THE VOID (2017)

  

 ** 

 2+ 

            Svaki put kažem: „E, ovo je poslednji put da sam se primio na hajp: sad, i nikad više!“ I (skoro) svake godine, uz sve moje mere predostrožnosti, uz svu skepsu i cinizam, dopustim bar jednom filmu da mi preskoči sve odbrambene barijere i ubedi me kako Nema Šanse Da Ne Valja – dapače, kako Mora Da Se Radi O Izuzetnom Filmu! A onda ga pogledam, i ispadne ćorak, i ja kažem: „Sad ste me zajebali i nikad više: od sad više NI OD ČEGA ne očekujem ništa dobro, nego samo LOŠE.“ Ali, isto tako i kad mi neka ljubav propadne, kažem: „Sad sam se ponadao, i zajeb'o, al' nadalje više od ljudskih bića NIŠTA dobro neću da očekujem,“ a onda – dođe neko, i preskoči barijere, i – opet Jovo nanovo. Naravoučenije: prirodno je, i lepo, nadati se Dobrom, iako sve to, ranije ili kasnije, manje ili više, na ovaj ili onaj način, završi Loše.

            Što me dovodi do ove PRAZNINE, iliti Vojda.

            Belosvetski hajp je radio u sve tri smene: te Lavkraft pipci ovo, te Karpenter Fulči iracionalno ludilo ono, te praktični efekti maske i kreatura (ništa CGI!), te mnogo krvi u spoju sa useravanjem od straha, te moderni kult klasik, te tamte, te vamte... A onda – patka. Mlitava, mala, ružna, mračna patka.

            THE VOID je, ukratko rečeno, jedan nesuvisao, misguided, prazan i glup film – kome sve to ne bi bilo uzeto za zlo da je makar napravljen sa zadovoljavajućim nivoom tehničke (zanatske) kompetencije. To što je zaplet besmislen nedokuvan bućkuriš po sebi nije dealbreaker: kao prvo, elementi od kojih je smućkan su maznuti iz nekih od najdražih mi filmova (NAPAD NA POL. ST. 13, PRINC TAME, THE BEYOND, HELLRAISER...) pa to, u načelu, i u fotokopiji fotokopije i dalje može da me radi; kao drugo, besmisao je ne samo podnošljiv nego se pretvara u kvalitet po sebi kad je primenjen kao kod pomenutog Fulčija, ili Arđenta, i uopšte kod sledbenika oniričke škole horora (Italijani, Japanci itd).

            Avaj, ovde od Oniričkog nije ostalo ni O: besmisao se trpa na bezveznost, ali bez elementarnog smisla za ritam, za inscenaciju, za vizuelnost, a kamoli za set pis. Da nacrtam: nije strašno što je scenario besramni pačvork daleko boljih filmova, nego što to nije skrpljeno iole vešto i zanatski-žanrovski kompetentno.

            Ovaj film je jebeno tehnički neispravan!

Novo lice užasa: LEĐA!

Kad sam ga pogledao pre tri meseca (dobio sam skriner kako bih pisao o njemu za RUE MORGUE) nisam odmah hteo da pišem rivju, prvo jer sam bio besan time koliko je to loše, drugo zato što nisam hteo da bljujem po filmu koji sam dobio „preko Firme“ kako bih ga, je li, promovisao u magazinu, i treće – jer sam odbijao da poverujem da je film toliko nevešto slikan koliko mi se činilo. Mislio sam, šta ga znam, možda je skriner lošeg kvaliteta, sačekaću blu rej rip da to opet overim. I overio sam ga nedavno opet. I jebi ga, to je isto ono mračno govno razmazano po ekranu, blurej ili neblurej. Tačnije, ovo je BLUR-RAY!

            OVDE SE NIŠTA JEBENO NE VIDI!

Ovo je mrljavo slikano, delom zbog malog budžeta (osvetliti scenu kako treba – to, deco, košta!) a delom zbog vrlo misguided ideje da će se stvoriti mračnija atmosfera ako svi, sve vreme, bauljaju u nekakvoj jedva-osvetljenoj TMUŠI u kojoj nećemo kako valja videti ni lica glumaca (što je, u ovom slučaju, čak i prednost, sa ovakvim kastom!) a kamoli da iole osmotrimo te izvikane i na sva zvona hvaljene kreature, demone, leševe i čudesa!

            Ceo film izgleda kao da je sniman pod vodom, ili kroz prljavu žensku čarapu (tzv. unihop)! Možda je to nečija ideja „sumornosti“, „atmosfere“, „jezovitosti“ – ali, ja se izvinjavam, ja to ne kupujem. To je sranje. To se tako ne radi. MAJSTORI na koje se tvorci ovoga nominalno pozivaju to NISU tako radili. Svi su oni snimali u užasno ograničenim uslovima, sa malo para, u „seci uši, krpi dupe“ produkcijama, i od štapa i kanapa su pravili ČUDA! I ovo ne važi samo za wannabe-horror prizore – nego za skoro svaku jebenu dijalošku, običnu, ekspozicijsku ili kakvu god scenu. Ljudi stoje ili sede u hodniku i nešto kenjaju, a lica im se jedva raspoznaju u polumraku!

Ne pitajte ko je tatko

            Ni NAPAD NA POL. ST. 13, ni PRINC TAME, a kamoli predivni THE BEYOND (nikad dovoljno pohvaljenog Serđa Salvatija, vrhunskog direktora fotografije, prva liga po talentu iako je mahom snimao u drugoj i trećoj!), a nekmoli bajoslovno barokni HELLRAISER (Robin Vidžn!) ne izgledaju kao teturanje crnaca u tunelu, u nekakvim prozaičnim hodnicima i sobičcima. Pogledajte kulminaciju BEYONDA, u bolnici, i uporedite sa ovom ovde VOID „bolnicom“: to su Nebo i Zemlja. Gledajte kako je pravljena klaustrofobija u skučenim uslovima u Karpenterovoj STANICI 13, pa vidite šta rade ovi nevešti nesrećnici. Da, nije u redu upoređivati smrtne ljude sa božanstvima, ali jebote, ako već radiš nekome nešto kao OMAŽ – pa daj se barem potrudi da malo ZAVIRIŠ u to što navodno respektuješ, da vidiš na šta to LIČI, kako izgleda, nemoj da kradeš samo motive i teme, mazni bar neku trunku STILA!

            Veliki reditelj može sebi dopustiti da za glavnog lika ima nekog smušenjaka, i da to ne šteti mnogo filmu: pogledajte samo onog smešnog Kako-se-zvaše iz STANICE 13! Pa gle'jte bre onog bezličnog, praznookog Kako-se-zvaše brku u PRINCU TAME!  

Da ne pričam o Fulčijevom Dejvidu Vorbeku, koji zapravo čak i ima zametak šarma i, ajd da ne kažem baš harizme, ali nešto kao poor man's charisma – čovek koji je svestan da se našao usred nekakvog italijanskog besmisla, i barem ima jezik u obrazu, i zeza se.  A onda, u ovoj PRAZNINI, u ovoj ŠUPLJINI, u ovom VAKUUMU, dobijemo za glavnog glumca – OVO:

            Pa jebote, ja ne znam da li bi i Karpenter mogao s OVIM film da snimi! Ne vredi što ga, kao i većinu kasta, uglavnom drže u polumraku ili slikaju sleđa... Ovo je mrtvo puvalo u odosu na koje bi čak i da su angažovali Vuka Jugodrvo Kostića postigli značajan napredak na glumačkom planu!

Hvala Jog-Sototu što je soba mračna

            Povrh toga, jedinog dobrog glumca u ekipi – baju kojeg ja, istina, nisam baš mnogo gotivio u II sezoni Tvin Piksa, gde je igrao karikiranu verziju horor mastermajnda i slikovitog ubice, Vindoma Erla – vajni „reditelji“ bacaju u mrak, slikaju ga sleđa, a čak i kad ga bace pod helrejzerovsku masku – čak i tad jedva da ga osvetle i uslikaju tako da se nešto VIDI!

            Što se tiče famoznih efekata maske – evo, uživajte u ovom divnom samosakaćenom licu, ako nešto tu uspete da razaznate

i plačite sećajući se slične scene, slikane kako treba, u NIGHTBREEDU:

            Hoćete da gledate kreature od lateksa, gume, plastike i koječega – ne nacrtane u kompu, nego nešto sa teksturom i pokretima živog stvora, kao u starim dobrim 1980-im? Evo, feast your eyes, glut your soul upon THIS accursed ugliness!

Spot the Monster!

            Bolje guglajte pa po netu tražite fotke sa snimanja, na kojima se, za razliku od samog filma, MOGU lepo videti divotalne i sasvim solidno zamišljene i realizovane kreature i osakaćeni leševi i mutanti. Guglajte pa gledajte, jer u filmu su ili blink'n'miss---

---ili su tutnuti u mrak, kao da ne valjaju pa se nedostaci moraju sakrivati, iako to ovde nije bio slučaj. Nisu imali čega da se stide, imali su šta da pokažu, samo nisu ZNALI ni UMELI da barataju time šta su imali u rukama.

THE BEYOND!

Ponavljam: nije ovde stvar u malom budžetu. Uzmite bilo koji B-hororčić iz 1980-ih, pravljen za manje od milion dolara, i setite se kako je to bilo slikano. Kako je tamo mrak izgledao. Nije to bilo sve na dnevnom svetlu, ne. Bilo je i mračnih hodnika, i podruma, i tavana, i tmuše – ali su tamo talentovani reditelji i direktori fotografije to umeli da osvetle po propisu, tako da bude atmosferično i mračno, a opet jebeno VIDLJIVO!

Fala Šub-Niguratu da je neko bar jednom upalio svetlo!

Ne govorim o poznim nastavcima ELM STREETA, koji su imali neki srednji budžet – govorim o B produkciji: uzmite bilo koji film producenta Čarlsa Benda, ne morate čak ni vrhunske primere koje je režirao majstor, Stjuart Gordon, ne, nego pogledajte Dejvida Šmelera ili tako nekog odradeka. U 1980-im je svaki jebeni ODRADEK umeo da postavi scenu i iz te šake jada koju ima – da izmuze maksimum. Možda nisu svi bili ne znam koliko talentovani (a mnogi i jesu – hej, pa odakle je došao Din Kandi? Odakle Žak Hajtkin?) – ali su barem uglavnom bili profesionalci! Filmove su pravili ljudi koji su se razumeli u svoj posao. Ovi ovde mučenici u VOJDU imali su na raspolaganju mnogo više, imali su ČUDA da prave s ovim što su napravili – ali nisu umeli da to uslikaju kako valja.

Plus, film je nesnosno letargičan, dosadan, ima premalo dešavanja, mnogo se kenja uprazno, mnogo se cunja tim hodnicima i maše lampama a kad se najzad nabasa na nešto – to je opet trepni-i-propusti, odnosno: „Šta to jebeno beše što mrdnu u mraku?“

I dalje ništa ne vidim

Kao, fill in the blanks. Kao, ono što ne vidiš mnogo je strašnije. Pa, da, u teoriji, kod majstora koji umeju da DOZIRAJU informacije adekvatnom montažom i adekvatnim elementarnim fotografisanjem kadra. Ali kad u startu nisi snimio NIŠTA, ne možeš mnogo to ni da doziraš, možeš samo da prospeš te vizuelne pomije i da se moliš Azatotu da će neko u tim Roršah-mrljama da prepozna neka, kao, čudovišta!

FUCK THAT!

Pored toga, ovi nesrećnici su uspeli da u zadnjih pet minuta ukradu fore iz završnica čak tri odlična filma. Prvo imamo mahanje sekirom i skakanje zajedno sa zlikovcem kroz ogledalo-portal iz PRINCA TAME.

A onda imamo i glavni par u nekakvoj Onostranosti kako zvera po tmuši – iz THE BEYOND.

A ono što vide veoma podseća na Levijatana iz HELLBOUNDA.

Ne zna se ko smo ni šta smo al smo mnogo jezivi, dok stojimo.
Kad treba da potrčimo, e, to je već druga priča.

A opet, i uz sve to, VOID uspeva samo da „isporuči“ kraj toliko letargično ravan i MEH da je to da čovek poželi sebi od muke da počne da kida kožu s lica i da si buši oči! Evo, tri meseca kasnije, i dalje me nervira koliko su ove neznalice imale solidan materijal – sveže povrće, dobro B+ meso, solidne začine – a koliko im je to što su smućkali na kraju ispalo zagorelo, pocrnelo, nedosoljeno, bljutavo i žilavo.

Inače, moj članak o filmu – afirmativan, jer to je poenta te rubrike za koju je pisan (dakle, ne kritika, nego najava, uz obilate izjave autora) – imate u majskom broju RUE MORGUE magazina, pa tu možete da se smejete čitajući samozavaravanja i zablude dvojice „reditelja“. Tačnije, jedan je scenograf a drugi majstor za efekte, ali vrhunac bizarnosti je da su oni odlični u tim kategorijama, ali jednom kad su obukli „rediteljske“ mantile, oni su se efektivno pokenjali po svom sopstvenom scenografsko-maskerskom radu, jer od toga što su mukotrpno pravili u filmu se ništa jebeno NE VIDI!

Dakle: nemamo nikakve šarmantne glumce kakvi bi – kao u tradicionalnim B-hororima – nosili nešto malo duše, nego samo mrtva puvala i neupečatljive odradeke; nemamo memorabilan skor – fuck, nemamo nikakav skor koji se uhom može registrovati a da je pamćenja vredan; nemamo vickaste replike, ili upamtljive monologe, izjave, išta, makar jednu rečenicu da nije otrcani tukijevski kliše, ama jedna da je vredna citiranja - jok; nemamo set pisove o kojima bi se moglo pričati, jer su kilavi pokušaji toga prekratki i premračni da bi se tu išta registrovalo; nemamo ništa ni za jezu ni za stravu ni za gađenje. Ono što imamo je jedan maltene vrtlog PRAZNINE koja zjapi iz ove žućkaste tmuše u govnima do guše.

STRAVA na Čumić Book Festu 2017!

  

            Pozvan sam da učestvujem na Čumić Book Festu 2017. koji organizuje distributer Makart i da tamo publici predstavim ediciju POETIKA STRAVE. Moje gostovanje je u nedelju, 14. maja u 17h. Više detalja o svemu ovome – ispod!

Treći po redu festival održava se od 10. do 14. maja u Makart storu u Čumićevom sokačetu!

Književnoj umetnosti posvećene su brojne manifestacije, ali svakako je najpoznatiji Sajam knjiga koji se tradicionalno održava svakog oktobra. Međutim, postoji još mnogo festivala knjiga koji zaslužuju medijsku pažnju i posećenost. Jedan od njih je i festival koji je prethodna dva puta organizovan u prostorijama Mikser house-a, ali se ove godine seli u Makart store u Čumićevoj.

Predstaviće se skoro sto izdavača: Laguna, Vulkan, Booka, Arhipelag, Clio, Urban reads, Dereta, Heliks, Službeni glasnik, RTS, Pčelica, Arete, Treći trg, Beli put, Darkwood, Veseli četvrtak, Orfelin, Rende, Mascom, Agora, Akademska knjiga, Lom, Makondo, System comics, Moro, Mladinska knjiga, Moro, Besna kobila,Odiseja, Alan Ford, Sezam Books, Neopres, Red Box, Data Status, CPN, Eviluta, Lingea, Paideia, Paladin, Kontrast izdavaštvo, Književna Radionica Rašić, KOM... 

Festival će se pozabaviti  trenutno najpopularnijim i najprodavanijim naslovima u knjižarama, kao i mnogim temama koje sigurno interesuju javnost: Književne nagrade, Čitanje knjige – snimanje filma, Kako objaviti knjigu, Strip, Priče strave…

            Tokom celog ovog dešavanja, sve izložene knjige – pa tako i one iz edicije POETIKA STRAVE – prodaju se s popustom od 20% u odnosu na cene u knjižarama. Ne, VELIKI BOG PAN još nije izašao iz štampe, njega neće biti ovde, ali biće svih drugih ranijih knjiga iz ove edicije, kao i drugih ORFELINOVIH izdanja (PEREGRIN itd).

            Ja sam zbog grdnih obaveza propustio da ovo najavim pre nego što je počelo, ali evo nekih od zanimljivih dešavanja koja još uvek možete uhvatiti:

 

12. maj, petak

16 – 17 h – izdavačka kuća Heliks – „Crni labud“ i „Varljiva slučajnost“, Nasim Taleb - gost: Brankica Stojanović, urednica izdavačke kuće „Heliks“

17 –18 h – „Strippetak“ – gosti: Aleksa Gajić, Goran Paunović, Milan Jovanović, strip autori

18 –19h – “Književnost na internetu“ – gosti: Kulturkokoška, Čitam čitaš, Bookvar

19 – 20 h – „Pank poezija – The Clash“ – multimedijalni poetski spektakl - gosti: profesor Dragan Bošković i raspevane profesorke Aleksandra Stojanović, Danica Savić i Slavica Nikolić

13. maj, subota

12 – 16 h – radionica za decu „Nacrtaj svog književnog junaka“ – medijator: Dragan Maksimović, ilustrator Politikinog Zabavnika

11 – 12h – „Dečja književnost i književnost za decu“ – gosti:  Jasminka Petrović, Ana Petrović

18 – 19 h – „Bulevari poezije“ – „Ljubavna pisma guglu“, Ognjenka Lakićević i „Između dva rata“, Bojan Marjanović; gosti: autori i Aleksandra Rašić, urednica izdavačke kuće „Književna radionica Rašić“

19-20 h – „Izazovi srpske književnosti“ – „Tiho teče Misisipi“, „Pakao“ Vladimir Tabašević - gosti: autor i Tamara Krstić, književni kritičar

14.maj, nedelja

 

12 – 16 h – radionica za decu „Nacrtaj svog književnog junaka“ – medijator: Dragan Maksimović, ilustrator Politikinog Zabavnika

17 –18 h – „Priče strave“ – gost: Dejan Ognjanović, urednik u izdavačkoj kući „Orfelin“

18 – 19 h – „Književnost i muzika“ – gosti: Daniel Kovač, književnik i muzičar i Vladimir Manigoda, urednik izdavačke kuće „Kontrast“

19 – 20 h – „Biti rokenrol“ – gost: Petar Peca Popović, novinar, rok kritičar i publicista

ALI TO NIJE SVE!

Ovog vikenda imate u Beogradu još jedan događaj koji preporučujem vašoj pažnji a koji ću svakako i ja naživo overiti. Naime, dođite na

Beogradski festival stripa - TRAS!

Zašto? Zato što na prvo izdanje Beogradskog festivala stripa stižu velika imena scenarija i ilustracije.
Iz Italije je bio najavljen dolazak tvorca čuvenog Martija Misterije! U pitanju je veliki scenarista i hodajuća enciklopedija stripa Alfredo Castelli!

Nažalost, u zadnji čas Kasteli je odložio tj. otkazao svoj dolazak. Prepuštam organizatorima da saopšte detalje, if any, ali ono glavno jeste da Kastelija nećemo videti ove godine u Beogradu. Šteta.

Ako ništa drugo, Veseli četvrtak je upravo za ovaj festival izbacio dugočekanu TREĆU knjigu MARTIJA MISTERIJE, pa uz podsećanje na te zlatne epizode možemo da vidamo rane izazvane ovim otkazanijem.

Takođe italijanski autor, Mauro Laurenti, poznati Bonelijev crtač (najpoznatiji po radu na serijalu Zagoru, ali i po tome što je zaslužan za ekskluzivne naslovne ilustracije knjiga Biblioteke ZAGOR u izdanju Veselog četvrtka), dolazi po drugi put u Beograd, te poručuje da jedva čeka druženje sa domaćim ljubiteljima.

I još jedan Italijan biće gost TRASA-a, Walter Venturi, isto crtač, već omiljeni i odomaćeni gost srpskih stripadžijskih okupljanja, poznat po radu na Zagoru, Dragoneru, Teksu, Bredu Beronu, Velikom Belconiju...

Među crtačima i ilustratorima, koji na TRAS! stižu iz regiona jeste Štef Bartolić, dok će se od domaćih autora publici predstaviti Miroljub Milutinovic Brada, Jovan Ukropina i Siniša Radović.

Publiku očekuju: izložbe, tribinski razgovori, druženje s autorima, velika berza stripova, filmske projekcije... 

TRAS! počinje u petak, 12. i traje do nedelje, 14. maja, a odvijaće se u okviru Centra za kulturu Vlada Divljan.

Dodatne informacije o festivalu:
http://www.paralel.rs/36-novosti/285-novi-festival-stripa-tras

Program festivala po danima:

Petak 12. maj
19h, Svečano otvaranje festivala i izložbe „Beskrajna pustolovina“

Subota 13. maj
12-20h, Velika berza stripova na platou ispred CK Vlada Divljan 

12-14h, "Autori za publiku": Posvete i crtanje za posetioce (Alfredo Kasteli, Mauro Laurenti, Valter Venturi, Jovan Ukropina, Miroljub Milutinović Brada, Siniša Radović, Štef Bartolić)

16-17h, Tribina s gostujućim autorima – Mauro Laurenti i Valter Venturi (Sergio Bonelli Editore: Zagor)

17-19h, Tribina s gostujućim autorom – Alfredo Kasteli (Sergio Bonelli Editore: Marti Misterija)

19.30h, Marti Misterija pod reflektorima – projekcija kratkometražnih filmova autora Marka Backovića 

Nedelja 14. maj
12-14h, Dečji maskenbal – kosplej, nagrade za najbolje kostime

14.30-15h, Dokumentarni film o Fredu (Frédéric Othon Théodore Aristidès: Filimon, Mali cirkus)

15-16.45h, "Autori za publiku": Posvete i crtanje za posetioce (Valter Venturi, Jovan Ukropina, Miroljub Milutinović Brada, Siniša Radović, Štef Bartolić)

17-18h, Tribina s gostujućim autorima – Jovan Ukropina (Là ou vivent les morts, France avait continuē la guerre), Miroljub Milutinović Brada (L'Expert, La Druzina), Siniša Radović (La fille du Yukon, Adam Wild), Štef Bartolić (Dick Long, Crni Popaj)

18-20h, Svečano zatvaranje festivala i aukcija

GET OUT (2017)

 *** 

 3 

GET OUT je u belome svetu dočekan kao ovogodišnji najhajpovaniji horor kome svi pletu lovorike – OR ELSE! – dok je, zabavno-paradoksalno, kod nekih domaćih kritičara naklonjenih žanru (npr, Dimbo i njegova bratija) dočekan na nož kao grozan, užasan, bezvredan, i čak rasistički! Što se mene tiče, a kao što ocena (trojka) lepo već nagoveštava, ne slažem se ni sa jednima: GET OUT nije nikakav moderni masterpis, ali nije ni overhajpovano govno, već je „samo“ jedan vrlo dobar, zabavan hororčić koji je ozbiljno prišao tome da bude i nešto više, ali se ili uplašio ili je mudro iskalkulisao da mu se to ne bi isplatilo...

Zaplet valjda znate – bela cura dovede svog crnog dečka da ga predstavi familiji, i u tom naizgled idiličnom porodičnom domu u američkom kantrisajdu, sa čudnjikavom crnom poslugom, počnu da se zbivaju sumnjive stvari. Iako ovoga familija primi više nego srdačno, iza i ispod toga počnu da vire nagoveštaji da Stvari Nisu Baš Kako Treba. Zašto se sobarica tako napadno veštački smeška? Zašto grounds keeper usred noći jurca kao nenormalan po avliji? Šta i kako keva postiže svojim nametljivim, creepy umećem hipnoze? Itd.

I, šta sad? Ispostavi se da su belci = zlikovci a crnci da su = žrtve. Ovo mislim da nije spojler jer proishodi iz postera i osnovne premise: da nije tako, ko bi onda i zašto mučio ovog uplakano-uplašenog crnca? Sigurno ne plače zbog košarke! I onda kažu neki „Jao, žasu, rasizam, ocrniše belce! Pa nismo mi baš svi takvi! Što nema nijedan pozitivan beli karakter, radi balansa?“ I sve tako neko lupetanje koje nema veze s mozgom i koje svedoči da ti, takvi, ništa ovde nisu razumeli.

Dozvolite da objasnim: GET OUT je satirična crna (sic) horor komedija koja se poigrava rasnim predrasudama i to čini na pametan, zabavan, vešt i žanrovski svestan način.

Ovo NIJE Spajk Lijeva soc-drama realističkog prosedea već žanrovski film koji koristi metaforu, ironiju i parodiju da bi proizveo a) svoje žanrovske (horor) efekte i b) da bi zagolicao određena pitanja vezana za tematiku rasnih odnosa, odnosno, konkretnije za položaj tzv. afroameričke populacije u današnjoj (dominantno beloj) Americi. GET OUT je film koji koristi slobodnu, radikalnu metaforu (kroz svoje hipno-hirurške fantazije na kraju) da bi ovaplotio, pre svega, jedan OSEĆAJ (a ne ideju) – osećaj crnačke populacije u Americi danas. Dakle, NE „Evo šta se dešava u USA danas, evo šta nam rade!“ nego: „Evo kakav je osećaj biti crn danas u USA.“

Nimalo me ne čudi što ovaj film, kod nas, nisu shvatili isti oni koji nikad, zaista, nisu shvatili ni radikalnu metaforu SRPSKOG FILMA (iako su ga, iz patriotskih, ortačkih, inercijskih i drugih razloga, nominalno, kako-tako, branili i, kao, hvalili). Ovakvo baratanje metaforom i ironijom njima je strano. Ali, evo, da nacrtam: GET OUT je isto toliko „realističan“ koliko i SRPSKI FILM. I baš kao što SRPSKI FILM *nije* kazivao: „Evo, gledajte kakvi smo mi Srbi, svaka familija ovde se kolje međusobno i jebe svoju decu i snima snuff filmove o tome“ tako ni GET OUT *nije* film koji kazuje: „Evo, gledajte šta belci rade crncima u Americi danas, hipnotišu ih i vade im mozgove i body-snatchuju ih i pretvaraju u poslušne zombije...“ Barem ne u doslovnom smislu...

I ako je SRPSKI FILM – zapravo film o beznađu, očaju, frustraciji bezizlaznosti između čekića stranih eksploatatora i nakovnja domaćih im slugu a unutar globalne tržišne ekonomije koja obezljuđuje svaku interakciju i svodi ljudsko meso (i ljudsku suzu, i ljudsku guzu) na potrošnu robu, onda je GET OUT zapravo o osećaju klaustrofobije i nepoverenja i podozrivosti crnačke populacije u beloj Americi koja se oseća eksploatisanom, ali ne samo površno, spolja, u smislu „Rmbamo za vas po vasceli dan najprljavije i najdosadnije i najgluplje poslove koje vi nećete da radite“, nego još gore, dubinski, iznutra, u smislu: „Povrh toga, oduzimate nam identitet, brišete ono što je naše, ili ga otimate, komodifikujete i prepakujete kao svoje, ili nas naprosto pretvarate u sopstvene kopije.“ (Ima ona lepa replika, na početku, kad ćale kaže nešto kao: „It's such a privilege being able to experience other people's culture“ dok se hvali svojim suvenirima iz Afrike. Malo kasnije se vidi, u preteranom obliku, ŠTA to za njega zaista podrazumeva...)

Pun je film zabavnih izokretanja u ovom smislu, od odličnog prologa u kojem se crnac nađe u „lošem nejborhudu“ – a za njega to nije neki raspali Bruklin ili Bronks, nego „idilično“ belačko predgrađe sa ogradama od živice pretvoreno u „mesto straha“. Jedan od zabavnijih i pametnijih postupaka ovog filma jeste i to pretvaranje glavnog junaka – crnog muškarca – u ekvivalent lika koji u klasičnom hororu pripada beloj devojci. Da, u ovom hororu crnac je „the final girl“! Sve vreme je prikazan kao slab, nemoćan, na udaru drugih: devojka ga vozi, devojka ga brani (od policajca), on je pasivan, čak i doslovno – prilikom hipnotisanja, on je objektifikovan sa svih strana (njen brat bi da ga hvata u klinč, da se rvu; tetke na zabavi mu pipkaju mišiće i odmeravaju ga, pitajući se „Dal' je istina ono što pričaju o crncima...?“), njemu niko ne veruje kao nekoj histeričnoj curici, pa je čak doveden dotle da ni sam sebi i svojim očima ne veruje, stalno je na ivici histerično da zavrišti – i ovo je sve istovremeno izvor i komedije i horora.

Film je prepun lepih aluzija i foreshadowinga, npr. kad cura kaže drugaru svog momka: „It's just a ploy to get to you.“ Ili kad ćale kaže da je podrum – u kojom rade experimente na crncima – zaključan zato što dole ima „the black mould“. Ili kad se crnac izbavi tako što „bere pamuk“ (na engleskom je ovo bolje – by picking cotton). Ili, najbolje, likovni kritičar koji je SLEP želi da preotme tuđi VID. Ili, creepy scena crnačke aukcije (bez dijaloga), na kojoj doslovno prodaju svog (budućeg, kako veruju) roba.

Dakle, PRETERIVANJE je ime igre. Recimo, ko može da vidi scenu masovnog belačkog okupljanja, kad stanu da pristižu onim crnim limuzinama, a da se ne priseti identične scene iz MARTYRS?“ Ali, u zabavnoj vizuri ovog filma, ono što je u MARTYRS bila izolovana sekta, lokalni poremećaj, ovde je – čitavo društvo! Kao što su u ROZMARINOJ BEBI jebeno SVI Satanisti, tako su i u BEGAJ ODAVDE – svi belci odreda eksploatatori. Bez izuzetka!

Horor je žanr koji se gradi PRETERIVANJEM a hrani se PARANOJOM. I to BEGAJ ODAVDE lepo shvata i mudro primenjuje. A u koju svrhu? Pa, rekoh već: a) da bi proizveo svoje žanrovske (horor) efekte, što čini vrlo vešto i najbolji je baš u tim hintovima i akumulaciji detalja i u građenju NELAGODE... i b) da bi zagolicao određena pitanja vezana za tematiku rasnih odnosa, odnosno da bi tematizovao NELAGODU koju crnačka manjina ima usred bele američke većine.

U ovom drugom, mora se priznati, nije baš tako vešt kao u onom prvom – ali NE iz razloga koji smetaju Dimbu i satrapima, čija su rasna osećanja povređena ovde (!), nego zato što ne uspeva najbolje da artikuliše problem čak ni na nivou zapleta. Naime, u jednom trenutku naš crni „junak“ direktno pita slepca koji bi da uđe u njega i postane on: „ZAŠTO mi? Zašto crnci?“ Na to ovaj slegne ramenima i kaže, otprilike, „Ma, nemam pojma, uostalom, to nije ni važno, to nema veze.“ Kurac „nema veze“ kad su svi „robovi“ ovde crnci! Gde su onda Meksikanci, gde su Srbi, gde je white trash – ako stvarno „nema to veze“?! Izbegavajući i najmanji nagoveštaj odgovora, film kao da sugeriše da su legende o crnoj moći (kurac, snaga, mišići, animalnost, bliže prirodi, ovo ono, zov džungle, ja tebe karati, aaaaa) stvarnost, ili ih barem belci stvarnim doživljavaju...

SLEDI VELIKI SPOJLER:

Mnogo pogubnije, na samom kraju film nema jajašca za ono što je Romero mudovito smeo pre 50 godina, a što bi u ovom filmu bilo još mnogo smislenije i znakovitije nego u NOĆI...: da ubije svog crnog protagonistu! I to ne makar kako i makar od koga, nego baš onako kako se u jednom trenutku i činilo da hoće. Naime, na samom samcitom kraju, kad je uglješa već počistio sve ove bele zlikovce i kad se čini da je sve lepo i neproblematično i eto nama hepienda – pojavi se policijski auto. U belom hororu to bi zaista i bio znak da je sve gotovo, konjica stigla, eto pomoći, eto ko će „the final girl“ da odveze nazad u civilizaciju. ALI ovde – gde smo već ranije imali odličan foreshadowing u vidu ničim-izazvano-blagosadističkog-pajkana – pojava policijskog auta za crnca NE znači spas i radost (isto kao što na početku belačko predgrađe za crnca ne znači sigurnost i bezbednost). Uostalom, toliko smo već vesti čitali i gledali samo prošle i ove godine o američkim pajkanim koji bez veće potrebe – ili bez IKAKVE potrebe – upucavaju crnce, neke sa podignutim rukama, neke nenaoružane, čak i decu s igračkama, ili im pucaju u leđa, itsl. Dakle, na kraju OVOG filma savršeni klimaks bio bi da crnju upuca pajkan dok ovaj drži ruke u vazduhu a bela kučka sa zemlje jauče: „Upomoć! Pazite, ima pištolj!“ iako ga ovaj nema. Koji bi to GROM od kraja bio! I koliko istinit, i koliko jeziv, i šokantan! To je kraj koji bi američku publiku iz bioskopa poslao zamišljenu, zabrinutu, pa i besnu. Možda bi čak i izazvao neke manje nerede među crnom „braćom“.

Nažalost, autori nisu imali smelosti za to. Pokenjali su se na svoj navodni „angažman“, samo su zagolicali narod „kontroverznom“ temom ali ipak su se na kraju ogolili kao, pre svega, zabavljači, koji nisu ovde da menjaju stvari i pomeraju granice nego da ljudima nude comic relief fore i fazone – i zato, umesto belog rasističkog pajkana (izvin'te na pleonazmu!) iz policijskog auta izađe crni drugar koji je dojahao da ga spase, i njih dvojica odlaze ka izlasku sunca, vedri i razdragani, razmenjujući šale, i sve je lepo sa svetom, nema potrebe za revolucijom, belci koje smo videli u filmu su ipak samo neki zaluđenici, izuzeci, a nikako NISU pravilo čitavog toga društva u čije okrilje se vraćamo, pa zato... Hej, ho, udri brigu na veselje! Uostalom, još Katarina Bigelou nam je u STRANGE DAYS, u kukavičko-pokvareno-pizdunskom kraju koji izgleda da samo ja u celom univerzumu strastveno mrzim dok ostatak svemira toj SS (Službenici Sistema) jede iz ruke i diže je u nebesa, pokazala da nema potrebe za revolucijom, da crnci ne treba previše da talasaju, „move along, nothing to see here, everything is fine, try to get some sleep“, nego treba da traže rešenja UNUTAR sistema (istog onog koji ih SISTEMATSKI ugnjetava i korumpiran je i rasistički do srži), itd.

Eto, nismo dobili moderni horor klasik, ali jesmo natprosečno zabavan, napet, ubudljiv, duhovit, i mestimično prilično pametan film koji je mudro odigrao svoj BLAXPLOITATION. Naime, eksploatisali su svoju muku (realno aktuelno crnačko stanje u Americi) radi zabave i profita a na račun prolazne belačke griže savesti, ili barem liberalnih slojeva koji će po difoltu i po obavezi da otkidaju na ovo, iako u stvari nisu ništa bolji od onih lepo karikiranih u filmu, u sceni robovlasničke zabave, kad belci krenu da ćaskaju sa našim uglješom na svoj ograničeni „svisoka“ način.

I tako su tvorci ovog filma ostvarili Američki San (TM): sa budžetom od 4,5 miliona – zaradili su 200 miliona! To se zove Land od the opportunities! Pa ko je bre lud tu i takvu zemlju da MENJA?! Ko je blesav da BEGA ODATLE?

Evo, reditelj već sprema naredni film sa pet puta većim budžetom... 

AMERICAN GODS (2017, TV)

            Kad je do mene pre nekoliko godina prvi put dospela najava da se sprema TV serija HANNIBAL, bila mi je to jedna od onih „Couldn't Care Less“ vesti. Mislio sam da je sve što treba s tim likom već bilo urađeno u filmovima i da TV serija tu može da doda samo nepotrebne i nebitne stvari, na silu. A onda, kad je to sve krenulo – pokazalo se da je taj materijal ipak mogao da se obradi na svež i zanimljiv način. I ma koliko tu seriju nosio najbolji živi glumac, Mads Mikelsen, mora se priznati da je za njen kvalitet podjednako zaslužan i njen kreator, Brajan Fuler (plus dobri direktori fotografije i reditelji). Uostalom, pisao sam odavno o toj seriji – podsetite se toga OVDE.

            Zašto sad to pominjem? Pa, zato što je Brajan Fuler bukvalno JEDINI razlog što sam pogledao prvu epizodu AMERICAN GODS; naime, on je „kreator“ i adaptator istoimenog romana Nila Gejmena (znam da naš pravopis traži da to MEN bude MAN, ali i za to me zabole patka! Može Majkl Man, ali ne može Gejman: neprirodno je!). E, sad, za Nila Gejmena kao pisca –što se mene lično tiče- važi moto „Couldn't Care Less“.

Istina, meni je Gejmena ogadila idolatrija koju prema njemu ima Dexa Pantalejski (a i uopšte neki drugi ljudi koji otkidaju na njega), ali i bez njih, NIŠTA se tu meni (u njegovoj opštoj poetici i nazorima) ne sviđa. Pre svega, nervira me koncept prežvakavanja mitova za publiku koja u te mitove niti veruje niti bi ih u izvornom obliku ikad čitala, ali ih zato guta u pop-dajdžest-hip-pozerskom stripadžijski šarenom izdanju. A ne prija mi ni izvedba: cigle od romana za sve od 7 do 77, i za vašu seku i za vašu babu... Verujem da on ima dobrih kratkih priča, tj. znam to: recimo „A Study in Emerald' nije loša, dapače, to je jedna od solidnijih novih kvazi-lavkraftovština (zapravo, šerlok-holmsovština) – ali svojim romanima i stripovima taj me baja ostavlja ladnim.

Full disclosure: SENDMEN stripove nikad nisam ni hteo da čitam, samo sam ih listao, pre svega zato što su grozno loše crtani (a to mi je u stripu neoprostiv greh), ali i zato što me, rekoh već, ne privlači to da mi taj pop-pozer bude medijator i prežvakator i koktel-majstor koji će da mi mućka grčke mitove i Šekspira i Bibliju i Ilijadu i Kalevalu i ne znam šta sve ne i da to oblači u kožnjake i nitne i goth-šminku i prodaje mi polovnu robu kao novu. Ide mi na jetra i on i svi njemu slični koji rade to isto. Drugima neka te dreške iz radnje „Sve za 500 dindži“ uvaljuje za debele pare kao designer clothes...

Zašto to ne volim? Zato što su ti mitovi mrtvi i treba ih pustiti na miru umesto praviti od njih palp sapunice koje si umišljaju da su nešto više od toga zato što im se junaci zovu Smrt, San, Večiti... odnosno, Sreda, Shadow Moon itd. Po pitanju baktanja starim mitovima i religijama, odnosno u vezi sa alternativnom akcijom stvaranja novih, savremeno-izmišljenih mitova, ultimativnu stvar iskazao je H.F. Lavkraft pre skoro 100 godina i ja se s njim po tom pitanju slažem 110%. Evo šta je on rekao o svom neo-mitu (mada sa preteranom i neprimerenom skromnošću i samounižavanjem kome nema mesta):

“I really agree that ‘Yog-Sothoth’ is a basically immature conception, & unfitted for really serious literature…. But I consider the use of actual folk-myths as even more childish than the use of new artificial myths, since in employing the former one is forced to retain many blatant puerilities and contradictions of experience which could be subtilised or smoothed over if the supernaturalism were modelled to order for the given case. The only permanently artistic use of Yog-Sothothery, I think, is in symbolic or associative phantasy of the frankly poetic type; in which fixed dream-patterns of the natural organism are given an embodiment & crystallisation…” (Selected Letters, Vol. 3, pp. 293–94).

Ja ne sumnjam da će ovaj populistički pristup mitologiji imati uspeha kod masa, kao i kod fanova Gejmena, ali ja nit sam masa, nit sam fan, tako da... ne samo što me uglavnom nije bilo briga nego me je prečesto čak i nerviralo ovo TV izvođenje, uključujući čak i onog 'poor man's Paćina' koji igra 'đavola' ili kojugod njegovu varijaciju (ah, da – Votana, tj. Odina; Votever), koja bi u teoriji trebalo da mi bude simpatična, jer ipak je to nekakav trickster figure. Ali ne, ne vredi kad je i to zatrovano užasno iritirajućom koncepcijom lika i NEPODNOŠLJIVIM dijalozima, tipa:

- I'm supposed to take your drink, sir.

- Yeah, but you're not going to, are you? Because you would have said "I need to take your drink, sir" or "I'm gonna have to take that drink, sir," neither of which happened. So don't worry about it.

Pretpostavljam da nekoga u tinejdžerskim godinama mogu da impresioniraju ovakve "I'm so fucking clever" pozerštine, ali stvarno ne razumem odrasle, punoletne ljude koji gutaju ovo. Ja, recimo, kad vidim ovakvu repliku, 'vatam se za pištolj: „One of those "behaviors that work inside a specialized environment such as a prison but can fail to work when outside such an environment" - sort of situations.“ Ne mogu bre, I'm too old for this shit! Ovi napadno iritirijaći dijalozi i monolozi od nabudžene 'jao-što-sam-pametan' stripovske sorte su mi nešto podnošljiviji u oblačićima nego na filmu, ali ih ne volim nigde. I uopšte ima ovde previše jebenog brbljanja, svi samo melju, samo izbacuju te „mudrolije“ i skockane MOUTHFULe koji privlače pažnju na svoju napadnu izveštačenost i u meni, umesto zadivljenosti i impresioniranosti izazivaju samo kolutanje očima i uzdisanje.

A tek kad dođe scena na sa'rani, pa na groblju uveče, kad prevarena žena dođe da piša na grob muža koji je poginuo u autu sa kurcem u ustima druge žene, pa kad krene da se nabacuje suprugu te iste žene (inače, antipatičnom, obojenom „junaku“ ovog sočinjenija za kojeg bi, po nekom automatizmu, valjda trebalo da me bude briga, a nimalo nije) - kuku majko, izbavi me odavde! Ovakav transfer blama imam samo u novijim domaćim TV serijama i na konferencijama Neše Sline iz Beograda!

Dakle: tuđ mi je i gnusan sam koncept šminkanja mrtvih mitologija za 'novo' doba. Sama ideja Gejmena me momentalno uspavljuje. Gejmen je moj Sendmen!

Ukratko, ova serija me učvršćuje u distanci prema Gejmenu i pokazuje da ovo ni Brajan Fuler nije mogao da oživi i osmisli onako kao Hanibala, barem za moj groš. Ovo svakako neću dalje gledati. NIŠTA mi se tu nije svidelo, a mnogo toga me nerviralo. Previše CGI-ja (uključujući šminkerski CGI 'splatter'), nezanimljivi likovi i glumci (neki indiferentni a neki, vala, žešće iritantni), uninvolving plot, treš dijalozi... Ne, deco, nije ovo za mene. Mit o Ktuluu je mit Novog Eona. Jog-Sototovanje, a ne ovi šminkeraji za tinejdžerke.

Bogovi su bre mrtvi, a ti koji se još pomalo koprcaju na zemlji, njima treba pucati u glavu, a ne šminkati im blede leševe i praviti nakaradne vaskrs-travestije od toga, sa porukama tipa „VERUJTE!“

E, baš neću.