Kako je bilo na 13. Grosmanu? (1. deo: Kumel, izgore ti kesa!)

            „Ovca mi se jagnji“ (čitaj: uveliko pišem novu priču), pa ću zato ovaj Grosman opisati samo u kraćim crtama, odnosno u samo dva dugačka nastavka.

            Ukratko, zadovoljan sam, ovaj Grosman je bio jedan od boljih, iako mnogo toga nije ukazivalo da će tako biti. Prvo je glavni gost (Romero!) otkazao dolazak par nedelja pred početak festivala; onda je knjiga spala na Kumela (koji je ipak B-igrač, sa samo dva filma relevantna za festival) i na Stivaletija (koji je, zbog svoje prezauzetosti oko novog filma, bio nedostupan za dogovore oko boljeg predstavljanja u Ljutomeru, 

...pa je zato izostala izložba njegovih radova, maski i lutaka i nacrta i koječega, kao što je izostala i radionica SFX efekata i njegovo gostovanje se svelo na jedan jedini javni razgovor, a i on zbrzan – vidi dole), a naposletku je gostovanje otkazao i Šijan (zbog promocije nove knjige i pakovanja novog filma) pa sam, kao kolateralna šteta toga, u zadnji čas izvisio za dotad planirani i dogovoreni prevoz do Slovenije i bio primoran da tamo odem vozom.

            Naivno sam verovao da voz do fucking Ljubljane zadovoljava bar neke EU standarde, tim pre što ide i kroz još jednu veliku i super-civiliziranu EU uzdanicu, Hrvatsku – ali patka, moji snovi srušeni su istog časa kad sam te večeri oko 21h ušao u pregrejani, vreli kupe, i otkrio da će od „klime“ ovde biti samo otvoren prozor, odnosno promaja...  

Srećom, sedišta su udobna, kupe je čist a nije ni bilo previše gužve. Istina, najiritantnije derište u istoriji sveta se moralo zadesiti baš u mom kupeu: prvo je svog tvorca (ispred vagona) koji je nju i mamu pratio na put jedno 150 puta papagajski dozivalo „tata, tata, tata...“, a onda je kreštalo i cmizdrilo za „tatom“ kad je voz krenuo, ali je (hvala svemoćnom Azatotu!) posle samo sat vožnje zaspalo.

Ubrzo po ulasku u Hrvatsku morali smo da pređemo u drugi voz jer su u našem pronađeni „šverceri“ – nije nam objašnjeno detaljnije da li se radi o Sirijcima ili nekim drugim; šta god, ovo je bila bogom-poslata prilika da, sa vozom, promenim i to gnusno društvo, pa sam ostatak puta proveo s troje mladih i mirnih saputnika (jedan Zagrepčanin i dve Nordijke), koji su uglavnom dremali a ja sam uglavnom na e-book readeru bistrio The Secret History of Twin Peaks.

Tako je bilo barem do negde oko 03h iza ponoći, kad je u kupeu najzad počelo da biva prijatno i čak pomalo sveže, pa sam odremao do oko 5.30. Začudo, voz me je na odredišnu stanicu dopravio tačno po redu vožnje (!), u 06.20h. 

Tamo me je čekao vozač koji je samo po mene došao mini-busom (!), i praktično, od tog trena pa nadalje Grosman je bio sve sama pesma, vino i zezanje.

            Zahvaljujući ranom pristignuću, nakon obilnog doručka u hotelu bacio sam se u sobu i odspavao baš koliko mi je trebalo (veći deo dana), a popodne se sredio i spremio za uobičajenu ceremoniju otvaranja (uz reke vina)... 

Vino + Hlebec

Tačnije, uobičajena je samo činjenica da se tu po prvi put na jednom mestu sreću svi dotad pristigli gosti i upoznaju se degustirajući osam različitih vrsta vina koje se služi na prijatnom travnjaku ispred mesnog bioskopa, ali je svake godine drugačija ceremonija. 

Ove godine je bio zabavan performans sa modelima koji su nosili vrlo creepy maske i kostime. Kasnije je Nenad Bekvalac bio ljubazan da me uslika sa ovim kreacijama, pa sam tim slikama ukrasio deo ovog posta.

            Pošto nema vremena a ni potrebe da pravim hronološki pregled festivala po danima, bolje je da ga raščlanim na glavne elemente i tako se, nadalje, osvrnem na njega.

            PUT: Rekoh već, nije bilo baš prijatno u pravcu Ljutomera, zbog u-zadnji-čas nametnutog voza, ali su barem grdne knjige koje sam imao nositi i predstavljati prebačene kolima, pa sam putovao lagan. Zato sam se vraćao kolima, sa mojim uobičajenim vozačem, Bekvalcem i njegovom ženom Majom, i u smeru nazad sve je bilo glatko i bajno, osim čekanja na srpskoj granici od punih 90 minuta koje se zbog azijatskih i bliskoistočnih čopora i hordi i njihovih sezonskih migracija ne može izbeći...

            SMEŠTAJ: Bio sam sam u sobi u hotelu Stela u centru Ljutomera, što mi najviše odgovara logistički, jer je najbliže svim bitnim lokacijama (bioskop na trgu, mesni bioskop, info-tačka, sub-tržnica, itd). Hotel po sebi jeste slabunjav, i stalno na ivici opstanka, a ove godine je meni (samo doručak!) bio na granici skandalozno šturog, ali ne može se sve imati! Đakonija, dakle, nije bilo, ali imalo se čime stomak napuniti u kasno prepodne.  

Ne, ovo nije slika iz mrtve Stele već iz nešto bolje Zvezde

Da na ovaj festival idem samo da bih se zajebavao, opijao i obžderavao, možda bih preferirao smeštaj negde podalje; ali, pošto sam hteo da pogledam što više filmova, i prisustvujem drugim aktivnostima u centru grada (a na mnogima sam i sam učestvovao), ovaj hotel je idealan za tako nešto. Onaj drugi, sa boljom hranom, je podalje i smor bi bio pešačiti svaki put kad mi nešto zatreba iz sobe.

            DRUŠTVO: Osim Bekija i Maje, iz Srbije ove godine nisam imao društvo. Kadija je išao drugim prevozom (silom prilika sa „rediteljem“ koji sa mnom ne govori, zbog mojih negativnih kritika njegovih „filmova“), a budući da on iz principa i po svom temperamentu izbegava gužve i buku i veselja i alkohol – držao se po strani, u vili daleko u brdima, gde je uglavnom sedeo u sobi i čitao Kafku (!). 

U Ljutmeru se pojavio samo dvaput, jednom na promociji naše knjige i jednom nevezano za to. Ali zato su tu bili uvek draga braća Mehtsun (Miha i Marko) i ostali članovi Grosman tima (mada me je Zli Tomaž uglavnom izbegavao, valjda zbog zajeba oko „organizacije“ mog dolaska), kao i novoupoznati stranci, ali i neki koje znam odranije (vidi idući nastavak)...

            VINA: Ove godine je u ponudi bilo više suvih vina, koja ja slabije ljubim, a samo dva polusuva (bliže mom ukusu), ali su barem napušteni eksperimenti sa crnima, koja u ovom kraju ipak slabije ispadaju, barem za moje nepce. Bilo je i više wine tastinga, praktično svaki dan, i tu tendenciju svakako snažno pozdravljam! Treznoća – zdrrravo!

            GLAVNI GOSTI, 1. deo; KUMEL: Radovao sam se susretu sa Kumelom jer veoma poštujem i volim njegova dva glavna filma, DAUGHTERS OF DARKNESS i MALPERTUIS. Pripremajući se za intervju s njim pogledao sam i njegov prvi, MONSIEUR HAWARDEN (1968), crnobelu melodramu o ženi „prinuđenoj“ da se izdaje za muškarca, ali to je previše uninvolving i usiljeno da bih osetio nešto više od učtivog respekta, a i to za pokušaj više nego za rezultat. Ništa se tu za moj groš bitno niti pametno a kamoli lepo nije reklo o rodnim ulogama, odnosima i sl.  

Hari Kumel, zvezda sa dva filma

Pogledao sam i De Komst van Joachim Stiller (1976), svakako daleko zanimljiviji film koji koketira sa fantastikom, nadrealizmom, začudnošću, bizarnostima svakojakih vrsta, i to je za oko prelepa ekstravagancija bogata ugođajem tipične evropske fantastike – ali na kraju balade, kad se sve to rasplete i kad vidimo KO to dolazi, i ZAŠTO, pričica se ogoljava kao krajnje proizvoljna i bezvezna, praznoglava budalaština.

            Ali dobro, ne zanima to vas nego kakav je bio Kumel. Pa, ehh, ummm, ovaj... Voleo bih da je bilo prilike da s njim malo više proćaskam, ali to je bilo nemoguće. Kao prvo, u Ljutomeru je bio prekratko, samo dva puna dana (morao je da otputuje u petak ujutro na pretpremijeru pozorišne predstave svog „partnera“).  

Kao drugo, pod svoje nabildovane mišiće ga je zgrabio nekakav nemački gej „kritičar“ po imenu Uwe, koji ga je navodno i obezbedio kao gosta (čime se nastavila tradicija da gej lobi obezbeđuje veća strana imena Grosmana; ako ništa drugo, barem ove godine nije bilo odvratnog debelog Filipa, koji im je te radnje završavao ranijih godina, osim onda kada nije). Njih dvojica su se držali po strani, tj. dizel-Uwe ga je uhvatio u svoja klešta, iako je tu došao sa svojim ljubavnikom iz Češke, a mora se reći da se Kumel nije mnogo ni branio od tog stiska, dapače.

            Long story short, ta dva dana bilo je malo prilike za videti Kumela, a tad kad sam ga video bio je s ovim Uwetom. Ipak, uradio sam s njim kraći razgovor pred film DAUGHTERS OF DARKNESS (kojim je, kako posle čujem, bio zadovoljan, jer pitanja nisu bila otrcana) ali se termin za moj poduži intervju s njim stalno odlagao i menjao iz časa u čas, već prema njegovim ćudima: te oće na bazen, voli da pliva, te ode na bazen pa ušine rame pa je mrzovoljan, te doći će na rafting, te ne dođe na rafting, te aj na Ostrvu ljubavi, te nema ga na Ostrvu ljubavi, te ajd ovamo ćemo, te ajd onamo ćemo, i tako sve do pred njegov „Master Class“, odnosno javni razgovor, pred publikom, a pre projekcije filma MALPERTUIS.

            Tomaž je tvrdio da će taj razgovor s njim voditi Uwe, i iz nekog razloga je bio ubeđen u to, iako sam mu se i ja pred polazak, dobroćudan kako me Azatot dao, nudio za to. „Neka, Uwe će to, ipak se oni poznaju sto godina, bolje je tako...“ A onda, u pola osam, pola sata pred početak Razgovora, ispostavi se da Uwe ne zna ništa o tome, nije obavešten, Tomaž je samo „pretpostavio“ ali nije se potrudio da to s njim na vreme i dogovori, do pola osam je dakle živeo na pretpostavci (!), a uostalom, svojim sam uvetom čuo Uveta da kaže: „I'm not prepared! I'm here on a holiday!“ Doš'o čovek da se zajebava, boli njega...

            Zato je doktor Ghoul bio spreman da po ko zna koji put Uskoči U Zadnji Čas i Spasi Stvar. U pola osam su me zamolili da JA vodim javni razgovor s Kumelom, u osam sam ga započeo, i uradio, i naravno obavio to na zadovoljavajući način – i to manje iz altruističkih, a više iz sebičnih pobuda: jer tako sam ipak dobio svoj obećani intervju, i to ne od 20-30 minuta, nego od oko 70 koliko je na kraju potrajala ta naša priča.

            Nije da se hvalim, ali i hvalim se ovime, zbog toga što je Kumel zaista –pored ostalog- i jedan ćudljiv i zahtevan čiča koji ne trpi improvizacije i neorganizacije i neozbiljnosti (što je Zli Tomaž i na svojoj koži iskusio, kao i još poneki iz tima, ne svi zasluženo). Znam to već iz intervjua s njim koje sam čitao kao i iz njegovih DVD komentara – da nema dlake na jeziku, da ima visoke zahteve i da ume da bude nezgodan. Taj ne trpi budale (osim, izgleda, ako nisu mišićavi gejevi).

I mada sam ja bio mentalno spreman na to da mi se ponovi varijacija na intervju sa onim kretenskim snobom Janom Harlanom od prošle godine – dakle, da imam sagovornika koji je otvoreno neprijatan prema meni, a uz to snob i budala koja ne ume ili neće da mi ljudski odgovori ni na jedno pitanje – to se nije desilo. Ni blizu. Razgovor je bio prilično dobar i verujem da je na kraju Kumel bio zadovoljniji nego ja.

Zašto? Zato što se ispostavilo da Kumel ipak nije onoliko intelektualan (niti rečit) reditelj koliko sam zamišljao i očekivao. U nekoliko navrata nabacio sam mu odlične lopte (pitanja) od kojih je čuda mogao da napravi, a on nije. Dao mi je nekoliko relativno rutinskih, predvidivih odgovora tamo gde sam očekivao ozbiljniju elaboraciju, npr. o belgijskom kulturnom zaleđu fanastike u njegovim filmovima; ili o ideji Vampirice kao Filmske Zvezde, itd. Nije to loše bilo, daleko od toga, ali mislio sam da je intelektualniji. A možda ga je samo bolelo Uwo.

PS: Bio je vrlo stisnutih usana po pitanju najavljene nove verzije DAUGHTERS OF DARKNESS – za koju kaže da nije ni nastavak ni rimejk nego „revamp“! Na moje pitanje „Ko će moći danas da zameni besmrtnu (ali ipak pokojnu) Delfin Zejrig?“ odgovorio je da razmatra jednu evropsku i jednu američku glumicu (koja do sada nije igrala ništa slično) ali više od toga nije hteo da otkriva. Ja navijam da pod evropskom na umu ima Izabel Iper, a za američku – ne znam, nadam se da ne misli na Meril Strip...

Takođe, najavio je da će verovatno raditi TV seriju po pričama Žana Reja, mada je to u ranoj fazi dogovora pa je to manje izvesno da će se desiti, odnosno, vrlo je sveža ponuda, iz ovog meseca, pa tek treba videti da li će i šta s time biti. Koliko znam, ovo je exkluzivna vest koja nigde nije bila obznanjena, bar ne na engleskom. Prvi ste je pročitali ovde!

---U IDUĆEM NASTAVKU: JOŠ EKSKLUZIVNIH NAJAVA I VESTI! TRAČEVI! SOČNI DETALJI! VINO! I PONEKI FILM!---

   

PS: Fotke sa festivala ljubazno priložila ljupka Teena, uz mestimične priloge još jednog zvaničnog fest-fotografa. Foto sesiju sa horor manekenkama uslikao i poslao N. Bekvalac. Svima puno hvala!

Aleksandar D. Kostić R.I.P.

            Sticajem nesrećnih okolnosti zadesilo se tako da na blogu imamo dva nekrologa zaredom. Eto, samo nekoliko dana nakon smrti Džordža Romera napustio nas je i Aleksandar D. Kostić (1962), filmski kritičar (objavljivao u Našoj Borbi, Danasu, NIN-u, Vremenu...) kojeg sam veoma poštovao i u njegovim tekstovima, a naročito onima u Ritmu, uvek uživao. Među njegovim istaknutim člancima u tom kultnom magazinu bio je i kratak ali dobar esej o Romeru koji sada vadim iz svoje arhive i kao omaž obojici (i autoru i predmetu teksta) delim sa vama ovde. 

            Aleksandar D. Kostić je bio, pored ostalog, veliki borac za ozbiljno razumevanje žanrovskog filma... Iz tog ugla, a u skladu s tematikom ovog bloga, ponajviše želim da ga se ovde prisetim. Evo, recimo, i njegovog mini-eseja o Karpenteru, takođe iz Ritma, koji sam ja malo redizajnirao (kako bih veliki format magazina prilagodio malom formatu tvrdokoričene sveske u koju sam, u ranoj mladosti, lepio takve članke).

            Bavio se on i žanrom u domaćem filmu: autor je jedne od prvih, ako ne i prve veoma povoljne (i stručne) kritike Kadijinog filma Sveto mesto, a vrlo lucidno i pronicljivo je pisao i o filmu Već viđeno. U mojoj knjizi U brdima, horori (2007) imate citate iz obe njegove pomenute kritike...

            Kostića samo samo jednom uživo sreo, u Nišu u prvoj polovini 1990-ih, na promociji kultnog zbornika Svetlo u tami, ali čitao sam ga i poštovao izdaleka. Razmenili smo tri mejla u maju i junu 2005. (hvala Yahoo-u koji sve čuva i sve pamti!) povodom moje planirane saradnje, odnosno pisanja za filmski časopis NEON koji je on tada uređivao. Nažalost, kratkoživeći NEON je zgasnuo pre nego što je ta namera bila realizovana...

Njegova knjiga eseja Polje snova iz 1997. jedna je od najboljih publikacija o savremenom filmu objavljenih na našem jeziku u poslednjih 20 godina. Ona, pored ostalog, sadrži i eseje o hororu i o Dejvidu Kronenbergu. I mada je, po meni, on malo preuranio sa svojom dijagnozom Kronija (čiji pad on vidi već od SUDARA!), taj esej danas deluje veoma proročki, jer je stranputica tu najavljena u međuvremenu jezivo tačno i do kraha realizovana u poznijem delu Kronijevog opusa.

            Evo, dakle, iz svoje arhive vadim i s vama delim i Kostićev prikaz pomenutog filma kao još jedan od pokazatelja toga kakvog smo kritičara daleko prerano izgubili. Neka počiva u miru...

A evo i teksta o Brajanu de Palmi kojim su A.D. Kostić i Dragan Jeličić debitovali u štampi. Dostavio Jeličić, kojem zahvaljujem. I prilažem njegov komentar: "Kostin i moj zajednički papirnati kritičarski debi u Studentu 19. oktobra 1983., posle godinu dana radijske kritike na Indexu 202. Mislili smo tada da je cool De Palmu posmatrati kroz vizir Marksovih teza o Fojerbahu. Deca komunizma!"

Klikni na sliku ili daunlouduj da vidiš čitkije.

Džordž Romero, počivaj u miru

  

            Napustio nas je još jedan horor velikan prvog reda: još od smrti Vesa Krejvena, pre dve godine, naš žanr nije pretrpeo ovoliki gubitak kao pre nekoliko dana kada je umro Džordž E. Romero (srednje slovo potiče od imena Endru, dakle, na srpskom neće biti A).

            Romero je bio i do kraja ostao nezavistan igrač; nije se prodao, nije izneverio svoje ideale, ostao je svoj čak i u poznijim filmovima kao što je to npr. bio SURVIVAL OF THE DEAD (2009). Potonji, makar i ne bili veliki i značajni kao oni iz zlatnog doba, svakako nisu padali do nivoa bruke i sramote, ili igde blizu, kako to ume ponekad da se desi i najvećima (khm-Arđento-khm).

            Ovaj reditelj je uradio mnogo više od „puke“ revolucije u jednom podžanru horora – koji, tim pre, u to vreme maltene nije ni postojao, odnosno sastojao se od jedva tuceta naslova, pretežno zanemarljivih.

Ako me već pitate, jedina dva zaista vrlo dobra pre-Romero zombi filma su I WALKED WITH A ZOMBIE (1943) i PLAGUE OF THE ZOMBIES (1963); onda imate srednjačko-jeftine bledunjavosti kao što je WHITE ZOMBIE (1932) - i gomilicu dreka nevrednog pomena. 

A onda je došao Romero, i uradio, za početak, dve ogromne, fundamentalno uticajne i bez preterivanja rečeno – revolucionarne stvari kojima je udario temelj za sve što je usledilo u zombi-podžanru, od italo ZOMBIJA preko THE RETURN OF THE LIVING DEAD do SHAUN OF THE DEAD i današnje hit TV sapunice sa ponekim zombijem, THE WALKING DEAD.

Kao prvo, učinio je zombije – kanibalima, i to je izveo toliko snažno i moćno i nezaboravno da je praktično učinio da zaboravimo na izvornu tradiciju (kako u vudu magiji tako i drugde), u kojoj ništa slično nije postojalo! 

Danas je, samo zahvaljujući Romeru (i njegovim hordama sledbenika) maltene nezamisliv zombi koji ne grize vratove i ruke i ne čupa creva još uvek toplih ljudskih bića; toga pre njega uopšte nije bilo, zombiji su bili teturavi bledi odrpani mesečari i ništa više.

Uvođenje ljudožderstva, na velika vrata, u tematsko-ikonografske okvire filmskog horora značajno je zbog svojih satiričnih potencijala (kakve je, više vekova ranije, prepoznao još Džonatan Svift u svom „Skromnom predlogu“...). 

Zahvaljujući tome horor je mogao da bude aktuelan, kurentan, društveno svestan i angažovan na nenametljiv način, metaforički razrađujući nažalost sve aktuelniju maksimu da je Čovek Čoveku Vuk (odnosno Ljudožder)!

Kao drugo, a mnogo ređe isticano u sažecima značaja i doprinosa ovog reditelja, mora se naglasiti njegovo uvođenje još jednog motiva, dotad u hororu slabo prisutnog (osim, u naznakama, u pojedinim SF-hororima) – a to je motiv APOKALIPSE. Ideju da je svet na ivici propasti – tako aktuelnu krajem 1960-ih – on je prvi tako moćno plasirao u okvirima B-filma, dok je to isto Polanski radio, iste te 1968., u A-produkciji.

Kao što sam već pisao u POETICI HORORA, „Ono što je Rozmarina beba postigla na planu visokobudžetnog, studijskog filma, na polju niskobudžetnog, nezavisnog filma uspeo je Džordž Romero sa filmom Noć živih mrtvaca (George A. Romero, Night of the Living Dead, 1968) u kome se najezda živih mrtvaca ne dešava na Haitiju ili sličnom egzotičnom ostrvu, kao u većini dotadašnjih filmova o zombijima, već u običnoj američkoj provinciji. 

Takođe, uzrok vasrksavanja nije vudu magija, već (verovatno) zračenje iz svemira sa jednog palog satelita. Likovi u oba ova filma prožeti su osećajima paranoje, nepoverenja, klaustrofobije i bespomoćnosti, a ograničeni su nemogućnošću komunikacije i ugođajem nailazeće apokalipse, što sve na očigledan način korespondira sa strahovanjima tadašnje Amerike.“

Apokalipsa –ne kao događaj po sebi, koliko kao stanje svesti- u NOĆI... je tek nagoveštena, i to ne kao sunovrat velikih građevina (sa svom pripadajućom i propadajućom pirotehnikom i spektaklom) nego kao sunovrat ljudskosti, transparentan kroz čitav film ali ponajviše u upečatljivoj završnici, kada prividni hepi-end (sugeriše se da su mrtvaci „kontejnovani“) ne donosi ama baš ni najmanji dašak olakšanja, dapače – jer podseća da je Ljudsko Zlo to koje će prouzročiti apokalipsu, a ne astronomski događaji ili fantastična čudovišta iz okeana ili iz grobova.

Svoj puni učinak apokalipsa donosi u superiornom nastavku, o kojem sam već pisao, pa se ne bih ponavljao – bacite pogled ovde: DAWN OF THE DEAD (1978). To remek-delo dugo mi je vremena bilo na 1. mestu najboljih horora ikada, a i dan-danas je u top-10. O značaju ZORE takođe sam već nešto opširnije pisao, u kontrastu sa rimejkom tog filma, pa to možete čitati ovde: DAWN OF THE DEAD (2004).

DAY OF THE DEAD je sasvim lepo zaokružio tu priču, i da je samo kraći za jedno 5-6 minuta neprekidnog dranja i sranja i vikanja i svađe i psovanja i pretnji, i da su te vojničine samo malo manje karikaturalne, odnosno da je intonacija nešto konzistentnija (između drame i palpa), a likovi samo malo zanimljiviji, to bi bilo remek-delo u rangu ZORE.

Ovako kako jeste, DAY baš i nije remek, iako jeste izuzetan film gledano u određenim pojedinostima: ne samo u nikad-boljim Savinijevim efektima maske, nego iznad svega - ceo podzaplet sa Babom (ne baba kao grandma, nego Bub, the clever zombie) je odličan (eh, samo da ludi doktor nije toliko preglumljujuće karikaturalan) a glumačka performansa Baba je uopšteno gledano glumački vrhunac ove trilogije i nešto što bi, u nekom pravednom svetu, bilo nagrađeno barem Oskarom za epizodu. Ali, u pravednom svetu ne bi bilo mesta ni potrebe za ovakvim filmovima...

Ne treba zaboraviti ni Romerov najbolji film izvan zombi-trilogije – a to je jedan od najboljih vampirskih horora svih vremena, Martin (MARTIN, SAD,1976). Evo šta sam već nekada davno napisao o njemu u svom izboru najboljih vampirskih filmova: 

Egzistencijalistička drama o otuđenom tinejdžeru koji možda jeste vampir, a možda je samo poremećen bezosećajnom sredinom srednjeklasne Amerike sedamdesetih u koju ne može da se uklopi. Veoma realističan film, sa posebno dobrom naslovnom ulogom (John Amplas), najintimniji je film režisera koji se proslavio filmovima o zombijima. Sasvim u skladu sa modernim pristupom motivima horora koji je inicirao svojim prethodnim filmovima, Romero se podsmeva natprirodnim klišeima klasičnog horora i daje nam „vampira“ koji ne predstavlja „Ono Drugo“ što prodire u naš svet, već jednog od nas, poniklog iz okruženja sličnog našem...

Vredi istaći i to da je Romero napravio jedan od najboljih omnibusa ikada, JEZOVNIK (CREEPSHOW, 1982). Iako ja nisam naročiti ljubitelj EC comics estetike i pristupa hororu, ne može se poreći da je Romero iz toga izvukao maksimum i napravio živopisan, slikovit, vrcav, blesav, vizuelno bogat, zabavan, vickast hororčić kakav uopšte nije lako napraviti – jer da jeste, bilo bi ih daleko više. 

Dovoljno je samo uporediti njegov filma sa nastavkom, koji nije režirao Romero nego njegov direktor fotografije, Majkl Gornik, pa da to postane jasno. Isti predložak, isti pristup, isto, kao sve – a zapravo, nije to TO. Fali dodir majstora.

Hvale vredan je i njegov zabavan, pametan ali samo malkice predug psiho-animal-triler, MONKEY SHINES, po pitanju kojeg se sasvim slažem s onim što je o njemu pisao pokojni B. Tirnanić, a što možete čitati OVDE.

Ovo gore je gruba skica o značaju Džordža Romera za horor, i (nezavisni) film uopšte. A sad, možda je red da kažem koju i iz nešto subjektivnijeg ugla, o tome šta je Romero značio za mene.

Pre svega, njegovi zombi filmovi temeljito su uticali na moj pristup hororu: on je bio taj koji mi je, zajedno s Kronenbergom, pokazao ne samo DA horor može biti pametan, tj. o nečemu vrednom promišljanja (to sam, uostalom, već i znao), nego i KAKO to izvesti. Romero je na delu, iznova i iznova, demonstrirao KAKO baratati horor ikonografijom i opštim imaginarijumom žanra, kako osmisliti te često sirove slike koje u neveštim rukama ostanu na nivou treša, ili ispod njega i od toga praviti umetnost.

Malo ko je, kao Romero, umeo da pravi horore koji su efektni kao žanrovski proizvodi (jezivi, šokantni, grozni, zastrašujući, napeti) a da su, povrh toga, veoma pregnantni idejnim (pa i ideološkim) materijalom, i to tako da se ovi slojevi prožimaju, odnosno izrastaju jedni iz drugih prirodno, bez vidljivog silovanja odnosno kalemljenja, kako to nesposobniji autori čine.

Romero je dobro razumeo (i voleo!) horor, i koristio ga da nešto relevantno SAOPŠTI; a opet, u tome je uglavnom bio dovoljno suptilan da svoje „poruke“ nije nabijao macolom u glavu (osim, pomalo, u DAY OF THE DEAD). Pošto sam i ja horor oduvek intuitivno osećao kao nešto mnogo više od povoda za karnevalisanje, halovinsko ludiranje, šminkanje i poziranje (iako, kao što se iz priloženog može videti, nemam ništa protiv i tako nečeg), Romero je bio jedan od one manjine koja mi je pokazala ŠTA se sve sa hororom može iskazati, i kako.

Osim crteža, uglavnom rađenim u mojim teen i barely legal godinicama, koje možete videti u ovom postu, romerovski pristup zombijima vidljiv je i u serijalu mojih priča i novela koji će jednog dana, valjda, i biti objavljen pod nazivom ZADUŠNICE I DRUGI UŽASI. 

Osim naslovne novele, dosad neobjavljivane, priče iz te zbirke mogli ste čitati u ovim ili onim antologijama. Početak jedne, pod naslovom „Smrt je zarazna bolest”, imate OVDE na blogu, a drugu, „Vanredno stanje” možete pročitati u celosti OVDE.

Istina, u ovim mojim pisanijima, ja nisam oponašao Romera – moji zombiji uglavnom i nisu kanibali – ali jesam sledio, ili se bar trudio da sledim, lekciju koju sam naučio iz njegovih filmova, lekciju o tome kako koristiti horor za nešto više od „plašenja“ i „šokiranja“. 

Zbog toga je Romero, podjednako koliko i Lavkraft, „kriv“ za nadimak po kojem sam jednako poznat kao i po krštenom imenu, a koji se nalazi i u imenu ovog bloga...

Voleo bih da sam bio u prilici da mu to i naživo saopštim: kao što znate, bio je najavljen njegov dolazak na Grosman ove godine, i eto, malo je falilo da ga vidim, upoznam, intervjuišem... Ali, avaj, to je bilo u skoro poslednji čas otkazano, a sad vidimo i zašto. Galopirajući rak pluća odneo nam je ovu ljudinu, iz ove doline suza pravo u legendu.

Njemu je večnost zagarantovana, jer dok bude filmova, pričaće se i o njegovima. I gledaće se, naravno.