Ghouls Feeding

Na današnji dan, 20.08.1890. rođen je H. F. Lavkraft. I to je datum kada se tradicionalno na ovom blogu prisetimo ovog genija.

Pominjemo ga, naravno, i tokom godine, kad bude prigode – a biće još jedna, uskoro – ali na ovaj dan obavezno.

Dovoljno sam o ovom velikanu horora već pisao, i u časopisima, i u knjigama, i u stripovima, i u izdanjima koja sam uređivao, pa i na ovom blogu, da sad ne znam šta bih još tome dodao, osim da mu uputim jedan veliki slikoviti omaž kroz ono što je i mene i ovaj blog definisalo, a to su – gulovi.

Moj nick (Ghoul), pod kojim me mnogi prevashodno znaju, kao i inspiracija za naziv ovog bloga (The Cult of Ghoul), potiču od Lavkrafta, odnosno kod njega sam prvi put za gulove čuo, kao i za naslov Les Cultes des Goules (iako je, strogo gledano, tu fantomsku knjigu izmislio Robert Bloh, nakon čega je bila pozajmljivana kod drugih pisaca iz HPL okruženja, pa i u par Lavkraftovih priča).

Zbog toga sam odlučio da na ovaj sveti dan podsetim sve vas (i edukujem one koji to još ne znaju) – šta su gulovi i čime se hrane.

Gul - (eng. Ghoul) je zloduh ili demon iz bliskoistočne mitologije, nalik Harpiji ili Lamiji, za koga se verovalo da je najstrašniji od svih sličnih stvorova. Lavkraft se s njim verovatno sreo u romanu Vatek Vilijema Bekforda.

Naziv potiče od arapskog ghul (zgrabiti). Ponekad ga opisuju kao jednookog krilatog demona sa obličjem životinje (najčešće psa) koji se na grobljima hrani raspadajućim leševima. Očito je nastao inspirisan psima i šakalima koji su u pustinji običavali da raskopavaju grobove i komadaju sahranjene.

U prenosnom smislu se u engleskom često koristi za svaku osobu koja na opsceni i dijaboličan način koristi leševe, od onih koji ih iskopavaju radi medicinskih eksperimenata pa do klasičnih nekrofila. Ređe se može naći i kao sinonim za oživelog mrtvaca, odnosno zombija.

Gulovi su nešto što me je oduvek fasciniralo i što me kao senka prati: jedan od prvih mojih prevoda uopšte, inače moj prvi prevod Lavkraftove proze, i jedan od prvih ozbiljnih eseja koje sam o hororu napisao, tiču se upravo gulova, doslovnih i metaforičkih. Mislim na priču „Gonič“ i na esej „Nekrofilija – nekad i sad“...

U Lavkraftov priči „Pikmanov model“ pominje se jedna slika naslovnog umetnika, pod nazivom „Ghoul feeding“. A. B. Nedeljković je to svojevremeno preveo kao „Zveri se hrane“. Ovakvo rešenje potpuno uništava aluzivnost tog naslova.

Zveri se hrane – to može značiti nekoliko lavova koji rastržu gazelu, ili tako neki prozaičan prizor iz OPSTANKA. Ali sva suština je baš u tome KOJE su to konkretne „zveri“, i ČIME se, tačno, HRANE.  

Izvorni čitalac tu aluziju ima jasnu pred sobom, jer zna da se gulovi hrane – (ljudskim) leševima. 

Već sam taj naslov, „Ghoul feeding“, u svesti iole maštovitog čitaoca može da pobudi adekvatnu sliku, bez piščeve potrebe da opisuje detalje tog čina, kidanje trulog mesa, čerečenje i ostale eksplicitnosti. Sve je u mašti, gde horor i treba da bude.

Naime, u mašti čitaoca originalnog teksta. Srpski čitalac koji pročita naziv slike „Zveri se hrane“ teško da će zamisliti nešto bogzna kako fantastično ili grozno ili nadnaravno, i preći će preko toga ne osetivši ništa.

            Zato se u verziji priče „Pikmanov model“ u NEKRONOMIKONU ta slika zove – "Gul se hrani". A ako ima neko da ne zna šta je gul – piše lepo u NAPOMENAMA na kraju knjige. 

            Inače, pisao sam već na blogu o problemima sa prevođenjem Lavkrafta, pa i o ovom konkretnom gulovskom problemu; toga se možete podsetiti OVDE.

            Gulovi, inače, kod Lavkrafta najveću i najupečatljiviju ulogu, osim u pomenutoj priči, imaju u romanu SNOVITA POTRAGA ZA NEZNANIM KADATOM, koji će u mom prevodu izaći na proleće 2017.

            Toliko priče o gulovima; sad vas prepuštam slikama, uz preporuku da i vi, svako na svoj način (manje ili više gulovski), odate počast Tati Svih Gulova, velikom i besmrtnom H. F. Lavkraftu!

OVAKO JE LAVKRAFT NACRTAO GHOULA

OVAKO JE RASTKO ĆIRIĆ NACRTAO GHOULA
U KNJIZI 'ALE I BAUCI'

OVAKO JE IVICA STEVANOVIĆ NACRTAO GHOULA

OVAKO JE GHOUL NACRTAO GHOULA
(inspirisano jednim snom)

GHOUL SE HRANI

  

 

 

ZAVODNIK – jedno toplo čitanje

            Moj roman Zavodnik imao je relativno malo prikaza u tzv. ozbiljnoj periodici. Nešto malo u dnevnim novinama (npr. Dnevnik, Blic), nešto malo u književnim časopisima (npr. Gradina, Lipar)... Ništa spektakularno, pre svega zato što knjigu nisam „gurao“ niti nametao, a naročito njeno II izdanje, kod Orfelina, čija je celokupna reklama svedena na „word of mouth“, na lične preporuke, na veru u kvalitet koji će se sam ispoljiti (onima kojima treba), umesto kroz „kampanje“ i „akcije“ i svakojaka cirkuzanisanja. Knjiga nije slata u književne redakcije niti na televizije (osim RTS-u, koji za sada mudro ćuti), nije vas spopadala sa bilborda niti se o njoj pričalo u jutarnjim programima, šarenicama i hronikama.

            Ali – pričalo se među pojedinim ljubiteljima književnosti.

            Umesto EPP nametanja, nametala se sama (uz malu pomoć ovog bloga), onima koji su bili predodređeni da im se dopadne. Pronalazila je sopstvene čitaoce koji su joj upućivali omaže na svoj način, recimo OVAKO.

            Jednu od najlepših javnih reakcija na moje drugorođeno čedo imala je čitateljica i spisateljica Тајана Потеряхина Антоновић koja je na svom Fejsbuk profilu okačila poetički osvrt na moj roman, praćen fotografijama koje je nedavno sama napravila u selu Konarevo. Uz njeno dopuštenje, srećan sam što sada sa vama mogu da podelim ovaj tekst i slike.

Moji dobri znanci znaju da nisam do sada pročitala naročito mnogo knjiga.

Ne zato što ne volim da čitam, već kako najčešće kažem, baš zato što volim. U našoj porodičnoj biblioteci previše je knjiga o kojima već previše znam, iako ih nisam pročitala. Od odlazaka u druge biblioteke sam davno digla ruke, zato što mi je, i posle iscrpljujućih pretraga, sve teže da odaberem knjigu za sebe. Iz istog razloga zaobilazim i knjižare, mada moram priznati da me nešto manje privlače. Nisu ni približno tajanstvene i ne deluje da je u njima išta skriveno.

Sve se ogoljeno nudi i prodaje, kako priliči rublju na tezgama, a ne knjigama. To je samo estetski utisak, ne mislim da knjige treba deliti besplatno, posebno ne u vremenu u kom se najgori otpad najskuplje prodaje.

Iskustvo me uči da mi knjiga uvek uzme dušu na jako, jako mnogo vremena. Zato oprezno biram. Ne sećam se da sam pogrešila i odabrala štivo koje nije vredno čitanja. 

„Zavodnika“ sam odabrala vođena zbrkom kriterijuma – šarmantna samouverenost autora uvek privuče pažnju, za razliku od praznoglave nabeđenosti i reklame, i žanr koji kao volim i kao ne volim, posebno ruralni gotik, nešto za šta nisam ni znala da ima tako dražesno i jednostavno ime, a od detinjstva, i naravno, od „Leptirice“ me je uopšteno privlačilo.

Često čujemo kako se u Srbiji danas do beskraja proizvodi smeće, bezvredno štivo, bezvredna muzika i bezvredni filmovi...to je u velikoj meri istina, jer naše društvo neumereno proizvodi bezvredne pojedince sticajem tužnih socio-kulturnih i istorijskih okolnosti.

Sa druge strane, to je zato što neoprezno dozvoljavamo bezvrednim stvarima da se upliću u našu stvarnost, sve se plašeći da ćemo nešto da propustimo. Mi njih tolerišemo jer se plašimo da ćemo njihovim ukidanjem da ostanemo nasamo sa onim trajnim, dubokim, složenim, sa vrednim. To bi bio dosta zamoran život. I jeste, verujte mi. 

Ali, to je nadahnjujuć umor.

Kada vas neko navede da čitate čitav jedan dan i deo noći, i to je nadahnjujuć umor. I da ne preskačete, iako vam se žuri. I da ne ostavite za sutra, iako je pao mrak, pa se malo plašite. I da budete distancirani od likova i događaja veoma dugo, zavarani da čitate roman stojeći izvan i terajući se na to, jer šta ćete vi u toj priči, sve dok ne osetite da birate stranu, negujete skrivenu naklonost i naposletku, snažno želite da otkrijete ono što se oglašava iz tame, i istinu o onome koga bi trebalo da se plašite. 

Iako su možda u neku ruku „čistiji“, bar kako ja vidim pripovedanje straha, horori u kojima zlo ima samo jedno jedino lice i ne služi drugome nego da uplaši i zgrozi, bivaju obrisani iz mog sećanja velikom brzinom. Probuđeni strah od nepoznatog i mračnog u sebi je strah koji ne prestaje sa čitanjem knjige ili gledanjem filma. On ne čeka da padne noć pa da nas uznemiri vaskrsavanjem ružnih slika. Jednom kada ga osetite, uvek je tu kao spoznaja, a ne pretnja.

Zavirivanje u tamno okno bunara, zagledanje ogledala u mraku. Susret oči u oči sa nepoznatim i pretećim. I još više od toga, simpatija prema njemu, empatija, ljubav, strast. 

To „Zavodnik“ može i ja sam ga pročitala tako.

Da, zajedno sa morem komentara na internetu, ljudi koji su ga čitali sasvim drugačije. I to je sve sasvim u redu.

Sve dok ste zadovoljni izborom. Uznemireni. Umorni. Zainteresovani za sudbinu likova iz te priče kao da su deo vašeg srca. Naravno, ne svih likova.

Izabraćete svoje. I to će mnogo toga moći da vam kaže o tome ko ste i kakvi ste. 

Ja svojim izborom nisam iznenađena. Potvrdio mi je da prava strava počinje tada kada pronađemo u sebi odgovor na svako pitanje postavljeno demonima i kada želimo da zaštitimo njih, spasemo njih i opravdamo ih, po svaku cenu i uprkos žrtvama koje to zahteva, i koje mogu biti sasvim naivne i nevine.
Namerno ne pišem ništa konkretnije o knjizi. Toga ima puno na internetu. Čak i previše. Ima i predloga i komentara o tome kako bi šta trebalo bolje, pametnije, lucidnije...

To su ludosti. Treba pustiti pisca da piše. Jer ovde se radi o piscu. Onom pravom, kakvih KAO nemamo. I „Zavodnik“ je pravi roman. Strašan i pored toga duhovit, ne na postmoderni bućkuriš način, već vispreno i skoro bezbrižno duhovit, a priča koja se nalazi na kraju knjige /izdanja o kom pišem/ ne pojašnjava i ne oslobađa u meri u kojoj dodatno opterećuje...

I svaki put kada mi se neko požali kako u Srbiji svako piše, kako su nam knjižare zatrpane domaćim smećem, pitaću ga da li je pročitao ovu knjigu. Određuje nas ono što biramo. Na šund nas niko ne može naterati.
I ne, ne mora „Zavodnik“ da vam se svidi. Ali ako niste glupi, vrednovaćete to što je napisan.

* Uživajte u ovim slikama. Konarevo mi ovog avgusta nije osvetlalo obraz, pa je više ruralno nego gotik, ali biće bolje na jesen. 

P.S. Ne brinite za knjigu, lepo je obrisana i vraćena na policu nakon one torture. Vodili smo računa, tako da je u identičnom stanju kao pre fotosešna.

ŠTA SE RADI, ŠTA SE SPREMA?

             U poslednje vreme retko se desi da prođe dan ili dva a da mi neko ne pošalje svoju priču, roman, scenario ili nešto peto: „Hej, Ghoule / ili – Poštovani g. Ognjanoviću.../ 'ajd pročitaj ovo pa mi reci šta misliš, zanima me tvoje mišljenje / tj. bio bih Vam zahvalan ako biste izdvojili malo svog vremena.../“ itsl.

            Takođe, ne prođe ni nedelja dana a da na mejl, blog, fejs, ili naživo ne dobijem bar jedno pitanje u stilu: „Kad će sledeća Orfelinova knjiga?“ ili „Koji je treći – četvrti – peti naslov u planu?“ ili „Da li ti je možda ostao neki primerak Naživo / Nekronomikona / U brdima horori / Faustovskog ekrana...?“ ili „Kad će Kadat kod Makonda?“ itsl.

            Povrh svega toga, čuju se čak i glasine tipa: „Ghoul krizira bez Sagite, ne zna šta će sa sobom, hvata ga očaj, nema čime da se bavi, sedi besposlen i vrti palčevima vajkajući se za forumaškim danima...“ itsl. Ukratko, forumašima nedostajem, vape za mnom, pitaju se gde li sam, šta radim, prizivaju me, stalkuju, provociraju...

            Kako bih umirio, razuverio, obavestio i zagolicao sve gorepomenute (i mnoge druge) – smatram da je kucnuo čas da svima na gomili saopštim čime se bavim u poslednje vreme kao i u blisko buduće vreme, i zbog čega nemam vremena ni za čitanje poslatih priča i romana i scenarija, a kamoli za natezanje sa budaletinama po forumima a i šire. Uzgred, zabavno je da je Boban sačekao da od sebe otera sve iole kvalitetne ljude, i tek kad mu je na forumu aktivan ostao samo ološ, šljam i budibogsnama (plus, Meho), tek onda se pretvorio u „elitni“, zaključani klub!

            Dakle! Prošlo je više od pola godine od napisa Šta se krčka u Ghoulovoj horor kuhinji u kojem sam najavio svoje horor projekte za 2016. godinu. Evo prilike da na jednom mestu obznanim dokle se došlo sa ovim planovima, šta je ostvareno, na čemu se upravo radi, šta je pomereno/odloženo/ukinuto, šta je novo ispalo u međuvremenu itsl.

ORFELIN i oko njega

Edicija „Poetika strave“ (strani horor klasici) ide punom parom. Istina, ne tempom kojim sam se na početku godine nadao: ideja je bila da četvrta knjiga izađe u rano proleće a ne na leto, ali – tako je moralo biti. No, nije se celog proleća sedelo skrštenih ruku, radilo se tokom celog ovog vremena kada ništa od ovih horor knjiga nije izašlo (ipak, trebalo je, recimo, izbaciti i treću GOSPOĐICU PEREGRIN, nije Orfelin tu samo za Ognjanović-related knjige!) i zbog toga će plodovi tih udruženih napora i aktivnosti izaći vrlo blizu jedan za drugim u narednim mesecima.

HLADNA RUKA U MOJOJ - Robert Ejkman

HLADNA RUKA U MOJOJ Roberta Ejkmana je upravo izašla iz štampe. Sve detalje o tome imate na linkovima.

UKLETA KUĆA NA BRDU - Širli Džekson

Sledeća na redu je pregenijalna UKLETA KUĆA NA BRDU Širli Džekson u čijem prevođenju sam neizmerno uživao; prevod sam nedavno završio, sad radim na pogovoru i biografiji ove izuzetne autorke; korica je zamalo pa gotova (jedva čekam da je otkrijem javnosti! Izuzetna je, i sasvim dostojna te vrhunske knjige!). Uskoro će biti raspisana i pretplata za nju, a knjigu iz štampe očekujemo do kraja septembra.

KARMILA i druge priče strave - Šeridan Le Fanu

Treća knjiga iz edicije „Poetika strave“ je KARMILA i druge priče strave Šeridana Le Fanua – po prvi put će dela ovog manje izvikanog majstora horora biti predstavljena sa pažnjom koju zaslužuju. Od toga bar pola knjige sadrži premijerni materijal, po prvi put na srpskom, s tim što je i onaj „reprizni“ do sada bio dostupan samo u jednom nezapaženom, slabo distribuiranom knjižuljku koji većina vas teško da je i videla a kamoli čitala; hell, čak ni ja nikad nisam u rukama imao tu knjižicu! Ova lepotica izlazi u oktobru, za Sajam knjiga.

BOŽJA VOLJA - Đorđe Kadijević

            Pred Sajam, takođe, sigurno izlazi i ovogodišnji naslov iz edicije „Gluvo doba“ – knjiga proze Đorđa Kadijevića pod naslovom BOŽJA VOLJA koja se može nazvati i zbirkom kratkih priča, ali i romanom, jer su priče povezane istim likovima, ambijentom i vremenom (Beograd i okolina, pred kraj II svetskog rata). To je mračna, prodorna, opora proza sasvim u duhu njegovog PRAZNIKA i POHODA. Ja sam urednik izdanja i edicije, a verovatno ću pisati i pogovor, ako stignem.

VIŠE OD ISTINE: KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU

            Nažalost, kako stvari stoje, moja opsežna, bogato i ekskluzivno ilustrovana knjiga razgovora sa Đorđem Kadijevićem, pod naslovom VIŠE OD ISTINE: KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU, gotovo sigurno neće izaći ove godine. Ja sam bio toliko naivno optimističan da sam bio spreman da se kladim kako će jedan ovakav projekat, o jednom ovakvom velikanu naše kulture, bez problema dobiti pare na konkursu Ministarstva kulture, ali i na drugim sličnim konkursima od budžetskih institucija kojima je upravo posao da pare sakupljene od harača raspodeljuju (makar u obliku mrvica) i za manje komercijalne a kulturno vredne projekte.

            Avaj, to se nije desilo. Vajna komisija Ministarstva nekulture NIJE prepoznala u ovom projektu ništa od naročitog nacionalnog značaja, i od „države“ Srbije nismo dobili ništa. Ko su ljudi koji su tako odlučili? Evo, nek im imena zauvek u knjigu srama budu upisana: Tamara
Mitrović, predsednik; Zona Mrkalj, Zoran Rakić, Petar Matović i Laslo Blašković, članovi. Nadali smo se, još, i pokrajinskom konkursu, vojvođanskom, pošto mi je izdavač iz Novog Sada – ali taj konkurs, koji je Vojvodina bila obavezna da raspiše pre proleća ove godine, do dana današnjeg NIJE raspisan i pitanje je da li će (Zašto? Politika! Izbori! Puk'o DS, došao SNS, haos...); jedino smo na gradskom konkursu od Novog sada dobili 100.000 din, što je smešna, duboko nedovoljna suma da se uopšte uđe u jedan ovako opsežan projekat.

            Trenutni status? Rukopis je odavno gotov, fotke spremne, ali – traži se suizdavač, jer Orfelin sam ne može da izdrži ovakav projekat. Jednu rezervnu opciju sam već isprobao, i pokazalo se da oni „nemaju para“. Imam na umu jednu drugu, videćemo kakav odgovor ćemo tamo dobiti, ali čak i ako Oni budu mogli i hteli, opet je prekasno da se ta knjiga desi ove godine. Na moju veliku žalost i razočarenje, a verujem i svih vas koji ovo čitate.

            Znači, ponavljam i naglašavam: u ovoj bednoj zemlji nemoguće je naći nekoga ko bi imao i mogao da podrži izdavanje knjige o Đorđu Kadijeviću, jednom od najvećih filmskih reditelja, likovnih kritičara i uopšte najistaknutijih kulturnih radnika u poslednjih 50-ak godina! Šta reći a ne opsovati?!

            Takođe, na konkursima pare nije dobio ni jedan drugi moj rukopis (vezan za fantastiku i horor na filmu), pa eto, ni od tog rada, bar ove godine, neće biti ploda, tj. vi ga nećete videti iako ja nisam sedeo skrštenih ruku i raduckao sam i na njemu u prethodnim mesecima.

Makondo

            SNOVITA POTRAGA ZA NEZNANIM KADATOM 

- H. F. Lavkraft

Pozdrav koji mi je stigao iz jednog kafića u KAIRU

„Makondo“ će objaviti Lavkraftov roman DREAMQUEST OF UNKNOWN KADATH, u mom prevodu i sa mojim anotacijama, prilozima i pogovorom, kao i sa originalnim ilustracijama jednog domaćeg umetnika.

Na žalost nestrpljivih, ovo izdanje je pomereno za proleće iduće godine. Ne brigajte ništa, nema nikakvih problema, ja sam svoje većim delom uradio, moj prevod je skoro gotov, ali a) Makondo ipak ima mnogo naslova planiranih za ovu godinu pa neće uspeti da dovrši i ovaj za Sajam, i b) treba dati dovoljno vremena mladom umetniku (kojem? Čuće se!) da uradi tuce ilustracija za ovu vizuelno ionako nadasve inspirativnu knjigu!

Dakle, ne budite nestrpljivi, ne srljajte da bacate pare na skrnavo, traljavo, jevtino i ružno izdanje koje je trapavo posrbio sa hrvatskog zloglasni pirat, Boban Knežević – bolje sačekajte ovo novo, kvalitetno prevedeno i lektorisano, ilustrovano, tvrdo povezano!

DRAKULA – Brem Stoker

            Novi prevod, uncut, ilustrovan i tvrdo povezan; lepo opremljeno novo izdanje – sa mojim pogovorom... I ovo je bilo u igri da izađe za ovaj Sajam, pa je ispalo da ipak neće stići, i da ga imamo očekivati tek početkom iduće godine.

            Slično važi za još jedno klasik-horor izdanje koje me naročito raduje, ali ne smem to ni da najavljujem ovde, sem da se radi o nečem od prvorazredne vrednosti i važnosti za horor.

RUE MORGUE – veliki temat o FRANKENŠTAJNU

I dalje pišem za najbolji svetski horor magazin, RUE MORGUE. Ukazana mi je čast da priredim veliki temat u ovogodišnjem Halloween izdanju – a ono je, kao što znate, uvek posebno: veće, bolje, drugačije od izdanja u drugim mesecima tokom godine. U redovnim godišnjim brojevima temati imaju 7 strana, a u noćveštičjem – čak 11. Od toga ja sam popunio barem 10: radio sam intervjue s nekim velikim imenima iz polja horor teorije i prakse, plus uradio pregled filmova koji se bave onom noći u kojoj je začeta varnica Frankenštajna, plus pročitao i prikazao najnoviju antologiju frankenštajnovskih priča (koja iz štampe izlazi u oktobru). Više detalja o svemu ovome kad se primakne oktobar.

Nevezano za ovaj temat, puno pišem i u redovnim brojevima. Recimo, u avgustovskom imam jednu filmsku kritiku (THE WAILING) i dve književne recenzije, obe slučajno lavkraftovske – za knjige THE MAMMOTH BOOK of CTHULHU - Paula Guran, Ed, i The Age of Lovecraft by Carl H. Sederholm & Jeffrey Andrew Weinstock (Editors). Treba sve to pogledati, pročitati, napisati… a u poslednje vreme, zahvaljujući mojim sve većim apetitima, a i poverenju koje imam kod RU MORGA, svakog meseca prikazujem po dve nove knjige.

STRUČNI RADOVI

Prihvaćeni su mi sažeci za dva akademska zbornika koja se spremaju, jedan regionalnog karaktera a jedan svetskog (na engleskom).

1) ČUDOVIŠNI HRONOTOPI U FILMOVIMA Đorđa KADIJEVIĆA

Ovaj rad pišem zajedno sa kolegom, Markom Piševim, kroz analizu četiri filma Đorđa Kadijevića koji koriste ustaljene ambijente iz tradicije književnosti i filma strave – vodenicu u Leptirici (1973), duševnu bolnicu u Štićeniku (1973), stari zamak u Devičanskoj svirci (1973) i staru crkvu u Svetom mestu (1990).

Rad bi trebalo da bude objavljen u zborniku koji su inicirale kolege sa Sveučilišta u Zadru pod naslovom Liber monstrorum Balcanorum.

            2) RECEPTION OF IMPORTED AND DOMESTIC HORROR FILMS IN YUGOSLAVIA

            Ovaj rad pišem sam, za akademski zbornik (tj. knjigu) pod radnim naslovom Eastsploitation: Eastern Europe and the Cinematic Lowbrow. Mislim da je naslov dovoljno jasan, ali da pojasnim: This paper aims to analyze the discourse related to genre cinema in general and to horror film in particular as expressed in leading Yugoslav film publications, especially in the period of transition between president Tito’s death and the dissolution of the country (1980-1991)… Ovime sam se već donekle bavio u mojoj knjizi U BRDIMA, HORORI, samo će sad to biti dopunjeno novim materijalima i saznanjima i još ozbiljnije biti obrađeno.

Veseli četvrtak

I dalje pišem za DILAN DOG knjige „Veselog četvrtka“, mada su oni nešto proredili njihov ritam. Valjda će biti jedna s mojim tekstom za Sajam!

Pored toga, angažovan sam da za narednu knjigu biblioteke ZAGOR napišem poveći tekst o hororu u Zagor-serijalu! To će biti zabavno.

Uzgred, nedavno je u Nišu boravio Luiđi Pikato, jedan od najpoznatijih crtača Dilana Doga, pa evo kako mi je nacrtao Lavkrafta (koji se, kao što znate, lično pojavljuje u epizodi KALJOSTRO – aka NJUJORK, NJUJORK).

MOJA PROZA

            Kao što sam se i pribojavao, zbog priređivanja knjiga za Orfelin + rada na Kadijeviću itd. nisam imao ni vremena (a ni dovoljno snažnog poriva) da pišem nešto svoje.

            Ako bih uopšte nešto skoro seo da pišem to bi verovatno bila još jedna priča iz sveta ZAVODNIKA, nalik „Crnom čoveku“, samo što bi se bavila Mihajlovim školsko-studentskim danima... Ponekad mi se čini da bi to možda moglo porasti u roman, ali nisam siguran. Malo imam vremena da duže i detaljnije razmišljam o tome...

            Moj dugo spremani (i davno započeti) roman PROKLETIJE zahteva više researcha i vremena i koncentracije nego što ih sada imam i ne znam kad ću (najzad) uspeti da mu se vratim.

            Odavno rasprodati moj prvenac, NAŽIVO, trebalo bi da iduće godine dobije svoje dugo čekano (long overdue) III izdanje – nadajmo, kod Orfelina, sa celokupnim tretmanom koji to podrazumeva.

            Imao sam ideju za Skrobonjinu najavljenu antologiju priča o SFRJ, ali a) u pitanju je novela od bar 40-50 strana, to sad nikako ne bih stigao da pišem; i b) nisam baš siguran kakva je sudba tog projekta, da li će se uopšte desiti, i kad, u svetlu toga da je Paladin maltene prestao da se bavi izdavaštvom.

           

POSAO

Što se tiče mog posla – bio sam lagan i obmanjivan nekim bajkama vezanim za povrtak na niški Filozofski fakultet, ali od toga nema ništa. I moj „kolega“ a i dekan (u odlasku) su se pokazali nepouzdanim...

Zato se javila jedna druga prilika, i to u Beogradu, čak je i nekakav predugovor potpisan, ali to je i dalje na dugačkom štapu i neće se desiti pre sredine iduće godine – ako se uopšte desi.

Do tada, ja sam i dalje, već punih 7 godina, u naponu snage i potencijala, na Birou (ne)rada...

            Zbog svega gore rečenog, nemojte mi zameriti što ne stižem da čitam ništa što nije vezano za gorepomenute projekte i što se više ne igram po forumima. Jbg. Ipak, first things first... Kome baš mnogo nedostajem, pa želi da se „kači“ sa mnom, neka to svoje pokuša da uobliči u naučni rad i objavi na nekom relevantnom mestu, pa ćemo onda videti.

            Ghoul vas pozdravlja! Posao zove!

            Onaj pogovor za UKLETU KUĆU NA BRDU (20-ak strana) se neće sam napisati! A odmah zatim treba da prevedem jednu le Fanuovu podugačku priču! Pa da pomno pregledam sve prevode ostalih le Fanuovih priča! Pa da iščitam neke radove o Le Fanuu! Pa da napišem pogovor i toj knjizi (još 20-ak strana)! Pa da pročitam knjige The Secret of Ventriloquism – John Padgett i Horror: A Literary History - Xavier Aldana Reyes koje treba da prikažem za RUE MORGUE… A da ne pominjem razne kućne, porodične i romantično-zavodljive poslove koji me čekaju…

Dakle, no time Tolouse!