popularnoj emisiji jutarnjeg programa UZBUDILNIK na Radiju B92. Budući da ja radio ne slušam, nisam ni bio svestan postojanja (i slušanosti) ove emisije ali sam se u to smesta uverio.

            Domaćini i autori, Mlađa i Daško (sic), dočekali su me srdačno, a ispostavilo se da su poznavaoci mog minulog rada i sledbenici Kulta Gula, što je uvek prijatno osveženje – jer iz iskustva znam da se krajnje retko dešava da odem na neku televiziju i radio a da tamo neko nešto zna o meni ili barem o temi.

Obično u medijima to biva tako da ako mi potrefe prezime (ne, nije OgnjEnović!) i ako NE omaše naslov knjige o kojoj govorimo, ja sam srećan. Ovde sam imao zadovoljstvo da pričam sa ljudima koji zapravo znaju ponešto o autoru i temi, a jedan od njih je čak i dobio POETIKU HORORA od izdavača na vreme, i počeo da je čita!

Pa šta više čovek da poželi? Da mu sagovornici budu duhoviti i zabavni? Hell, dobio sam čak i to! Dakle, vredelo je ustajati tog jutra. Sa domaćinima sam popričao nekih pola sata (08.30 – 9.00 h) i bilo je to vrlo vickasto i dinamično.  

Prava šteta što snimak tog gostovanja nije napravljen niti je sačuvan (njihov podkast sadrži samo prvih sat i po emisije, a ne i drugu polovinu: prekid je tik pred moje gostovanje)! Ko je slušao, čuo je; ko nije, baš šteta.

Kasnije tog dana, na konferenciji za štampu, dao sam i intervju za radio, novinarki Sanji Bošković, koji je emitovan na Prvom programu Radija Novi Sad, u okviru emisije "Utorkom u sredu" - 09.12.2014.

Polovina ove polučasovne emisije bila je posvećena hororu, tačnije – njenih prvih 15 minuta. Konkretno, ja govorim od 2.20–8.00 minuta, a zatim sledi, do 13. minuta, čitanje početka Lavkraftovog Slučaja Č. D. Vorda, da bi na kraju, od 14-15. minuta, nešto o hororu kazao i dr Žolt Lazar (jedan od trojice recenzenata moje knjige).

Tu emisiju možete poslušati onlajn. Kao što rekoh, možete krenuti od početka, jer horor priča počinje već u 2. minutu. Evo, ovde: http://media.rtv.rs/sr_lat/utorkom-u-sredu/9282

Prva prava promocija POETIKE HORORA održana je u Novom Sadu tog istog 01.12.2014. u prijatnom prostoru na spratu knjižare Bulevar Books, predviđenom upravo za takve događaje (vidi slike).

Uprkos žestokom pljusku, ovoj promociji je prisustvovalo 20-ak posetilaca koji su pobožno saslušali to što smo imali da kažemo mi, autor, kao i izdavač, Milenko Bodirogić, i dr Žolt Lazar. Neki su čak i kupili knjigu, iako je među okupljenima bilo i onih koji su je nabavili ranije, u pretplati, pa došli sada po autogram...

Ne bih prepričavao to veče, jer malo dole okačiću link ka audio snimku: reći ću samo da je promocija trajala 45 minuta, delom zato što sam žurio na autobus (pravo iz Novog sada putovao sam u Beograd, a otuda – u Hrvatsku, na mini-turneju, od Zadra preko Rijeke do Pule) a delom zato što je moje grlo bilo prilično načeto manjom prehladom, pa nisam ni mogao da govorim onako dugo kao inače, što je možda i bolje.

Drhtave fotke drhtavom rukom napravio je moj NS prijatelj Nikola NO ABUSE; ako se on, kao iskusan hororista, toliko tresao, možete misliti koliko je jezovito bilo običnoj publici te kišno-hladne olujne večeri!

Rečene su neke zanimljive stvari, kao i ekskluzivni podaci o izdavačkom planu Orfelina, pa eto, koga to zanima, neka sa Mediafire linka skine wav fajl veličine oko 13MB, u trajanju od 45 minuta, i neka se sam uveri kako je bilo. Evo toga OVDE.

Promociji je, pored ostalih, saučestvovao i Ivica Živković (IZGUBLJENI SLUČAJEVI i druge umetnine) a tu se zatekao i jedan od vernijih pratilaca bloga i od kvalitetnijih, sadržajnijih komentatora (na slici). Ne bih da ga autujem ako to sam ne želi, možda mu više prija draž anonimnosti, ali ako želi, može u komentaru da anotira sliku i predstavi se.

I to nije sve! U decembarskom broju magazina PLAYBOY "Muškarac godine" i jedan od najuticajnijih Srba na decu i omladinu, pevač i pisac Marko Šelić Marčelo, slikao se za duplericu, i usput, kad su ga pitali za mir u svetu, rešenja problema gladne dece u Africi i šta preporučuje za čitanje, kazao je da preporučuje moju POETIKU HORORA, rekavši, otprilike, "u vreme ovih lažnih doktorata evo vam prilike da vidite kako izgleda jedan pravi!" 

Ali ni to nije sve: autor POETIKE HORORA gostuje u emisiji iz kulture VAVILON, na II programu RTS-a, u utorak 23. decembra u 20.30 h. Razgovor je obavila autorka te emisije, književna kritičarka Jasmina Vrbavac, a sniman je u jednom zanimljivom, hororičnom ambijentu, pa eto, pogledajte i to ako ste tako u mogućnosti.

POETIKA HORORA je idealan novogodišnji poklon za osobe od ukusa i kulture, if any. Možete je kupiti u svim većim knjižarama širom Srbije (Delfi, Vulkan itd), a najbolje je ako je kupite direktno od izdavača, ili od autora. U potonjem slučaju, naročito ako želite primerak s posvetom, pišite na dogstar666 at yahoo dot com i to što pre, jer ostalo mi je još samo 5 extra primeraka.

         Što se tiče daljih promocija, naravno da će ih biti - čim prođe Četres Dana Neprekidnih Bahanalija U Srbiji (od Sv. Nikole do Sv. Save). Već je dogovorena promocija u Nišu početkom februara, a kad prođu najveća ludila u januaru, dogovorićemo još neka mesta... Do tada - ČITAJTE!

Srećna slava svim paganima, i ostalima!

            Danas tzv. pravoslavni hrišćani slave tzv. Svetog Nikolu. Strogo gledano, i ja sam prinuđen da učestvujem u toj poposveštanoj travestiji. Tim pre mi je u sećanje navrla jedna nedavna malo drugačija ali zapravo slična "slava" koja se, za razliku od ove, barem nije ni pretvarala da ima neke veze s tzv. hrišćanstvom.

            Naime, neću vas sad i ovde nadugačko podsećati na paganske korene obožavanja tzv. svetaca i orgijastičkih "slava" koje se među Srbima održavaju nominalno u njihovu čast, a zapravo uglavnom kao alibi za nimalo hrišćansko obžderavanje i opijanje te za druge, još gore, i još manje hrišćanske sentimente i ponašanja.

            Umesto toga, na dan ove tzv. slave, evo slikovitog izveštaja sa jedne od najstarijih slava za koje čovečanstvo uopšte zna – slave poznate kao Sveta Jesenja Ravnodnevnica. Elem, ove godine sam se baš u to vreme, negde oko 20. septembra, zadesio u Istri, u gostima kod drage lavkraftovke a, kako se ispostavilo, pomalo i vikanke (eng. wicca).  

Proveo sam tom prilikom jedan produženi vikend u Višnjanu (kod Poreča) i okolini, a ovde na blogu već sam predočio izveštaj sa ekskurzije na koju me je moja domaćica Natalija odvezla – pravo u ruševine srednjovekovnog zamka Dvigrada.

Tokom tih dana obišli smo zajedno nekolike "gotske" lokacije u okolini Poreča i Rovinja, uključujući i jedan šumarak kraj stare crkvice i groblja gde smo zatekli baš zgodno namešten falusoidni stećak za ko zna kakve neimenovane i svakako bogohulne rituale.

Moja domaćica mi je pokazala i višnjansku opservatoriju, naizgled modernu zgradu posvećenu tzv. tvrdoj, egzaktnoj nauci osmatranja zvezda i drugih nebeskih objekata i pojava.

Najveći i najzabavniji kuriozitet vezan za ovu građevinu jeste da se, odmah do nje, nalazi i njen davnašnji pra-predak: mini re-kreacija kruga od kamenja nalik (donekle) Stounhendžu, odnosno, još sličnije brojnim drugim, nešto skromnijim krugovima kakvi krase dobar deo Evrope i obeležavaju mesta naročito nabijena energijom, tamo gde se ukrštaju tzv. lej linije (eng. ley lines).

Kontrast (?) odnosno paralelu između ova dva dela ljudskih ruku našao sam nadasve znakovitim.

Nisam smeo da svoju vodičicu i domaćicu previše zapitkujem kakvi se rituali i svetkovine ovde odigravaju, ali nagovešteno mi je da se na ovom proplanku zna okupiti poprilično sveta, naročito na Svetu Letnju Dugodnevnicu, kad se tu pale velike vatre koje odvažniji preskaču (da li odeveni ili nagi, nije mi precizirano).

Ko je gledao THE WICKER MAN bolje će shvatiti ceo ovaj post i slike u njemu, a ko nije – šta čekate? Moj Pečat Preporuke? Pa, imate ga (odavno)!

U svakom slučaju, iskoristio sam priliku da zadovoljim svoj fetiš prema kamenju među ovim obeliksima, odnosno obeliscima.

Nedaleko odatle nalazi se i naročito svetilište lokalnih Vikana, u lugu podno velikog hrasta.

Tu je i kameni oltar na koji se, onda kada su zvezde tamo gde treba, prinose žrtve...

...uglavnom u vidu posnih peciva, voća i povrća, vina i rakije.

Da, kako ispade, imao sam sreću da zapadnem među najbenignije od svih Vikana – ovi čak i ne kolju piliće i mačke u ritualima, nego su skroz naskroz vegani. To će reći da je njihova slava, baš kao i tzv. Sv. Nikola – posna!

Ovaj lug je delovao relativno dobroćudno usred blago natmurenog dana, ali to ne znači da su mom hororičnom oku promakli izvesni zlokobni nagoveštaji.

Recimo, pažnju mi je privukla neprirodno velika i debela glista, veličine omanje zmije, koja se zavukla podno hrasta. Aha, tu mu je dakle Leglo Belog Crva!

Naivni bi pomislili da je to samo "obična" glista ali meni je smesta bilo jasno da mora da je u pitanju barem veštičji familijar, ako ne i materijalizovani genius loci.

Kad vreme dozvoli, upravo ovaj lug je poprište Vikinih slava i preslava: tu se okupljaju, muziciraju, igraju, pevaju, jedu, piju i ko zna šta sve ne.

Nažalost, tada kada sam ja tamo bio još su bili vidljivi tragovi kiše od prethodnih dana, tlo je bilo blatno i prošarano lokvama, a prognoze su dopuštale mogućnost nove kiše te večeri.

Zbog toga sam, nažalost, bio uskraćen za potpuni ugođaj autentične vikanske proslave Svete Jesenje Ravnodnevnice usred noći, u šumarku, pod hrastom i pod nebeskim svodom.

Umesto toga, morao sam da se zadovoljim nešto udobnijom, ali manje slikovitom lokacijom u jednoj mesnoj zgradi, u prostorijama koje se inače retko koriste, ali su sasvim dobro poslužile da se, uz prigodnu muziku, hranu, piće i druženje, obeleži ova slava.

POSNA slava, kao što rekoh: ali uprkos tom oksimoronu moram zaista priznati da se imalo tu šta probrati čak i za jednog zadrtog mesoždera poput mene, i da sam u slast smazao ponuđeno raznovrsno jastije i pitije i prouzročio prikladno blagoutrobije.

Bilo je tu i raznih domaćih pića proizvedenih u ovom kraju. Iako ja uglavnom ne trošim žešća pića, ovde sam oprobao i nekoliko sorta vikanske rakije (sa raznim aromatičnim travkama), uključujući tu i bisku, koju sam premijerno probao u Kringi – ali o tom vampirskom iskustvu drugi put!

Ljuća pića prelivao sam likerom od čokolade, a onda se (posle pregrade u vidu supstancijalne hrane) prebacio na odlično domaće crno vino. Pošto sam ga izdašno pohvalio, vikanka zadužena za njega bila je tako ljubazna da mi idućeg jutra donese na poklon dva litra, koja sam slatko popio sa Markom Piševim uz njegove ribo-lignjanske specijalitete, kad sam dan potom otišao do njegovog istarskog pribežišta.

Sve u svemu, to veče bi možda bilo razočaravajuće nekome ko bi očekivao obnažene vikanke koje igraju oko vatre i upuštaju se u tzv. razvrat i blud onako kako to tzv. pagani navodno rade – ali meni je, faute de mieux, bilo veoma zabavno i dražesno sve to.

Ne samo što sam se baš fino zagrejao raznim veštičjim napicima nego je veče bilo krunisano i dolaskom spiritusa movensa ove grupice, izvesne legende koja hoda po imenu Korado. Njegove priče, legende i tajne istorije poslužile su kao savršena kruna ove bogougodne, posne, ali nimalo siromašne slave.

Inače, za koji dan vreme je već za Svetu Zimsku Kratkodnevnicu, pa stoga – neka je srećna i ova i ona slava svima koji slave!

A HARD DAY (2014)

          ***           

   3+   

            Izuzetan spoj krimi-trilera i crne komedije od sorte kakvu od Korejaca sve ređe viđamo i pomalo smo i zaboravili da su sposobni za ovako nešto. Korumpirani amoralni pajkan čija priključenija pratimo baš nema sreće – ali je ima gledalac koji ovome da šansu.  

Našu antiherojsku džukelu snađe serija baksuzluka nakon što ludačkom vožnjom pregazi namernika na putu a onda, budući da je u velikoj žurbi (umrla mu majka a u stanici su agenti unutrašnje kontrole koji čeprkaju po prljavom vešu njega i njegovih kolega), odluči da taj leš sakrije nigde drugde nego u sanduk svoje upravo umrle majke!

To uključuje apsolutno fucking hilarious scenu potajnog švercovanja leša u mrtvačnicu i njegovog utrpavanja u već zašrafljen sanduk uz pomoć igračke na daljinsko upravljanje kupljene detetu, dok sat otkucava a sumnjičavi radnici mrtvačnice se približavaju prostoriji u kojoj je ovaj ostavljen "da načas bude nasamo s pokojnom majkom".

Usledi niz odličnih preokreta koji nastanu kada neko počne da ga progoni, ucenjuje i zajebava na razne načine, a vezano za sakriveni leš, odnosno nešto veoma vredno što je pregaženi imao sa sobom. Njegov protivnik je jedan od zabavnijih (i zajebanijih!) negativaca viđenih u poslednje vreme a to kako ga mlati, telesno i psihički, tim je slađe što ovaj sve to zaista i zaslužuje.

To se onda razvija u tete-a-tete okršaj dostojan najboljih epizoda Pere Kojota i Tice Trkačice: te makljaže, ta nadmudrivanja, ti preokreti, ti rusvaji – to se mora videti! Sve je tu: šamaranje, lomatanje po klozetu, štapini dinamita, ekvilibriranje na ivici ponora, teg od 16 tona koji pada s nebesa, treskanje u glavu, puzanje po podu mic-po-mic ka obližnjem pištolju (dok mu ovaj lomi kičmu) i sve ostalo što smo voleli u crtanim filmovima naše mladosti.

Ovo je potpuni smehotres baš zato što nije rađeno kao komedija – barem ne u uobičajenom korejskom preteranom slepstik fazonu – nego pre kao vrlo crni dead-pan triler sa izlivima relativno suzdržane groteske. Smejao sam se više i glasnije nego na bilo kom filmu koji pamtim iz ove godine.

Reditelj radi sa odličnim scenarijem, ali ništa mu to ne bi vredelo da nema sjajne glumce i da nije sposoban da postigne adekvatnu intonaciju suzdržane sumanutosti na ivici nadrealnog ali ipak s ove strane plauzibilnog.

Satira na korumpirani sistem (naročito policiju) se podrazumeva, ali nije napadna, već stoji tamo gde joj je i mesto u jednom ovakvom komercijalnom filmu: između redova.

PS: Ako vam se sve ovo svidi, pa rešite da overite i prethodni film istog reditelja pod naslovom How the Lack of Love Affects Two Men misleći da to mora da je takođe vredno pažnje – upozorenje! Nije! Pokušao sam to da gledam, ali tu se već radi o napadno napregnutoj, usiljenoj komediji sa genijalnim konceptom (otac i sin se nadmeću oko iste cure, stanarke), ali prosto – to me nije ni uvuklo, ni zabavilo, ni nasmejalo, i ugasio sam ga posle oko pola sata. U svom prvencu naš Kim nije uspeo da izbalansira dramu, nasilje i humor...