Radovanjski Lug: Karađorđevo sudnje mesto

  

U noći između 25. i 26. jula po današnjem kalendaru (odnosno, 13. jula po onom kalendaru koji se u Srbiji koristi samo za duplo slavljenje „nove“ godine) ubijen je mučki, na spavanju, vođa I srpskog ustanka i jedan od najvećih junaka koje smo u istoriji imali, Đorđe Petrović – Karađorđe. Naravno, tipično srpski, da ne kažem arhetipski – ubio ga je svoj na svome, najrođeniji: kum.

Tačnije, kum je naredio i organizovao a ruke uprljao tamo neki potrčko, bednik, slina, bot, ali u krajnjoj instanci isto govno.

Poprište ovog najpoganijeg od svih zločina je Radovanjski lug, udolina blizu sela Radovanje, na 8,5 kilometara od Velike Plane, desno od puta na ulasku u selo. 

Zapazi samo ironije koje se nižu jedna za drugom u ovoj priči; koje crno radovanje – na najcrnjoj tački srpske istorije!?

Po meni, priča o Karađorđu je ultimativna srpska priča, arhetip, i prvorazredna tragedija. Kakvi Edipi, kakve Antigone, nemojte me zajebavati! I sva je sreća što se filma o njegovoj smrti (i svim značenjima sa njom povezanim) poduhvatio istinski umetnik, Đorđe Kadijević, u svom remek-delu KARAĐORĐEVA SMRT koje je jednom zauvek kodifikovalo i ikonografiju i značenje ovog mita.

Čak i oni koji nisu naročiti poznavaoci istorije svakako znaju taj izvanredni film koji je vrlo verno (ali ne slepo reporterski, nego nadahnuto umetnički) prikazao ovaj mračni događaj i urezao ga u nacionalnu svest.

Radovanjski lug je mesto nezaobilazno za svakoga sa ovih prostora – zato što događaj koji se tu zbio nije tamo neka arheološko-praistorijska požutela i prašnjava stvar koja s nama nema nikakve bliske veze, nego, nažalost, paradigmatičan i arhetipski događaj koji nam je, po svemu, aktuelan i savremen i koji nam se (zajedno sa temama i dilemama koje priziva) stalno iznova vraća i ponavlja.

Iskoristio sam nedavnu promociju ZAVODNIKA u Velikoj Plani da, pored ostalog, obiđem i ovo kultno mesto. 

Fotografije načinjene tom prilikom ekskluzivno ilustruju ovaj tekst: otprilike polovinu sam načinio ja a polovinu Mladen Milosavljević i njegov brat.

Na ovoj livadi je navodno bila izgrađena rekonstrukcija kolibe za Kadijevićev film

Zbog gore rečenog mislim da je više nego prikladno da na ovom mestu citiram deo onoga što mi je Kadijević u diktafon kazao o tome šta Karađorđe znači za njega. Dakle, ovo što sledi ispod je ekskluzivan odlomak iz moje knjige VIŠE OD ISTINE: KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU – knjige koja, sasvim tipično srpski, od ove bedne i izdajničke, nacionalno nesvesne i beslovesne države nije dobila ni cvonjka pomoći na konkursu Ministarstva kulture za izdavačke projekte od nacionalnog značaja, i trenutno je njeno objavljivanje pod znakom pitanja, odnosno slabo je verovatno da će izaći ove godine kako je bilo planirano:

„Kod Karađorđa postoji nešto što se kvalifikuje izrazom „leži mi”. To je čovek koji mi, prosto, oduzima pamet, obara me s nogu kad pomislim samo na njega – njega, koji je pokušao nešto nemoguće. Dakle, taj sukob sa neostvarivim, taj izazov nedopuštenog, nezamislivog, ta istinska snaga volje koja nije ideologizirana nego je potpuno autentična, ta potencija, ta odlučnost, ta neustrašivost, taj direktni savez sa smrću u koju je on išao i koju je i našao u Radovanjskom lugu... To je ono što me oduševljava!

Meni se sviđa i njegova pojava, što je bio gorostas, toliko snažan i strašan, što je umeo da pogreši, da bude svirep, što je ulivao strah, bio je višestruki ubica, što je imao tu silu koja je bila veća od njega samog. Vrlo protivrečan, mada je on u suštini bio čovek krotke naravi. To je ono što je paradoksalno, sva njegova strahota, i njegove pojave i delanja, bila je alter ego njegove izvorne ličnosti. On je bio, kao i svi jaki, moćni ljudi, u stvari krotak, umeo je da bude naivan, nežan, plačljiv čak, on je često plakao... Taj strašni Vožd od koga su se tresle gaće na Porti, koji ume da zaplače kao dete. To je nešto što me je oduševilo.

Ja ne volim monolitne ličnosti. Ne volim ličnosti koje su principijelne i koje ne greše. Ne volim ličnosti koje su konsekventne, koje su ispravne, naročito te bezgrešnike, koji nemaju za šta da se pokaju; ne volim takve ljude. Znam da ima takvih ljudi, koji su takvi zato što im se nikad nije ni pružila prilika da pogreše, niti bi se oni usudili da tako nešto učine, pa je onda lako biti bezgrešan. Znam da se tako nečem čak i teži iz nekih apstraktnih etičkih razloga. Međutim, ono pravo ljudsko je uvek protivrečno i apsurdno.

Apsurdna ličnost u čistom kamijevskom smislu, to je Vožd. I on se potpuno podudara sa mojom predstavom o pravom čoveku. Jer čovek stalno zamišlja svoju realnost, ima bezbroj više artikulacija čoveka nego definicija, ali njegova stvarna inkarnacija je uvek protivrečna i apsurdna. I puna je ispaštanja zbog toga, i plaća se punom cenom, a to je život. To nalazim kod Vožda, i to me kod njega oduševljava. I njegova pijanstva, i njegovo potezanje za pištolj svaki čas, njegova logika po kojoj ne postoji trte-mrte, nego samo trte. To mi toliko imponuje i toliko me vezuje za njega, da ga osećam celim svojim bićem. I da sam živeo u njegovo doba, ja bih mu bio odan uprkos tome što bih video sve njegove greške.

Ne govorim o manama, kakve imamo svi, već o greškama, što je nešto krupnije. On je imao teške greške, ali to ništa ne umanjuje njegovu veličinu. I nije tačno da velike greške i skretanja sa nekog umišljenog pravog puta smanjuju čoveka. Svi veliki ljudi su imali stranputice. I zato je tačna ona misao zabeležena na jednom grobu, na epitafu koji sam pročitao negde u Švedskoj, i može da se shvati dvojako, kao puka duhovitost, pošalica, a može i duboko filozofski. Na tom grobu je pisalo: „Gospode, kad umrem, primi moju dušu u Raj, ali mi dozvoli da društvo povedem iz Pakla.” To je čovek.“

Odmah pored hrasta koji raste iz nekadašnjeg Karađorđevog groba nalazi se i Crkva Svetog Arhangela Gavrila. Istog onog koji krupno figurira u ZAVODNIKU...

Ovu Zahvalnicu sagradio je 1930. godine kralj Aleksanda I Karađorđević kao minijaturu  oplenačke crkve. Oltar crkve stoji na mestu gde se nalazila koliba Dragića Vujkića iz sela Radovanja u kojoj je ubijen Karađorđe.

U lađi crkve nalazi se portret Karađorđa u prirodnoj veličini iz mladih dana, rad poznatog slikara Paje Jovanovića. 

Ovu sliku nisam video ovom prilikom jer su je nedavno oštetili neki debilni huligani koji su upali u crkvu (valjda su gasili pikavce na njoj ili tako nešto), pa se nalazila na restauraciji. Još jednom: tako tipično, tužno srpski...

U crkvi Zahvalnici nalazi se i spomen ploča Karađorđevom sekretaru Naumu Krnaru, ubijenom istog jutra u Radovanjskom lugu.

Ispod crkve pod krošnjama hrasta smešteno je spomen obeležje na mestu gde su obezglavljena tela Karađorđa i Nauma Krnara sahranjena. Telo Nauma Krnara i danas počiva ispod hrasta na spomen obeležju.

Ako nađete blizu ovog kraja (a i ako se ne nađete!) – svakako jednom iskoristite priliku da se poklonite njihovim senima i da se zamislite nad njihovom (i svojom) sudbinom...

Kako je bilo na Grosmanu 2016? (1. deo)

  

            Ukratko, bilo je solidno ali nespektakularno ove godine. Kada sam kretao od kuće, spremao sam se za najgori Grosman do sada, a dobio sam samo najmanje dobar. Mada, čak i slab Grosman je bolji od bilo kog iole srodnog žanrovskog festivala i festivalčića na Balkanu čak i u njihovom najboljem izdanju. Kako to? Pa, za početak (i kraj) obilje dobrog vina svakako pomaže... Za detalje, vidi dole... a naročito idući nastavak.

            Jedino mi je pomalo žao što danas više ne mogu da pišem bez dlake na jeziku kao u mom legendarnom prvom super-sočnom izveštaju sa (trećeg) Grosmana iz 2007. godine, kojeg se u svoj njegovoj trodelnoj gloriji možete prisetiti OVDE i OVDE i OVDE. Tako je pisao vintage Ghoul, u vreme kad još nije bio ni magistar. Umesto toga, danas, kao ugledan doktor, pisac, kritičar, proučavalac, akademik i istaknuti član zajednice na koga se ugleda omladina (i na koga spremno oštre svoje kurčiće razni neki anonimni miševi, pacovi i zercovi, da i ne pominjem Pacijente, stalkere i bulije što prete po forumima, fejsbucima, blogovima, mejlovima...) moram, ipak, da malo pripazim šta govorim. Zbog toga će neke od potencijalno najsočnijih deonica donjeg izveštaja morati da budu cenzurisane. Ne zamerite. Razumite!

Horor Milena

            Put do Slovenije je bio gladak i ravan i bez najmanjeg problema: komotno, u kolima sa Bekijem (Nenad Bekvalac) i Majom (njegovom goth-Satanic ženom). Mi smo već uigrani tim i s njima na Grosman putujem već 3-4 godine unazad. Mudro smo krenuli usred noći – ovog puta je Maja uspela da svoj sarkofag spakuje na vreme, pa nismo pošli u rano jutro kao prošle godine, nego po mrklom mraku, u 3.30 sati noću, otprilike u jedinom času tokom tih sparnih dana kada je napolju bilo bar malo sveže. Rezultat toga je bio da smo u Ljutomer stigli prepodne, oko 10.30 h – a još prijatniji rezultat je da sam imao sasvim dovoljno vremena da, bacivši se u mekani krevet svoje hotelske sobe, odspavam jedno 5 sati u cugu, da se tako odmorim i prikupim snagu za iskušenja koja me čekaju.

            Prvo, pa još, za promenu, prijatno (!) iznenađenje: ove godine nemam cimera. Soba je samo moja! Široko mi oko guše...

            Ali ne, ovo ipak neće biti linearno, hronološko izlaganje: nema ni vremena ni potrebe za tim. Bolje da odmah sumiram stvari i navedem šta je valjalo a šta nije, odnosno da li je ova vinska flaša polupuna ili poluprazna.

            POLUPRAZNA FLAŠA NA MOM STOLU

            1) Prvi razlog zašto sam već u najavi očekivao lošiji Grosman bio je – slab glavni gost. I da se ne lažemo, Kjubrikov šurak i producent, Jan Harlan, nikad nije ni bio naumljen za glavnog gosta. On je trebalo da bude drugi ili treći po važnosti. Na kraju je ispao „glavni“ zato što su ona veća imena za koja su se organizatori borili – ispalila. Ovo je faute de mieux gost...

ŠAJNING? Dosta više o tom sranju. Nego, Beri Lindon...

Naime: XXXXX je ponovo na XXXXX i nedostupan je; XXXXXX snima novi film; gostovanje XXXXX zajebali srpski distributeri (koji su njegov film prodali ljubljanskom festivalu); XXXXX je ionako bio slaba šansa... XXXXXX su prekasno zvali. I tako smo na kraju spali na Harlana, nečijeg šuraka i potrčka, ne kreativca, ne stvaraoca nego obavljača prljavih poslova. Kakav pad u odnosu na prošlu godinu, kad su ovde rame uz rame bili Ričard Stenli, Udo Kir i Sajmon Bosvel! Svaki od njih bi, u ovakvoj godini, bio zvezda po sebi, veća od „glavne“...

Prošle godine – gužva. Ove godine – prazno...

            2) Ajde što glavni gost nije neka veličina po sebi (nego po drugome), ali ispade, dodatno, da je Harlan prilično neprikladan gost za ovaj festival, ovu publiku i ovog kritičara! Ukratko, Harlan je jedan uštogljeni Švaba koji smatra da je THE SHINING najslabiji Kjubrikov film, da to nije ni o čemu, da nema ozbiljnu temu, da je to samo tamo nekakav „ghost movie“, budalaština, igrarija, zabava... "Horor"!

Ono kad nemreš bolivit...

            To su „teze“ kojima je prvo skandalizovao publiku na javnom času koji je s njim smandrljala debela tetka Filip, jedva popunivši 45 minuta razgovora sa čovekom koji je ionako „a man of few words“, a zatim ih je ponovio i elaborirao u iscrpnom intervjuu koji sam s njim uradio. Snažno mi je Harlan postao antipatičan još na tom javnom času (i ne samo meni; recimo, i XXXXX mi je upućivao poglede pune neverice, i vrteo glavom na provale ovog čiče), ali ipak sam zažmurio i stegao zube (i mislio na Srbiju, jer to je moj križ!) u pokušaju da ga pritesnim u četiri oka i navedem da prizna da je ŠAJNING masterpis. Nije vredelo! 
             Evo odlomka iz intervjua koji mi je dao:

            Other films he’d made are serious films, The Shining is the only one that is not. It’s a horror film: nothing makes any sense. You see the exterior of the hotel, and then the big rooms inside could not possibly fit in there, and Stanley always said: “Oh, forget it, it’s a ghost film! Anything goes. Nothing makes any sense.” (…) The Shining is a horror film. Nothing makes any sense: the guy goes and gets a job, and later on we hear that he always had the job, and then at the end of the film we see him in a picture from 1921!

Nothing makes any sense!

            Nisu moji problemi s njim vezani samo za evaluaciju tog filma; uostalom, sasvim je legitimno da se nekome ŠAJNING ne dopada (ima takvih čak i među ljudima koji nisu totalne budaletine), dokle god je u stanju da pruži smislenu argumentaciju za to. Problem sa Harlanom je što je njegov „argument“ u korenu promašen: puko snobovsko otpisivanje čitavog horor žanra kao niže vrednog, neozbiljnog. Ukratko, Harlan je na festivalu horor filma bio smešniji nego čovek koji dođe kao glavni gost festivala u Guči, i onda krene tim trubačima da trubi kako je to njihovo samo bezvezna zabava, da su prava muzika Brams, Štraus, Šopen, i besmrtni Ludvig Van! Pa jbt što si onda uopšte dolazio na ovaj festival?!

            Pored toga, Harlan stvarno nije čovek iole značajnijih misli, uvida, ukusa, lepote izraza, bogatstva duha... Njegovi odgovori su šturi, retko kad duži od tri rečenice, obiluju frazama i ponavljanjima (da nacrtam: ne samo u mom intervjuu; takav je bio i sa tetka-Filipom, koji mu je kao neki ortak, on ga je na Grosman i doveo!). Uostalom, on čitavog života, a naročito nakon Kjubrikove smrti, parazitira na telu ovog genija, priča okolo o njemu, i do sad je očigledno već razvio kliše-odgovore koje izbacuje kao unapred naučene pesmice – samo pritisneš dugme i on izruči već gotov microwave podgrejani odgovor! Kao neka mašina sa kineskim kolačićima sudbine u kojima su unapred spremne generičke poruke. Ja sam se trudio svim silama da, primenom svojih trade-mark inkvizicijskih metoda, probijem ljušturu njegove okoštalosti i da dobijem nešto sočnije i življe od njegovih auto-pilotiranja, ali to se uglavnom svodilo na ceđenje suve drenovine.

It's crap. It's a horror movie!

            Da se razumemo, taj intervju koji sam s njim uradio nikako nije nezanimljiv, biće to zabavno za čitanje, ali manje zbog uvida u Kjubrika a više zbog uvida u Harlanove predrasude. Uostalom, od nekoliko desetina intervjua koje sam uradio u životu, ovo mi je prvi i jedini do sada u kojem sam stalno bio na ivici da se posvađam sa subjektom, i prvi u kojem je taj subjekt često bio na ivici uvredljivosti prema meni, pa i preko nje, dozvoljavajući stalno sebi opaske o tome da li je i koliko zanimljivo i vredno neko moje pitanje. Recimo, ja pokušavam da raščistim neke glasine i govorkanja oko ŠAJNINGA, hoću da čujem njegov ugao o nekim tezama o tom filmu, neka tumačenja, eventualne Kjubrikove intencije, detalje o načinu rada itsl, a ovaj će, malo-malo, nešto kao: „Who cares? Why is this interesting?”

THE SHINING nasred trga u Ljutomeru

            Recimo, putam ga ja: „It is claimed that Kubrick was offered to do The Exorcist before it went to William Friedkin, but he refused because they wouldn’t let him be the producer…” a on će: “I don’t remember this. Maybe he was offered and he said immediately “No”. That is possible. I wouldn’t even know. This is so uninteresting, so boring, this topic – who cares?”

            I sve tako. Skoro 50 minuta...

            Jedini način da se podnese taj Švaba bio je zamišljati kako ga, sa lažnom bradom, imitira Piter Selers, kao nemačku verziju inspektora Kluzoa.

            3) Ostali gosti. Čak i sporedni gosti bili su ove godine prilično tanki i slabo zanimljivi.

            Elem, ne mora uvek glavni gost da bude merilo zabavnosti festivala. Recimo, pre dve godine sam se sjajno zabavljao i slatko ispričao sa rediteljima filmova ASMODEXIA i DER SAMURAI. Nijedan od njih – ni Mark Karete, ni Til Klajnert – nije bio zvezda, niti je to do sad to postao (mada, rade na tome). Ali bili su to zabavni ljudi s kojima je bilo prijatno vino piti i o hororu pričati i horore zajedno gledati.

Ludvig Van Dam

            Ove godine toga nije bilo. Bio je tu Sajmon Ramli, reditelj čija prethodna dva filma ne ljubim posebno a ni čiji treći ne izgleda mnogo bolje. Tačnije, izgleda bolje nakon obilate količine XXXXX i XXX i jedino u takvom stanju u kakvom sam bio (više isključen nego uključen) se uopšte može pogledati. Što je najgore, on deluje kao OK lik, ali retko je bio viđen u društvu...

Psihološka priprema za film

            To još više važi za Stiva Orama (glavni glumac i koscenarista filma SIGHTSEERS): iako je navodno bio u Ljutomeru od prvog dana, nisam ga video ni na otvaranju niti na bilo kojem druženju u prva tri dana. Bio sam uveren da će ovaj komičar da značajno oživi atmosferu svojim forama i fazonima, zajebancijama i provalama, pa čak i ponekim tračevima o Benu Vitliju (koje bih mu ja lukavo izmuzao posle treće čaše vina), ali – XXXXX! Ništa od toga. Slučajno sam nabasao na njega jedne večeri – zapravo iste one kad sam ga, poprilično XXXXX, odveo do lokalnog bioskopa (gde sam se bio zaputio da odgledam tj. prespavam Ramlijev film), i samo kroz maglu se sećam fragmenata tog kratkog ćaskanja s njim.

            Baš mi beše krivo kad sam ga sledećeg dana video ispred hotela, s koferima, kako se sprema da pođe. Pozdravismo se – bilo je prepodne i bio sam trezan – i samo mu na brzinu izvukoh podatak da je upravo igrao u nekom irskom hororu, A DARK SONG, u kojem glumi okultistu. Strejt horor, nije crna komedija itsl.
     I to mu beše sve.

       

       Kristijana Harmana znam odranije i on je OK čova, za razliku od njegovog filma SENSORIA (koji sam napustio nakon više od polovine), njegova glavna milf glumica me nije ni zanimala, a iz čak tri glavna filma u natjecanju nije bilo nikakvog gosta – naime, ni glumac a kamoli reditelj nije bio tu iz filmova THE VVITCH, BASKIN i SCHERZO DIABOLICO. Šteta...

            Zapravo, najbolju konverzaciju sam imao, i ove godine, sa Džulijanom Ričardsom, distributerom, gazdom „Jinga films“ firme (koja je, pored ostalog, distribuirala i SRPSKI FILM), koji se ovde već odomaćio jer svake godine donese za dž svoje filmove a domaćini ga goste i titraju mu jajca (što bi reko Pacijent, nesuđeni gost Grosmana). On živi u Velsu pa smo se, pored ostalog, dotakli i BRIDGEND dokumentarca i njegove igrane verzije, i složili se oko njihove vrednosti (super dok, sranje igrani). Ispade da on živi prilično blizu i da je svoj solidan triler o tinejdžerskom nasilju, SUMMER SCARS, snimao upravo tamo. Što se, u retrospektu, i vidi.

Bridgend? Ništa čudno. Pomodarstvo!

            4) Domaći gosti. I ovde je bila tanka ponuda, naročito u pogledu vršnjaka i omladine za zezanje.

            Ranijih godina bili su tu Aca Radivojević, Miki Lakobrija, Joca Ristić i još poneki s kojima se čovek mogao zajebavati i družiti. Međutim, ovi su sada imali druga posla ili obaveze zbog kojih nisu došli. Došao je, zato, Momir Milošević, mladi reditelj bizarno-blesavog filma OTVORENA, sa jednom od dve glavne glumice. Konverzacija s njom uglavnom se svodila na njene replike: „Jao koliko sam se XXXXX!“, „Jaooo ala sam se XXXXXX“ i „Ne mogu da hodam koliko sam XXXXXX!“

I ove godine bio sam na SLO TV

Pored toga, oni su se pretežno družili sa TXkijem (ZONA MAMULINOG PROCEPA ) koji nije bio zvanično gost festivala, ali se vrzmao tu kako bi spopadao i vrbovao goste za svoj „festival“ ŽABOKREČINA (aka „Dead Lake“, na Paliću). Ja sam, inače, Momiru, u šali, govorio: "Bićeš ti TXkijev Zeka!" Na kraju, možda u toj šali bude i nešto istine...

Daleko od toga da sam se dosađivao: uostalom, tu su bili Beki i Maja, tu je bio naprasno materijalizovani Samir (ex-Lakijev efx asistent) koji je došao u svojoj režiji s par kolega, i naravno, tu su bili neizostavni domoroci, braća Mehtsun kao vrsni animatori i lucidni zabavljači (OK, kako noć odmiče, sve manje lucidni, ali zato neprestano zabavni)!

Dobro, bio je tu legendarni Šijan, s kojim sam fino proćaskao u par navrata, a s njim sam se zajedno u kolima i vraćao u Srbiju ali i sadržaj tih priča mora ostati XXXXXXXX, naročito ono o njegovom S.O.S.-u (najzad izvučenom iz kaljuge sudskih procesa?) i o Dušku XXXXXX-u.

Taj auto ("ZAAA BEOGRAD...") vozio je Dragan Jeličić, koga sam tek ovom prilikom upoznao, i lepo popričao s njim, budući da veoma respektujem njegove filmske zasluge, od napisa u RITMU preko priređivanja SVETLA U TAMI pa do kasnijih distributerskih i drugih aktivnosti. I s njim sam proćaskao o XXXXX a pomenuli smo i XXXXXX i XXXXXXX a, na moje zapitkivanje, nešto malo i XXXXXXX.

Ipak, filmove sam ovog Grosmana, a u drastičnom kontrastu u odnosu na sve prethodne, pretežno gledao sam... O njima, i o drugim lepim i manje lepim stvarima, u idućem nastavku...

---NASTAVIĆE SE---

U SUSRET ORFELINOVOJ FILMSKOJ JESENI

  

U septembru ove godine se pojavljuje film Tima Bartona Dom gospođice Peregrin za čudnovatu decu (Miss Peregrine's Home for Peculiar Children, 2016), snimljen po knjizi Ransoma Rigsa, a u oktobru film A Monster Calls, koji je po istoimenom romanu Patrika Nesa snimio Huan Bajona. U Orfelinovom izdanju ova knjiga se zove Sedam minuta posle ponoći.

Od 20. jula do 10. avgusta možete kupiti tri knjige o Čudnovatoj deci (Dom gospođice Peregrin, Grad pustoduha i Biblioteka duša) po promotivnoj ceni od 2.500 dinara (njihova puna knjižarska cena je 3.630 dinara), kao i knjigu Sedam minuta posle ponoći za 700 dinara (puna cena je 924 din). Poštanske troškove plaća Orfelin.

Novac treba uplatiti na račun Orfelina (Kosovska 23, Novi Sad), ProCredit Bank 220-73108-85, a svrha uplate je: Kupovina knjiga. Potom treba poslati mejl na orfelinns@gmail.com sa podacima: Ime i prezime, tačna adresa i broj mobilnog, kao što treba naznačiti i naslove knjiga za koje ste se odlučili.

            Evo nešto više detalja o ovim knjigama.

Dom gospođice Peregrin za čudnovatu decu - Ransom Rigs

Nisam je overio celu, ali sam overio prvih 50-ak strana, i vrlo sam prijatno iznenađen – mislio sam da je to nekakav mlaki young adult, a ovo zapravo može da se čita kao vrlo dobar HOROR roman.

Ne znam na šta liči Bartonov film, trejler deluje pomalo mlako i detinjasto-razdragano, ali knjiga je mračnija i hororičnija, koliko sam mogao da vidim.

TAJANSTVENO OSTRVO
----------------------------------
NAPUŠTENO SIROTIŠTE
----------------------------------
NEOBIČNA ZBIRKA VEOMA
ČUDNOVATIH FOTOGRAFIJA
-----------------------------------------

 

Sve to čeka da bude otkriveno u knjizi Dom gospođice Peregrin za čudnovatu decu. To je nezaboravan roman koji, kombinujući prozu i fotografije, stvara uzbudljivo čitalačko iskustvo. Naša priča počinje užasnom porodičnom tragedijom zbog koje će se šesnaestogodišnji Džejkob otisnuti na sudbonosno putovanje do udaljenog ostrva u Velsu, gde će pronaći ruševne ostatke Doma gospođice Peregrin za čudnovatu decu. Dok Džejkob istražuje napuštene sobe i hodnike postaje mu jasno da su štićenici gospođice Peregrin bili više nego čudnovati. Možda čak i opasni. Možda su bili zatočeni na tom ostrvu sa valjanim razlogom. A možda su i nekako – mada je to delovalo nemoguće – još uvek bili živi.

Ovo je čudesno delo mašte od kojeg će vam žmarci krenuti niz kičmu. Dom gospođice Peregrin za čudnovatu decu oduševiće i odrasle i tinejdžere, kao i svakoga ko nalazi zadovoljstvo u senovitim avanturama.

Veoma neobična knjiga koja je prevedena na preko dvadeset jezika i koja je već stekla kultni status. 20th Century Fox je otkupio filmska prava na ovu knjigu, a film je režirao Tim Barton, čovek koji nam je podario Edvarda Makazića, Noćnu moru pred Božić i Mrtvu nevestu.

Evo trejlera:

Grad pustoduha - Ransom Rigs

3. septembar 1940. godine u bombardovanom Londonu.

Desetoro čudnovate dece beži od armije smrtonosnih čudovišta.

I samo im jedna osoba može pomoći – ali ona je zarobljena u telu ptice.

*  *  *

 

Grad pustoduha uvlači čitaoce u bogato izmaštani svet telepatije i vremenskih petlji, cirkuskih karnevala i menjača oblika – svet nastanjen odraslim „čudnovatim“, krvoločnim stvorovima i fantastičnom menažerijom tajanstvenih životinja. Kao i njegov prethodnik, ovaj drugi roman u serijalu o čudnovatoj deci spaja uzbudljivu fantastiku sa do sada neobjavljivanim starinskim fotografijama stvarajući tako jedinstveno čitalačko iskustvo.

Biblioteka duša - Ransom Rigs

(treći roman o čudnovatoj deci gospođice Peregrin)

DEČAK SA NEVEROVATNIM MOĆIMA

ARMIJA SMRTONOSNIH ČUDOVIŠTA

EPSKA BITKA ZA BUDUĆNOST ČUDNOVATOG SVETA

Pustolovina koja je započela u Domu gospođice Peregrin za čudnovatu decu i nastavila se u Gradu pustoduha stiže do svog uzbudljivog završetka u Biblioteci duša. Šesnaestogodišnji Džejkob otkriva svoju novu i zapanjujuću moć, i uskoro zaranja u dubine istorije kako bi spasao svoje čudnovate prijatelje iz jako branjene tvrđave. Na tom putovanju prate ga Ema Blum, devojka sa vatrom u prstima i Adison Makhenri, pas koji ume da nanjuši izgubljenu decu.

Oni zajedno odlaze iz savremenog Londona u lavirintske uličice Đavoljeg jutra, najgroznijeg sirotinjskog kvarta viktorijanske Engleske. Upravo to je mesto gde će biti doneta konačna odluka o sudbini čudnovate dece iz čitavog sveta. Kao i prethodna dva nastavka, Biblioteka duša čudesno spaja uzbudljivu fantastiku sa nikada ranije objavljivanim starinskim fotografijama, stvarajući tako neponovljivo čitalačko iskustvo.

Inače, sve ove knjige su obogaćene standardno visokokvalitetnom opremom i dizajnom po kojem se Orfelin izdvaja od većine drugih domaćih izdavača: imate unutra i zlatne strane, i bogatu crnu farbu, i fotografije i sl. ilustracije koje su deo romana – dakle, ovo nije klasični klot tekst, crna slova na beloj artiji, nego je i u vizuelnom smislu unutrašnjost nešto posebno. Zbog toga su ove knjige nešto skuplje od uobičajenih „hitova“ i „bestselera“ rađenih na WC papiru koje se raspadaju posle jednog čitanja. Orfelinove knjige pravljene su da traju i da se se s uživanjem iznova iščitavaju i s drugima dele, poklanjaju.

SEDAM MINUTA POSLE PONOĆI - Patrik Nes

Čudovište se pojavilo odmah posle ponoći. Tada se čudovišta pojavljuju. Ali to nije bilo čudovište koje je Konor očekivao. Očekivao je čudovište iz noćne more koja ga je pohodila skoro svake noći otkako je njegova majka počela da prima terapije, noćne more u kojoj je tama i vetar i vrištanje… Ovo čudovište je drugačije, nešto drevno, nešto divlje, i traži od Konora ono najopasnije – traži istinu.

Patrik Nes gradi priču na osnovu ideje Šivon Daud, koju je prerana smrt sprečila da je sama napiše. Ovo dvoje autora, među najboljim piscima za mlade današnjice, zajedno sa ilustratorom Džimom Kejom, stvorili su SEDAM MINUTA POSLE PONOĆI, izuzetan i dirljiv roman, istovremeno mračan i nestašan i bolno čudan.

Roman je pre 2 godine objavio ORFELIN.

U pripremi je i njegov nastavak.

Set in present-day England, it features a boy who struggles to cope with the consequences of his mother's terminal cancer; he is repeatedly visited in the middle of the night by a monster who tells stories. Dowd suffered from terminal cancer herself when she started the story and died before she could write it.

Author Ness and illustrator Kay won the Carnegie Medal and the Greenaway Medal in 2012, the "year's best" children's literary awards by the British librarians (CILIP). A Monster Calls is the only book whose author and illustrator, whether two persons or one, have won both Medals.

Ove jeseni izlazi i film po ovoj knjizi.

Režira ga J. A. Bayona, najpoznatiji po odličnom hororu The Orphanage. Igraju: Felicity Jones, Liam Neeson, Sigourney Weaver...

Trejler za film:

A evo i priloga sa naše televizije o ovoj knjizi.